Blogovi

Blog korisnika Melody

"Na mestu gde je sve počelo" - pripovetka
02 Dec 2023 02:44	Idi na vrh
Hladan oktobarski vetar je donosio krike galebova ka stenovitoj obali. Stajao je na vlažnoj zemlji i posmatrao okean koji se širio pred njim. Um mu je bio otperećen lavinom misli, i to ga je umaralo.U poslednjih nekoliko meseci želeo da je da može da učini bilo šta samo da ne razmišlja. Da se ne seća onoga što je bilo i da prestane da se plaši onoga što dolazi. Znao je da u suprotnom ne bi mogao da izdrži sadašnjost. Morao je da nađe način da sve potisne. Hodao je tromim hodom, nogu utrnulih od vožnje i neprestanog sedenja. Sivo oblačno nebo je iznad njega obećavalo oluju, ali on nije mario. Sećanja i sva osećanja koja ih prate su navirala u njegovu svest. „Kako sam mogao da zaboravim?“ – promrmljao je. Nije želeo da se okrene. Zašto je ovde stao? Čim se setio ovog mesta trebalo je da nastavi da vozi dalje. Ništa ga nije sprečavalo. Šta se desilo? Zašto nije mogao da nastavi dalje? Zaustavio je auto i rekao sinu da će se ovde odmoriti. Svesno je stao u leglo nekada lepih sećanja koja su sada samo izvor neopisivog bola. Mesecima je izbegavao svaki mogući podsetnik. Njen širok vedar osmeh, gusti uvojci kose koju je strpljivo sređivala samo za njihov sastanak, lagana pamučna haljinica koja je isticala struk i lepršala oko nje dok ga je vukla po luna parku. Bujica ljudi, ogromne gužve, velika vrućina, neonska svetla, sve stvari koje su mu smetale su te večeri, sve stvari koje je prezirao u vezi velikog seoskog vašara koji se održavao u luna parku, bile su nevidljive. Postajala je samo ona i želja koja je te večeri počela da raste. Želja da uvek bude sa njom. Da ne dozvoli da taj vedar osmeh nestane sa njenih usana i sjaj u njenim očima se ugasi. Te noći, sa svojih šesnaest godina, doneo je odluku da će se raditi sve samo da ona bude srećna. Petnaest godina kasnije ju je sahranio. Na samu pomisao na glatku površinu njenog kovčega dok su ga spuštali u zemlji izazva zaslepljujući talas migrene u njegovoj glavi. „Izazvao ju je stres“, rekao je njegov doktor.„Trebalo bi da odmaraš“, zabrinuto je dodao. Stari doktor, kao i svaka osoba u tom prokletom gradiću je znala šta se desilo. Kako i ne? U malom mestu nema privatnosti. Nije mogao da izađe i da kupi novine a da mu neko ne priđe da ga pita kako mu je i da li treba nešto njemu ili njegovom sinu. Licemerne žene koje su njegovu ženu izopštile kada su saznale da je zatrudnela sa šesnaest godina i kroz večernju školu dobila srednjoškolsku diplomu, sada su o njoj pričale kao da su joj bile najbolje drugarice. Isti ljudi koji ga ne bi dva puta pogledali dok je crnčio u automehaničarskoj radnji i koji bi mu jedva rekli „dobar dan“ jer je bio radnička klasa, sada su mu prilazili uz saosećajne osmehe. Trenutak kada je shvatio da mora da pobegne i da je izgubio spremnost da se bori sa tim pogledima bilo je kada mu je jedan starac prišao damu priča o tome kako se sa gubitkom živi, pokušavajući da se poistoveti sa njim. „Tvoja žena je umrla prošle godine, skote!“ – povikao je starcu u lice.„Imao si više od pola veka sa njom!“ Malo je reći da su ga svi gledalo kao da je poludeo. Neka žena ga je prekorila što se tako obraća uvaženom gospodinu. Obletali su ga sa svih strana, nisu mu davali mira, izluđivali su ga i vređali svojim lažnim saosećanjem, a preneraženo su ga gledali kada bi im rekao ono što zaista misli. Njihova lica su počela da se tope u njegovim očima, dobijaju oblike čudovišta. Izvitoperene duše su izbijale na površinu pred njegovim očima. Želeo je da pobegne od tog grada, od prokletog vikend naselja u kome je njegova porodica bila na kraju lanca ishrane, gde je njegova supruga polovinu svog života trošila u kafani služeći bogataše i gde je on popravljao kola onih koji su u svojim jaknama uvek nosili svežanj novčanica kojima bi mogli da kupe kuću. Stalno joj je obećavao – samo da sakupim dovoljno novca i bežimo odavde. Otvoriću radnju negde daleko. Naša deca će ići u bolje škole. Nećemo dozvoliti da se muče. A onda je dobru količinu tog novca potrošio na dva mrtvačka sanduka i troškove sahrane. Nismo uspeli da pobegnemo. Naprotiv, vas dve nikada neće pobeći odavde. Sahranio sam vas tamo. Nisam imao gde. Obraćao joj se u mislima bez cilja. Nije se izvinjavao, nije molio za oproštaj. Samo je mislio u prazno, zamišljajući njeno lice dok ga pomno sluša. A gde sam mogao drugde da vas sahranim? Ovde? Pored varošice u kojoj si odrasla i iz koje si pobegla da bi mi rodila dete? Okrenuo se. Vozili su dva sata bez prestanka i stigli su u isti kraj gde su se i upoznali. Pogledao je oko sebe u pustoš. Vetar je nosio prašinu sa zemlje bez trunke trave. Na ovom prokletom tlu nikada ništa nije moglo da raste. Ovde je izgrađen i luna park, a pustoš oko njega je korišćena za sva veća dešavanja u okrugu, uključujući i veliki julski vašar na kome su se okupljali ljudi iz svih obližnih mesta. Ovaj događaj se i dalje nazivao seoskim vašarom iako su sva obližnja sela davno prerasla u gradove. Od svega toga, od svih tih aktivnosti i svog tog života ostao je samo napušteni luna park. Svake godine su dešavanja i vašari bili sve manje posećeni. I sam luna park je počeo da propada. Pre petnaest godina, kada je upoznao ljubav svog života, ovo mesto je i dalje bilo puno života. Zašto ne sačekamo kada nikoga nema u luna parku? – pitao ju je, shvativši da ne može da od nje sakrije svoj prezir prema gužvi. Zašto moramo da idemo kada je i vašar? Zato što je tada najzanimljivije! – odgovorila mu je vedro. Ljudi su donosili svoje rukotvorine na vašar postavljajući štandove gde god su stizali, uvlačeći se između ogromnog ringišpila i nekoliko vožnji. Sećao se štanda na kome je lažnim pištoljem upucao centar i osvojio za nju medu koji je završio u kolevci njihove ćerke. Ne, nije završio u kolevci, prekorio se. Završio je u njenom sanduku. Iako ga je odavno prerasla, doneo sam joj ga. Da ne bude sama u mraku. Od nekada velikog i značajnogluna parka, stecišta svih proslava okruga, ostalo je nekoliko zarđalih neprepoznatljivih metalnih konstrukcije, ostaci jednog velikog ringišpila sa konjima sa kojih je vreme ogulilo farbu, dve vožnje sa metalnim kolima na kojima su naslikana lica. Osvetljeni zlatnim sijalicama i okruženi veselom decom, ta lica su izgledala prijatno. Sada su bila samo morbidna. Ceo vašar je bio okružen niskom žičanom ogradom koja bila iskinuta na nekoliko mesta. Kao što se okean iza njega širio u nedogled, tako je i okolina vašara izgledala kao putoš bez kraja. Bili su udaljeni nekoliko kilometara od najbližeg ljudskog bića. Morali smo da pobegnemo. Nisam mogao da dozvolim da moj sin trpi ono. Naporni talasi lažne saosećajnosti kojima su ih obasipali su in gušili. Njemu su izazivali bes. Njegovog sina su samo još više terali u sebe. Sve manje je govorio. Želeo je da se isključi iz sveta, očajnički je pokušavao da prestane da misli o svom gubitku, a svet mu to nije dozvoljavao. U školi, na ulici, u prodavnici, stalno, bez prekida. Više nije bio dete. Bio je predmet sažaljenja. Šta može dete od sedam godina? Kako drugačije ono može da se bori sa ovim? Da nismo pobegli odatle, on bi poludeo, pravdao je sebe, gledajući u starog crvenog golfa u kom je sedeo njegov sin. Spremili su se i pošli tog jutra još u zoru, kako bi izbegli da ikoga sretnu. Tata, mama je i dalje jako lepa. Seka kaže da joj nedostaješ. Reči koje su bile poslednja kap i pogurale ga da se spakuje i napusti grad su mu odzvanjale u glavi. Ne smem i njega da izgubim. Da ga je neko čuo, uzeli bi ga od mene. Stavili bi ga u ludaru. To nisam smeo da dozvolim. Razumeš, zar ne ljubavi? – zapitao je u sebi, posmatrajući njegovog sina kako spava na zadnjem sedištu. Klinac nije navikao da ustaje pre zore, a on nije nameravao da ga budi. Drugačije je kada ti ja ovako pričam. Ja bih želeo da te čujem. On te zaista čuje, dušo. I tebe i nju. To niko ne sme da sazna. Migrena je i dalje pulsirala u njegovom umu dok je posmatrao slomljenu kapiju na napuštenom luna parku. Ne bi trebalo da idem tamo. Ipak su noge krenule ka parku. Šta ako se on probudi a mene nema? I dalje je hodao napred. Noge su ga same vodile, a sećanja su ga pratila. Od njih nije bilo bega. Živeli su u dva različita gradića, ali su upisali istu srednju školu. Tako su se i upoznali, ali, nisu se ni družili. Trebalo mu je dve godine da skupi snage da je pozove na sastanak. Nedelju dana kasnije, uhvatila je njegovu ruku mokru od ledenog, nervoznog znoja i povukla ga ka masi u luna parku. Zakopao se u mestu. Gledao je u kola koja su pala sa šina, suočen sa naslikanim nasmejanim licem i razrookim očima. Okrenuo se i brzim kolima krenuo ka kolima. Dečak je i dalje spavao unutra, namrštenog lica koje je ukazivalo na nemiran san. Uleteo je unutra i jedva se zaustavio da zalupi vratima i probudi ga. Migrena je bila jača nego što je očekivao. Popio je pola šake lekova i nagutao se vode. Nije smeo da vozi u ovom stanju. Pre ga njegove migrene nisu sprečavale da vozi. Ali sada su bile jače nego ikada. A i ne želim da završim kao one. Vozila je njihovu četrnaestogodišnju kći na takmičenje iz biologije u kolima koje je pozajmila od kolegenice, jer je on popravljao njihova kola. Išla je ovuda.Znao je tačno u kom delu puta su kola iskočila sa puta i završila u podnožju jarka. Srećom nisu završile u vodi, te su imali šta da sahrane. Srećom? Da li me čuješ? Kakva sreća... – mislio je u sebi. Kakva jebena sreća... Zašto sam ovde došao? Zar zaista nisam mogao da vozim nekim drugim putem? Bol u glavi ga ponovo probode. Pulsiranje je sa svakim talasom bola postajalo sve gore i sve jače. Obnevideo je. Moram da odmorim. Moram da odspavam. Zatvorio je oči. Samo sat. Samo sat... „Mama je rekla da ćemo ovde da dođemo“ – začuo je iza sebe. Trgao se iz sna. Iako mu se isprva činilo da je prošla samo sekunda, mrkli mrak pred njim ga ispuni panikom. Krenuli su u zoru. Zastali su ovde rano izjutra. Sada je pala noć. Pogledao je ka srednjem retrovizoru i sreo se sa hladnim pogledom svog sina. Njegovi podočnjaci su bili veći nego juče a koža žućkasta. Mesecima je izgledao sve gore. „Šta je mama rekla?“ – zapitao je. Njegova podsvest dodade: I kada je to rekla? „Rekla je da te čeka kod putokaza. Na mestu gde je sve počelo.“ Oblio ga je znoj. Nije mogao to da zna. Kako on to zna? Nikada im nisu ispričali kako su se upoznali. Deca nisu znala za ovaj luna park, niti za vašar, a kamoli takav detalj. Nije ništa odgovorio. Migrena se smirila, ali ju je zamenilapraznina. Odjednom je želeo da oseća bol, jer je i ona bila bolja od ovog osećanja. Želeo je da mu ispuni um. Sve, samo ne ovo praznina. Pružio je drhtavu ruku ka torbi i pronašaoonu flašu koju nije želeo da otvori pre nego što stignu do drugog grada. Žestina mu je ispunila grudi kao otrov koji mu je bio potreban. „Biće mnogo tužna ako ne odeš“, dodao je dečak. Njegove krupne oči su ga gledale sa iščekivanjem. Uzeo je još jedan gutljaj i izašao napolje. Krupnim koracima krenu ka luna parku. Nebo je bilo i dalje prekriveno oblacima, razdvajajući se pred mesecom koji mu je rasvetljavao put. Svaki oblik, svaka mašina i svaka trula konstrukcija su u tami izgledale još strašnije. Krenuo je ka putokazu. Ugledao ga je. To je bio ostatak pokvarene bandere koju je neko želeo da iskoristi i da od nje napravi putokaz ka svim većim štandovima i vožnjama u parku, iako je bilo očigledno gde se šta nalazilo. Ovo je prosto bilo nečiji izliv kreativnosti koji je uskoro postao i mesto gde su se mladi nalazili. Uključujući i njih. Čekala ga je tamo te noći, u lepoj letnjoj haljinici, mlada i lepa. Da li si me dugo čekala? Da li si svo vreme bila ovde? Nastavio je dalje. Udarac metala o metal i zaglušujuća škripa su ga trgle. Okrenuo se ka ringišpilu i shvatio je da se mašina pokrenula. On je znao da je to bilo nemoguće. Komandna tabla je bila istrgnuta, a izvor struje prekinut. Svetlost na ringišpilu ga zabljesnu. Svako svetlo koje nije bilo slomljeno ili skinuto je zasvetlelo punim sjajem. Gledao je u konjiće koji su se nizali pred njegovim očima, uz škripu koja je bila gora od grebanja noktima na tabli. Jedna po jedna, svaka vožnja i svaka mašina je počela da se pokreće. Kola čijeg se nacrtanog lica gadio su pokušavala da se pokrenu iz mesta, kao da odbijaju da prihvate da su izletela iz šina, brundajući motorom koji ne bi trebalo da imaju.Ceo luna park je svetleo. Nije bio siguran da je ovo bio manje ili više morbidno od luna parka u tami i tišini. „Najzad si došao“, rekla je, kao što je rekla pre petnaest godina. Njene oči su čas bile tu, čas je jedno falilo. „Da. Izvini što si čekala“, odgovorio je, kao što joj je odgovorio pre petnaest godina. Nasmešila se. Donja vilica je čas bila tu, čas nije. „Da li si me dugo čekala?“ Krv je čas bila tu, čas nije. „Duže nego što sam mislila“, odgovorila je, najzad rekavši nešto što se nije poklapalo sa njegovim sećanjem. Treperila je, zajedno sa svetlima. Čas je bila devojka koju je obožavao u srednjoj školi, čas je bila žena koju je voleo pola svog života, a čas je bila rasečeni, polutruli ali i dalje krvavi leš koji je oplakivao. Staklo koje se zabilo u njenu glavu i razlilo oko kao razbijeno jaje, delić haube koji joj se zario u rebra i presekao srce, nisu bili tu. Ali rane koje su otvorile pri udaru su i dalje bile tu. Svaki prelom, svaki podliv, podsetnik na užasan bol u kom se grcala dok je polako umirala, bio je tu. Njena čas savršena, čas čupava i krvava kosa se presijavala na neonskom svetlu. „Drago mi je što si ga doveo. On je baš tamo gde i treba da bude“, rekla je. „Sa nama“, začuo je ćerkin glas. Ona se nije vezala. Samo je izletela je kroz staklo i slomila vrat udarivši glavom u stenu. Ogromna rana koja je rasporila njenu glavu i ulubila joj lobanju, otkrivajući ružičasti mozak koji je delimično iscureo, čas je bila tu, a čas ju je prekrivala lepa kosa koju je nasledila od majke. „Ne. Ne treba da bude tu“, iznenada je rekao. „On je živ. On je sa mnom. Bićemo u redu.“ „Moraš da se setiš tata“, reče mu ćerka. „Moraš da se setiš da je našao tablete, tata“. Odmahnuo je glavom. Groznica je počela da ga trese. „Kada ste čuli da sedmogodišnje dete uradi tako nešto? To je čista glupost. On ni ne zna šta je to. Sve je u redu. Samo je umoran. On je i dalje sa mnom.“ „Da li ćeš da čekaš da počne da smrdi?“ – prekorno ga je zapitala supruga. „Kao što i mi uveliko smrdimo?“ – dodala je, optužujuće. Okrenuo se ka kolima. Znao je da mu se njegov sin malopre nije obratio. Znao je istinu. Kada je video njegovo nepomično telo u sobi pored nekoliko praznih kutija sa različitim tabletama, njegov um se isključio. Otišao je i skuvao kafu, ubedivši sebe da se njegov sin nije mrtav. Onda ga je odneo u kola, prekrio ćebetom i krenuo na put kao što je i planirao. Kada se ponovo okrenuo ka putokazu, pored njegove ćerke i supruge stajao je i njegov sin, krvavih očiju. Kapilari su mu popucali. Držao je majku za onu ruku koju joj hauba nije odsekla.„Mi pripadamo ovom mestu, ljubavi“, rekla je. „Od trenutka kada smo se ovde uzeli za ruke, od trenutka kada smo se ovde poljubili, ovo mesto je znalo da mu pripadamo. Zato si i došao ovde.“ Njegovo lice se opustilo u očaju. „Ovde, gde je sve počelo. Tu će se sve i završiti“, rekla je. Njegova drhtavica poče da popušta. Pogledao je u njeno lice, koje je odjednom ponovo bilo lice devojke u koju se zaljubio. Okrenuo se i počeo da hoda napred. Sa vremena na vreme bi se okrenuo ka luna parku. Prizor iza njega se smenjivao. Na trenutke je gledao u tamu, a na trenutke je video osvetljena tela njegove porodice koja ga je čekala. Prokleti vašar. Prokleti luna park. Znao sam da nije trebalo ovde da se nađemo – pomislio je, na trenutak se vrativši u srednjoškolske dane kada je žalio za svaki sitnicu. Ali to više nije bitno, zaključio je, prekočio sigurnosnu ogradu bez okolišanja. Let je bio toliko brz da nije stigao da preispita ovaj čin. Njegovo iskrivljeno, polomljeno telo je ležalo na stenama poput odbačene marionete nekoliko minuta pre nego što ga je voda odnela. Luna park je ostao u tami. Putokaz je i dalje stajao u njegovom centru - mesto gde je sve počelo i gde se sve završilo.

