TECH deo OPŠTI deo VOJNI forumi

Blog korisnika Peca

Rađanje i umiranje domaćeg interneta
Idi na vrh
Napomena: ovo je grafik pretraga na Guglu za dati sajt, nije realna poseta tih sajtova.

Čestitke: Guglu i Fejsbuku na monopolizaciji interneta.
































Ono kad ti je BOT šef
Idi na vrh
Da vam kažem koju reč o poslovanju (i zarađivanju) koja zavise od velikih korporacija (koje imaju milione korisnika).

Čitam malopre o jutjuberima koji su imali milione subscribera i preko noći ostali bez svojih naloga jer im je Youtube ugasio nalog, zato što je, naime, Youtube na nekom njihovom video klipu našao nešto banalno sporno.
Ti ljudi su, inače, zarađivali i živeli od jutjubovanja.
Čitam kako su neki (koji još imaju aktivne youtube naloge) zapali u depresiju, neki završili na psihijatriji, kako se žale da su pod konstantnim stresom zbog čestih promena algoritma pretrage i pravila na Youtube (da ne spominjem sada onu jutjuberku što je upala u youtube zgradu i počela da puca na zaposlene).

Skrolujem dalje po FB i nalećem na postove ljudi iz grupe "Upwork Srbija" kojima su nalozi suspendovani a 90% njih ne zna ni zašto, niti može da sazna zašto, jer je gotovo nemoguće doći do "živog čoveka" koji radi u Upworku, jer uglavnom "mašine" odgovaraju na poruke.
Nije u pitanju korisnik ili dva, već MASA banovanih ljudi.

Onda se prisetih mojih preduzetničkih početaka, kada mi je celokupna zarada firme zavisila od Google Adsense.
Godinama gradiš sajtove, i samo jednog jutra stigne mail "Your Google Adsense account is suspended".
Našao bot na MyCity forumu da je neki član foruma tražio link ka programčetu za download Youtube klipova (Google inače ne voli takve programe i smatra da si mu dušmanin ako linkuješ takve programe), neki drugi član mu linkovao jedan takav program, i to je to, sajt ti je izbačen iz Google Adsense programa zarade.
Kaže mi drug "vidim dolaziš u kancelariju i već danima se vidi da ti nije dobro".
Rekoh, prijatelju, gde će da mi bude dobro, kad sve što sam gradio godinama otišlo je preko noći zbog gluposti... oni su banovali hiljade i hiljade sajtova... čak i kad pošaljem žalbu pitanje je da li će tu žalbu iko da pročita, jer ako su banovali sto hiljada sajtova njima je onda stiglo sto hiljada žalbi.
(odbanovali su nas ipak posle 10 dana, no, lekcija naučena - menjati biznis model POD HITNO)

Elem...
Šta je zajedničko za sve tri ove priče?
U sve tri priče postoji korporacija koja posluje sa MILIONIMA takvih kao što sam bio ja, ili kao što su freelanceri i jutjuberi iz prve dve priče.

Kada kompanija posluje sa milionima, u toj kompaniji pravila funkcionišu malko drugačije.
Prvo, morate da shvatite da kontrolisati milione korisnika možete samo ako donesete RIGOROZNA pravila - koja su često retardirana - jer među milione dovoljno je da imate 1% debila, to je 10.000 debila sa kojim morate da se izborite kao kompanija, i zbog tih debila donose se pravila koja se na kraju i običnim korisnicima obiju o glavu (primer su jutjuberi koji su banovani zbog sitnica).
Drugo, kada imate milion korisnika, treba vam ARMIJA zaposlenih da biste odgovorili svim korisnicima. Pošto kompanije ne žele da troše milijarde plačajući ljude koji bi radili tehničku podršku, kompanije pribegavaju tehničkim rešenjima - kreiraju softver koji krajnim korisnicima ponudi pomoć u vidu "ako vam se desilo to i to, kliknite ovde", i tako vas softver ispita šta vam se desilo i na kraju ponudi neke glupe savete od kojih naravno nemate ništa.
Da dođete do nekog ko je tamo ŽIVI ČOVEK - to ćete teško uspeti.
Google, neminovno, mora da ide i korak dalje - da bi pronašli neki "prekršaj" na milijardama web stranica (jasno vam je da toliki broj stranica ne može ručno da se pročešlja, sve i da uposlite armilju ljudi) oni programiraju botove (veštačku inteligenciju) koja taj posao radi umesto živih ljudi.
Šansa da veštačka inteligencija pogreši je... kolika?
Sve i da je 1%... na milijadju i 800 miliona sajtova... koliko ukupno sajtova postoji... 1% je 18 miliona sajtova.
Obrni okreni... programirani bot sa veštačkom inteligencijom odlučuje o banovanju tvog sajta na Google pretrazi... kao i o tome koliko će dobro on biti rangiran na pretrazi.
Možeš da se žališ ako bot pogreši... ali nema garancije da će žalba biti uslišena.
Na Googlu će, ruku na srce, bar neki ŽIVI ČOVEK nekad da pročita tvoju žalbu.
Na Upworku, koliko vidim, neće.
I tu dolazimo do trećeg pravila - nekim kompanijama (koje posluju sa milionima) je čak i u interesu da vas se otarase.
Zašto?
Zato što vas ima mnogo.
Konkretno na Upworku - očigledno je tehnička podrška dobila direktivu da odstrani sve freelancere koji nisu sam krem freelancera - ono, da bi opstao na Upworku morao si od svakog poslodavca da dobiješ svih 5 zvezdica, da niko nije imao nikakvu zamerku na tebe, itd.
Zašto?
Zato što se verovatno na jedan oglas poslodavca jave hiljadu freelancera.
Pa su oni u kompaniji rekli "daj da odstranimo milion freelancera, mnogo ih bre ima, daj da ostavimo samo 10% najboljih freelancera, ostalih 90% banujte i za najmanju glupost... čak i one koji se mesec dana nisu uopšte ulogovali na Upwork, ne zanima nas razlog, takav sigurno nije ozbiljan freelancer, banuj bre to sve".
I op, preko noći milion banovanih.
Ne moram da napominjem da su mmogi živeli od Upworka i prehranjivali svoje porodice.
Sledećeg jutra - od milion banovanih freelancera - milion žalbi poslato.
Jel mislite da oni u Upworku mogu milion žalbi da pročitaju?
I da im je uopšte stalo do vas?

