offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
Грађанин другог реда
У згради Скупштине града тог поподнева на шалтеру за притужбе и заштиту права грађана водио се занимљив разговор. Наиме, један господин, револтиран радом шалтерских радница од пре неки дан, одлучио је, како би то наш народ рекао, да пресавије табак и да се жали надлежнима на нељубазност, неажурност, и томе слично. Службеница неугледног шалтера на крају низа од десет који су били у великој просторији предвиђеној за пријеме странака и њихових молби, жалби и разних дописа и преписа, седела је досађујући се и решавала укрштене речи. Иако је изглед тог шалтера, шалтера број једанаест, указивао на то да је био придодат осталима због неких стандарда који су морали бити поштовани да би Градска скупштина била потпуна, у њему је радила службеница изузетно пријатне спољашњости која је завршила нарочит курс који је подразумевао обуку за рад са лицима незадовољним радом осталих службеника. Наравно, и њен лични доходак је био увећан за пет процената у односу на остале службенице, због квалификација. Ретко је имала прилику да искористи знање стечено на курсу, али, дешавало се. Претили су јој, викали кроз низак отвор на прозорчету, показивали папире, махали њима, псовали, прозор је био сав прошаран ситним тачкицама сасушене пљувачке незадовољних странака. Оних пет процената личног дохотка су управо тад показивали своју оправданост. Наиме, уколико би незадовољна странка дошла на шалтер број једанаест, службеница је морала да буде онолико љубазна и предусретљива, колико претходна није била, ма како се странка понашала. Стрпљиво би слушала незадовољну странку и њена бескрајна објашњавања, предлагала једноставнија решења, упућивала на адресе других служби, чак и попуњавала формуларе полуписменима и све то уз, наравно, осмех. Међутим, тог поподнева, нешто пред крај радног времена, дошао је на шалтер број једанаест већ поменути господин који се није ни на једном другом шалтеру задржао, него је право дошао на тај последњи, једанаести, и започео разговор. Није се нервирао, није викао, псовао; шта више, био је неочекивано љубазан за ''једанаестицу''.
-...И сад, шта? Ја хоћу да не чекам у истом реду као и сви равноправни и једнаки. Ја пристајем да чекам у реду за грађане другог реда јер Ја нисам исти са једнакима, Ја сам грађанин другог реда. Мој ред може да буде и тамо, скраја, није важно. Онамо где неће нико. Онамо где може, што се мене тиче, да пише ''За грађане другог реда''. Ја добровољно пристајем да не користим права једнаких, пристајем да будем неједнак са осталима.-, рече господин од својих шездесетак година службеници која као да једва дочека да јој се неко обрати.
-Хоћу да ме лече као грађанина другог реда, по савести. Да ми кажу да сам оболео од неизлечиве болести, као што се и говори грађанима другог реда. Хоћу да ме не лажу као једнаке. Ако треба умрећу чекајући на преглед као грађанин другог реда док једнаки иду прекореда. Чекаћу на преглед у реду за грађане другог реда. Одбијам једнакост.
-Али, господине, Ми немамо ред за грађане, како Ви кажете, другог реда, код Нас сви имају иста, Уставом загарантована права. Ви морате да користите своја права.
-Ама слушајте ме Ви, Ја хоћу да не користим та Ваша права, хоћу. Могу ли да бирам – могу. Дакле, Ја бирам да не користим Ваша права, ето.
И не само то: Хоћу да и моја породица буде породица другог реда, да моје дете учитељ третира као ученика другог реда. Да му да двојку за оно за шта једнака деца добијају четворке и петице. Да га учитељ, хоп, за уво ако се било кад покаже као нечовек, лажљивац, издајица. За уво, него! Вашу децу нека мази, моје дете по заслузи. Хоћу да не јурим учитеља по школи да мом детету да тројку па да буде једнако. Него по савести, за грађане другог реда.
Хоћу да ме плате колико и радим, а не као једнаке и равноправне. Хоћу да имам струју коју ПЛАЋАМ, и воду, и грејање, а не као равноправни. На рачунима да пише ''Ово је рачун за грађане другог реда''. Обавезно то да пише, и да се тачно у динар израчуна којико сам потрошио, у пару. Поштара ћу да частим ако ми донесе такав рачун, а не као равноправнима. У продавницама се само грађанима другог реда враћа бедних педесет пара кусура, равноправни добијају жваку, а Ја хоћу педесет пара. Хоћу да не користим право да се сладим жваком.
