offline
- Pridružio: 09 Maj 2005
- Poruke: 55
|
Grofe, ostala je nedovršena!
-------------------------------------------------------------------------------------
Stajah na Trgu robova,
okovana lancima,
ponižena sopstvenom golotinjom,
uprljana dodirima mnogih ruku...
Sanjah slobodu,
prostranstva ravnica,
nemih i dalekih,
SANJAH VEČNOST!
Tada naiđoste Vi...
Osetih,
dodirnuste me pogledom...
Čudno...
U njemu pronađoh neslućenu toplinu.
Poželeh da postanem Vaša,
uplašeno Vas moleći ćutanjem
da me pokrijete svojim zagrljajem
i vodite daleko,
što dalje od te prodavnice živog mesa...
Vrele strele iz Vaših očiju pogađaše
moje srce nenaviklo na ljubav...
Zazvečaše lanci,
nemo mi pokazaste da pođem za Vama....
Osetih da ćete Vi,
Moj Gospodar,
mučiti moje telo svojom večnom glađu,
da ćete uzimati moju vrelu žeđ
gaseći se njom,
da ćete ludo žigosati moju utrobu
ognjem razjarene muškosti...
ZADRHTAH...
Kada te ugledah na Trgu,
okovanu strahom,
golu,
kao udar munje osetih grč u preponama.
Poželeh da taj grč gasim
tim telom punim energije.
Tajno te kupih,
stideći se svojih namera.
Kupih te da budes ogrlica mom udu,
jer vatra kakvu videh u tvojim očima
odavno ne lizaše moje telo.
Pošla si krotko kao kučence,
kao da vidiš spas
u ognju požude koji si zapalila...
A u meni je već tada ječao eho
zamišljenih bedara tvojih
što me raščerečeno dozivaju...
Mišljah,
u Vašem domu biću bačena
u najtamniji kut sobe,
zaključana i vezana,
družiću se s pacovima...
Ne slutih da ćete me nositi u naručju,
da ću biti jastuk Vašim snovima...
Silovito bačena,
bludeh obalama Vaše strasti,
naslađivah se oplođujućim semenom
Vaše muškosti
bezobzirno prosutim mojim usnama,
prekrivah Vaš pupak poljupcima
rascvetale želje,
moleći da me ispunite gorućim vriskom!
Voleh Vas ropskom ljubavlju...
Vezanu,
raščerečenu,
nabijao sam te na svoju glad...
Niko me tako nahranio nije,
čineći me još gladnijim...
Lizala si moje slinavo crvenilo
koje je želelo da razvali tvoju utrobu,
upijala nokte željne tvoje krvi i bola...
Vezanu,
da nikad ne pobegneš,
divlje sam nabijao tražeći još
i još utrobe
i ognja na njemu...
Kada bi i zadnji milimetar bio u tebi,
osetio bih na trenutak sitost,
a odmah zatim novu glad za tobom...
Volim te, robinjo...
Osetih kako kožom gutam vrele nokte
Vašeg postojanja...
Izgrizoste moje usne ostavljajući
krvave tragove na njima...
Zaječah ranjenim mesom...
Ne obaziraste se na moj vapaj
grubo gnječeći dojke hrapavom željom...
Baciste me na stomak,
zariste glavu u jastuk i
Ssurovo raširiste moje noge
praveći duboke staze nabijenim prstima...
Osetih,
vreli komad mesa kidaše moju utrobu
grubo prodirući brzim trzajima.
Osetih,
prekriste me težinom svog tela...
Ah, stid me da pomislim...
VRISNUH!
Nasmejaste se u moj vrisak
nastavljajući da silovito krepite svoju glad...
Kap krvi na butini...
Druga...
Treća...
Kap...
Kap...
Kap...
Osetih,
Vaša muškost životinjski kričeći,
ubrzavajući,
galopirajući ludim ritmom,
duboko,
dublje,
povređujući jačinom prosutog krika
vrisnu poslednji put
prosipajući slatkostrasno seme...
Da li je to robinja ljuta,
pita se on,
i nastavlja da probada njeno telo...
Besan na njenu ljutnju
zabijao ga je kao sumanut...
U njoj je sve šljapkalo od udaraca...
Nokti su se utapali u kožu...
Svaki mišić bio ja kao tetiva...
Želeo je da je kazni...
Udarci su odbijali njeno telo,
a on ga je hvatao kao loptu
i ponovo navlačio na muškost...
Ipak, negde u dubini,
osećao je neizmernu sreću što je ima...
Hranivši Vaše telo,
ostadoh Vas gladna,
goreh rasplamsana Vašom vatrom,
učiniste da ne osećam ropske lance
kojima me vezaste,
pretvoriste me u iskru
Vašeg pogleda...
Sve prestade da postoji...
Radovah se Vašom radošću,
i ćutah Vaš bol...
U trenutku lude spojenosti
Postadoste neraskidivi deo mene...
VOLEH VAS!