"Na mestu gde je sve počelo" - pripovetka

02 Dec 2023 02:44

Hladan oktobarski vetar je donosio krike galebova ka stenovitoj obali. Stajao je na vlažnoj zemlji i posmatrao okean koji se širio pred njim. Um mu je bio otperećen lavinom misli, i to ga je umaralo.U poslednjih nekoliko meseci želeo da je da može da učini bilo šta samo da ne razmišlja. Da se ne seća onoga što je bilo i da prestane da se plaši onoga što dolazi. Znao je da u suprotnom ne bi mogao da izdrži sadašnjost. Morao je da nađe način da sve potisne.

Hodao je tromim hodom, nogu utrnulih od vožnje i neprestanog sedenja. Sivo oblačno nebo je iznad njega obećavalo oluju, ali on nije mario. Sećanja i sva osećanja koja ih prate su navirala u njegovu svest.

„Kako sam mogao da zaboravim?“ – promrmljao je. Nije želeo da se okrene. Zašto je ovde stao? Čim se setio ovog mesta trebalo je da nastavi da vozi dalje. Ništa ga nije sprečavalo. Šta se desilo? Zašto nije mogao da nastavi dalje? Zaustavio je auto i rekao sinu da će se ovde odmoriti. Svesno je stao u leglo nekada lepih sećanja koja su sada samo izvor neopisivog bola. Mesecima je izbegavao svaki mogući podsetnik.

Njen širok vedar osmeh, gusti uvojci kose koju je strpljivo sređivala samo za njihov sastanak, lagana pamučna haljinica koja je isticala struk i lepršala oko nje dok ga je vukla po luna parku. Bujica ljudi, ogromne gužve, velika vrućina, neonska svetla, sve stvari koje su mu smetale su te večeri, sve stvari koje je prezirao u vezi velikog seoskog vašara koji se održavao u luna parku, bile su nevidljive. Postajala je samo ona i želja koja je te večeri počela da raste. Želja da uvek bude sa njom. Da ne dozvoli da taj vedar osmeh nestane sa njenih usana i sjaj u njenim očima se ugasi. Te noći, sa svojih šesnaest godina, doneo je odluku da će se raditi sve samo da ona bude srećna.

Petnaest godina kasnije ju je sahranio.

Na samu pomisao na glatku površinu njenog kovčega dok su ga spuštali u zemlji izazva zaslepljujući talas migrene u njegovoj glavi. „Izazvao ju je stres“, rekao je njegov doktor.„Trebalo bi da odmaraš“, zabrinuto je dodao. Stari doktor, kao i svaka osoba u tom prokletom gradiću je znala šta se desilo. Kako i ne? U malom mestu nema privatnosti. Nije mogao da izađe i da kupi novine a da mu neko ne priđe da ga pita kako mu je i da li treba nešto njemu ili njegovom sinu. Licemerne žene koje su njegovu ženu izopštile kada su saznale da je zatrudnela sa šesnaest godina i kroz večernju školu dobila srednjoškolsku diplomu, sada su o njoj pričale kao da su joj bile najbolje drugarice. Isti ljudi koji ga ne bi dva puta pogledali dok je crnčio u automehaničarskoj radnji i koji bi mu jedva rekli „dobar dan“ jer je bio radnička klasa, sada su mu prilazili uz saosećajne osmehe. Trenutak kada je shvatio da mora da pobegne i da je izgubio spremnost da se bori sa tim pogledima bilo je kada mu je jedan starac prišao damu priča o tome kako se sa gubitkom živi, pokušavajući da se poistoveti sa njim. „Tvoja žena je umrla prošle godine, skote!“ – povikao je starcu u lice.„Imao si više od pola veka sa njom!“ Malo je reći da su ga svi gledalo kao da je poludeo. Neka žena ga je prekorila što se tako obraća uvaženom gospodinu.

Obletali su ga sa svih strana, nisu mu davali mira, izluđivali su ga i vređali svojim lažnim saosećanjem, a preneraženo su ga gledali kada bi im rekao ono što zaista misli. Njihova lica su počela da se tope u njegovim očima, dobijaju oblike čudovišta. Izvitoperene duše su izbijale na površinu pred njegovim očima.

Želeo je da pobegne od tog grada, od prokletog vikend naselja u kome je njegova porodica bila na kraju lanca ishrane, gde je njegova supruga polovinu svog života trošila u kafani služeći bogataše i gde je on popravljao kola onih koji su u svojim jaknama uvek nosili svežanj novčanica kojima bi mogli da kupe kuću. Stalno joj je obećavao – samo da sakupim dovoljno novca i bežimo odavde. Otvoriću radnju negde daleko. Naša deca će ići u bolje škole. Nećemo dozvoliti da se muče.

A onda je dobru količinu tog novca potrošio na dva mrtvačka sanduka i troškove sahrane.

Nismo uspeli da pobegnemo. Naprotiv, vas dve nikada neće pobeći odavde. Sahranio sam vas tamo. Nisam imao gde. Obraćao joj se u mislima bez cilja. Nije se izvinjavao, nije molio za oproštaj. Samo je mislio u prazno, zamišljajući njeno lice dok ga pomno sluša.

A gde sam mogao drugde da vas sahranim? Ovde? Pored varošice u kojoj si odrasla i iz koje si pobegla da bi mi rodila dete?