Da se vratim na sam početak priče... jutjubere koji su završili na psihijatriji.
Sva ta deca su samo u jednom pogrešila - što su sve svoje nade i očekivanja (popularnost, zaradu...) gradili na nečemu što, u krajnjoj liniji, počiva na:
1) odlukama veštačke inteligencije (pri čemu je doći do ŽIVOG ČOVEKA u takvoj kompaniji veoma veoma teško).
2) platformi na kojoj se pravila donose tako da namerno budu rigorozna (objasnio sam iznad zašto).
3) platformi koja jako brzo evoluira (često se dešavaju novi trendovi, nova pravila se uvode, novi algoritmi rangiranja) pa je teško pratiti sve to.

Sa takvim kompanijama vam je zagarantovano samo jedno - stres.

U krajnoj liniji, ta deca su pogrešila što su sve svoje vezali za samo JEDNU kompaniju, JEDAN izvor prihoda.

Nije problem da koristite Google i Upwork kao dodatan izvor prihoda.
Problem počinje ako vam on postane JEDINI (ili glavni) izvor prihoda.

Tehnologija i internet su nam doneli mnogo novih i lepih načina da se zaradi i od toga živi.
Ali pazite dobro na koju granu sedite.
Dok je celokupna zarada moje firme zavisila od Googla, sve vreme sam imao osećaj kao da sedim na tempiranoj bombi. I stalno sam govorio "blago ovom što na ulici prodaje kokice, ili onom što drži privatne časove deci... ili onom što popravlja boljere... ili mojim drugarima iz benda što pune trgove i sviraju... ne zarađuju mnogo ali im je život bez stresa."
Čini mi se ponekad da je svaka profesija i način zarade bolji od zarade koji se zasniva na kompaniji koja radi sa milionima.

IT sektor sam po sebi nije obavezno stresan. Znam mnoge uspešne IT firme (među njima hvala Bogu i moju, od kad smo počeli da pružamo hosting i server usluge) koje zarađuju od klijenata koji su im _direktni_ klijenti, bez da tu posreduje neka kompanija poput Googla ili Upworka.
Ljudi rade direktno sa realnim klijentima, ljudima.
Rade sa više klijenata - od više izvora (firmi) imaju priliv novca - a ne od jedne velike, i to botovske.
I mirno spavaju.
I nisu na psihijatriji Smile
Zašto nemamo hosting paket od 1.000 din
Idi na vrh
Kada smo pre 10 godina, kao mlada IT firma, pokrenuli naša dva portala (Vesti.rs i MyCity.rs), nastala je potreba da pronađemo stabilan hosting za naše sajtove. Te 2006-te nismo uspeli da nađemo nijednog pouzdanog hosting provajdera u Srbiji, a strani hosting provajderi su ili nudili nestabilne i spore shared servere, ili su pak tražili previše novca za potpuno profesionalna rešenja (dizajnirana za velike strane kompanije sa puno para).

Pošto sam kao programer već imao iskustva sa Linuxom, preostala jedina racionalna odluka je bila da zakupim sopstveni dedicated server, i da probam da konfigurišem hosting servise. Odluka se pokazala kao dobra, sajtovi su imali brz odziv, jer su se tu samo naša dva sajta hostovala, a ja sam tada naučio dosta novih stvari o serverima i hostingu. U narednim godinama se to iskustvo i znanje samo nadograđivalo.

Vremenom smo počeli da pravimo i sajtove drugim firmama.

Na početku smo pokušavali da ipak ne hostujemo kod nas sajtove koje napravimo drugim firmama, tada nismo imali želju da se bavimo hostingom, jer smo mi, u osnovi, programerska firma, i želeli smo samo time i da se bavimo, programiranjem. Ipak, to što smo pokušavali da hosting sajtova poverimo drugima nije išlo dobro - a mi smo kao firma izvlačili deblji kraj i bivali neozbiljni pred klijentima kojima smo napravili sajt. Kao firma smo bili zaduženi za celokupan njihov online nastup, i kada bi im sajt 'pao' (ili se presporo učitavao) zbog lošeg hosting servera, mi smo bili ti koji su bili pozvani i pitani "što nam sajt ne radi". Susreli smo se zapravo sa istim problemom kao i sa hostingom naših sajtova - jednostavno nismo mogli da nađemo hosting kompaniju na koju smo mogli da se oslonimo.

Odlučili smo da preuzmemo i to na sebe, zakupili još jedan server, stavili sajtove tamo, i to je radilo - klijenti zadovoljni - mi mirni.

Tada smo rekli da je to hosting samo za naše klijente kojima smo napravili sajt, dakle, i dalje bez želje da "prodajemo" hosting na veliko.