Ако се огрешим о људскост, да ми се суди по Закону за грађане другог реда. У новинама да пише ''Грађанин другог реда је урадио то и то и одговараће по Закону за грађане другог реда''. Судија да пресуди по савести, а не као равноправнима. Па ако сам крив – у затвор, а не као Ви.
Ако сам украо, водите ме по школама и показујте деци каква она не треба да буду кад порасту, везаног ме водите кроз центар града да ме сви виде. Обесите ми о врат натпис ''ЛОПОВ''; ако сам лажно сведочио ''ЛАЖОВ''; ако сам убио ''УБИЦА''. Не штедите грађанина другог реда!
-Али, господине, тако се више не ради. То сте Ви радили пре двеста година. Сада Наш Закон штити...
-Шта штити? Кога штити? Равноправне и једнаке? Е зато да мени судите по Закону за грађане другог реда. За Ваше равноправне и једнаке реците да нису лажови, него да су у датом тренутку и под тим и тим околностима модификовали, због варљивог сећања, своју претходно дату изјаву и да су је сад, накнадно се присетивши свих детаља спорног момента, преиначили у то и то. За лопова кажите да је из незнања противправно присвојио имовину тога и тога, али да корист није имао намеру да задржи за себе, него да је уложи за бољитак и напредак те и те идеје. За убицу кажите да није крив он, него командна одговорност. Једино мени судите по Закону за грађане другог реда. Ако сам крив, дискриминишите ме, само мене, Ја хоћу да будем дискриминисан и нећу да сам једнак и равноправан, а Ви останите равноправни и једнаки.
-Ви Нас не разумете, Ми хоћемо да искоренимо дискриминацију, дискриминација је забрањена.-, самоуверено рече службеница благо се осмехнувши.
-Како то забрањена? Хоћете да кажете да Ја не могу да будем дискриминисан?
-Да, баш тако.
-Све и да хоћу?
-Нисам сигурна, то бисте морали да питате правника, али мислим да не можете све и да хоћете. Па нашта би то личило када би сви хтели да буду дискриминисани. Шта бисмо Ми онда искорењивали?
-Ма шта ме брига шта ћете Ви, Ја хоћу да будем грађанин другог реда, хоћу да не будем равноправан и једнак. Хоћу да не седим у градском превозу на место предвиђено за равноправне грађане; поделите аутобусе на део за равноправне и део за грађане другог реда, сам ћу одржавати чистоћу у свом делу. На карти да пише да је то карта за грађане другог реда, карта која дискриминише, и да улазим на улаз који је такође за дискриминисане. Ја сам, просто речено, неравноправан и не-је-днак!
-Тише мало, човече, ухапсиће Вас.
-Зашто да ме хапсе? Јесам ли украо – нисам, јесам ли убио – нисам, што да ме хапсе? Што хоћу да сам неравноправан? Па Ја само хоћу да немам право.
-Па добро, Ви можете да се одрекнете свог права, али, можете ли то некако да кријете, да не говорите да сте дискриминисани, не морају то сви да знају. Ако се то прочује, ухапсиће Вас. Ја Вама то добронамерно, а Ви како хоћете. Ево, ја ћу да се правим да Ви то нисте рекли.
-А не, не, не и не, и сто пута не. Ако бих се одрекао права, то би значило да сам га имао. Ја хоћу да се не одричем права, хоћу да га немам.
-Па то је исто, зар не?
-Исто? Хм, видите ли оног човека тамо, оног у црвеној јакни.
-Видим.
-Имам ли Ја право да га убијем?- рече господин завереничким гласом.
-Тја, немојте да сте смешни, па наравно да немате.
-Е сад ми је лакше кад сте и Ви рекли да сам грађанин другог реда.
-А не, то никако, то ја нисам рекла, немојте сад да ми подмећете. Оно, кад се малко размисли, Ви имате право да оног...тамо...у црвеној јакни, али за то ћете ићи у затвор, брајко мој!-, славодобитно закључи службеница.
-Па зато Ја и хоћу да будем грађанин другог реда, зато хоћу да немам право, да будем обесправљен. Грађанин другог реда нема право да убије, то можете само Ви, једнаки и равноправни. Зато, молим, да се Ја третирам као...