Okrenuo se. Vozili su dva sata bez prestanka i stigli su u isti kraj gde su se i upoznali. Pogledao je oko sebe u pustoš. Vetar je nosio prašinu sa zemlje bez trunke trave. Na ovom prokletom tlu nikada ništa nije moglo da raste. Ovde je izgrađen i luna park, a pustoš oko njega je korišćena za sva veća dešavanja u okrugu, uključujući i veliki julski vašar na kome su se okupljali ljudi iz svih obližnih mesta. Ovaj događaj se i dalje nazivao seoskim vašarom iako su sva obližnja sela davno prerasla u gradove. Od svega toga, od svih tih aktivnosti i svog tog života ostao je samo napušteni luna park.

Svake godine su dešavanja i vašari bili sve manje posećeni. I sam luna park je počeo da propada. Pre petnaest godina, kada je upoznao ljubav svog života, ovo mesto je i dalje bilo puno života.

Zašto ne sačekamo kada nikoga nema u luna parku? – pitao ju je, shvativši da ne može da od nje sakrije svoj prezir prema gužvi. Zašto moramo da idemo kada je i vašar?

Zato što je tada najzanimljivije! – odgovorila mu je vedro.

Ljudi su donosili svoje rukotvorine na vašar postavljajući štandove gde god su stizali, uvlačeći se između ogromnog ringišpila i nekoliko vožnji. Sećao se štanda na kome je lažnim pištoljem upucao centar i osvojio za nju medu koji je završio u kolevci njihove ćerke.

Ne, nije završio u kolevci, prekorio se. Završio je u njenom sanduku. Iako ga je odavno prerasla, doneo sam joj ga. Da ne bude sama u mraku.

Od nekada velikog i značajnogluna parka, stecišta svih proslava okruga, ostalo je nekoliko zarđalih neprepoznatljivih metalnih konstrukcije, ostaci jednog velikog ringišpila sa konjima sa kojih je vreme ogulilo farbu, dve vožnje sa metalnim kolima na kojima su naslikana lica. Osvetljeni zlatnim sijalicama i okruženi veselom decom, ta lica su izgledala prijatno. Sada su bila samo morbidna. Ceo vašar je bio okružen niskom žičanom ogradom koja bila iskinuta na nekoliko mesta.

Kao što se okean iza njega širio u nedogled, tako je i okolina vašara izgledala kao putoš bez kraja. Bili su udaljeni nekoliko kilometara od najbližeg ljudskog bića.

Morali smo da pobegnemo. Nisam mogao da dozvolim da moj sin trpi ono.

Naporni talasi lažne saosećajnosti kojima su ih obasipali su in gušili. Njemu su izazivali bes. Njegovog sina su samo još više terali u sebe. Sve manje je govorio. Želeo je da se isključi iz sveta, očajnički je pokušavao da prestane da misli o svom gubitku, a svet mu to nije dozvoljavao. U školi, na ulici, u prodavnici, stalno, bez prekida. Više nije bio dete. Bio je predmet sažaljenja.

Šta može dete od sedam godina? Kako drugačije ono može da se bori sa ovim? Da nismo pobegli odatle, on bi poludeo, pravdao je sebe, gledajući u starog crvenog golfa u kom je sedeo njegov sin. Spremili su se i pošli tog jutra još u zoru, kako bi izbegli da ikoga sretnu.

Tata, mama je i dalje jako lepa.

Seka kaže da joj nedostaješ.

Reči koje su bile poslednja kap i pogurale ga da se spakuje i napusti grad su mu odzvanjale u glavi. Ne smem i njega da izgubim. Da ga je neko čuo, uzeli bi ga od mene. Stavili bi ga u ludaru. To nisam smeo da dozvolim. Razumeš, zar ne ljubavi? – zapitao je u sebi, posmatrajući njegovog sina kako spava na zadnjem sedištu. Klinac nije navikao da ustaje pre zore, a on nije nameravao da ga budi.

Drugačije je kada ti ja ovako pričam. Ja bih želeo da te čujem. On te zaista čuje, dušo. I tebe i nju. To niko ne sme da sazna.

Migrena je i dalje pulsirala u njegovom umu dok je posmatrao slomljenu kapiju na napuštenom luna parku.

Ne bi trebalo da idem tamo.

Ipak su noge krenule ka parku.

Šta ako se on probudi a mene nema?

I dalje je hodao napred. Noge su ga same vodile, a sećanja su ga pratila. Od njih nije bilo bega.

Živeli su u dva različita gradića, ali su upisali istu srednju školu. Tako su se i upoznali, ali, nisu se ni družili. Trebalo mu je dve godine da skupi snage da je pozove na sastanak.

Nedelju dana kasnije, uhvatila je njegovu ruku mokru od ledenog, nervoznog znoja i povukla ga ka masi u luna parku.

Zakopao se u mestu. Gledao je u kola koja su pala sa šina, suočen sa naslikanim nasmejanim licem i razrookim očima. Okrenuo se i brzim kolima krenuo ka kolima. Dečak je i dalje spavao unutra, namrštenog lica koje je ukazivalo na nemiran san. Uleteo je unutra i jedva se zaustavio da zalupi vratima i probudi ga.

Migrena je bila jača nego što je očekivao. Popio je pola šake lekova i nagutao se vode. Nije smeo da vozi u ovom stanju. Pre ga njegove migrene nisu sprečavale da vozi. Ali sada su bile jače nego ikada.

A i ne želim da završim kao one.

Vozila je njihovu četrnaestogodišnju kći na takmičenje iz biologije u kolima koje je pozajmila od kolegenice, jer je on popravljao njihova kola. Išla je ovuda.Znao je tačno u kom delu puta su kola iskočila sa puta i završila u podnožju jarka. Srećom nisu završile u vodi, te su imali šta da sahrane.

Srećom? Da li me čuješ? Kakva sreća... – mislio je u sebi. Kakva jebena sreća...

Zašto sam ovde došao? Zar zaista nisam mogao da vozim nekim drugim putem?

Bol u glavi ga ponovo probode. Pulsiranje je sa svakim talasom bola postajalo sve gore i sve jače. Obnevideo je. Moram da odmorim. Moram da odspavam. Zatvorio je oči. Samo sat. Samo sat...

„Mama je rekla da ćemo ovde da dođemo“ – začuo je iza sebe. Trgao se iz sna. Iako mu se isprva činilo da je prošla samo sekunda, mrkli mrak pred njim ga ispuni panikom. Krenuli su u zoru. Zastali su ovde rano izjutra. Sada je pala noć.

Pogledao je ka srednjem retrovizoru i sreo se sa hladnim pogledom svog sina. Njegovi podočnjaci su bili veći nego juče a koža žućkasta. Mesecima je izgledao sve gore.

„Šta je mama rekla?“ – zapitao je. Njegova podsvest dodade: I kada je to rekla?

„Rekla je da te čeka kod putokaza. Na mestu gde je sve počelo.“

Oblio ga je znoj.

Nije mogao to da zna. Kako on to zna? Nikada im nisu ispričali kako su se upoznali. Deca nisu znala za ovaj luna park, niti za vašar, a kamoli takav detalj.

Nije ništa odgovorio. Migrena se smirila, ali ju je zamenilapraznina. Odjednom je želeo da oseća bol, jer je i ona bila bolja od ovog osećanja. Želeo je da mu ispuni um. Sve, samo ne ovo praznina. Pružio je drhtavu ruku ka torbi i pronašaoonu flašu koju nije želeo da otvori pre nego što stignu do drugog grada. Žestina mu je ispunila grudi kao otrov koji mu je bio potreban.

„Biće mnogo tužna ako ne odeš“, dodao je dečak. Njegove krupne oči su ga gledale sa iščekivanjem.

Uzeo je još jedan gutljaj i izašao napolje. Krupnim koracima krenu ka luna parku. Nebo je bilo i dalje prekriveno oblacima, razdvajajući se pred mesecom koji mu je rasvetljavao put. Svaki oblik, svaka mašina i svaka trula konstrukcija su u tami izgledale još strašnije. Krenuo je ka putokazu.

Ugledao ga je. To je bio ostatak pokvarene bandere koju je neko želeo da iskoristi i da od nje napravi putokaz ka svim većim štandovima i vožnjama u parku, iako je bilo očigledno gde se šta nalazilo. Ovo je prosto bilo nečiji izliv kreativnosti koji je uskoro postao i mesto gde su se mladi nalazili. Uključujući i njih.

Čekala ga je tamo te noći, u lepoj letnjoj haljinici, mlada i lepa.

Da li si me dugo čekala? Da li si svo vreme bila ovde?

Nastavio je dalje. Udarac metala o metal i zaglušujuća škripa su ga trgle. Okrenuo se ka ringišpilu i shvatio je da se mašina pokrenula. On je znao da je to bilo nemoguće. Komandna tabla je bila istrgnuta, a izvor struje prekinut. Svetlost na ringišpilu ga zabljesnu. Svako svetlo koje nije bilo slomljeno ili skinuto je zasvetlelo punim sjajem. Gledao je u konjiće koji su se nizali pred njegovim očima, uz škripu koja je bila gora od grebanja noktima na tabli.

Jedna po jedna, svaka vožnja i svaka mašina je počela da se pokreće. Kola čijeg se nacrtanog lica gadio su pokušavala da se pokrenu iz mesta, kao da odbijaju da prihvate da su izletela iz šina, brundajući motorom koji ne bi trebalo da imaju.Ceo luna park je svetleo. Nije bio siguran da je ovo bio manje ili više morbidno od luna parka u tami i tišini.

„Najzad si došao“, rekla je, kao što je rekla pre petnaest godina.

Njene oči su čas bile tu, čas je jedno falilo.

„Da. Izvini što si čekala“, odgovorio je, kao što joj je odgovorio pre petnaest godina.

Nasmešila se. Donja vilica je čas bila tu, čas nije.

„Da li si me dugo čekala?“

Krv je čas bila tu, čas nije.

„Duže nego što sam mislila“, odgovorila je, najzad rekavši nešto što se nije poklapalo sa njegovim sećanjem.

Treperila je, zajedno sa svetlima. Čas je bila devojka koju je obožavao u srednjoj školi, čas je bila žena koju je voleo pola svog života, a čas je bila rasečeni, polutruli ali i dalje krvavi leš koji je oplakivao.

Staklo koje se zabilo u njenu glavu i razlilo oko kao razbijeno jaje, delić haube koji joj se zario u rebra i presekao srce, nisu bili tu. Ali rane koje su otvorile pri udaru su i dalje bile tu. Svaki prelom, svaki podliv, podsetnik na užasan bol u kom se grcala dok je polako umirala, bio je tu.

Njena čas savršena, čas čupava i krvava kosa se presijavala na neonskom svetlu.

„Drago mi je što si ga doveo. On je baš tamo gde i treba da bude“, rekla je. „Sa nama“, začuo je ćerkin glas. Ona se nije vezala. Samo je izletela je kroz staklo i slomila vrat udarivši glavom u stenu. Ogromna rana koja je rasporila njenu glavu i ulubila joj lobanju, otkrivajući ružičasti mozak koji je delimično iscureo, čas je bila tu, a čas ju je prekrivala lepa kosa koju je nasledila od majke.

„Ne. Ne treba da bude tu“, iznenada je rekao. „On je živ. On je sa mnom. Bićemo u redu.“

„Moraš da se setiš tata“, reče mu ćerka. „Moraš da se setiš da je našao tablete, tata“.

Odmahnuo je glavom. Groznica je počela da ga trese. „Kada ste čuli da sedmogodišnje dete uradi tako nešto? To je čista glupost. On ni ne zna šta je to. Sve je u redu. Samo je umoran. On je i dalje sa mnom.“

„Da li ćeš da čekaš da počne da smrdi?“ – prekorno ga je zapitala supruga. „Kao što i mi uveliko smrdimo?“ – dodala je, optužujuće.

Okrenuo se ka kolima. Znao je da mu se njegov sin malopre nije obratio. Znao je istinu. Kada je video njegovo nepomično telo u sobi pored nekoliko praznih kutija sa različitim tabletama, njegov um se isključio. Otišao je i skuvao kafu, ubedivši sebe da se njegov sin nije mrtav. Onda ga je odneo u kola, prekrio ćebetom i krenuo na put kao što je i planirao.

Kada se ponovo okrenuo ka putokazu, pored njegove ćerke i supruge stajao je i njegov sin, krvavih očiju. Kapilari su mu popucali. Držao je majku za onu ruku koju joj hauba nije odsekla.„Mi pripadamo ovom mestu, ljubavi“, rekla je. „Od trenutka kada smo se ovde uzeli za ruke, od trenutka kada smo se ovde poljubili, ovo mesto je znalo da mu pripadamo. Zato si i došao ovde.“

Njegovo lice se opustilo u očaju.

