Blog korisnika Maller-ps
| Mama, tata | |
|---|---|
| 30 Apr 2011 05:22 | Idi na vrh |
| Mama, tata pišem vam sa mračnog mesta. Danas je treći maj. Govore mi da će mi ovde pomoći i stalno me obilaze. Vidim napolju počinje proleće. Žao mi je što ne mogu da ga osetim na svojoj koži, najviše noću patim. Soba mi je broj dvadeset i jedan.
Deseti maj. Danas sam čuo vrisku u hodniku, neka žena je plakala i čuo sam sestre kako brzopleto pokušavaju da je odvuku u sobu. Dobio sam nagradu, deset minuta sam stajao na prozoru uz pomoć dve sestre i udahnuo one sunčeve zrake koji su mi umivali lice. Više ne osećam bol. Petnaesti maj. Mama, tata, sa ponosom vas obaveštavam da više nisam sam u sobi. Dobio sam cimera i potpuno sam srećan zbog toga. Neki čovek, doživeo je udes sa ćerkom ali je ona dobro i kući je na lečenju. On ćuti ali mi njegov pogled ponekad kaže više nego što bi reči to mogle. Dvadeseti maj. Danas su mom cimeru došli u posetu njegovi. Plaču svi redom kao da su došli da gledaju mono dramu. Pitali su mene zašto sam tu. Soba mi je dvadeset i jedan još uvek ako poželite da me obiđete nekada. Nedostajete mi. I moja Jaca mi nedostaje. Šta radi ona ovih dana bez njenog bate? Trideseti maj. Noći su postale sve duže i duže. Nemam više cimera, odveli su ga kući jednog jutra. Svi su bili srećni i ostavili meni par banana poljubivši me u čelo. On nije progovorio ni reč čak ni kada je odlazio. Jedna nova sestra dolazi ponekad i samo što ne zaplače kada mi menja infuziju. Čujem je noću, dođe i sedne kraj mene dok spavam. Dobijam sedative koji ne deluju mama. Sve cepam sa sebe ponekad, ona otupelost na bol je nestala. Prvi jun. Zaboravio sam zašto sam ovde. Prvi jul. Prestajem da pišem, nemam snage. Danas mi je doktor rekao da mi je bolje i da ću uskoro kući. Mama, tata, zašto me ne posećujete? Jedanaesti jul. Probudio sam se iz kome duge deset dana. Setio sam se zašto sam ovde i moje srce je prestalo da kuca. Mama, tata, oprostite što ovo čitate sa mog spomenika... 
|
|
| Delfinov let | |
|---|---|
| 13 Apr 2011 11:18 | Idi na vrh |
| Čitao sam jutros novine, eto kupio sam i ja to parče papira umesto da sedim ispred ove mašinerije prepune štetnih čestica (tako još uvek priča samo moja baba).
Čitao sam samo naslove i iz istih uspeo da zaključim da ne valja. Na yt-u postoji klip (eh da je jedan) kako smo mi loš narod, te kako je naš IQ najniži na svetu (Evropi, gde god) pa i to da su ameri priznali postojanje malih zelenih/ ljubičastih/ šljokicama prekrivenih stvorenja. U dokumentima nigde ne navode brojeve njihovih ličnih karti što me je navelo da ponovo ameri lažu i mažu oči napaćenom narodu. Nemoj mi zameriti. Isti sam kao i ti. Ja sam onog dana birao vlast zajedno sa tobom, ja sam onog dana ćutao kada sam mogao da podignem glas i učinim da bude nam bolje i da, baš ja ću zubima da grizem dok imam snage ako mi neko dirne u ono najsvetije. Ja verujem i nije mi potreban Bog za to, ali mislim da smo ovaj put nadmašili svoj gladan stomak koji je pojurio za koricom hleba (buđavog) koju nam nudi zapad. Na mojim koncertima nećete nikada naći VIP odeljak. E moj stari šta sve stomak svari. „jer ako ne budeš dobar poješće te vuk, a ako budeš poješće te ovca...“ Kada sam bio vođen glavom što srlja u zid, kada nisam imao budućnost na koju da mislim i da planiram, uvek sam bez ikakvih problema dizao pesnicu i bio kolovođa svakakvih gluposti. Gde je nestao taj žar danas? To mi dođe nakako najviše žao, kao da sam izgubio sebe. Za tvorce videa – Srbi su najveće životinje među ljudima, Srbi imaju najmanji IQ, Srbi ratni (i raznorazni) zločinci. Izvolite drugi prst od palca sa dubokim poštovanjem, ovo je još uvek moj dom, tlo po kome ja gazim i po kome će jednog dana (nadam se uskoro) moje dete ponosno hodati. Neka budem proklet ako ikada prodam ovo svoje parče raja, ma kakvo ono vama delovalo. 
