|
Udar vetra pomilova sator
i jos jednom ja osetih jezu.
Tiho tada prosaputa bor,
i tim recima on obnovi vezu
koja je stezala ruke i oci
i koja me je vukla ka njoj,
kad se odupirati necu vise moci,
preplavice me misli roj.
I vidim sebe ispred sarge svilene.
Ti mi prilazis, sapatom se javljas.
Oko mene se stezu tvoje ruke malene;
Nase usne se dodiruju ovlaz.
Al, otvorim oci: opet vidim mrak,
i pitam se: sta se desi s’onom vezom
Dok bor na vetru ljulja svoj krak
da dosegne za svojom brezom.
Ako citas ovo, nemoj da se ljutis
bez tebe sam slab, trom i kao pijan
nemoj da bezis, pogled da mi mutis
vec pomozi da se razmadjijam.
Popusti bar jednom, i sedi pored mene
da duh tvoj osetim tu, blizu,
da se jednom u zivotu zagledam u (tvoje) zene
dok se moje suze ljube s vetrom
u nepravilnom nizu.
|
