|
Verovala sam da ništa nema svoj kraj,
verovala sam u puste priče o ljubavi,
u tom verovanju sam zaboravila sjaj
najlepših očiju kada se pojaviš ti...
Mislila sam da te mogu voleti večno,
mislila sam da te nikada neću zaboraviti,
u toj zabludi živelo je srećno
srce u kojima si samo ti mogao boraviti...
Želela sam da o tebi maštam stalno,
želela sam da te vidim u svakom svom snu,
ali je jednom nestalo
osećanje koje je bilo tu...
Osećanje ljubavi,koje je bilo u srcu mome,
poletelo je ka nebu i izgubilo se u oblacima.
priznajem nisam se radovala tome
i nisam pridavala značaj tim ”glupim” znacima...
Nisam bila u pravu...Polako je vetar počeo iz moga srca da te briše,
polako je prestala melodija koja me u tvoje snove vodila,
izbrisale su te nebeske kiše
i oluja strasti koja je naše snove tako često bodrila.
Jednog jutra sam ugledala na prozoru sjaj uspomena,
ispisan najlepšim sunčevim slovima,
nikada saznala nisam koja mu je bila namena
nikada se odazvala nisam tim sunčevim zovima...
Prošla je ljubav prema tebi u treptaju oka,
zadržala se u suzi koja je pala
u zagrljaj vetru i jezera duboka
a da to nisam ni saznala...
|