Zagledan u ponor slanog doma svog Delfin je sanjao kako leti svoj čudesni let. Zaljubljen u nebo, eto takvim se rodio, Previše tih i skroman da bi njegova priča Obišla svet. I uvek kad bi pomislio kako krstari albatros Sekao je pučinu – k’o adrenalin što seče mu krvotok; Širio je krila da dohvati Božiji svod, Al’ ta su krila bila dovoljna tek za po koji kratak skok... Neki dođu srećni – pa tako i odu, On je pripao taboru drugom... I tog je dana smrknut okean Izneo telo skrhano tugom... Štepam svoje rane dok provodim dane Između želja i istine. Logike ponestaje, rebus ne prestaje Da mi para vijuge. Pravila ne važe, moj prijatelj kaže Da sve više veruje Da čudne su sile podigle vile Da nas grešne razonode. Ja stojim po strani i čekam da vreme Nacrta put do sna Al’ kao i delfina bukagije dubina Sve više me vuku ka veridbi dna... Da li sam to ja? |
|
| Uzrok straha od mraka (hrast) | |
|---|---|
| 12 Apr 2011 12:00 | Idi na vrh |
| Hrast, onaj veliki kakav bi inače i bio. Strašan pogotovo noću kada pusti one njegove stare grane da huje i ulivaju nepoverenje mladim ljudima koji se noću tuda vraćaju iz kafića. Stajao je baš na uglu kod kuće u kojoj sam odrastao. Noćima sam bio budan i slušao ga kako pokušava da otrese lišće sa sebe. Nekada bih otišao kod sestre u krevet i sklupčao se kraj nje ispod toplog ćebeta. I tamo sam ga čuo ali sam verovao da će me ona odbraniti od njega uvek. I uvek bih pretrčavao sobu jako brzo jer sam zamišljao kako baš mene hoće da zgrabi i svojim kandžama uvuče u sebe. Zamišljao sam i šta živi na njemu, ko bi mogao da bude dovoljno hrabar da mu pridje? Jedne noći sam pogledao u prozor i njegove senke su šarale staklo, kao da je granom dozivao nekoga. Ovaj put mi je bio malo tužan huk i dete kakvo može biti nego radoznalo, ustao sam i otišao na terasu. Na terasi sam imao tajni prolaz, jednu šipku smo sestra i ja izvalili kako bi mogli lakše da ulazimo i izlazimo leti iz kuće. Stao sam ispred njega, onako malen i uplašen i čuo da njegov urlik jeste zapravo njegov plač. Pogledao sam gore i pitao – koga dozivaš? Zašto noću ne dozvoljavaš snu da udje u moju sobu? Ništa nije rekao. Začuo se muk i vetar je stao. Onda sam savio glavu i u svom strahu počeo da plačem. Stojim sam na ulici i pričam sa drvetom za koje mi moja mašta govori da će me ubiti. Onda sam začuo – plašiš se? Sam si? Nema nikoga da te zagrli...?