Svaki put kada me dodirne Reč robinje
poželim da te ljubim,
uzimam kao drogu još neotkrivene droge
koja izaziva beskrajnu sreću...
VOLIM TE, robinjo!
Gospodaru,
dok me ne kupiste
i ne postadoh deo Vašeg života,
ne znadoh da postoje okovi
jači od onih koje celog života
nosih na rukama...
Zavoleh Vas,
ne želeći da Vas volim,
poželeh...
Shvatih,
kada me željeni imaste,
da ste Vi onaj san
koji godinama sanjah,
da iz njega ne želim
da se probudim!
Sanjajte mirno..
Usne na usnama,
nežno,
kao da se boje Vašeg trzaja,
Reč zaustavljena u grlu sanja...
Čekam jutro...
VREME JE NEUMITNO ODBROJAVALO DANE OBOJENE SNOM...
Stajah na Trgu robova,
hladnoća je štipala
moje nago telo...
Gledah u zemlju,
ne osećajući je,
sanjajuci dane obojene košmarom
iz kojeg pobegoh.
Trže me poznati glas,
prepoznah Reč...
ZADRHTAH,
nemoćno se pitajući
zašto me sudbina
vraća onom od kojeg bežah?
Otići,
daleko,
dalje,
vrištaše sve u meni!
Bol u zglobovima,
kap krvi na dlanu
podseti me da sam bedna robinja
koja pripada svakom ko plati za nju...
Osetih, grube ruke prodavca
strgoše sve sa mene...
-Ona sa čudnom snagom nosi okove...
A suze?
Ne izgledaju tako suze od zime.
Kao da liju kiše u njoj
zbog neke čudne tuge...
-U poverenju, gospodine,
zaljubila se u Gospodara,
ali je ipak pobegla od njega.
Priča se da je svuda traži
i dao bi neizmerno bogatstvo za nju...
-Mogu li je opipati?
Držiš je skoro golu na zimi...
-Slobodno, gospodine...
Hoćete da je odvežem?
Postideh se pred onim koji je to telo,
pomodrelo od zime,
izujedano zubima prodavca,
Ljubio...
kojem je šaputao dodirima ljubav...
Misli,
odlazite od mene,
ne želim da se sećam Dana
kada bejah bačena u blato!
Glasan,
razvratan smeh,
zajapurena lica...
On,
moj voljeni Gospodar
u njihovom zagrljaju...
Očekivah REČ!
Glas ogrubeo od želje naredi:
-Robinjo, spremi nam postelju,
pospi je laticama ruža!!!
I odlazi,
mesto ti je u sobi za robove!
Dotrčaćeš,
ako nešto požele...
Ne mogah da izdrzim,
POBEGOH!
Lutah promrzlim ulicama,
postadoh kraljica slučajnih prolaznika
koji me zaboravljaše s jutrom...
tražih Njega bežeći u mrak!
-Guza joj je divna,
u ruci lepo leži.
Bedra lepo oblikovana...
Oseća se neka vatra,
unutra je tako vrela...
-Nešto nije u redu, gospodine.
Obično ujeda kada joj to rade.
Sumnjivi ste.
Da niste Vi gospodar od kojeg je pobegla?
-Drhti...
suze su nestale...
zamenile ih iskre...
to telo me želi!
-Ipak ćete morati platiti punu cenu.
Zna recitovati.
A, koliko vidim,
prirediće Vam mnogo lepih trenutaka...
Bejaše On,
u njegovom pogledu prepoznah želju...
i mržnju
što postajaše svestan da voli robinju,
bedno stvorenje koje drhtaše pred Njim...
Dodirnu me...
Pokušavah da sakrijem želju.
Izdajaše me telo
Koje se željno privijaše uz njega...
-Ne, Gospodaru...
prekinu me uzdah...
osetih:
GORIM!
Shvatih,
odvešće me kući,
naslađivaće se mojom ljubavlju
u danima koji dolažahu...
Znah,
volim silinom oluje koja ubija,
gnevna,
jer osetih da ću pobeći u mrak
čim Njegov glas izgovori Reč drugoj!
Videh,
moj Gospodar stavi na dlan
prodavca nešto sjajno...
Da li to On plaćaše odbeglu robinju?
POĐOSMO...
Rukom vlažnom od njenog uzbuđenja
izbrojah zlatnike...
-Zapakujte je u ćebe...
Najradije bih je poneo dragu
i ponovo nađenu,
ali oči prolaznika to ne dozvoljavahu...
-IDEMO, ROBINJO!
Ne krenu krotko, već prkosno.
Kao da je ona mene kupila, a ne ja nju...
Plaših se povratka,
plaših se srca okovanog ljubavlju,
plaših se jarosne vatre koja plamtaše
iz njegovog pogleda...
Lanci sputavahu korak
čineći ga gipkim i mekim.
Osetih prste voljenog Gospodara
na sebi.
Nežno me milovaše
lomeći moj otpor...
TOPIH SE!
Sve nestajaše u neprozirnoj magli
Ljubavi...
STIGOSMO...
|