„Ovde, gde je sve počelo. Tu će se sve i završiti“, rekla je.

Njegova drhtavica poče da popušta. Pogledao je u njeno lice, koje je odjednom ponovo bilo lice devojke u koju se zaljubio. Okrenuo se i počeo da hoda napred. Sa vremena na vreme bi se okrenuo ka luna parku. Prizor iza njega se smenjivao. Na trenutke je gledao u tamu, a na trenutke je video osvetljena tela njegove porodice koja ga je čekala.

Prokleti vašar. Prokleti luna park. Znao sam da nije trebalo ovde da se nađemo – pomislio je, na trenutak se vrativši u srednjoškolske dane kada je žalio za svaki sitnicu. Ali to više nije bitno, zaključio je, prekočio sigurnosnu ogradu bez okolišanja. Let je bio toliko brz da nije stigao da preispita ovaj čin. Njegovo iskrivljeno, polomljeno telo je ležalo na stenama poput odbačene marionete nekoliko minuta pre nego što ga je voda odnela.

Luna park je ostao u tami. Putokaz je i dalje stajao u njegovom centru - mesto gde je sve počelo i gde se sve završilo.

"Rupa" - pripovetka
04 Sep 2023 00:17	Idi na vrh
1. Krici bušilice koja je razbijala asfalt su odjekivali slepom ulicom. Radnici su sklanjali komade betona. Svako od njihovih izboranih, grubih lica je pričalo priču. Svaki lik je bio jedinstven. Gledao je slike na ekranu svog fotoaparata zadivljen bogatstvom prizora za koje društvo često nije marilo. Bio je vreli letnji dan, kada je odlučio da se uputi u grad. Nosio je tri profesionalna fotoaparata oko vrata, ignorišući poglede prolaznika. Sa dugom kosom, u crnoj majci i pantalonama sa vojničkim printom, nije ostavljao ljude ravnodušnim. Sve u vezi ovog mladog čoveka, od izgleda do interesovanja, stvaralo je jaz između njega i sveta u kom je živeo. Čvrsto je držao svoje aparate, skupe uređaje u koje je mnogo uložio. Svaki put kada bi ga neko pitao, šta će mu tri aparata, on bi objasnio: Jedan je bio za snimanje, drugi je imao blic i širokougaoni objektiv a treći je imao najkvalitetniji objektiv. Opremljen aparatima, znanjem i strašću. Ali, ljudi to nisu razumeli. Optuživali su ga da je besan, da ne shvata koliko je „novac skup“ da bi se trošio na „škljocanje“. Ljudi nisu shvatali njegovu strast prema fotografiji, niti njegov san da svoj hobi pretvori u profesiju. A njega nije bilo briga šta drugi o njemu misle. Začuo je klepet krila iza sebe. Osvrnuo se i ugledao belog goluba sa crvenim očima. Bez oklevanja, podigao je jedan od svojih aparata ka ptici. Nije se sećao da li je ikada video albino goluba, pogotovo ne nekog čije su oči praktično sijale crvenom bojom. Ptica je uspela da odleti pre nego što ju je uslikao. Coknuo je zubima. Golub se sada nalazio na grani obližnjeg drveta, delimično sakriven lišćem. Napravio je par fotografija, ali je lišće uspelo da skoro u potpunosti sakrije pticu. Raširio je nozdrve, besneći, ali ostade odlučan. Marko je sebe smatrao racionalnim čovekom, ali u ovom trenutku nije mogao da se odupre osećaju da ga golub izaziva. Već je čuo smeh svojih prijatelja. „Nasamario te je pacov sa krilima!“ Pažljivo je načinio par koraka napred, sa objektivom uperenim u krošnju lipe, ozbiljan kao da drži pušku, a ne kameru. Pre nego što je uspeo da nađe dobar ugao, golub odlete. Na njegovo iznenađenje, uleteo je pravo u jednu od rupa koju su radnici napravili u asfaltu. Prišao je rupi gledajući je kroz objektiv. Previše fokusiran na ono pred objektivom, a nedovoljno zainteresovan za put pod sopstvenim nogama, nije ni shvatio da se našao jako blizu ivice rupe. Nesvestan sopstvenog položaja, nagnuo se napred, tražeći odbeglu pticu. U sledećem trenutku, izgubio je tlo pod nogama. Pre nego što je shvatio šta se desilo, udario je o zemlju. Oštar bol prostruja kroz njegovo telo. Izgubio je osećaj u kolenima, a ruke kojima je grčevito držao svoje aparate u zaštitničkom zagrljaju, bile su prekrivene površinskim ogrebotinama iz kojih je tekla krv. Ogrebotine nisu bile dovoljno duboke da budu opasne, ali jesu bile dovoljno duboke da ga peku kao mali poljupci korpive. Pogledao je u vis, dok mu je srce lupalo. U užasu je gledao otvor rupe, koja je bila tako daleko da je činila tek minijaturnu belu tačku. Da li je moguće da je rupa bila ovako duboka? Povikao je upomoć, isprva nejako i promuklo od šoka, a posle sve glasnije. Nije bilo odgovora. Okrenuo se oko sebe gledajući u zidove svoje tamnice. Bilo je dovoljno usko da pokuša da se popne uz zidove rupe. Pregledao je aparate, protrljao ruke pokušavajući da umiri drhtanje i uhvatio se za zidove, spreman da se paukovim hodom popne do slobode. Odjednom, nije mogao da se pomeri. Mekana zemlja je, kao neka vrsta živog blata, usisala njegove šake. Ma koliko se koprcao, nije mogao da se oslobodi. Strah se pretvorio u paniku. Počeo je da viče iz sveg glasa. Eksplozija svetlosti ga zaslepe i ućutka. Jedva se navikao na svetlost i shvatio da su se pred njim otvorila vrata. Buljio je ispred sebe, potpuno zatečen. Pred njim je stajala ženska prilika. Nije mogao da joj vidi lice, pošto je svetlost padala na nju otpozadi. Zagledao se u prostor iza nje. Izgledalo je kao da je stajala u dnevnom boravku. „Kakva je to vika?“ – zapitala je. Ostao je nem, čas gledajući u udaljeni otvor rupe, čas u svoje zarobljene ruke, čas u tu neobičnu podzemnu dnevnu sobu. Ženska prilika se nagnu nad njim, otkrivajući svoje lice. Trgao se i jedva ugušio vrisak. Umesto lica žene, video je glatko duguljasto lice prekriveno zmijskom kožom, sa dve rupe umesto nosa, dva razdvojena žuta zmijska oka i trećim, ljudskim plavim okom na čelu. Želeo je da misli da ga je stres i strah savladao i da je počeo da halucinira. Čvrsto je zatvorio oči, sagnuo glavu i tiho rekao: „Pao sam... Pomozite...“ Tišina. Držao je oči zatvorene. Nije znao šta se dešavalo. Želeo je da veruje da je sve umislio, i sobu i ženu-zmiju, ali se u isto vreme nije usuđivao da otvori oči, u strahu da će celi sablasni prizor i dalje biti tu. Osetio je nečije ruke kako ga grubo izvlače iz zemljane zamke. Otvorio je oči, sapleo se o donju ivicu vrata i jedva izbegao da ne padne na kamere. Kao što mu se i učinilo, nalazio se u prostoriji koja je ujedno bila dnevna soba i kuhinja. Sve je bilo od drveta, izuzev zarđalog metalnog šporeta i izuzetno prljavog frižidera. Teške zavese izjedene moljcima, rupe u nameštaju iz kojih je ispadao sunđer, skripav pod, sve je ukazivalo na tešku materijalnu situaciju. Vrata na koja je ušao bila su zapravo vrata ormana. On proguta knedlu i ponovo se usudi da pogleda u svoju spasiteljku. I dalje je video ženu-zmiju, glatke svetlucave zelene kože, previše glatkih crta lica, sa tri oka. Ali, bio je odlučan da ne zuri, ubeđen da mu se priviđalo. „Pao sssi odozgo, znači? Dugo mi se nije desssilo da mi dođe gossst sssa Površššine. Veoma, veoma ljupko od tebe šššto sssi ssvratio u moj ssskromni dom“ njen tanki jezik zapalaca oko tankih maslinasto zelenih usana. „Izvinite molim Vas, moram da se vratim... Nije mi bila namera da ovako upadnem... Vi živite pod zemljom?“ – govorio je nepovezano, ne znajući ni sam šta je izlazilo iz njegovih usta. Bio je previše smeten zbog toga što nije mogao da se otrese halucinacije – i dalje je video čudovište umesto žene. Povrh svega, svaki put kada bi progovorila, čuo je siktanje. „O, jadničak... tressseššš se... Jesi li za čaj?“ Marko zausti da odbije ponudu i da je zamoli da mu objasni kako da se vrati odakle je došao, ali ga prekide gromoglasan uzvik. „ŽENO!“ – začulo se iza teških drvenih vrata. Žena-zmija se podboči „Nažžžalost, dragi moj, čaj će morati da sssačeka. Moj mužžž je jaaaako ljubomoran i tvoje prissssussstvo bi moglo da ga uzzznemiri“, rekla je i pucnula prstima. Vrata ormana se širom otvoriše uz tresak. Pre nego što je stigao i da se trgne, zgrabila ga je za ramena, podigla sa zemlje kao krpenu lutku i bacila nazad u orman. Našao se u mraku sa oštrim bolom u leđima i bubnjevima u ušima. Pogledao je oko sebe, želeći da ponovo pokuša da se popne uz zidove rupe, ali shvati da su i rupa i zemlja nestale. Nalazio se u običnom drvenom ormanu. Bio je ubeđen da ga je ubacila u istu prostoriju iz koje ga je i izvukla, ali to ujedno više nije bio isti prostor. Šta ću sad? Znao je odgovor. Bio je u bezizlaznoj situaciji i ostalo mu je samo da čeka. „Ženo, gde je ručak?“ – zabrundao je glas. Marko se nagnu da bolje čuje. To je bio glas debelog čoveka, pijanice, grub sa teškim, isprekidanim dahom. „Tu je, dragi“, umiljavala se njegova supruga. „Moj buccko šššećerni, sssamo si me izzznenadio, poranio sssi, zato nisssam possstavila sssto... nemoj da ssse odmah ljutiššš... Čekaju te tvoje sssarmice.“ „Sarmice“, halapljivo ponovi glas. Marko pruži ruku i blago odškrinu vrata ormana. Ispred žene je stajao ogromni debeli čovek ružičaste boje kože, a na ramenima... mu se nalazila glava svinje. Šta ako ne haluciniram? - pomislio je Marko – Niko mi neće poverovati. Kao da je tek tada shvatio da su mu oko vrata visila tri fotoaparata, on polako podiže jedan i poče da namešta objektiv. „Je li kraljevačka sarma?“ – zapitao je svinjoglavi. „Jeste, i to messso od buta. Taj Kraljevčanin je bio baš lepo uhranjen, da zzznaššš koliko je sssarmica ispalo...“ Marko se namršti. Kraljevčanin? Ali je odmahnuo glavim i nastavio da uslikavajući ceo prizor, pazeći da pritisne dugme samo dok je žena koračala, ne bi li se škljocanje koje se čulo izgubilo u škripi trulih dasaka. „Sssačuvala sam glavu i issspekla je, zzznam da ti je to omiljena possslassstica“, rekla je, prišla šporetu na kom se nalazila posuda prekrivena krpom. Zgrabila je krpu i sklonila je elegantnim potezom svojstvenim preterano samouverenim domaćicama. U posudi se nalazila ispečena ljudska glava. Oči su bile iskopane, a koža je imala bronzani sjaj pečenog mesa. Usta su bila napunjena nečim gustim što je davalo užasnut izgled već sablasnom licu. Fotoreporterska inspiracija je napustila Marka i ostavila ga nerazumnoj panici. Udario je leđima o zid ormana, drhteći kao prut. Gledao je oko sebe tražeći nešto čime bi mogao da se brani. Komešanje se začu izvan ormana. Njegova nagla reakcija nije prošla neprimećeno. „Šta je to bilo?“ „Dušo, polako...“ „Šta je tamo?“ „Ššššećeru...“ „KO JE OVDE SA TOBOM?“ – prasnu njegov teški glas. „Bebicccce...“ Tada se začu zvuk kao da je nešto teško udarilo u pod. Vrata ormana se otvoriše. Ogromni svinjoliki čovek se nadvi nad Markom. Neopisivi vonj mu naglo ispuni nozdrve, od čega mu se završtelo u glavi. Dok su ga ogromne debele ruke hvatale za vrat i uzdizale sa zemlje, krajičkom oka je video ženu-zmiju kako leži na zemlji držeći se za obraz. Njen elan i raspoloženje je nestalo, dok je kao ranjena zver posmatrala svog supruga. Marko je pokušavao da se iskoprca iz ruku svinjolikog, ali ni najjači udraci nisu imali nikakav uticaj na čudovište koje ga je stezalo za vrat. „On je sa Površššine“, tiho je rekla. Marku se zamuti pred očima. „Zovi doktora“, zagrokta svinjska glava. „I reci mu da ovaj put ponese pare“, i to je poslednje što je čuo pre nego što je izgubio svest. 2. „Kako neobični predmeti...“ „Mani se toga, imamo posla!“ – zaskiča drugi glas. Ležao je na nečemu ravnom i hladnom. Glava ga je bolela. Otvorio je oči i istog trenutka su ga zaslepela neonska svetla. Time je i ona mala nada da se probudio u svom krevetu nestala. Okrenuo se oko sebe. Nalazio se u prostoriji koja je, po svemu sudeći, bila improvozovana operaciona sala. Ležao je na dva spojena kuhinjska stola, a nedaleko od njega su, na drvenim stolicama, bili rašireni zarđali hirurški instrumenti. Kao da to nije bilo dovoljno uznemirujuće, dve niske ali veoma oble siluete su se raspravljaleu jednom kraju sobe, njemu okrenute leđima. Video je ružičasti iscepkani pacovski rep debljine ljudske ruke kako viri iz mantila jedne od silueta. Ružičasti pacovski prsti su prevrtali njegove objektive ostavljene na stolu sa sve mobilnim telefonom i ključevima od kuće. Krenuo je da se podigne i tada je shvatio da je bio vezan lancima za drveni sto. Njegov pokušaj da ustane je izazvao zveket, zbog čega su dve siluete odustale od ispitivanja njegovih aparata, već su se okrenule ka njemu. Našao se licem u lice sa antropomorfnim pacovom i mravojedom. „Pacijent je budan!