Navijači

Navijači

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Прилично уопштен наслов, па сте можда помислили шта ли је сад у питању...

Пишите о својим искуствима, постављајте фотографије, интересантне линкове...

За почетак - један подужи текст, али мислим да вреди одвојити мало временаCitat:Igor Todorović Zgro – ne postoji ni sličan

... Nikada za svoje 42 godine nisam pogledao utakmicu između Reala i Barselone, jednostavno to nije to… previše je glamurozno… uvek ću se pre odlučiti za, recimo Sanderlend- Njukasl. Ligu šampiona ne pratim godinama unazad, da mi sutra neko ponudi besplatne karte za finale između Bajerna i Juventusa a s druge strane da stoje ulaznice za Derbi Kaunti – Notingem Forest, ne bih razmišljao, naravno da bih zapalio na ostrvo. Fudbal još uvek jedino ima smisla na ostrvu, posebno u nižim ligama...
http://engleskifudbal.com/tekstovi/ljudi/igor-todo.....ni-slican/

Нека тај текст буде и путоказ како би требало да изгледа тема... Ziveli



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Jan 2011
  • Poruke: 995

Какав подужи текст, ово се прочита у једном даху. Mr. Green
Лепо што си ово поделио са нама - једноставно есенција фудбала. Ziveli



offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Овај пут преносим текст са сајта на којем нисам очекивао да ћу пронаћи тако нешто. Можда ја не познајем добро тај сајт као и ТВ емисију, али ипак ћу тврдоглаво задржати право да мислим да је исти гомила ђубрета... углавном...

Преносим већи део текста, како бисте избегли оно што се мени догодило, пошто сам имао грдних проблема са скроловањем странице... на крају ћу ипак, како је и ред, дати линк, али ако се одважите да га и испратите, нека су вам сви богови света у помоћи...Citat:+ Grobari i pank, zašto i kako? https://www.vice.com/rs/article/grobari-i-pank-zasto-i-kako

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

О феномену Гробарског треш-романтизма више је пута писано на страницама спортског дела форума, углавном у темама о клубовима ЈСД Партизан... сада и на нешто другачији начин:Citat:... Every supporter likes to brag that their own cross-town rivalry is “more than just a football match,” but in Belgrade’s case this well-worn cliché is actually true...

The Partizan — Red Star rivalry is an omnipresent fixture of daily life that exists beyond match day and reaches far beyond the confines of the stadium. Take a walk through the capital and you’ll be hard-pressed to find a single wall that hasn’t been defaced by the clubs’ supporters, with some going so far as to paint communal bins and other pieces of public property in club colours. Much like in Belfast, entire neighbourhoods are partitioned along sectarian lines and decorated with murals that pay tribute to whichever team is dominant in the local area.

While supporters from both sides have well-earned reputations for hooliganism, their fanaticism sometimes manifests itself in more positive forms. The best example of this is a Partizan-inspired phenomenon called Grobarski Trash Romantizam...

The Serbian media has tried to depict GTR as a reaction against the thuggish stereotypes that are so often pinned to the country’s fans, but the page’s founder tells me that this is wide of the mark.

“We’re not an alternative to anything, we’re not presenting any answers nor are we an example of how something should be. We’re simply and genuinely expressing our love for Partizan in a way that comes naturally to us”, they explain over email. “We don’t need the approval of journalists or small-minded bumpkins, nor do we judge our friends who choose to express their love towards Partizan in different ways. We have no problem with violence — everybody has their own pressure valve in life. And if two groups want to fight amongst themselves then, from a position of respect for personal freedom, that’s totally fine and legitimate. But it’s all gone too far… knives and guns are the tools of psychopaths and idiots, not real supporters...