-Знате шта, ја бих Вам радо изашла у сусрет, али не смем. Закон налаже да Вас третирам као и све пуноправне грађане. Уосталом, ја и не знам како бих се понашала са грађанином другог реда. Шта бих то требало да радим, како да се понашам?
-Овако: да будете нељубазни, да се понашате да сам Ја овде ради Вас, а не Ви ради мене; да ми ниуком случају не помогнете да се снађем са формуларима иако сам неук и невичан; да ми кажете да сте ту само да примите и заведете молбу и да вас ништа друго не интересује; да ми не кажете на ком је спрату и где је канцеларија број тај и тај; да ми кажете да дођем сутра, да ће жалба бити разматрана за месец дана и да пре не морам да долазим, а после ћете видети; кад дођем на шалтер питајте ме ''Шта хоћеш?'' и обавезно ми се обраћајте са 'Ти'. И још нешто, спустите још ниже овај шалтер да бих морао још више да вам се поклоним, да се осећам још бедније, да се зна ко је власт. Ако ми се случајно молба реши пре предвиђеног рока, ви обавезно сачекајте крајњи рок да бисте ме о томе обавестили, прво напречац и прекореда решите случајеве равноправних и једнаких, па тек онда Мој случај. Одредите један дан за решавање случајева за грађане другог реда, Ми обесправљени ћемо чекати.
-Кад би то тако било. Код Нас су сви исти. Откуд Вама да овде неко прекореда...шта Ви мислите, шта смо Ми?
-Молим Вас, коме Ја да се обратим да ми изда потврду да сам грађанин другог реда?
-Стварно, господине, ја Вас не разумем. Али, да пробамо овако: Зашто бисте Ви хтели да будете то што хоћете? Није ли једна од човекових тежњи та да буде слободан и у тој слободи равноправан са осталима, није ли?
-Е па није.- рече господин подигавши кажипрст у висини очију.
-Ма дајте молим Вас!
-Није, Ја Вам кажем да није. Кад кажем обесправљен Ја мислим неслободан. Ја хоћу да немам слободу да убијем оног тамо у црвеној јакни који, уосталом, још чека у реду за једнаке и слободне грађане.
-Али, човече...ја се извињавам - господине. Слобода се стиче, а Вама је Устав загарантовао стечену слободу. Слобода, господине, слобода! А то сте лепо рекли, Ви, ако сте обесправљени, дакле, Ви сте без права на слободу и,и...овај...
-Наставите, наставите, добро Вам иде.
-Да, дакле, Ви немате онда ни слободу да идете где хоћете...да радите шта хоћете, да говорите шта хоћете и тако то, Ви онда немате избор.
-Ето видите, Ја хоћу да немам слободу, да немам избор, да сам грађанин другог реда, Ја не желим слободу, не овакву.
-Па какву слободу Ви хоћете? Шта би то Вас учинило слободним и задовољним?
-Био бих слободан само онда када бих могао да изаберем да будем обесправљен, неслободан и грађанин другог реда, једино тако.
-Господине, лепо смо поразговарали, али зашто сте Ви дошли на овај шалтер, код мене? На шта се Ви конкретно жалите? Ја сам ту да вам помогнем.
-Па како на шта? Па на све!
-Извините, али ја Вас више не могу да пратим, једноставно Вас не разумем, жао ми је. Занимљиви сте као случај, али мислим да би о овоме што вас мучи ипак морали да попричате са неким другим. Ако имате неку притужбу на рад Наших службеника, реците, а ако не, молим Вас да завршимо овај разговор јер почиње глава да ме боли.-, изнемоглим гласом рече службеница.
-Хвала Вам што сте ме саслушали, госпођице.-, рече господин и изгуби се између редова испред осталих шалтера пред којима је била уобичајена гужва за то доба дана, пред крај радног времена. Коначно је и човек у црвеној јакни дочекао свој ред. Објашњавао је нешто службеници на шалтеру гурајући папире кроз мали отвор на дну прозорчета. Људи су стрпљиво стајали у редовима носећи у рукама папире, формуларе, молбе, жалбе, преписе...
|
У ствари, реч је о захтеву за "признање субјективног права" на верификацију постојећег чињеничног стања.