“ – zaskiča pacov. „Šta se dešava? Ko ste vi?“ „Ja sam doktor Crvorep a ovo je moj pomoćnik Mravostres“, reče pacov, i obojica se učtivo nakloniše. „Šta hoćete od mene?“ „Pa Vaše organe, naravno“, reče pacov nonšalantno. Marko preblede. Pacov uze skalpel i poče da ga zagleda. „Danas je tako teško doći do kvalitetne čorbe od ljudskih bubrega da je to prosto tužno. Srećom, sa vremena na vreme, zalutali površinci upadnu u Podzemlje. Te prilike su tako retke da je prosto greota ne iskoristiti priliku za zaradu. Mravostesu, sedativ molim“, okrenu se on mravojedu, pa onda nazad Marku, uz jeziv osmeh „Moje staro srce ne podnosi vrištanje baš najbolje, znate.“ Duguljasta čupava surla Mravostresa zadrhta. „S-s-s-sedativ?“ „Zaboravio si ga, zar ne? Idiote!“ – podviknu pacov i njegov rep ošinu mravojeda po čelu. Mravojed se uhvati za glavu svojim sitnim ručicama i poče da skiči. Pacov odmahnu glavom. „Ostani ovde i čuvaj pacijenta. Osećam ako te pošaljem po sedativ donećeš mi sladoled. Nesposobni skote!“ Marko odahnu kada pacov napusti prostoriju. Ovo je šansa da uradi nešto, ali šta? Posmatrao je mravojeda koji se nesigurno osvrtao oko sebe i kršio prste. Iznenada, mravojed izvi glavu. Njegova surla poče da njuška po vazduhu. Sitne oči se raširiše. Celo telo je počelo da mu drhti. Okrenuo se prema uglu na plafonu, na kom se nalazila mala rupa. Marko se zagleda i vide mrave veličine ljudkog palca kako gamižu od jedne do druge rupe. Mravojed skoči, brži od žabljeg jezika i zalepi se ručicama za zid, nabijajući surlu u rupe, ispuštajući grozomorne zvuke. „Potpuno se izgubi kada ogladni.“ Marko se trgnu. Pored njega je sedela devojka, ljudsko biće i to prelepo ljudsko biće. Bila je tanka, visoka, dugačke smeđe kose i srcastog lica sa krupnim zelenim očima, malim nosem i punim usnama. Ideal lepote, mnogi bi rekli. Nije izgledala začuđeno prizorom, niti je izgledala iznenađeno činjenicom da je bio vezan. „Izvini... zdravo... Da li možeš da me odvežeš?“ – obazrivo je zapitao. Očekivao je, kao i svako stvorenje koje je sreo od kada je pao u rupu, da će i ona pokazati neku monstruoznu i nasilnu stranu. Umesto toga, ona se vedro nasmeši „O, naravno!“ „Mislim... sigurno se negde nalaze ključevi...“ Devojka zgrabi lance svojim koščatim rukama i pokida ih kao papir, ostavivši ga bez reči. „Hajde!“ – veselo je rekla. On skoči ka stolu i pokupi sve svoje stvari. Devojka je već izašla iz sobe. On se osvrnu ka mravojedu koji je i dalje jurio mrave, podiže kameru i napravi par fotografija, pre nego što se dade u trk za devojkom. Prolazio je kroz dugačak hodnik u zgradi koja je izgledala kao stara bolnica. Zidovi su bili prekriveni sa više slojeva farbe koji su se ljuštili i bili su puni rupa iz kojih su milele razne bube i štetočine, prošarani tragovima vlage. Smrad je postajao sve gori dok je jurio za devojkom. Jedva je imao vremena da se osvrne, ali mu nije padalo na pamet da se odvoji od jedinog ljudskog bića koje je video. Pogotovo ne tako lepog. Kraj hodnika se završavao teškim metalnim vratima koje devojka sa lakoćom otvori i pridrža kako bi i on prošao. Noćno nebo se prostiralo iznad njih, a crveni oblaci nalik na vitičasti dim cigarete su mileli oko zvezda. Pred njim se pružala šuma puna sivih stabala i crnih krošnji, koja je okruživala oronulu zgradu iz koje su izašli. Podesio je objektiv za noćnu svetlost i kroz zum osmotri krošnje drveća, vođen znatiželjom. Bele troglave zmije, vrane sa tri oka, šišmiši bez glava su ga naterali da spusti objektiv i duboko udahne. Okrenuo se i ponovo osmotrio devojku. Nosila je sivu košulju koja je pratila njeno vitko telo i crni šorts, dok je na nogama nosila otkopčane letnje imitacije martinki. Gledala je oko sebe kao da nešto traži. Onda je stala iza stabla obližnje jelke, naslonila nogu na nju. Mišići njene tanke noge su se jedva napeli, a stablo se slomi i pade ispred gvozdenih vrata, zatvarajući ulaz u zgradu. „Vrata se otvaraju na ovu stranu, pa će im trebati malo više da pobegnu“, objasnila je, očigledno ne shvatajući zašto gledaju u nju otvorenih ustiju. „Šta si ti?“ „Vila, naravno“, rekla je i onda zastala. „Ako ne znaš... mora da si sa Površine! Zato su hteli da te seckaju... Razgledaj slobodno! Sigurno si znatiželjan.“ On podiže glavu ka nebu, teško dišući. Onda primeti da su zvezde na nebu lebdele. Podiže kameru i zumira. „To...to nisu zvezde...“, promrmljao je promuklo posmatrajući more lebdećih svetlećih ljudskih lobanja. „Nisu“, nasmešila se. „Hajdemo.“ „Gde?“ „Pretpostavljam da želiš da ideš kući?“ – zapita i krenu pravo u sablasnu šumu. On se osvrnu oko sebe, oklevajući. Začuo je pacovsko skičanje i udaranje po metalnim vratima iz unutrašnjosti zgrade i odmah potrča za devojkom, odnosno, vilom.Tamnosiva trava pod njegovim nogava je pucala i raspadala se kao sasušeno lišće. Čudan zvuk, nalik sitnim kricima je pratio svaki njegov korak, ostavljajući neprijatan osećaj da je trava svesna svakog njegovog koraka i oplakuje sopstvenu smrt. 3. „Naš pošteni, veliki, plemeniti, vrhunski, magični, predivni vođa će Vam se sada obratiti“, zaneseno je govorila voditeljka sa lisičijom glavom, obučena u ružičasto. Već su hodali neko vreme, kada su došli do jedne čistine u šumi. Dok je devojka tražila nešto što je nazvala „portalom za gore“, on je shvatio da su se unutar četiri stabla na ivici čistine nalazili ekrani koji su prenosili jedan te isti program. Nije video zvučnike, niti žice, ali je prijem bio jasan i glasan. Čuo je glasan prasak i shvatio da se siva grana zabila u najveći ekran, a spoj elektriciteta je ubio i ostale ekrane. Okrenuo se i video devojku u položaju koji je odao da je upravo ona bacila granu. „Ne mogu da ga slušam, izvini. Non stop je na ekranima, migrenu sam dobila“, rekla je isfrustrirano. Okrenula se nazad ka zečijoj rupi i nastavila da čeprka po njoj, nastavivši priču: „Priča bajke a zemlja nam propada. Tlo je presušilo, ništa ne raste, zemlja se pretvara u prah čim nešto zasadiš. Zbog bolesti ludih ljudi svi su počeli da jedu jedni druge. Čak i kada se nađe neki proizvođač čistog mesa, kilo košta kao kuća. Ljudsko meso nikada nije bilo skuplje. Toliko smo nisko pali da su sve farme ljudi zatvorene. Poslednjih par generacija ljudi se rodilo jalovo i izumreše svi. Čovek ne može da nađe ni sladoled od očiju, tolika greota.“ Noge su mu se presekle. Nešto mu je govorilo da bi pokušaj bekstva od ovog stvorenja sigurno bio bezuspešan. „Ne brini, neću ti ništa. Ja sam vegetarijanac.“ „Ako... ako si rekla da ništa ne raste, kako onda možeš da budeš vegetarijanac?“ Nasmejala se. „Jaoj, kako si sladak. Ne baš takva vrsta vegetarijanca. Uf, bre, izgleda da su zatvorili ovaj prolaz. Moraću da potražim drugi. Nemoj da se onesvestiš.“ Ustala je, tresući ruke od zemlje i zabacila glavu. Zelene oči su joj se prevrnule tako da se videla samo beonjača. Blago je otvorila usta. U njima zatrepta veliko oko indigo boje. Marko izgubi svest. 4. Obraz mu zabride. Onda odmah drugi. „Alo bre, dečko, budi se! Lepo sam ti rekla da se ne onesvetiš.“ Trgao se i zablenuo u njeno lice, koje se vratilo u pređašnje stanje. „Ali... Ali ti... Tvoja...” „Morala sam da otvorim svoje treće oko da bih pronašla drugi otvor ka Površini, jer se ovaj pokvario, a ti mi ovako zahvaljuješ?“ – ljutito je upitala. „Izvini... Ja zaista nikada nisam video tako nešto.“ Njeno lice se promeni. „Naravno. Površinac.”, promrmlja ona a njemu ne promače snishodljiv ton. Pružila mu je ruku i podigla ga sa zemlje. Sitni vrisci trave koju je priklještio svojim telom polako zamreše. Malo sesabravši,Marko zapita: „I... Da li si uspela da pronađeš drugi otvor ja Površini?“ Devojka teško uzdahnu. „Dobra vest je da jesam. Loša vest je da se on nalazi u kuči Baba Jage.“ „Baba Jaga?“ – ponovi Marko. „Da.“ „Naravno. Tako očigledno“, rekao je pokušavajuči da ostane priseban. Baba Jaga je stvarna. Zašto ga je to toliko iznenadilo? „Hajdemo. Njena kuća u ovom pravcu“, reče vila i krenu napred. On podiže kameru i poče da slika sve oko sebe, uključujući i ekrane u drveću koji su i dalje trepereli. Niko mu neće poverovati bez dokaza. Nije ni znao kome da ovo pokaže. Dok je zumirao u svetleće lobanje, prođe mu jedna mračna misao kroz sopstvenu glavu – Pod uslovom da uspem da napustim ovo mesto. „Zaista, hvala ti što mi pomažeš“, rekao je kada ju je stigao. „Shvatio sam da se nisam ni predstavio kako treba. Ja sam Marko.“ „Mene zovu Nakaza“ On trepnu. „Nakaza?“ Ona se tužno nasmeši. „Druge vile su me odbacile još dok sam bila mala, zato što mi treće oko izlazi na usta umesto na čelo. Izgledam kao čovek, umesto da imam rupu na čelu.Niko nije hteo da mi da vilinsko ime zbog toga. Zato me zovu Nakaza.“ „Ne mogu tako da te zovem. Ti nisi nimalo nakazna“, rekao je saosećajno i uze je za ruku. Osetio je hrapavu površinu na njenoj ruci i on je osmotri. Tek kada se ovako približio, shvatio je da su se duž celih njenih ruku nizali nabrekli ožiljci. Većina je bila stara i toliko bleda da se iz daleka nisu ni videli, ali su neki bili ružičasti, skoro sveži. „Ovo... da li su ti to druge vile uradile?“ Klimnula je glavom i ubrzala korak sa širokim lažnim osmehom na licu. „Pitao si me za moje vegetarijanske navike, zar ne?“ – veselo je upitala, očigledno bežeći od teme koja ga je zanimala. Ispoštovao je i nju, ali i svoju radoznalost, odustajući od toga da insistira da pričaju o nečemu što joj nije prijalo. „Da, ne mogu ni da zamislim na šta si mislila.“ Uhvatila ga je za ruku i on oseti malaksalost. Zavrtelo mu se u glavi. Onda ga pusti i reče:„Evo ovako to izgleda, samo puta sto.“ „Šta... Šta bi?“ – promrmljao je, držeći se za glavu. „Primer mog vegetarijanstva. Ne hranim se mesom, već energijom. Mogla bih da ubijem ako bih želela, ili ako sam jako gladna, ali obično stanem kada ljudi izgube svest. Još jedna stvar koja nervira moje sestre. Mogu da se hranim na Površini neprimetno. Dovoljno je da nekoga zagrlim u mračnoj uličici i drži me nedelju dana. A nikoga ne povredim, samo onesvestim. Ništa što se ne može rešiti dobrim snom.“ „Da li često posećuješ Površinu?“ „Da, onaj stari prolaz sam često koristila. Volim da idem na Površinu. Ne samo zbog hrane.Volim da idem na EXIT, ima dobre muzike Tamo ima dosta hrane, pogotovo zato što stranci dolaze. Kao internacionalni švedski sto. Osetim duše ljudi sa svih strana.“ On se zamisli. „Znam da je ovo možda čudno pitanje... ali da li postoji razlika između naših duša i duša stranaca? Znaš, dok se hraniš na EXIT-u?“ „Razumela sam na šta si mislio. Duše ljudi sa našeg dela Površine su umornije. Tužmije. Mračnije. Iscrpljene. Nema dovoljno životne energije, pa se plašim da uzmem previše. Stranci su toliko srećniji, prosto pucaju od snage duha, sočni su.“ Nastavili su da hodaju, svako u svojim mislima. On se usudi na još jedno pitanje: „Ako je mesto odakle sam došao Površina, onda je ovo...?“ „Ispod Površine. I iznad Pakla. Nazovi ga kako hoćeš. Zovemo ga na različite načine. Ukletija, Smrtovija, Sivovija... Moj omiljeni naziv je nastao u poslednjih par godina - Čistilište. Pošto nova vlada čisti ovu zemlju od nade i sreće, kapiraš?