No, život nije uvek ono što planiramo - naši prijatelji su počeli da nas pitaju da li bismo mogli i njih da hostujemo - a kasnije su ti prijatelji počeli da dovode svoje prijatelje - i neprimetno smo za par godina došli do cifre od 300 sajtova koje hostujemo - iako se bavimo primarno drugim poslom - iako nismo imali ni sajt - ni formiran cenovnik/ponudu - ni reklamu. Prosto su ljudi bili zadovoljni, i preporučivali nas svojim prijateljima. Deset godina iskustva u hostovanju sopstvenih sajtova je učinilo svoje.

U jednom momentu smo seli, rekli daj da vidimo zašto toliki broj ljudi sa drugih hosting kompanija prelazi kod nas - i da li ipak možemo ovaj hosting, koji navodno ne radimo (a zapravo ga već uveliko radimo), da počnemo da radimo i zvanično - da bar i drugi mogu da ga koriste, a ne samo naši prijatelji.

Analizirali smo pre svega gde to druge kompanije greše - i ono što smo shvatili je da greše samo u jednom - imaju problem da održe kvalitet usluga u trci za što konkurentnijim cenama.

Naime, evo kratkog preseka stanja kod hosting kompanija, odnosno, objašnjenje zašto daju loš kvalitet usluga. Nisu hosting kompanije neodgovorne i loše, jedina njihova greška je što pokušavaju da ponude što jeftinije cene, pri čemu, videćete, nije moguće održati kvalitet usluga.

Recimo da hosting kompaniju jedan hosting server košta 100 eura mesečno. To je cena samog servera (hardver + internet + cPanel) - bez cene koju hosting kompanija mora da plati za platu sistem administratora, bez plate za tehničku podršku, bez cene koju kompanija plaća za poreze, struju, itd. Sa svim tim dodatnim troškovima, na kraju se recimo dođe do računice da po jednom hosting serveru hosting kompanija plaća i po 200 eura mesečno. To je 2.400 eura godišnje. Da bi hosting kompanija nešto zaradila (po serveru) ona dakle mora da proda hosting na godišnjem nivou u vrednosti od bar 3.000 eura (a poznajući srpsko preduzetništvo, svi gledaju da zarade bar duplo, dakle, pokušaće i 5.000 eura da izvuku).
E sada... Da bi oni bili konkurentni sa cenama (čitaj: da bi ponudili cenu koja je konkurentna sa cenom koju nude klinci koji sami zakupe server, rade iz sobe, i predstavljaju i sistem administratora i tehničku podršu i marketing i direktora), hosting kompanije su prinuđene da nude hosting i za 1.000 dinara godišnje. Prostom računicom dolazimo do sledeće činjenice - da bi oni hostingom od 1.000 dinara došli (bar) do 3.000 eura godišnje (da pokriju troškove servera), oni moraju da prodaju minimum 375 hosting paketa, odnosno, da na jedan server hostuju munimum 375 sajtova. Kažem minimum, jer u slučaju da u okviru jednog hosting paketa može da se hostuje 5 sajtova, onda to više nije 375 sajtova... već cifra premašuje hiljadu sajtova po serveru!
Da li može server sa 1.000 sajtova da funkcioniše stabilno?
Ne može.
Ako uzmemo za primer da svaki sajt u proseku ima bar 100 posetioca dnevno (neki i mnogo više), i ako server hostuje 1.000 sajtova, dolazimo do cifre od 100.000 poseta. Serveri jednostavno nisu toliko moćni da bi sa 1.000 MySQL baza opslužili toliku posetu na dnevnom nivou. I zato serveri padaju ili su jednostavno prespori.
Mogu li hosting kompanije negde da uštede?
Mogu da nemaju tehničku podršku, ili da zaposle samo jednog čoveka, i rastrgnu ga da radi i tehničku podršku i da održava 50 servera... pa kada dođe do zastoja na pet servera istovremeno - oporaviće ih do kraja dana - a na telefon neće ni stići da se javi. Dakle, ponovo haotičnost.

Sve te hosting kompanije greše dakle samo u jednom - što se takmiče da konkurišu sa niskim cenama - razvlačeći tako kvalitet svojih usluga do besmislenih granica.

To je besmislena trka, u koju moja kompanija nikad neće ući, iz više razloga.

Najpre, ja ne želim da imam haotičnost u kancelariji, da nezadovoljni klijenti zovu, i da razočaravam ljude. Ja sam jednostavno takav čovek da takav nemilosrdni kapitalistički odnos ne bih mogao podneti. Za mene je mnogo razumnije naplatiti uslugu više, imati manje klijenata, i pružiti kvalitet, nego imati mnogo klijenata zato što smo jeftini. Radije ću uzeti 100 dinara od 10 ljudi, i posvetiti se toj desetorici maksimalno, nego uzeti 10 dinara od 100 ljudi. Prosto je nemoguće da posvetim istu pažnju ljudima kada imam 100 i kada imam samo 10 klijenata. U oba slučaja ću zaraditi isto (10 ljudi x 100 din = 100 ljudi x 10 din), samo što u drugom slučaju imam haos i nekvalitetnost usluge.

Ni sam server neće raditi isto kada hostuje 100 sajtova i kada hostuje 1.000 sajtova. Mogu to da pojednostavim i formulom, za lakše razumevanje:
Stabilan server = 100 sajtova x 5.000 din hosting = pokrije troškove servera.
Haotičan server = 1.000 sajtova x 500 din hosting = pokrije troškove servera.

