offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
Наиме, не жалим се ни на шта, него пресавих табак да напишем шта ме је снашло ономад кад сам одвео овог свог старијег клинца, овог што сад спава, код педијатра на преглед. Навукао неку температуру и целу ноћ је богу душу давао, а и жена и ја заједно с њим ока нисмо склопили.
Кваси облоге, мери температуру, шкропи га алкохолом, зови Хитну помоћ и тако све до пред јутро, тад је ухватио мало сна, а и ми с њим. И, нема што нема, паде ред на мене да Мирка водим код лекара.
Породично смо, 'фала богу, здрави (куц, куц, куц)и код лекара идемо, па...свако по једном годишње, са медицином имамо везе колико и свитац с дупетом па није ни чудо што се ни жена ни ја не сналазимо у оним катакомбама Дома здравља. А тек са администрацијом!
Убеђен сам да су потребне године окапавања по чекаоницама и ординацијама да би просечно образован човек могао да барем наслути ко коме даје упут, и за шта; коме после треба однети резултате, па онда те резултате заједно са мишљењем неког тамо однети поново код онога код кога си прво отишао... О узимању брисева и узорака да и не говорим, то је тек!
Углавном, ономад сам некако и успео да намолим оне сестре да ми дају Мирков здравствени картон и тако нас двојица седнемо да сачекамо ред у чекаоници.
Мени жао, срце ми се стегло, гледам Мирка а он само жмирка. Окице му се уцаклиле од температуре, нити збори нит ромори, упашио се. Ех, кад бих могао како да га убедим да и нема чега да се плаши, да га мало осоколим, да му кажем да ће тета да му препише таблете, сируп, да каже да пије чајеве, да се мало гушица упалила, да то није ништа...
У том размишљању пођем да проверим колико ћемо још да чекамо ред и са задовољством констатујем да смо наредни. Сав срећан због таквог развоја ситуације, постојим мало пред вратима чисто да дам до знања осталима ко је на реду и прочитам шта пише на вратима...(није се звала Јагодинка Симоновић) звала се сасвим обично: Др. Гордана Митић, тако некако, није ни битно. Мало ми је засметало што је после ''Др'' ставила тачку, али ништа страшно. Међутим, када сам прочитао шта пише испод имена и презимена, помутила ми се свест. Ево шта пише на вратима ординације:
Др. Гордана Митић
когнитивно-бихејвиорални психотерапеут
Мало је рећи да сам се укочио, премро од страха, пребледео и охладио у исто време. Стојим и не могу да верујем. Зар је дотле дошло, зар код ''овога''!? Каква ли је то пошаст кад мораш да идеш код ''овога'' да те лечи, мила мајко!
Прође ми кроз главу све од како се родио мој првенац: Како је изашао мој пријатељ доктор Зоран Ј. који је и породио моју жену и како ми је саопштио да је наследник тежак 3,950 грама, 59 висок, па онда како смо га 5. децембра први пут шишали, како смо попуњавали радосницу, па прво ''мама'', па ''тата'', па први кораци, па летовање, па торта и једна свећица, па две, три...и сад је дотле дошло да га због повишене температуре која, уосталом, сваког може да снађе моје мажунче мора да иде код ''континенталног, биоралног психијатра...на терапије'', страшно! Сузе ми ударише на очи. Туго моја!
Паде ми на памет Тиршова, они јадничићи у малим болничким креветима, тужне окице пуне наде, паде ми на памет онај апарат за ЕКГ, она струја и поскакивање торза код реанимације, све могуће димензије шприцева, цевчице разних облика, сонде, лоботомија, епрувете, штипаљке, хватаљке, заштитне маске и рукавице, па визита, па лабораторијска анализа, па замишљен поглед специјалисте проф. Др мр грр фрр, дипл инг, ецц, прим...његово значајно и благо одмахивање главом и оно чувено ''ц, ц, ц, ц...'' - ужас!
До јуче се безбрижно играо у дворишту са комшијском дечицом, са својим другарима, а већ данас код ''континенталног на терапију''!
Паде ми на памет да позовем жену да дође у Дом здравља, да доведе и оног млађег, Данило се зове, па да се сви изљубимо пре него што Мирка одведу караконџуле из Болничког вилајета.
Кажу да је добро имати више деце за случај да се, на дај боже, неком детету нешто деси, онда, као, имаш ове што су остали – ма какви! Мени су обојица ко један...
Уто, отворише се ''двери пакла'' и изађоше претходни, срећни подитељи и помало тужан шврћа. Ми смо следећи...
Мој Мирко је некако и ушао, ја тек из трећег пута. Смогао бих снагу, али ноге неће.
Било како било, уђох у ординацију и онако блед и укочен процедих:
- Јесте ли Ви континентални...инкогнито...?
- Молим, опростите, нисам Вас чула?
- Јесте ли Ви Гордана Митић?
- Не господине, ја сам Милица [нека тамо, небитно], педијатар. Колегиница Гордана ради ове недеље у другој смени...
Завршисмо преглед, узесмо сируп и побегосмо главом без обзира из Дома здравља. Тек сам код куће, кад сам се малко смирио, размислио шта је то конгитивно-бихејвиорални психотерапеут. Нешто и назирем, али, искрено речено, и не интересује ме.
------------------------------------------------------------
Ето колико нама лаицима може једна најобичнија инфлуенца да буде разлог да почнемо да се опраштам од најмилијих, да кувамо жито, да сводимо рачуне, пишемо тестамент...
Није све тако црно! 
|