Executed in monochrome colours reminiscent of the club’s iconic black-and-white kit, the murals depict various actors, writers, singers, film directors and other public intellectuals who were known to be fans of the club, as well as ex-players who were so skillful that it could be argued that they turned sport into an artform. As their number has grown (more than 25 portraits can now be found dotted across Belgrade), their roster has expanded to include foreign-born artists as well, namely late Clash frontman Joe Strummer, Morrissey and George Orwell. Explaining the reasoning behind their selections, GTR’s founder told me: “Morrisey, Orwell and Strummer aren’t Partizan supporters but their work radiates the qualities of the club and its supporters. Orwell fought against fascism in the Spanish civil war alongside the club’s founders, Koča Popović and Peko Dapčević. Strummer worked as an undertaker and his poetry is fairly “gravedigger-esque”, as is Morrissey’s...”

The murals serve a dual purpose: first and most obviously, they exist as a visual love letter to the club. But they also perform a public service by beautifying a dilapidated city that fans of both clubs are guilty of vandalising. The response has been so overwhelmingly positive that most of the murals have escaped being defaced by opposition fans, although a few haven’t been so lucky: shamefully, some moron(s) were so offended by Orwell’s image that they decided to spray a swastika over his face accompanied with the words “viva la Franco”. Morrissey was another notable casualty. This sort of vandalism can prove a dangerous provocation in Serbia, where, in June this year, a confrontation between rival ultras over a vandalised mural led to a 19-year-old Partizan fan + being fatally shot in the spine... Grobarski Trash Romantizam is an illustrative example of what sets the eternal derby apart from other sporting rivalries...
https://www.calvertjournal.com/articles/show/8850/.....rnal-derby

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Skywhaler ::... a confrontation between rival ultras over a vandalised mural led to a 19-year-old Partizan fan + being fatally shot in the spine... ... https://www.calvertjournal.com/articles/show/8850/.....rnal-derby

Нисам планирао да поставим овде, али некако се наметнуло с обзиром на цитат из претходног поста...Citat:

Mural koji smo posvetili malom Demiru. Komunalna policija je došla da piše kaznu za ovo odavanje počasti ubijenom dečaku u kraju gde je odrastao.
https://www.facebook.com/Grobarskitrashromantizam/.....mp;theater

Према коментарима, изгледа да се идентично догодило и у Пожеги, с тим да је тамо било и привођења... Evil or Very Mad

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

... учимо шпански... не само зато што смо својевремено свој други дом пронашли у Фуенлабради...



https://www.playgroundmag.net/sports/Morir-a-tu-la.....71366.html

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Citat:Pričao sam sa likom iz GTR-a i skapirao šta je prava poruka murala

Ne sećam se kada se poslednji put javnost toliko probudila u nameri da jednu ideju sačuva od nemarnih, klinačkih i nepotrebnih hirova da se privuče pažnja. Prekrečenih 40 murala poznatih navijača Partizana odjeknuli su širom cele Srbije i, u nameri da poremete čitav koncept i priču koja stoji iza ovih grafita, samo doprineli da se za "Grobarski trash romantizam" i ljubav prema jednom klubu čuje još dalje...

Šta naizgled običnog momka sa Žarkova spaja sa muralima, urbanim duhom i novom kulturom koja je počela da se piše krajem 2012. i samim nastankom GTR-a? Samo jedna reč - estetika. Stereotip da navijač u ruci mora da ima baklju, a u nozdrvi gram spida i dve pročitane knjige u životu postaje besmislen u priči sa Ivanom. Muzika, pozorište, umetnost bilo koje vrste je glavna tema ovog pokreta. Znam, možda zvuči čudno ali to je način njihove identifikacije - ubrzo shvatiš i zašto. Izgradili su poseban odnos sa klubom, ostalim navijačima i čitavim gradom zbog svoje estetike. Protivnički navijači imaju običaj da kroz sprdnju često za treš romantičare da kažu "avangarda" što zvuči dosta rogobatno i striktno poslovno. Momci nemaju čak ni člansku kartu, šta vam to govori?

Definicija ljubavi kroz umetnost ima svoju draž jer nijedna nije ista, i kao navijača Zvezde iskreno me je zanimalo šta ima toliko drugačije u crno-belom dresu što mi sa Marakane već nismo videli ili osetili. Možda je bilo bolje da sam živeo u neznanju, onda bih i dalje mislio da niko ne voli jače od mene. Voli, i ne libi se da svaki dan to pokaže. Ivan je ovu rečenicu poslednjih dana ponavljao više nego ikada pre ali ga je i dalje zadovoljstvo slušati dok priča o Partizanu.