Ljudima je na prvi pogled super ako za 1.000 dinara mogu da hostuju 5 sajtova, ali, tu jeftinu cenu plaćaju na drugoj strani - hostuju svoj sajt na serveru koji je primoran da hostuje 1.000 sajtova (da bi bio isplativ hosting kompaniji) - tu cenu dakle, na kraju, plaća sam sajt - koji se sporo učitava i katkad uopšte ne radi.

Posle dosta analiza i ispitivanja tržišta, doneli smo odluku da ipak i zvanično proširimo delatnost naše firme, i da ponudimo kao kompanija i hosting usluge - ali pod tri uslova.

1) Kvalitet realno ima svoju cenu
Da bismo ljudima ponudili stabilan hosting server, na njemu ne sme da bude ni približno onoliko sajtova kao u gornjem primeru. Shodno tome, ako držimo manji broj sajtova po serveru, logično je da onda cena hostinga mora biti viša, da bismo uopšte pokrili troškove servera, jer i nas server košta isto kao i druge hosting kompanije. Nećemo 1.000 sajtova smestiti na jedan server koji bi onda bio preopterećen, već ćemo 1.000 sajtova staviti na 10 servera. Deset servera je deset puta veći izdatak za našu firmu. Zato je nemoguće pokriti taj trošak tako što ćemo prodavati hosting od 1.000 dinara. Prosto, za kvalitetan hosting treba para. Kao i za sve u životu, kvalitet ne možeš imati za “dve banke”. Ili imaš realnu cenu proizvoda i kvalitet, ili imaš jeftinu cenu i kvalitet kao sa buvljaka. Naši klijenti kojima treba stabilan hosting to znaju, plaćaju, i znaju tačno šta plaćaju. Prošli su iskustvo sa hostingom od 1.000 dinara i tamo više ne žele da se vrate.

2) Kvalitet umesto kvantiteta, proporcionalnost u svemu
Kao što sam već rekao, ja lično ne volim haos u kancelariji. Ne volim da jurim kvantitet. Volim da se posvetim kvalitetu. Bolje je da imam 10 klijenata koji plaćaju 100 dinara, nego 100 klijenata koji plaćaju 10 dinara. Ako se pitate šta ćemo raditi kada budemo imali 10.000 klijenata, odgovor je jednostavan – proporcijalnost. Kada budemo imali 10.000 klijenata proporcionalno tome ćemo imati 100 servera, i proporcionalno tome ćemo imati 10 sistem administratora – svaki server i svaki administrator će imati tačno onoliko klijenata koliko može optimalno da opsluži a da nigde ne dođe do “gužve”. Proporcionalnost i održiva cena je ključ svega – onda ma koliko naša kompanija porasla u budućnosti sve će pratiti proporciju – i sistem će funkcionisati podjednako dobro kao sada.

3) Profesionalnost i iskrenost – i prema vama i prema nama samima
Mi kao primarno programerska firma, već imamo stabilne prihode, i nemamo uopšte potrebu da se takmičimo sa hosting kompanijama u niskim cenama. Ako već radimo nešto, to treba da ima smisla i za nas, da imamo korist od toga, volju i želju da hosting usluge dalje razvijamo. Najmanje što vama, kao klijentu, treba, je nezadovoljno osoblje (tehnička podrška, sistem administrator, itd)… zašto bismo uopšte radili hosting ako mi sami nismo motivisani i nemamo korist od toga što radimo? Dakle, budimo iskreni i prema vama i prema sebi, neophodno je da i mi kao firma imamo korist od toga što radimo. Kada tako na samom početku postavite stvari onda će volja i elan (da budemo što kvalitetniji) sami doći.
Pored toga, meni je od presudne važnosti kvalitet onoga što pružamo. Otkad radim (a bavim se web-om profesionalno od 1999-te, i programiram od 1993-će) uvek se trudim da isporučim kompletan proizvod ili pružim potpuno profesionalnu uslugu – u protivnom ne radim taj posao. Ono što ne volim kod drugih je neprofesionalnost, probijanje rokova, relativiziranje dogovorenog kvaliteta, ne odgovaranje na email, proizvod ili usluga koja je isporučena a ne radi. Ono što ne volim da drugi rade meni – ne radim ni ja drugima. Ne samo zato što sam navikao da se odgovorno odnosim prema poslu, već i zato što ja lično ne mogu da se osećam dobro ako neko nije zadovoljan mojom uslugom/proizvodom. Neko može mirno da spava kada su mu klijenti nezadovoljni i kada ga prozivaju, ali ja ne mogu. Ja ću ili prihvatiti da radim posao, ako procenim da mogu profesionalno da ga obavim, ili jednostavno neću raditi taj posao. Ako prihvatim da radim nešto, radim ga odgovorno, profesionalno, i postavim cenu koja ima smisla i za kupca ali i za mene. Takvu odgovornost prema poslu sam preneo i na firmu i zaposlene, jednostavno kod nas postoji dogovor da ne idemo ispod kvaliteta. Kada radimo - radimo profesionalno. Nemamo hosting za hiljadu dinara, te stoga nemamo 10.000 klijenata, već hostujemo samo one kojima treba kvalitetan hosting. Zahvaljujući tome nismo zartpani poslom, i zato svakom klijentu možemo adekvatno da se posvetimo.

To je ukratko priča o tome kako je uopšte nastao MyCity Hosting ( www.mycity-hosting.rs ), i zašto nemamo hosting paket od 1.000 dinara na godišnjem nivou Smile
Razgovor s Njim
Idi na vrh
Vracao si se se kuci kada si poginuo...

Bila je to saobracajna nesreca. Nikakav spektakularan udes, ali svakako fatalan. Iza sebe si ostavio zenu i dvoje dece. Smrt je bila bezbolna. Lekari iz hitne su dali sve da te spasu, ali bezuspesno.