“ – rekla je šaljivim tonom. Iako je inače uživao u crnjacima, nije mu bilo do smeha. Klimnuo je glavom i nasmešio se iz poštovanja. Iznenada, ona skoči ispred njega. Začuo je skičanje, režanje i vriske nalik dečijim, toliko jezivim da mu se podigla svaka dlaka na glavi. Preko njenog ramena vide desetak sitnih stvorenja, nalik na decu, samo što su imali ogromne grbe na leđima i bili su prekriveni dugačkim, retkim oštrim dlakama. Lica, uznemirijuće nalik dečijim, imali su krupne blede oči kao u mrtvaca, sa sitnim nosevima i ogromnim ustima koja su se širila od uva do uva, a u kojima su cvokotali krupni, oštri žuti zubi. „Šta su oni?“ – povika Marko. „Drekavci! Trebalo je da znam. Baba Jagino, baba Jagino!“ - povikala je pokazujući na Marka. Jedan drekavac skoči na Marka. Vila ga gurnu na zemlju i pesnicom druge ruke udari drekavca pravo u mali prćasti nos. „Baba Jagino! Ako dirnete u Baba Jagino, sve će Vas skuvati!“ – vikala je. I dalje skičeći i vrišteći, drekavci počeše da se povlače. Nestali su u senkama krošnji iz kojih su iskočili. Vila zgrabi Marka sa zemlje i potera ga napred, kako bi se što pre sklonili od senki u kojima su se nalazili drekavci. Kada su se dovoljno daleko udaljili i malo priirili, Marko shvati d oseti bol u ruci. Kada ga je vila odgurnula, pao je na nešto oštro i posekao ke možu podlaktice. Krv je kapala. Vila skoči. „Uh, bre... ako osete krv bićemo u problemu“, reče i izvuče sivu maramu sa crvenim ružama iz džepa i čvrsto mu zaveza ranu.“ „Zašto si vikala Baba Jagino?“ „Ako misle da si Jagin ručak, neće te dirati. Da nisam to rekla, ne bi bio ovde sada. Drekavci su izgladneli, pitanje je dana kada će im glad pomoći da zaborave na strah od Baba Jage. „Rekla si da je put ka Površini u njenoj kući. Zašto bi nam dozvolila da ga iskoristimo? I, ako je se i drekavci plaše, zar ne bi trebalo i ja da je se plašim?“ Odmahnula je glavom. „Stara veštica te neće ni primetiti dok sam ja tu. Želeće uslugu od mene, i sigurna sam da će drage volje ustupiti prolaz za tu uslugu.“ „Za kakvu uslugu?“ „Kakvu uvek traži“, tmurno je odgovorila i požurila napred. 5. Trgao se. Kada je pomislio da se navikao na ovaj svet i njegove užase, nabasali su na prazno polje. Na stotine stvorenja različitih, grozomornih oblika i veličina, njihali su se u ritmu vetra, obešeni i konopce. Iako je bilo polje, bez i jednog drveta, stvorenja su visila, beživotna. Krajevi konopaca su nestajali u vazduhu iznad njih, kao da su zakačeni za nevidljive žice.arolaze pored konpaca sa kojih vise razna stvorenja. „Šta.... šta je ovo?“ – jedva je prozborio. „Paaaaa“, razvuče vila nonšalantno. „Juče su zatvorili još jednu fabriku. Najverovatnije je to.“ „Misliš... masovno samoubistvo?“ Klimnula je glavom bezizražajno. „Nema posla. Ne postoje nova radna mesta, većina starih se gasi, a preostala radna mesta se daju rođacima i prijateljima onih na vlasti. Lako je je meni, ali svi koji se hrane mesom ne mogu da priušte i kap krvi a kamoli obrok. Posao im je sve. A masovna otpuštanja uslovljavaju pojavu masovnih samoubistava. Prosto i jednostavno.“ „Zar ne bi trebalo nekoga da pozovemo? Da obavestimo?“ Frknula je. „Policiju? Policija se odaziva samo na prijavu ljudskih bića i hvata vas da bi Vođa mogao dobro da jede. Sve ostalo što se desi njih ne zanima. A ova tela će verovatno biti pojedena do kraja nedelje. Služe nekoj svrsi, nema potrebe za njihovim sklanjanjem.“ „Koliko često se ovo dešava?“ „Dovoljno često“, odgovorila je, ponovo ga ostavivši bez odgovora. „Zar nećeš da slikaš?“ – iznenada ga je upitala. „Ovo?“ – zgranuto je zapitao. „’Što da ne?“ Promeškoljio se u nelagodi. Pre nije ni jednom prokomentarisala njegovo fotografisanje, čak ni kada se usudio da je uslika. Čak se i nasmešila, ali ga ništa nije pitala. Sada se iznenada zainteresovala. „Ali...“ „Oni su mrtvi, šta njih briga?“ Marko podiže kameru. 6. Što su dublje zalazili u šumu, drveće je postalo gušće, stabla tamnija, a krošnje punije. Nije ni primetio zvukove koje su pravile ptice i zrikavci sve dok više nije mogao da ih čuje. Iako je mislio da je to bilo nemoguće, siva šuma je postala još sablasnija. Na kraju njihovog puta, nalazila se koliba od ljudskih i životinjskih kostiju obrasla crnim gljivama. Pre nego što su se približili kolibi, vrata od hrastovine ukrašena donjim vilicama ljudi i životinja se otvoriše, vodeći u još veću tamu od one koja ih je okruživala. Vila mu klimnu glavom i uđe unutra. Jasno ju je video, uprkos slabom osvetljenju dve baklje na zidovima kolibe. Unutra su se nalazili poluraspadnuti leševi životininja i sitnih antropomorfnih bića koje nije mogao da prepozna. Stvari su bile razbacane, spisi, stare slomljene lampe, kuhinjski elementi, stolice, sve je bilo nabijeno i zalepljeno za zidove. Na sredini prostorije koja je činila celu kolibu nalazilo se nešto nalik na tron, prekriven debelim slojem ćebadi, širokim miljeima postavljenim jedni na druge. Nije mu promaklo da su bili umrljani zakorelom krvlju i prekriveni trulim komadićima mesa. Nije mogao da zamisli kako bi sedenje na grubim miljeima moglo da bude udobno, ali to njoj nije smetalo. Nije imala nos, već samo dve duguljaste rupe po sred lica. Iako je izbrojao sedam očiju, video je da ih je nekada imala i više, pošto se na debelim obrazima nalazilo nekoliko praznih kapaka. Usne je jedva primetio koliko su bile tanke. Iako je na glavi nosila šarenu maramu, videlo se da je jedva imala šaku bele kose. Debeli vrat prepun ljubičastih i zelenih vena je povezivao tu sablasnu glavu za krupno, debelo telo prekriveno starim haljinama. Mogao je da vidi da se ispod tih haljina nalazilo više od samo jednog para ruku. Bio je u iskušenju da podigne jednu od kamera, ali se nije usuđivao. „Da li ja to osećam strah, Površinče?“ – hrapav glas se začu, glas koji je otkrivao žeđ. „Baba Jago...“ – zausti vila. „Ako budeš čitala za mene“, rekla je starica mirno. „Prolaz se nalazi iza onih vrata“, klimnula je glavom na levo. Marko se okrenu i tek tada primeti, u brlogu koji ih je okruživao, mala vrata koja su se jedva ocrtavala u zidu. Vila teško uzdahnu. Zabacila je glavu i zatvorila oči. Marko ustuknu, jer je znao šta sledi. Ruke su počele da joj se tresu. Krupno oko se pojavi u njenim ustima, mahnito se okrećući kao da nešto traži. Starica ju je strpljivo posmatrala. Prošao je čitav minut, pre nego što je prestala da se trese. „Oh“, rekla je bezizražajno kada se vratila u svoje prvobitno stanje. Ono što se tada desilo, bilo je previše haotično da bi se precizno opisalo. Razvaljena vrata, vrisci, povici, svetla, pretnje, pucnji. „Pomažu Površincu! Pomažu Površincu! U ime zakona, predajte Površinca!“ – vikali su grubi muški glasovi. Video je uniforme, u mraku nije mogao da odredi ni koje su boje bile. „Ko se usuđuje da uđe u moju kuću!“ – vrisnula je Baba Jaga. Počela je da se izobličuje, i ustaje sa svoje stolice. Vila ga gurnu iza njenog ogromnog tela. Otvorili u paljbu, obarajući je na zemlju. Vila ga gurnu ka vratima. Zatvorila ih je za sobom i stavila rezu. Meci su se zabijali u vrata, pravivši pukotine. Vrata su bila jača nego što su izgledala. „Šta se desilo?“ „Pacov. Videla sam ga. Rekao im je ta tebe.“ On se okrenu oko sebe. Rupa je izgledala ista kao ona u koju je upao. „Kreni. Moraću da te poguram kako bi izašao“, rekla je. On se uhvati rukama i nogama sa korenje koje je milelo iz blata, i tek onda shvati - „A ti? Kako ćeš se ti popeti ako poguraš mene?“ „Ne razmišljaj o tome, kreni“ – povikala je. „Ne mogu da te ostavim ovde!“ „Možeš. I hoćeš“, rekla je mirno. „Ti... Znala si da će se ovo desiti. Kada si pogledala njenu budućnost...“ Njene oči su bile prazne. „Čak i da mogu da opstanem gore, nema poente. Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.“Raširila je ruke i zatvorila oči. Osetio je kako ga neka sila polako podiže u vis, isprva jako sporo, a onda sve brže. Upravo kada je ubrzanje postalo dovoljno veliko, začuo je kako se vrata slamaju. Začu se pucanj. Ovoga puta nije bio zaglušen vratima. Okrenuo se. Njene krupne oči su izgledale iznenađeno, iako je znala šta sledi. Najzad je imala rupu na čelu. Nakaza je najzad imala rupu na čelu. Sve postade crno. 7. „Dečko? Alo bre dečko? Kako je uspeo da upadne unutra? Dašanja mladež ne zna ni da hoda...“ Vrelina ga je iznenadila. Posle nekoliko sati provedenih na hladnom mestu Čistilišta, vrelina ga je udarila svom snagom i otežala mu da se povrati. Jedva se uspravio. Bio je okružen radnicima i njihovim grubim glasovima. „Upao je u šahtu, jedva smo ga izvukli?“ Jedva je razaznavao svet oko sebe. „Koliko... koliko dugo sam bio unutra?“ – promrmljao je. „Pet minuta, zar se ne sećaš?“ „Mora da je udario glavu.“ „Kam... kamere...“ – mrmljao je. „Vidi budale, mogao je da pogine, on se brine za kamere, tu su ti kamere...“ Iako ih je opipao i video da su preživele, nije mu laknulo. Slika vilinog lica i rupa na njenom čelu su ga progonile. Da li je sve bio san? – pomislio je. On napipa lakat, i vide da se oko njega i dalje nalazila njena marama. Posle nekoliko sati provedenih u ambulanti, kada su ustanovili da nije imao potres mozga, pustili su ga kući. Sve vreme je čekao da dođe kući i pregleda slike. Šta će da uradi sa njima? Da ih objavi? Ljudi moraju da znaju da postoji svet ispod našeg, da se raspada baš kao i naš, ali i da se stanovnici tog sveta hrane ljudskim mesom. Sve vreme je ćutao. Znao je da, ako prerano kaže i reč, zatvoriće ga u sanatorijum pre nego što bude stigao i da uključi fotoaparat. A onda kada se vratio kući, njegova majka mu nije dala mira satima. Nije verovala da mu je dobro. Majčinu brigu ne može da umiri ni autoritet lekara. Kada je najzad ostao sam u svojoj sobi, raširio je kamere po svom radnom stolu. Drhtao je dok su se kamere palile. Srce mu je stalo kada je prva slika bila potpuno crna. Druga takođe. Prvo je mislio da je slučajno uslikao nekoliko slika u tunelu. Ali ne. Umesto zmijolike žene i njenog svinjolikog muža, slike su bile crne. Umesto mravojeda veličine čoveka koji je usisavao mrave veličine palca, bilo je na desetine crnih slika. Umesto neba punog lobanja, umesto slika masovnog samoubistva, umesto sive šume... umesto vile, sve je bilo crno. Nije mu ništa ostalo. Osim njene marame. Sive marame sa crvenim ružama. Uradio je sve što je mogao. Svaki mogući program koji je imao u kompjuteri, svaki softver, pokušao je sve što je mogao da pronađe, makar jedan obris u fotografijama, ali bez uspeha. Kada je ustao, sunce je već prodiralo kroz prozore njegove sobe. Leđa su mu pucketala od ukočenosti. Protegao se. Drhtalo mu je u grudima. Nije bio siguran da li je to bilo od umora ili od razočaranosti. Nije znao šta da radi. „Sine, jesi li ustao?“ – začuo je svoju majku. Donela mu je novine, kafu i doručak na tacni. Nikada nije uradila ništa takvo. Ali, ni on nikada pre nije upao u šahtu. Bila je izuzetno zabrinuta i insistirala je da dan provede odmarajući. Seo je pored prozora i počeo da ispija kafu, koja, kao da mu je bila potrebna više nego ikada pre. Odsutan u mislima, počeo je da prelistava novine. Jedan naslov mu privuče pažnju. Tačnije, niz naslova su ga razbudili više nego jaka kafa. Ne samo naslovi, već i delovi teksta, primeri senzacionalističkog novinarstva, privlačili su mu pogled. Muž ubija ženu i onda umire ugušivši se njenom hranom. Užasna tragedija... Prebijena na smrt... Sedeo je pored njenog beživotnog tela... Koščica u njenom ručku mu je presudila... Doktor razotkriven – ubijao pacijente i prodavao im organe ... crno tržište... Ugledni doktor je godinama slao vitalne organe u inostranstvo... Asistent je za novčanu nadoknadu spaljivao tela... ...otkriveni zahvaljujući odbeglom pacijentu... Visoka stopa samoubistava povezuje se sa merama štednje Analitičari tvrde... Psiholozi upozoravaju... ... porodice nemaju novca za sahranu... Devojka nastradala u mafijaškom obračunu Poslednji naslov ga je pogodio. Setio se njenih lepih zelenih očiju. Reči koje je izgovorila odzvoniše u njegovim ušima. Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.