Otvorenost za sve ljude koji simpatišu Partizan u kom su oduvek bili ponosni i na Hrvate i na Bosance, Albance, na sve ostale. GTR-ovci otvorenost gledaju kao bogatstvo jednog kluba i patriotski čin. Ivan, koji sebe smatra patriotom nije odlutao u toj reči već ljudima druge rase, nacionalnosti i vere želi da se na JNA osećaju kao kod kuće. Na pitanje šta njegov pokret odvaja od ostalih prvo me ispravio: "Ono najbitnije je da više odvaja Partizan od ostalih nego GTR."

Kako onda da saopštite nekome ko toliko voli da 40 murala više nema? Kada je čuo da su uništeni i Voja Pančevac u Pančevu i Bata Mirković na Konjarniku bilo je i više nego jasno - ne postoji čovek koji voli Partizan a spreman je da uništi poster Voje Pančevca. Prvo, nečiji očajnički potez je GTR-u napravio reklamu a sebi dao auto-gol. Drugo, tu je priča tek počela...

Više od pet i po godina zdrave priče o entuzijastima i sanjalicama, gradskim facama i umetničkim magovima stalo je u par kofa sa crnom farbom. Prekrečeni murali svih poznatih Grobara kroz istoriju ispostaviće se, verovali ili ne, najbolji su odjek o GTR-u. Oduzevši grafite Radmilovića, Radovića, Aleksića i ostalih, počinioci su oduzeli deo urbanog Beograda i sumnjam da su toga bili svesni. Od tog momenta, GTR više nije bio pokret samo svojih članova i pristalica već poistovećivanje sa borbom za glas i pobedu kulture i tradicije.

Ljudi operisani od sporta, ganuti pričom o momcima koji su baklju zamenili sprejom, mržnju prihvatanjem i kapitalizam romantizmom - nisu krili svoje simpatije prema GTR-u.
Interesovanje novinara i njihova volja da stvar izguraju do kraja je, po Ivanovim rečima, stvar koja ga je najviše oduševila. Ljudi su navikli da kada prođu pored murala, on bude tu. Većinu njih je briga što je na dresu grb Partizana i što se, navodno, uništava javni prostor. Kultura ipak postoji, često samo u tragovima ali dovoljno da i dalje ima pravo glasa. Klasičan primer su momci iz GTR-a...

Lepota navijanja za crno-beli klub i malobrojnost u odnosu na Zvezdu probudili su nešto drugačije shvatanje i društvo GTR-a povezali od detinjstva. Znate ono kad otkrijete da neko voli kao ti ili kada si u odeljenju u kome svi navijaju za Zvezdu, a samo vas petorica za crno-beli dres. Takve stvari te odrede kao čoveka i ne možeš a da se ne osećaš posebno - zaključio je Ivan.

Zatim mi je predložio, a ja nisam imao ništa protiv, da čitava priča stane u rečenicu Dušana Prelevića Preleta, golmana HK Partizan i velikog navijača Crvene Zvezde.

"Bitlsi ili Stonsi? Partizan ili Zvezda? Ko sme da odabere? Važno je da smo u svoje vreme umeli da volimo. I poštujemo.''

Sportski pozdrav.
https://noizz.rs/sport/pricao-sam-sa-likom-iz-gtr-.....la/n1ep5nt

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Иако се ради о Партизану, и из пера једног великог навијача црно-белих, ипак мислим да је у питању текст који далеко надмашује клупске и навијачке оквире:Citat:Od slave do zaborava

Nedavna poseta ljudi iz zagrebačkog Dinama Beogradu, tačnije obilazak grobova bivših Dinamovih igrača ili igrača poreklom iz Zagreba, koji su sahranjeni u Beogradu

https://gnkdinamo.hr/HR/Novosti/Clanak/tragovima-plave-povijesti

izazvala je pažnju ljubitelja fudbala u regionu, ali i dala povod za ovaj tekst.