Telo ti je bilo tako raskomadano da je bolje sto nisu uspeli, veruj mi.

I onda si naisao na mene.

“Sta… Sta se desilo?” Zapitao si se. “Gde sam ja?”

“Mrtav si”, rekao sam, ukazujuci na ocigledne cinjenice. Nema smisla okolisati.

“Secam se… kamiona koji je proklizavao…”

“Da”, rekao sam.

“Ja… poginuo sam?”

“Jesi. Nemoj da ti je krivo zbog toga. Svi umiru”, rekao sam.

Gledao si oko sebe. Nistavilo. Samo ti i Ja. “Kakvo je ovo mesto?” upitao si. “Je li ovo zagrobni zivot?”

“Manje, vise.” Rekao sam.

“Jesi li ti bog?” Upitao si.

“Jesam”,odgovorio sam “Ja sam Bog.”

“Moja deca… moja zena,” rekao si.

“Sta s njima?”

“Hoce li biti dobro?”

“E to mi se svidja”, rekao sam. “Samo sto si umro i najveca briga ti je porodica. To je dobra stvar.”

Gledao si u mene nekako fasciniran. Nisam ti izgledao kao Bog, vec kao neki covek. Ili mozda zena.

Neka tebi nepoznata javna licnost mozda. Vise kao profesor u skoli nego kao svevisnji.

“Ne brini”, rekao sam. “Bice dobro. Tvoja deca cete se savrseno secati. Nece imati vremena da osecaju prezir prema tebi. Tvoja zena ce plakati spolja, ali ce joj potajno laknuti. Iskreno, tvoj brak se raspadao. Ako ti je neka uteha, ona ce se osecati krivom zato sto joj je laknulo.”

“Oh”, rekao si. “I sta se sad desava? Idem li u raj ili u pakao ili gde vec?”

“Ni jedno ni drugo”, rekao sam. “Bices reinkarniran”

“A”, rekao si. “Znaci Indusi su bili u pravu.”

“Sve religije su u pravu na neki nacin.” Rekoh ja. “Prosetaj sa mnom.”

Pratio si me dok smo koracali kroz prazninu. “Gde idemo?”

“Nigde posebno” rekoh ti, “Samo je lepo da setamo dok pricamo.”

“I koja je poenta onda?” Upitao si. “Kada se ponovo rodim bicu samo prazan papir, zar ne? Beba. Tako da sva moja iskustva i sve sto sam uradio u zivotu nece nista znaciti.”

“Ne bas!” Rekoh. “Unutar sebe imas svo znanje i iskustva iz svih proslih zivota. Samo ih se trenutno ne secas.”

Prestao sam da hodam i uhvatio te za ramena. “Tvoja dusa je velicanstvena, lepa i ogromna vise nego sto mozes i da zamislis. Ljudski um sadrzi samo mali deo onoga sto smo. Kao kada stavis prst u vodu da proveris da li je vruca ili hladna. Ti stavljas mali deo sebe u sud, i kada ga izvadis, bogatiji si za sva njegova iskustva.”

“Covek si poslednjih 48 godina, tako da nisi spoznao i osetio ostatak svoje neizmerne svesti. Kada bismo ovde sedeli dovoljno dugo, poceo bi da se secas svega. Ali nema svrhe raditi to izmedju svakog zivota.”

“Koliko sam onda puta reinkarnisan?”

“Pa mnogo. Dosta puta. I to u dosta razlicitih zivota. Ovog puta ces biti Kineska seljancica u 540. godini.”

“Cekaj, sta?” Zamucnuo si. “Saljes me nazad u vreme?”

“Pa, tehnicki tako izgleda. Vreme, kakvo ga poznajes, postoji samo u vasem univerzumu. Stvari su drugacije tamo odakle ja dolazim.”

“Odakle ti dolazis?” Pitao si.

“Naravno”,Objasnio sam “Dolazim od nekud. Nekud drugde. A tamo su svi poput mene. Znam da zelis da saznas kako je tamo, ali sigurno ne bi razumeo.”

“Oh”, rekao si malo potisten.” Ali cekaj, ako sam reinkarnisan u druga mesta kroz vreme, da li sam mogao da se sretnem sa sobom u nekom trenutku?“

“Naravno. Stalno se desava. I dok su oboje svesni samo sopstvenog zivota, ni ne shvataju sta se desava.”

“U cemu je onda poenta svega toga?”

“Ozbijno?” Pitao sam te “Pitas me o znacenju zivota? Nije li to malo stereotipicno?”

“Pa pitanje je razumno.” Insistirao si.

Pogledao sam te u oci. “Znacenje zivota, razlog zbog kog sam stvorio ovaj univerzum, je da bi ti sazreo.”

“Mislis covecanstvo? Hoces da sazremo?”

“Ne, samo ti. Sve sam ovo napravio zbog tebe. Svakim novim zivotom ti rastes i sazrevas, i postajes veci i veci um.”

“Samo ja? Sta je sa ostalima?”

“Nema ostalih.” Rekoh “U ovom svetu postojimo samo ti i ja.”

Gledao si me belo. “Ali svi ljudi na zemlji…”

“Svi ti. Razlicita olicenja tebe.”

“Cekaj. Ja sam svi!?”

“Sada pocinjes da shvatas”, rekao sam, cestitajucim treskom po ledjima.

“Ja sam svako ljudsko bice koje je zivelo?”

“Ili koje ce ziveti, da.”

“Ja sam Abraham Linkoln?”

“Ti si i Dzon Vilks But, takodje” Dodao sam.

