|
Negde daleko, na nekom usamljenom ostrvu, usred okeana, živeli su u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svega ostalog.
U nekom momentu shvatili su da njihovo ostrvo polako i sve izvesnije nestaje jer je počelo ubrzano da tone. Uznemireni ,oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje čarobno ostrvo .
Jedino Ljubav, postojana po prirodi, odluči da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da će doći bolji dani kada će sve biti lepo i veselo .
Vreme je prolazilo, a ostrvo nije prestajalo da tone i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali … sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili, a za pravljenje novih više nije bilo vremena. Ljubav je počela da doziva u pomoć.
Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se – reče Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti budeš ušla, bojim se potonućemo – reče Bogatstvo i ode.
Ljubav je počela da hvata panika. Ostrvo je više tonulo i vode je bilo sve više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonuću zajedno sa ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane bez mene.
- Žao mi je Ljubavi – odgovorila je tuga – Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama.
I ostavi ljubav daleko iza sebe.
Na ostvru Ljubav već poče hvatati očaj. Nije videla načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla zato što je do juče verovala u bolje sutra. Međutim,danas, tračak nade još uvek je nagoni da i dalje doziva u pomoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada – zamoli Ljubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo.
Uvređena sujeta ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom.
Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju.
Utom, niotkuda, pojavi se neki stranac u čamcu. Stranac priđe sasvim blizu i pruži ruku ljubavi. Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na horizontu. Tužno se okrenula i ugledala Znanje kako sedi na obali i baca kamenčiće.
Prišla je i upitala:
- Da li znaš ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti ?
Znanje je pogleda i reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo Vreme.
- Vreme? – Upita zbunjeno Ljubav.
- Da, vreme – odgovori Znanje – Jer jedino je vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.
|