Tom prilikom, Dinamova delegacija obišla je grobna mesta Stjepana Bobeka, Bruna Belina, Zorana Čave Dimitrijevića (Beograđanina i "Partizanovog deteta" koje je igralo i za Dinamo), Florijana Matekala, Zlatka Čajkovskog, kao i legendarnog Dinamovog navijača iz Beograda, Petra Todorovića. Zaista sjajan gest i primer kako se ne zaboravljaju ljudi koji su, makar delićem svoje karijere, bili vezani za jedan klub ili grad, bez obzira na to što su skoro svi navedeni ljudi svoju slavu stekli prvenstveno u beogradskom Partizanu.

Ovaj tekst je osvrt na to kako bivši sportisti (u ovom slučaju fudbaleri) po završetku karijere brzo padaju u zaborav, kako se o njima, u poznoj životnoj dobi, ne može naći nikakav podatak, kako statistika i nije baš omiljena delatnost u sportu na ovim prostorima i kako se (ne) čuvaju uspomene na bivše asove...

Zaborav je prirodna stvar. Smenjuju se generacije ljudi pa i sportista, dolaze novi a stari padaju u zaborav. Oni zbog kojih su hiljade navijača dolazile na stadione, za neku novu generaciju biće samo obično i sasvim nepoznato ime i prezime, tek par desetina karaktera u pretraživaču. Da bi se sačuvao trag koje su ljudi ostavili u istoriji fudbala u nekoj sredini, u tu svrhu u svetu postoje almanasi, godišnjaci, prigodne internet stranice. Nažalost, na ovim prostorima prisutan je nemaran odnos prema prošlosti, podaci su veoma šturi ili ih nema, a nije retkost da se neki netačni i neprovereni podaci prenose kao dogma, sa kolena na koleno, iako nemaju veze sa istinom. Retke svetle tačke predstavljaju entuzijasti koji se predano i amaterski, ali vrlo kvalitetno i sistematski, bave fudbalskom istorijom. Takvi pozitivni primeri su Boban Živanović (autor knjiga "Hronika Prve lige 1923-34 / 1935-40" i Nebojša Jakovljević (pokretač sajta "Istorija Ex-Yu fudbala")...

Važan korak u tom smeru napravio je FK Partizan, odnosno njegova internet ekipa, još pre petnaestak godina, kada je na zvanični internet sajt postavljen spisak svih igrača koji su nastupali za prvi tim Partizana.

http://partizan.rs/svi-igraci-partizana/

Spisak se redovno ažurira, trenutno broji 1321 ime, i uprkos svim gramatičkim i logičkim greškama, predstavlja dragocenu bazu.

Odličan primer kako se to radi na nacionalnom nivou dali su komšije Hrvati, još 2004. godine, sa internet stranicom Nogometni leksikon.

http://nogomet.lzmk.hr/

To je poduhvat Leksikografskog zavoda "MiroslavKrleža". Kod nas u Srbiji, takav primer ne postoji. Preostaje Vikipedija, ali ona često i nije baš pouzdan izvor informacija. Šta se dešava kada hoćete da saznate pravo ime nekog igrača ili bilo kakav podatak o njemu, a da on nije bio reprezentativac, ili još gore, da je bio samo puki epizodista i u klupskoj konkurenciji?...

Važan korak u ažuriranju mesta i datuma rođenja bivših Partizanovih fudbalera napravio je Milovan Joličić, autor izuzetne knjige enciklopedijskog karaktera, "Partizan 1945-2017", koju smo popularno nazvali "Partizanika". Nije se libio da lično kontaktira desetine Partizanovih fudbalera kako bi saznao njihove generalije, pa je njegova knjiga sjajna polazna osnova za buduće generacije partizanovaca koji će se zanimati statistikom našeg kluba...

