|
Jaci
Imaš pravo da ćutis,sve što kažeš može i biće...
ma da,pročitana prava za ubijeno nevino biće.
10 godina za njen život je isuviše malo
samo da znaš,do tog bića mi je jako stalo.
Sada sledi osveta,mojih 5 minuta,
o brate,majka priroda je mnogo ljuta.
Neću te ubiti,ne zaslužuješ to
prestaću onda kad pomisliš da je gotovo.
Tvoja kuća – mesto zločina
a moja sestra večno da počiva?
Neki računi još nisu namireni
nećeš Bogu,odgovaraćeš meni...
Samo je sudija posle odluke “kriv,zatvorite skota”
zaboravio reći “DO KRAJA NJEGOVOG ŽIVOTA”!
Bojim se sebe
Još jedan novembar a nje nema
Pao je i prvi sneg,nekako crn...
Koja je ovo po redu tema?
I gde je ona da mi izvadi iz oka trn?
Zašto moram da mazim hladan kamen
umesto njenih mekih obraza?
Nestajem kao u upaljaču kremen
ali barem više neće biti poraza!
Na prozoru sasvim sam stojim
hladno mi je,suze mi obraz kvase...
mogu zvezde padalice da brojim,
ili da čekam da mi se oči ugase.
Bez nje mi je glas grozno dubok
u očima mi sija samo bol,
dodajem dugoj listi još jedan porok,
i u glavi čujem samo d-moll...
Kada bih mogao još jednom da je osetim
kako je kraj mene i daje mi savet,
starih,lepih dana da se prisetim,
ali nje nema,ja venem kao cvet.
Mirno spavaj moja slatka sestrice,
neka te andjeli čuvaju tamo gore,
i ja ću jednom na te duge stepenice,
samo još da odgonetnem neke more...
Ti amo
Iznurena lica u beskrajnoj noći
za život mi treba prokleta volja!!
Hoće li neka lošija kod mene doći?
Ili ipak možda neka bolja?
U rukama ludila pogledam sebe
reka misli mi protiče kroz glavu
a samo jedna mi savest grebe...
“zašto sam ispustio onu pravu?”
Poklone gledam što si mi dala
suza kreće na put niz moj obraz
znam da moja ljubav nije mala...
u ogledalu je nestao moj odraz...
Više i ne znam kakav je spoljni svet
čujem vetar kako pomera grane...
Pogled mi nestaje u daljini kao lastin rep
a zapravo vidim samo grozne vrane.
Dok andjeli spavaju djavo u meni se budi
i naposletku on ne radi ništa.
Sve se ipak svodi na onoga koji se trudi.
Jel zaista moja savest čista?
Možda nam je takav kraj ipak sudjen
da uzalud sve od sebe damo.
Signalni pištolj mi je ponudjen
da još jednom kazem “ti amo”...
Ortaku
Četrnaesti februar je ko zna koje godine
boja očiju crvena,od tuge ili nespavanja
svejedno je... mogu se i srušiti kao domine
ko odlučuje o vremenu mog plakanja?
Flauta,bas,bubanj sve je to bilo već u glavi
sada bih malo da čujem srećnu tišinu.
O kako život ide u krug,i već počinje da davi.
Hoću i ja jednom da dotaknem tu magičnu visinu.
Bez vazduha nema života,nema ničega...
sada bih ga prodao za jedan zagrljaj
da znam da je meni jedna suza posvećena...
da čujem za mene samo jedan uzdisaj.
I vidim da prijatelji staju na prste jedne ruke
svako ide nekom svojom magičnom stazom
od žutih cigli,nepravilno je satkana od muke
nekog radnika...lažem sebe okupljen ovom masom.
Pevam sve dok imam glasa u ovom praznom telu,
u njemu je nekada živela duša,srećna i nasmejana
oblačim svoju jaknu,i stavljam kapu... belu!
Sklapam ruke u molitvi,da duša ne bude više rasejana.
Otvaram usta ali reči ne izlaze iz njih...
seti me se Bože ponekada,i ja sam tvoje dete
samom ću sebi posvetiti ovaj stih
jer poslednjih dana zle misli iznad mene lete...
|