“Ja sam Hitler?” Rekao si, uzasnut.

“Ti si i milioni koje je pobio.”

“Ja sam Isus?”

“I milioni koji su ga pratili.”

Ucutao si se.

“Svaki put kada si mucio nekog”, rekao sam, “Mucio si sebe. Svaki cin dobrote koji si ucinio, ucinio si sebi. Svaki srecni i tuzni trenutak ikada iskusen od strane nekog coveka je bio, ili ce biti iskusen od tebe.”

Razmisljao si dosta dugo.

“Zasto?” Upitao si me. “Zasto raditi sve ovo?”

“Jer ces jednog dana ti postati kao ja. Zato sto si to ti. Ti si jedan iz moje vrste. Ti si moje dete.”

“Uff”, rekao si u neverici. “Mislis ja sam bog?”

“Ne, ne jos uvek. Ti si fetus. Jos uvek rastes. Jednom kad budes ziveo svaki ljudski zivot kroz vreme, porasces dovoljno da bi se rodio.”

“Znaci ceo univerzum, rekao si, “je samo…”

“Jaje”, odgovorio sam. “Sada je vreme da krenes u svoj sledeci zivot.”

I poslao sam te na tvoj put...

----------------------

(preuzeto sa https://www.facebook.com/notes/the-shaman/razgovor-s-njim-/509456422493669 )
Intervju za NiNet
Idi na vrh
Arrow http://blog.ninet.rs/peca/

dadoh intervju, govorio sam i o forumu.
Zašto ne ubeđujem ljude nikada
Idi na vrh
Imam jednu lošu naviku - da ponekad namerno puštam ljude da veruju u ono što žele da veruju o meni.
Nije da im ja ne kažem svoj stav... kažem ja... kažem šta mislim o tome... ali se tu zaustavim... ne krenem da ih ubeđujem.
I desi se ponekad da tako izgubim čak i prijatelja - jer ne krenem da ga ubeđujem, ne krenem da mu iznosim brdo argumentacije o apsurdnosti onoga u šta on veruje... već se kod prvog obrazloženja zaustavim.
Ako neko i posle prvog obrazloženja nastavi da veruje u to što veruje - čini mi se da ponekad imam običaj da ga namerno pustim da živi u zabludi...

Zašto to radim?
Celo jutro razmišljam... i ima verovatno par razloga.
Prvi razlog je možda čak i sebičan - dozvolim ljudima da se sami eliminišu iz kruga ljudi sa kojima se družim - po modelu sistema koji sam sebe prečišćava - ili da budem konkretan - ako neko o meni misli toliku apsurdnost onda ne osećam ni potrebu da se družim sa nekim ko ima takvu percepciju o meni.
Skoro me je recimo jedan prijatelj sa facebooka proglasio perverznjakom - zbog ove jelkice - https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.net/hphotos-ak-.....9767_n.jpg
Slika koja je većini ljudi smešna - perceptovana je od strane tog mog prijatrelja kao perverzija - i iz toga izvučen zaključak da sam perverzan i da sam opterećen primitivnim nagonima. Prijatelj je prekinuo da priča sa mnom.
Ovaj slučaj navodim samo kao primer. Recimo takav (za mene) apsurd sam namerno ostavio da postoji, nisam mnogo argumentovao, rekao sam mu šta mislim, on je nastavio da misli ono što misli - i ja sam namerno digao ruke od argumentacije i pustio sam prijatelja da ostane u svom uverenju.

Pitam i ja samog sebe zašto namerno dopuštam da ljudi žive u svom uverenju, bez da ih ubeđujem.
Prvi razlog već skontah - verovatno sebično sa moje strane - ali ukratko se svodi na stav da, ako neko uopšte može da pomisli takve apsurdne stvari o meni - onda me debelo ne poznaje - potpuno me ne oseća - i svako dalje druženje sa tom osobom bi bilo besmisleno. Zašto bih se družio sa nekim ko me ne oseća i ko može takav apsurd da misli o meni? Nema poente. To što se desilo je samo pokazalo koliko smo mi dva paralelna sveta - i verovatno je i dobro što smo shvatili oboje to. Gledam na to kao na događaj koji nam je pomogao da shvatimo da smo dva paralelna sveta.

Drugi razlog zašto ponekad namerno pustim ljude da veruju u to u šta žele da veruju je - zašto bih ja menjao njihovu 'veru'?
Ne volim da namećem svoje mišljenje. Ne volim da uveravam nekog u nešto. Ne volim da tvrdim da je moj pogled na svet jedini ispravan (jer ne postoji 'ispravno', ono što je za mene ispravno za drugog nije). Prosto, po prirodi sam takav da živim svoj život i pustam ljude da ga žive kako žele. Ne mešam se. Ne govorim ovo je ispravno a ovo nije. Ne govorim im kako da razmišljaju. Ako neko želi da na osnovu one jelkice veruje da sam perverzan - onda neka veruje u to Smile Ima svu slobodu ovog sveta da nastavi da veruje u to, što bih ja to uopšte pokušao da promenim.