A kada dođe do tužnog trenutka da neko od bivših a manje poznatih članova Partizana napusti ovaj svet, ostaje samo nada da će neko od medija zabeležiti tu informaciju. U protivnom, osim sajta Partizana, ne postoji drugi izvor ili baza podataka. Dešavalo se i to da nam pratioci bloga jave za odlazak sa životne scene nekog od bivših Partizanovih prvotimaca, koji su svoje post-fudbalske dane provodili u apsolutnoj anonimnosti i van bilo kakvog domašaja medija. Nisu bili veliki asovi o koje su se otimali mediji, nisu bili ljudi koje su novinari zvali da bar, ponekom prilikom, evociraju uspomene na neki od mečeva ili bitnih datuma istorije kluba...

Do pojave neke nove i sistematizovane datoteke bivših fudbalera (na nacionalnom nivou), ostaju vam, kao Partizanovim navijačima, na raspolaganju arhive i biblioteke, sajt FK Partizan, knjiga Milovana Joličića, i ovaj blog, na kojem se trudimo da ažuriramo sve bitnije podatke iz karijera bivših igrača...
https://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2018/11/.....RaaQ_pjj6k

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 5016

Блог Црно-бела носталгија који сам више пута помињао и који се бави пре свега историјом ФК Партизан у наставцима преноси разговор са Немцем Маркусом Штапкеом (39), великим заљубљеником у фудбал, који је 2001. постао навијач Партизана...



http://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2019/04/m.....sonac.html

... да ово, ипак, не би била само још једна црно-бело обојена прича, преносим део из другог наставка у којем Штапке описује своје 12 хиљада километара дуго фудбалско путовање по Русији, Казахстану, Кавказу и Балкану...Citat:... Tokom fudbalske pauze i letnjih priprema, pažnja navijača se okreće ka dešavanjima u sedištu UEFA gde se žrebaju parovi za kvalifikacije Lige šampiona i Lige Evrope. Za mene i moje drugove to je vrh sezone jer tada dobijamo šansu da odemo u neki region u koji inače nikada ne bismo otišli, da gledamo timove o kojima nismo ni sanjali, naročito u tim prvim fazama dok klubovi iz manjih federacija još uvek imaju priliku da budu prisutni u trci ka grupnoj fazi. Prošlog leta, kao i obično, sedeo sam u mojoj kancelariji u Lajpcigu, izigravajući visoko produktivnu figuru u kapitalističkoj šahovskoj igri, a u stvari sam, da se ne zezamo, pratio strim sa ceremonije žrebanja. Partizan je poslat u Crnu Goru, protiv Rudara iz Pljevalja, i pobednik tog meča išao je na pobednika meča Irtiš – Trakai. Bilo je jasno da nećemo imati puno problema da eliminišemo Rudar, pa smo pažnju usmerili na planiranje puta za naredno kolo. Pošto je kazahstanska liga ipak jača od bilo koje lige baltičkih zemalja, smatrao sam da će Irtiš da prođe dalje. Proverio sam odmah cene avionskih karata, grubo, oko 450 evra bila je povratna karta iz Berlina. Šaljem poruku drugu Bendžaminu, bilo je jasno da mi tamo moramo da odemo. Isto veče malo sam se igrao sa Gugl mapama i poslao još nekoliko poruka u kojima sam jasno rekao da mi se sviđa glupa ideja da tamo odemo kolima, jer avion je em brz, em dosadan. Moramo da nađemo neki izazov za tu utakmicu Partizana. Bendžamin je samo rekao “Da, uradićemo tako, kreni sa planiranjem puta”, što sam i uradio.