"Rupa" - pripovetka

04 Sep 2023 00:17

Idi na vrh

1.
Krici bušilice koja je razbijala asfalt su odjekivali slepom ulicom. Radnici su sklanjali komade betona. Svako od njihovih izboranih, grubih lica je pričalo priču. Svaki lik je bio jedinstven. Gledao je slike na ekranu svog fotoaparata zadivljen bogatstvom prizora za koje društvo često nije marilo.

Bio je vreli letnji dan, kada je odlučio da se uputi u grad. Nosio je tri profesionalna fotoaparata oko vrata, ignorišući poglede prolaznika. Sa dugom kosom, u crnoj majci i pantalonama sa vojničkim printom, nije ostavljao ljude ravnodušnim. Sve u vezi ovog mladog čoveka, od izgleda do interesovanja, stvaralo je jaz između njega i sveta u kom je živeo.

Čvrsto je držao svoje aparate, skupe uređaje u koje je mnogo uložio. Svaki put kada bi ga neko pitao, šta će mu tri aparata, on bi objasnio: Jedan je bio za snimanje, drugi je imao blic i širokougaoni objektiv a treći je imao najkvalitetniji objektiv. Opremljen aparatima, znanjem i strašću. Ali, ljudi to nisu razumeli. Optuživali su ga da je besan, da ne shvata koliko je „novac skup“ da bi se trošio na „škljocanje“. Ljudi nisu shvatali njegovu strast prema fotografiji, niti njegov san da svoj hobi pretvori u profesiju. A njega nije bilo briga šta drugi o njemu misle.

Začuo je klepet krila iza sebe. Osvrnuo se i ugledao belog goluba sa crvenim očima. Bez oklevanja, podigao je jedan od svojih aparata ka ptici. Nije se sećao da li je ikada video albino goluba, pogotovo ne nekog čije su oči praktično sijale crvenom bojom.

Ptica je uspela da odleti pre nego što ju je uslikao. Coknuo je zubima. Golub se sada nalazio na grani obližnjeg drveta, delimično sakriven lišćem. Napravio je par fotografija, ali je lišće uspelo da skoro u potpunosti sakrije pticu. Raširio je nozdrve, besneći, ali ostade odlučan.

Marko je sebe smatrao racionalnim čovekom, ali u ovom trenutku nije mogao da se odupre osećaju da ga golub izaziva. Već je čuo smeh svojih prijatelja. „Nasamario te je pacov sa krilima!“

Pažljivo je načinio par koraka napred, sa objektivom uperenim u krošnju lipe, ozbiljan kao da drži pušku, a ne kameru. Pre nego što je uspeo da nađe dobar ugao, golub odlete. Na njegovo iznenađenje, uleteo je pravo u jednu od rupa koju su radnici napravili u asfaltu. Prišao je rupi gledajući je kroz objektiv.

Previše fokusiran na ono pred objektivom, a nedovoljno zainteresovan za put pod sopstvenim nogama, nije ni shvatio da se našao jako blizu ivice rupe. Nesvestan sopstvenog položaja, nagnuo se napred, tražeći odbeglu pticu.

U sledećem trenutku, izgubio je tlo pod nogama. Pre nego što je shvatio šta se desilo, udario je o zemlju. Oštar bol prostruja kroz njegovo telo. Izgubio je osećaj u kolenima, a ruke kojima je grčevito držao svoje aparate u zaštitničkom zagrljaju, bile su prekrivene površinskim ogrebotinama iz kojih je tekla krv. Ogrebotine nisu bile dovoljno duboke da budu opasne, ali jesu bile dovoljno duboke da ga peku kao mali poljupci korpive.

Pogledao je u vis, dok mu je srce lupalo. U užasu je gledao otvor rupe, koja je bila tako daleko da je činila tek minijaturnu belu tačku. Da li je moguće da je rupa bila ovako duboka? Povikao je upomoć, isprva nejako i promuklo od šoka, a posle sve glasnije. Nije bilo odgovora. Okrenuo se oko sebe gledajući u zidove svoje tamnice. Bilo je dovoljno usko da pokuša da se popne uz zidove rupe. Pregledao je aparate, protrljao ruke pokušavajući da umiri drhtanje i uhvatio se za zidove, spreman da se paukovim hodom popne do slobode.

Odjednom, nije mogao da se pomeri. Mekana zemlja je, kao neka vrsta živog blata, usisala njegove šake. Ma koliko se koprcao, nije mogao da se oslobodi. Strah se pretvorio u paniku. Počeo je da viče iz sveg glasa.

Eksplozija svetlosti ga zaslepe i ućutka. Jedva se navikao na svetlost i shvatio da su se pred njim otvorila vrata. Buljio je ispred sebe, potpuno zatečen. Pred njim je stajala ženska prilika. Nije mogao da joj vidi lice, pošto je svetlost padala na nju otpozadi. Zagledao se u prostor iza nje. Izgledalo je kao da je stajala u dnevnom boravku.

„Kakva je to vika?“ – zapitala je. Ostao je nem, čas gledajući u udaljeni otvor rupe, čas u svoje zarobljene ruke, čas u tu neobičnu podzemnu dnevnu sobu.

Ženska prilika se nagnu nad njim, otkrivajući svoje lice. Trgao se i jedva ugušio vrisak. Umesto lica žene, video je glatko duguljasto lice prekriveno zmijskom kožom, sa dve rupe umesto nosa, dva razdvojena žuta zmijska oka i trećim, ljudskim plavim okom na čelu. Želeo je da misli da ga je stres i strah savladao i da je počeo da halucinira. Čvrsto je zatvorio oči, sagnuo glavu i tiho rekao: „Pao sam... Pomozite...“

Tišina. Držao je oči zatvorene. Nije znao šta se dešavalo. Želeo je da veruje da je sve umislio, i sobu i ženu-zmiju, ali se u isto vreme nije usuđivao da otvori oči, u strahu da će celi sablasni prizor i dalje biti tu. Osetio je nečije ruke kako ga grubo izvlače iz zemljane zamke. Otvorio je oči, sapleo se o donju ivicu vrata i jedva izbegao da ne padne na kamere.

Kao što mu se i učinilo, nalazio se u prostoriji koja je ujedno bila dnevna soba i kuhinja. Sve je bilo od drveta, izuzev zarđalog metalnog šporeta i izuzetno prljavog frižidera. Teške zavese izjedene moljcima, rupe u nameštaju iz kojih je ispadao sunđer, skripav pod, sve je ukazivalo na tešku materijalnu situaciju. Vrata na koja je ušao bila su zapravo vrata ormana.