Treći razlog zašto puštam ljude da veruju u to u šta žele da veruju je ono zbog čega kažem da mi je ova navika verovatno loša.
A to je moje uverenje da treba da pustim da ode (od mene) svako ko želi da ode.
I nije tu samo u pitanju uverenje - već i moj osećaj - da može svako da ode bilo kada ako mu se ne svidim - i loša stvar u tome je to što ga puštam da ode bez borbe da ostane. Ne argumentujem puno, samo mu kažem da smatram da greši, i kažem zašto smatram da greši - i to je sve - ne ubeđujem ga, ne borim se da ga ubedim da ostane. Možda zato što sam zbog same apsurdnosti i besmisla u startu izgubio volju da se branim.
Ono što je u tome loše je verovatno i samouverenost u moj sistem vrednosti, uverenost da ispravno postupam (trudim se da mi percepcija bude maksimalno široka i trudim se da ne osuđujem ništa, i taj moj princip ne-osuđivanja, nenametanja mišljenja i širokih shvatanja mi daje osnovu da verujem da - čak i ako grešim - ne ugrožavam nikog drugog već samo sebe). Tu takođe ima i mog osećaja da ne moram da se prilagođavam drugima (da budem nešto što nisam) da bi me oni voleli.
Tu se krije i moj ego i moj ne-ego.
Ne-ego je u tome što ne zavisim od tuđih mišljenja, od tuđe ljubavi. Slobodan sam jednostavno. Mogu bez tuđe ljubavi. Ne smeta mi ako neko o meni misli pogrdno.
Ego je u tome što je to ujedno i moja 'samo-dovoljnost', što smatram svojom lošom osobinom. Niko nije sam sebi dovoljan, ali ja umem da funkcionišem i sam - i to je najopasnije u celoj priči. Ako smetnem s uma to može da me odvede dotle da živim solo celog života - i da mi to ne smeta puno.
Nije da ne umem da se prilagođavam - već ne volim da vas ubeđujem Smile
(umem ja da se potrudim i da obrazložim, ali samo ako osetim da neko stvarno ima želju da mu objasnim, ako osetim da neko zaista ima želju da me razume... u protivnom - ne trošim uzalud svoje i njegovo vreme...)

Četvrti razlog - izbegavam bespotrebno ubeđivanje i natezanje. Ako posle prve argumentacije neko ostane pri svom shvatanju - ostaće pri njemu i posle tone argumentacije. Uzaludno potrošeno vreme, uzaludno potrošena energija.

Zašto ceo ovaj roman otkucah.
Samo želim da vam kažem da - ako vi kao moji prijatelji budete nekad imali neki sukob sa mnom - i ako ja posle par minuta obrazlaganja svog stava prekinem da vas ubeđujem - to je iz ovih razloga koje sam pobrojao.
Ako moji prvi argumenti vama ne budu dovoljni - prosto umem ponekad da tu stanem - i da vas pustim da verujete u to u šta verujete. Neću vas ubeđivati.
Pišem sve ovo samo iz razloga jer želim da me bolje poznajete.
A i meni samom ovo dođe kao samo-analiza, koju često radim (doduše ne u svom blogu Razz )
Ako niste zaspali dok ste došli do ovde - da vam se zahvalim na pažnji Smile
Ljubav u nama
Idi na vrh
Ljubav u nama

Ljubav je svetlost koja obasjava svaki delić života.
Prizma kroz koju se svet posmatra.
Uzvišeno osećanje koje svemu daje smisao i vrednost.


Iako sam još kao beba „obeležen“, jer mi je dijagnostifikovana cerebralna paraliza, svoj život sam ispunio srećom i ljubavlju.
Naučio sam da život ne mora da bude siv čak i uprkos činjenici da na samom početku nisam imao puno sreće.

Zahvaljujući gospođi Agnezi Trpkovski, koja je želela da uradi intervju sa mnom na temu mojih pogleda na život, podstaknut sam da napišem članak koji imate pred sobom, a koji predstavlja moj pogled na svet i moju želju da vam pokažem kako sam pronašao sebe u ljubavi. Nadam se da će moja priča mnogima pomoći da pronađu svoj unutrašnji put ka ljubavi, miru i sreći.

Duboko verujem da od nas samih zavisi hoćemo li biti srećni ili nesrećni.
Možda to ne biramo svesno, ali svakako u mnogome sami doprinosimo svojoj radosti ili tuzi.

U tekstu koji sledi pokušaću da objasnim kako i kada se taj, često nesvesni „izbor“ desi, kako da izbegnete začarani krug loših događaja u svom životu, i kako da sebe ispunite ljubavlju, srećom i mirom.


Priroda energije

Verujem da svaka naša misao i osećaj ima svoju energiju - emituje se i širi oko nas. Priroda (univerzum) funkcioniše vrlo jednostavno - sjedinjava i grupiše slične stvari - grupiše sličnu energiju.
To je ključna stvar, stvar koja veliki broj ljudi drži na dnu, u problemima i patnji.
Ljudi koji su nesrećni - imaju nesrećne i negativne misli - i oni kao takvi još više negativne energije privuku oko sebe. To je začaran krug iz kojeg ne umeju da nađu izlaz.

Čvrsto verujem da je tako, poučen svojim sopstvenim iskustvom. Osećam da radost privlači još radosti, ljubav privlači još ljubavi, tuga privlači još tuge.
Stvari u osnovi prirode tako funkcionišu, kao što se onaj koji voli privlači sa onim koji takođe voli, a ne sa onim koji mrzi ili je ljutit.