Vreme za organizaciju puta bilo je vrlo ograničeno jer smo pred sobom imali putovanje u Nikšić, na meč Rudar – Partizan. Početna ideja nam je bila da za put u Kazahstan specijalno kupimo “Zastavino” vozilo. Pitao sam Dekija kako stoje ponude tih kola u Beogradu, ali sam se ohladio posle par dana, jer nismo mogli da obezbedimo saobraćajnu dozvolu za takav auto u EU, iz prostog razloga što nema adekvatan izduvni sistem. Naravno, nije to bio nerešiv problem, sve bismo mi to nabudžili, ali vreme nam je opet bilo glavni protivnik. Drugi izbor nam je bio “Golf dvojka”, dizelaš, jer taj tip automobila je povezan sa Balkanom, a nabavka rezervnih delova u slučaju nekog oštećenja bi bila relativno lak posao, čak i u najudaljenijim mestima na planeti. Nažalost, ponuda je bila sranje, suviše visoke cene za kola u ne baš sjajnom stanju. Treći i poslednji izbor pao je na Audi 80. Bendžamin radi u automobilskoj industriji, poseduje mnogo više znanja o kolima od mene. Našao je jedan stari Audi u nekom selu tu pored Cvikaua. Neka familija seljaka htela je da se otarasi tog starog magarca jer je vozač, njihova baba, nedavno umrla, pa smo auto kupili za male pare. Registracija i osiguranje su završeni za par dana, svako od nas je morao da pribavi međunarodnu vozačku dozvolu, jer ove naše evropske nisu svuda prihvaćene van granica EU. U stvari, to je samo pitanje novca, platiš i onda čekaš u nekoj od presporih nemačkih federalnih kancelarija.



A onda, nekoliko dana pre početka našeg puta, jebeni Irtiš Pavlodar nam je srušio sve planove, jer je eliminisan od bezimenog, anonimnog Trakaija! Au jebote, užas, košmar, sramota grande! Suočii smo se sa teškom odlukom, da li da izmenimo plan, ili da jednostavno preskočimo drugo kolo kvalifikacija u gostima, pa da lepo odemo na utakmicu trećeg kola, kući na JNA. Nije nam bilo lako da se pomirimo s tim, ali na kraju, bila je to dobra odluka, reći ću ti kasnije i zašto.

Auto nam je takođe zadavao dosta muka, nekoliko stručnjaka nas je upozoravalo da jedini put koji nam preporučuju da obavimo ovim autom, bude najdalje do lokalnog auto otpada; karoserija je bila trula, kočnice nisu radile kako treba, čitav izduvni sistem je bio jedno veliko govno, crevo za gorivo je bilo prekriveno mahovinom. Realno, Audi je bio opasnost na točkovima za nas i sve ostale, hahaha.

Obavili smo neke od sitnijih popravki, nismo hteli da trošimo suviše para na taj bolid bordo boje. Najzad, ekspedicija je napustila Saksoniju 26.jula, pravac ka Varšavi, a kasnije ka beloruskom pograničnom gradu Brestu, gde je tih dana sleteo i Diego Maradona, gde su ga angažovali kao pseudo-sportskog direktora. Gledali smo njihov meč u drugom kolu kvalifikacija, pa nastavili ka Kijevu, gde smo se sreli sa našim prijateljem Jurijem i njegovom ženom Katjom. Zajedno smo nastavili ka Sumiju kako bismo se sreli sa navijačima lokalnog drugoligaškog kluba, a sledećeg jutra ušli smo u Rusiju. U Tambovu opet drugoligaški fudbal, pa zatim pravo u Saratov na kup utakmicu. U Samari, naš auto, koji je u međuvremenu dobio ime Horst (tradicionalno, staro nemačko ime), e taj stari ružni gospodin, loših manira, već je po drugi put ostao bez izduvnog sistema. Ruski mehaničari u Audi servisu su nam rekli da je popravka besmislena, da je taj auto samo jedno parče govneta, ali su nam ipak pomogli da nađemo drugog majstora, Kostju, koji je velikodušno preuzeo stvar u svoje ruke i popravio auto sa svojim jermenskim kolegom.

U međuvremenu smo otišli da pogledamo tekmu Krila Sovjetov – CSKA Moskva. Narednih nekoliko dana smo proveli u regionu, posetili Lenjinov rodni grad Uljanovsk, kao i čuvenu fabriku “Lada” u Toljatiju. Naravno, ni tamo nismo bili bez fudbala. Sledeća destinacija je bio Kazahstan, a pošto Irtiš nije prošao u drugo kolo kvalifikacija, malo sam izmenio maršrutu pa smo otišli u grad na Kaspijskom moru, Atiraj. Bendžamin i ja smo delili dužnost vozača po pola, mada sam ja bio bolje sreće u pronalaženju rupa na asfaltu, da budem iskren. Uveče, upao sam u još jednu, koncentracija nije baš bila na nivou, svetlost je bila slaba. Izašli smo da vidimo štetu na vozilu i odjednom bili okruženi kamilama. To je bio onaj momenat kada smo ukapirali da smo odmakli malko dalje od kuće, haha. Utakmica u Atiraju je bila očekivano sranje, besplatan ulaz, loš stadion, nekoliko navijača. A I ništa drugo osim fudbala nije bilo da se vidi u ovom industrijskom gradu...