Pogledao sam gore ka granama ali su bile nepomične. Ponovo sam spustio glavu da obrišem suze i samo začuo – sada znaš kako je meni svake noći... To je bila noć kada sam počeo iskreno da se bojim mraka u isto vreme kada sam počeo neprikosnoveno da ga poštujem... |
|
| Nismo navikli na " ljubazno " | |
|---|---|
| 20 Mar 2011 20:42 | Idi na vrh |
| E pazi, juče u centru Beograda (srce naše države, onaj koji zaboravlja lagano šta su mu vene) uzmem da lepim oglas u kome iskreno molim za pomoć. Moralnu, ne samo finansijsku. Da bude stvar još gora sa mnom je bila devojka. Izlepismo možda deset komada kada sam primetio jednog dedu koji ide iza nas i cepa ono što smo zalepili. Pridjem i kulturno ga pitam koji mu je djavo, da li je možda zaboravio da popije lekove. Kad čuješ njega – Odakle si ti? Ja mu kažem iz Palanke a on meni na keca oštar metak – pa vidi se. Ja skontam, pogreših negde, možda sam zalepio preko neke umrlice... nisam. Okrenem se u devojku, sasvim pristojno je obučena, nije musava i nema slinu na obrazu. Po čemu se to vidi da nisam Beogradjanin sve mu garavo poljubim? Kad čiča nastavlja naravno postavljajući štap na moj stomak (kako bi me odaljio od sebe ili šta već) – u moj si Beograd došao da širiš propagandu iz tvog sela. Ne ide to tako sinak.
- Ali gospodine ja ne širim nikakvu propagandu, možda se bunim jer mi nešto ne odgovara ali svakako nikoga ne reklamiram. - ne, ne, ne može to ovde. Ti ćeš sada da pljuješ ovde one i onda će oni tebe, pa ću ja morati da gledam tebe na televiziji kod suparnika njihovih. Ja nemam života, moram da gledam nešto subotom uveče i ne dam ti da mi ih vredjaš! Nisam ja ratovao da bi mi takvi žutokljunci oblikovali život. Galantno sam pokupio poster u kome se zahvaljujem državi što bi za grand izdvojila pola budžeta a za pravu umetnost ni dinar, zalepio nazad na svoje mesto i tiho šapnuo dekici sa pulsirajućom venom na čelu – pipni i nećeš imati oči kojima ćeš ih gledati. Odlazeći odatle gledao sam starca kako kao pokisao stoji na stanici i uplašeno broji moje korake. I posle mi kaže devojka – Ej, kada ti stigne ponuda od firme da radiš tamo, ti pogledaš kakva kola voze zaposleni. Ako su napucana, nova, ne ideš tamo. Ko zna kolikog djavola oni prate kad mogu sebi to da priušte. Ako pratiš samo si jedan od njih. I šta ja posle da napišem, kažem, kako da odreagujem kada nama ludilo ne leži samo u mladim korenima već je tu, usadjen godinama i generacijama unazad...? p.s. nisam dobio mail podrške niti bilo šta, čak me nisu ni pljuvali... Toliko o toj solidarnosti. Pomozimo Japanu, oni znaju šta sa parama, naš narod nije navikao da ima... 
|
|
| Molim te | |
|---|---|
| 15 Mar 2011 22:15 | Idi na vrh |
| Na početku te molim, pročitaj ove redove jer ko zna-možda imam neku pametnu reč da kažem...
Molim te, nauči da je osmeh jedina parola mržnje koju svi pogrešno kapiraju. Molim te, nauči da vreme u kome si se rodio ne može biti podjednako loše kao ono u kome si odrastao. Prvo se raspitaj o tome pa onda okrivi taj period i ljude koje nisi ni poznavao. Molim te, ne nazivaj muzikom ono kreštanje koje ti slušaš nastalo usled kopmromisa mikrofona kineske proizvodnje i lika bez talenta. Muzika je nekada bila umetnost. Zbog takvih kao ti - danas je svako umetnik. Molim te, nauči da hodaš pre nego što počneš da se žališ kako si pao zbog drugih. Da si znao da hodaš pravilno i lagano nikada ne bi pao! Molim te, nauči da se moliš Bogu pa traži da se on moli tebi. Molim te, nauči da ne možeš pljuvati po nekome ko je iznad tebe jer sve što ispljuneš vratiće se tebi. Molim te nemoj da budeš žena sa 15 godina, imaš ceo zivot za to. Budi dete, budi ponosna na svoje postupke, reakcije i najvažnije nauči da uživaš u tom predivnom buntu koji se ne vraća. Samo sada je ceo svet tvoj. Molim te, nauči da budeš drugačija i svoja pa onda reci kako se gadiš "klinkama". Zapamti, čak si i ti morala da budeš jednom dete. Ako ti ne budeš njihov put kao starija, neke druge će biti njihove stranputice. Molim te, nauči da menjaš sebe pa tek probaj da promeniš mene. I za kraj te iskreno molim, kreni putem preko trnja do zvezda pa onda sudi o nečijim postupcima. Narav niko ne menja, ali zato dela biramo sami. |
|
| Grand - Crna rupa našeg naroda | |
|---|---|
| 06 Mar 2011 21:06 | Idi na vrh |
| „Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu...