Ako pođemo od te pretpostavke, da univerzum (priroda) grupiše sličnu energiju – onda je sasvim jasno da univerzum, praktično gledano, stalno "sluša" i pruža nam ono što "zatražimo" - pod uslovom da umemo da tražimo (istinskim osećanjima).
Problem je naravno što ne umemo da tražimo.
Jer, da bi zatražili pozitivne stvari - moramo pre svega i sami celim svojim bićem da postanemo pozitivni.
Univerzum jednostavno grupiše sličnu energiju - nema tu neke posebne nauke - nije to nikakva magija - stvar je veoma prirodna.
Univerzum, najprostije rečeno, stvara oko nas ono što imamo u sebi - prosto nastavlja niz iste energije. Ako sveća svetli u mraku - oko sveće će, sasvim prirodno, biti svetlost. Dakle, ako mi "svetlimo" iznutra - ta "svetlost" će se reflektovati i na svet oko nas (kao svetlost sveće) - pa će "svetlost" postati realnost i van nas - život oko nas će poprimiti tu našu "svetlost" i živećemo u sreći i veselju.
Ako je u nama pak tuga, nezadovoljstvo, bes... imaćemo isto to i van nas - u realnom životu - opkoliće nas nesrećni događaji - privućićemo ih.

Mi privlačimo. Veoma je važno ovo shvatiti.
Privlačimo i dobro i loše, u zavisnosti od našeg trenutnog "unutrašnjeg stanja".

Naravno, ljudi žele da budu pozitivni - to je nesporno - svi ljudi žele da budu pozitivni...
Ali ne uspevaju... sputavaju ih neke stvari.

Ono što ljude sputava podelio bih u šest grupa problema.
Podelio sam ih i razmotrio tako da svaka grupa sadrži savete kako da postepeno rešite jedan po jedan navedeni problem.
"skidanje" sa kofeina :)
Idi na vrh
Po drugi put u životu sam se "skinuo" sa kofeina.
Ono što 99% vas ne zna je da ono kada osećate kao da vas nešto pritiska na glavu dok ne popijete kafu, kao i osećaj pospanosti bez kafe, ne dolaze prirodno zato što vaš mozak ne može da se razbudi - već kao posledica direktne zavisnosti od kafe.
Posle 10 dana potpune odsutnosti kofeina iz organizma - mozak se oslobađa te potrebe za kofeinom - i počinje da funkcioniše potpuno normalno - što će vas svakako iznenaditi - jer odjednom dobijate besprekornu budnost koja traje bukvalno od trenutka kada ujutru otvorite oči do trenutka kada legnete da spavate - potpuno celog dana vaš mozak nema ni trenutak pospanosti i uopšte ne osećate kao da vam nešto "pritiska lobanju" ili sedi na glavi. Potpuna besprekorna budnost 18h dnevno.
Prvi put kad sam se skinuo sa kofeina prosto nisam mogao da verujem niti da se naviknem da mi je mozak u savršenoj budnosti non-stop... navikao sam na pospanost i osećaj pritiska na lobanju kada prođe više od 3h bez kafe - i savršena celodnevna budnost mi je delovala kao naučna fantastrika.
Kada se skinete sa kofeina - od prilike imate osećaj kao da se non-stop kljukate kafom - kao da 20 kafi dnevno popijete - od prilike takva konstantna budnost. S tim što ta budnost počne bukvalno od prvog-drugog minuta kada ujutru otvorite oči - posle minut-dva od buđenja vaš mozak postaje neverovatno savršeno budan.
Jedini problem je što tih prvih 10 dana bez kafe ume da bude dooooooosta teško za izdržati - jer organizam očajnički traži kofein - i dosta teško ćete sa takvom tegobom u glavi funkcionisati prva tri dana. Posle tri dana tegoba prestaje, ne boli vas više glava, ali ostaje i daje pospanost. U narednih 7 dana i pospanost kreće polako da slabi, i negde posle desetak dana počinje besprekorna budnost.
Jbg, treba izdržati tih desetak dana Smile
Mogu samo da kažem da ova besprekorna celodnevna budnost - vredi! Smile

p.s. Čaj može da nadomesti naviku ispijanja kafe, ljudi su često naviknuti da ispijaju nešto... čaj je super zamena za tu naviku.
Ne bih se trudio da budem tako savršen...
Idi na vrh


BORHES - Trenuci

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
i jeo manje boba, a više sladoleda

imao više stvarnih a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživio svaki minut svog života: imao sam,
jasno, i časaka radosti.

Ali, kad bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.


Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;

Kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kad bih ponovo mogao da živim,
s proljeća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kad bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, ali...
imam 85 godina, i znam
da umirem.

-------------

Mi nećemo još d' umremo, ali bi bilo pametno da poslušamo ovog čiku, dok je još život pred nama Razz
Talas pozitivnih vibracija :)
Idi na vrh
Objavio ga je i Brano u Mileninom blogu, ali mislim da text zasluzuje da se izdvoji u zaseban topic Smile

----------

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti ?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
“Šta je u pitanju?” – upitao sam.
“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”
“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”
“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Predpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”
“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”
“Zato se ne oslanjam samo na njega” – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”
“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”
“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”
“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.
“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicama nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”
“Ali oni ne rade kako treba.”
“Ne rade, zato što osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepo reč?”
Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan”
Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”
“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni”
Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.
Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”
“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. Ti si samo jedna jedinka.”
“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”
“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.
“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”

----------

Preuzeto sa http://andjelavujacic.wordpress.com/2011/03/20/165/

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 443 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 5 sakrivenih i 402 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 20:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Albin0, bcivric, boracbl1389, Chainsaw, Cufo, DARKMEN22, darkolimar06, DM1994, dobri covek, Filodendron, Georgius, goxin, Hektor2, indja, Jezekijel, Markoni29, MegaVLAdaR, mikrimaus, Mile Stjepanovic, mrav pesadinac, nefas, Nemsy_29, nenad81, NenadG, NIx Car, Outis, raskoljnikov, rodoljub, sakota79, seljak2, Sr.Stat., ssekir75, stalker2, tmanda323, Vazduhoplovac, Voja1978