Jutro nas je dočekalo sa najgoriim putem koji sam ikada doživeo u životu. To je samo 250 kilometara od Atiraja, prema ruskoj granici, ali nam je trebalo 8 sati da stignemo! Rupe na putu tako velike da si u njih mogao da smestiš interkontinentalnu raketu, pravi pakao! Najgora faza puta. Tada nam je čak bilo drago što je Irtiš ispao, neverovatno loši uslovi na putevima i prava sramota za Kazahstan, zemlju bogatu prirodnim bogatstvima, u kojoj lokalni političari pumpaju sav novac u Astanu i Almati, dok je ostatak zemlje infrastrukturno u kamenom dobu...

Nazad u Rusiju, Astrahan, pa kroz slabo naseljenu budističku Kalmikiju u divni Dagestan i najstariji ruski grad, 5.000 godina star Derbent. Posle utakmice Lige šampiona u Bakuu, u Azerbejdžanu, nastavili smo Kavkazom prema Gruziji, uživajući u sjajnoj hrani u Jermeniji. Bili smo u Đumriju, koji navijači Partizana pamte po okršaju protiv Širaka pre nekoliko godina, kada je Ismael Beko Fofana posle tog dvomeča prešao u Partizan. Đumri je bio totalno uništen u zemljotresu iz 1988. U Turskoj ovog puta nismo proveli puno vremena, Erdogan je skroz poludeo, ne baš sjajna klima za nas Nemce. Preko Grčke i Severne Makedonije uspeli smo da stignemo na sarajevski derbi na Grbavici, a u sredu smo bili u Srbiji! Taman na dan kad je Partizan dočekao danski klub Nordsjiland. Turneja se završila posetama utakmicama u Bijeljini i Ljubljani...

Na kraju, naš vremešni Audi, po imenu Horst, prešao je za 26 dana 22 granična prelaza, odveo nas na 17 utakmica, i dodao sebi još 11.900 kilometara na dotadašnju kilometražu. Bila je to poslednja velika avantura ovog automobila, ubrzo po povratku u Saksoniju prodali smo ga nekom Poljaku za 200 evra. Odvezao ga je u Poljsku i momentalno ga usmrtio. Kao što je jednom Džorž Harison pevao, sve ima svoj kraj. U svakom slučaju, bilo je to najduže, najsloženije i najzabavnije putovanje na kojem sam ikada bio. Upoznao sam mnogo finih i dobrih ljudi tokom putovanja, video toliko novih mesta ili spoznao neke nove aspekte u mestima u kojima sam bio ranije. Sjajan provod, sjajno putovanje!



...
https://crno-bela-nostalgija.blogspot.com/2019/04/.....ac_12.html

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 791 korisnika na forumu :: 55 registrovanih, 12 sakrivenih i 724 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _commandos_, A.R.Chafee.Jr., Aleksandar Mitrovic 2, AleksSE, alexa_pg, antosky, Atomski čoban, awathorn, babicd80.db, Doca, dule10savic, Dzoni Stek, ekser222, FOX, goxin, ikan, ilpadrino991, ivanbekun, ivance95, IvanKotan, Krstić, Kubovac, Mercury, mgaji21, milank1, MILO-VAN, nenad81, novator, Oluj2.1, orjen2, ozzyy, pavle_pzs, RADOVAN.S, radoznao, Raptor1, Regrut Boskica, repac, RJ, Sass Drake, Sibin, Skiper1, slonic_tonic, snik, sosko, tomigun, Toni, vasa.93, vathra, VJ, Vlad000, vladetije, voja64, Warhawk, yrraf, zexoni