Ali u ovoj priči nije stradala četa djaka u jednom danu,ovde je stradala mlada generacija,naše mlade nade... Vidite, jednog dana su dželati došli na ideju da nas pogube mučki i udave u sopstvenim suzama koje nećemo isplakati nikada. Njihova imena sa ponosom počinjem malim slovom, saša i marina. marina ima čudne stavove. Obratite pažnju jer se u njenom životu sve oko njih vrti. Ukoliko vaš dečko izadje sa društvom, to znači da vas je on prevario i vi treba da raširite noge prvom koji naidje i da ne osećate grižu savesti zbog toga. Ukoliko nemate dečka, onda čekajte onog koji će vam pokloniti bundu ili nešto slično, pa mu dozvolite da vam pokaže postelju u kojoj zver počiva. Ako je kupio bundu znači da je kupio i vašu čast, tako da je to opravdano. To su samo neki od zakona presvetle nam marine. Dok je naš drugi dželat, vrsta božanstva čak, presvetli sale, samo kolekcionar naših molitvi. Naravno molitve u vidu sms poruka koje koštaju više nego paklica cigareta ili još bolje poredjenje, više od litre mleka koje bi popilo vaše dete koje u sobi plače dok vi slušate novi ultra mega hit naše predivne goge. Ona od alkohola ne oseća noge, ne seća se gde živi jer joj dragi ne poklanja pažnju kako ona očekuje, pa sada peva o tome u vidu stiha „skini mi prljave gaćice,ali zapamti ja sam poštena. Ove reči slušaju mlade mamice,al to što sam laka ne znači da nisam pametna... mega hit zaista,ja se njoj divim! No nebitno, to je neka naša hijerarhija. Ukoliko tražite kralja- nema ga. On je davno umro a njegovo ime bi bilo Galileo Galilej. Ne zaista, samo tako nazivam sve ljude koji imaju malo mozga da ne slušaju glupe matrice koje oni vrte... Svi veliki su postali veliki tek posle smrti, pa će valjda jednom i oni. Imamo mi i treću vrstu ljudi ovde, oni koji mogu sve da promene, ali im fali motivacija. Izgovor? Pa to je hit, baš ima lepu melodiju itd. Zapitajte se jednom- kad sto puta čuješ nečije mišljenje hoćes li početi da misliš kao on? Ja neću, imam svoje, ali očigledno je da spadam u manji procenat istih. O moralu će nam držati predavanje oni koji imaju morala koliko i ameba mozga. Rečima jednog čoveka kojeg ja svrstavam u Galileo kategoriju „ovaj rock n roll je uzeo sve, dao jedva nešto malo da se pomene. Al pre bih svirao i dalje makar ni za kakve pare, nego sada da odustanem!" Tako ću i ja, vičem sve dok me ne budu čuli oni kojima su reči namenjene. Zaključak? Lakše je prodati glupost narodu nego ga naučiti da radi pametnu stvar... Mi smo žrtve svoje egzistencije, umiremo jer (ovde) živimo... Ali zapamtite nismo mi krivi što delimo isti vazduh sa gore navedenima... „Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu,umrla je mučeničkom smrću,četa djaka.. u jednom danu... |
|