On proguta knedlu i ponovo se usudi da pogleda u svoju spasiteljku. I dalje je video ženu-zmiju, glatke svetlucave zelene kože, previše glatkih crta lica, sa tri oka. Ali, bio je odlučan da ne zuri, ubeđen da mu se priviđalo.

„Pao sssi odozgo, znači? Dugo mi se nije desssilo da mi dođe gossst sssa Površššine. Veoma, veoma ljupko od tebe šššto sssi ssvratio u moj ssskromni dom“ njen tanki jezik zapalaca oko tankih maslinasto zelenih usana.

„Izvinite molim Vas, moram da se vratim... Nije mi bila namera da ovako upadnem... Vi živite pod zemljom?“ – govorio je nepovezano, ne znajući ni sam šta je izlazilo iz njegovih usta. Bio je previše smeten zbog toga što nije mogao da se otrese halucinacije – i dalje je video čudovište umesto žene. Povrh svega, svaki put kada bi progovorila, čuo je siktanje.

„O, jadničak... tressseššš se... Jesi li za čaj?“
Marko zausti da odbije ponudu i da je zamoli da mu objasni kako da se vrati odakle je došao, ali ga prekide gromoglasan uzvik. „ŽENO!“ – začulo se iza teških drvenih vrata.

Žena-zmija se podboči „Nažžžalost, dragi moj, čaj će morati da sssačeka. Moj mužžž je jaaaako ljubomoran i tvoje prissssussstvo bi moglo da ga uzzznemiri“, rekla je i pucnula prstima. Vrata ormana se širom otvoriše uz tresak. Pre nego što je stigao i da se trgne, zgrabila ga je za ramena, podigla sa zemlje kao krpenu lutku i bacila nazad u orman. Našao se u mraku sa oštrim bolom u leđima i bubnjevima u ušima. Pogledao je oko sebe, želeći da ponovo pokuša da se popne uz zidove rupe, ali shvati da su i rupa i zemlja nestale. Nalazio se u običnom drvenom ormanu. Bio je ubeđen da ga je ubacila u istu prostoriju iz koje ga je i izvukla, ali to ujedno više nije bio isti prostor.

Šta ću sad?

Znao je odgovor. Bio je u bezizlaznoj situaciji i ostalo mu je samo da čeka.

„Ženo, gde je ručak?“ – zabrundao je glas. Marko se nagnu da bolje čuje. To je bio glas debelog čoveka, pijanice, grub sa teškim, isprekidanim dahom.

„Tu je, dragi“, umiljavala se njegova supruga. „Moj buccko šššećerni, sssamo si me izzznenadio, poranio sssi, zato nisssam possstavila sssto... nemoj da ssse odmah ljutiššš... Čekaju te tvoje sssarmice.“

„Sarmice“, halapljivo ponovi glas.

Marko pruži ruku i blago odškrinu vrata ormana. Ispred žene je stajao ogromni debeli čovek ružičaste boje kože, a na ramenima... mu se nalazila glava svinje.

Šta ako ne haluciniram? - pomislio je Marko – Niko mi neće poverovati.

Kao da je tek tada shvatio da su mu oko vrata visila tri fotoaparata, on polako podiže jedan i poče da namešta objektiv.

„Je li kraljevačka sarma?“ – zapitao je svinjoglavi.

„Jeste, i to messso od buta. Taj Kraljevčanin je bio baš lepo uhranjen, da zzznaššš koliko je sssarmica ispalo...“

Marko se namršti. Kraljevčanin? Ali je odmahnuo glavim i nastavio da uslikavajući ceo prizor, pazeći da pritisne dugme samo dok je žena koračala, ne bi li se škljocanje koje se čulo izgubilo u škripi trulih dasaka.

„Sssačuvala sam glavu i issspekla je, zzznam da ti je to omiljena possslassstica“, rekla je, prišla šporetu na kom se nalazila posuda prekrivena krpom. Zgrabila je krpu i sklonila je elegantnim potezom svojstvenim preterano samouverenim domaćicama.

U posudi se nalazila ispečena ljudska glava. Oči su bile iskopane, a koža je imala bronzani sjaj pečenog mesa. Usta su bila napunjena nečim gustim što je davalo užasnut izgled već sablasnom licu. Fotoreporterska inspiracija je napustila Marka i ostavila ga nerazumnoj panici. Udario je leđima o zid ormana, drhteći kao prut. Gledao je oko sebe tražeći nešto čime bi mogao da se brani. Komešanje se začu izvan ormana. Njegova nagla reakcija nije prošla neprimećeno.

„Šta je to bilo?“

„Dušo, polako...“

„Šta je tamo?“

„Ššššećeru...“

„KO JE OVDE SA TOBOM?“ – prasnu njegov teški glas.

„Bebicccce...“

Tada se začu zvuk kao da je nešto teško udarilo u pod. Vrata ormana se otvoriše. Ogromni svinjoliki čovek se nadvi nad Markom. Neopisivi vonj mu naglo ispuni nozdrve, od čega mu se završtelo u glavi.

Dok su ga ogromne debele ruke hvatale za vrat i uzdizale sa zemlje, krajičkom oka je video ženu-zmiju kako leži na zemlji držeći se za obraz. Njen elan i raspoloženje je nestalo, dok je kao ranjena zver posmatrala svog supruga. Marko je pokušavao da se iskoprca iz ruku svinjolikog, ali ni najjači udraci nisu imali nikakav uticaj na čudovište koje ga je stezalo za vrat.

„On je sa Površššine“, tiho je rekla.

Marku se zamuti pred očima.

„Zovi doktora“, zagrokta svinjska glava. „I reci mu da ovaj put ponese pare“, i to je poslednje što je čuo pre nego što je izgubio svest.

2.
„Kako neobični predmeti...“

„Mani se toga, imamo posla!“ – zaskiča drugi glas.

Ležao je na nečemu ravnom i hladnom. Glava ga je bolela. Otvorio je oči i istog trenutka su ga zaslepela neonska svetla. Time je i ona mala nada da se probudio u svom krevetu nestala. Okrenuo se oko sebe. Nalazio se u prostoriji koja je, po svemu sudeći, bila improvozovana operaciona sala. Ležao je na dva spojena kuhinjska stola, a nedaleko od njega su, na drvenim stolicama, bili rašireni zarđali hirurški instrumenti. Kao da to nije bilo dovoljno uznemirujuće, dve niske ali veoma oble siluete su se raspravljaleu jednom kraju sobe, njemu okrenute leđima. Video je ružičasti iscepkani pacovski rep debljine ljudske ruke kako viri iz mantila jedne od silueta. Ružičasti pacovski prsti su prevrtali njegove objektive ostavljene na stolu sa sve mobilnim telefonom i ključevima od kuće.

Krenuo je da se podigne i tada je shvatio da je bio vezan lancima za drveni sto. Njegov pokušaj da ustane je izazvao zveket, zbog čega su dve siluete odustale od ispitivanja njegovih aparata, već su se okrenule ka njemu. Našao se licem u lice sa antropomorfnim pacovom i mravojedom.

„Pacijent je budan!“ – zaskiča pacov.

„Šta se dešava? Ko ste vi?“

„Ja sam doktor Crvorep a ovo je moj pomoćnik Mravostres“, reče pacov, i obojica se učtivo nakloniše.

„Šta hoćete od mene?“

„Pa Vaše organe, naravno“, reče pacov nonšalantno.

Marko preblede.

Pacov uze skalpel i poče da ga zagleda. „Danas je tako teško doći do kvalitetne čorbe od ljudskih bubrega da je to prosto tužno. Srećom, sa vremena na vreme, zalutali površinci upadnu u Podzemlje. Te prilike su tako retke da je prosto greota ne iskoristiti priliku za zaradu. Mravostesu, sedativ molim“, okrenu se on mravojedu, pa onda nazad Marku, uz jeziv osmeh „Moje staro srce ne podnosi vrištanje baš najbolje, znate.“

Duguljasta čupava surla Mravostresa zadrhta. „S-s-s-sedativ?“

„Zaboravio si ga, zar ne? Idiote!“ – podviknu pacov i njegov rep ošinu mravojeda po čelu. Mravojed se uhvati za glavu svojim sitnim ručicama i poče da skiči. Pacov odmahnu glavom. „Ostani ovde i čuvaj pacijenta. Osećam ako te pošaljem po sedativ donećeš mi sladoled. Nesposobni skote!“

Marko odahnu kada pacov napusti prostoriju. Ovo je šansa da uradi nešto, ali šta? Posmatrao je mravojeda koji se nesigurno osvrtao oko sebe i kršio prste. Iznenada, mravojed izvi glavu. Njegova surla poče da njuška po vazduhu. Sitne oči se raširiše. Celo telo je počelo da mu drhti. Okrenuo se prema uglu na plafonu, na kom se nalazila mala rupa. Marko se zagleda i vide mrave veličine ljudkog palca kako gamižu od jedne do druge rupe. Mravojed skoči, brži od žabljeg jezika i zalepi se ručicama za zid, nabijajući surlu u rupe, ispuštajući grozomorne zvuke.

„Potpuno se izgubi kada ogladni.“

Marko se trgnu. Pored njega je sedela devojka, ljudsko biće i to prelepo ljudsko biće. Bila je tanka, visoka, dugačke smeđe kose i srcastog lica sa krupnim zelenim očima, malim nosem i punim usnama. Ideal lepote, mnogi bi rekli.

Nije izgledala začuđeno prizorom, niti je izgledala iznenađeno činjenicom da je bio vezan.

„Izvini... zdravo... Da li možeš da me odvežeš?“ – obazrivo je zapitao. Očekivao je, kao i svako stvorenje koje je sreo od kada je pao u rupu, da će i ona pokazati neku monstruoznu i nasilnu stranu.

Umesto toga, ona se vedro nasmeši „O, naravno!“

„Mislim... sigurno se negde nalaze ključevi...“

Devojka zgrabi lance svojim koščatim rukama i pokida ih kao papir, ostavivši ga bez reči.

„Hajde!“ – veselo je rekla. On skoči ka stolu i pokupi sve svoje stvari. Devojka je već izašla iz sobe. On se osvrnu ka mravojedu koji je i dalje jurio mrave, podiže kameru i napravi par fotografija, pre nego što se dade u trk za devojkom.

Prolazio je kroz dugačak hodnik u zgradi koja je izgledala kao stara bolnica. Zidovi su bili prekriveni sa više slojeva farbe koji su se ljuštili i bili su puni rupa iz kojih su milele razne bube i štetočine, prošarani tragovima vlage. Smrad je postajao sve gori dok je jurio za devojkom. Jedva je imao vremena da se osvrne, ali mu nije padalo na pamet da se odvoji od jedinog ljudskog bića koje je video.

Pogotovo ne tako lepog.

Kraj hodnika se završavao teškim metalnim vratima koje devojka sa lakoćom otvori i pridrža kako bi i on prošao.

Noćno nebo se prostiralo iznad njih, a crveni oblaci nalik na vitičasti dim cigarete su mileli oko zvezda. Pred njim se pružala šuma puna sivih stabala i crnih krošnji, koja je okruživala oronulu zgradu iz koje su izašli. Podesio je objektiv za noćnu svetlost i kroz zum osmotri krošnje drveća, vođen znatiželjom. Bele troglave zmije, vrane sa tri oka, šišmiši bez glava su ga naterali da spusti objektiv i duboko udahne.

Okrenuo se i ponovo osmotrio devojku. Nosila je sivu košulju koja je pratila njeno vitko telo i crni šorts, dok je na nogama nosila otkopčane letnje imitacije martinki. Gledala je oko sebe kao da nešto traži. Onda je stala iza stabla obližnje jelke, naslonila nogu na nju. Mišići njene tanke noge su se jedva napeli, a stablo se slomi i pade ispred gvozdenih vrata, zatvarajući ulaz u zgradu.

„Vrata se otvaraju na ovu stranu, pa će im trebati malo više da pobegnu“, objasnila je, očigledno ne shvatajući zašto gledaju u nju otvorenih ustiju.

„Šta si ti?“

„Vila, naravno“, rekla je i onda zastala. „Ako ne znaš... mora da si sa Površine! Zato su hteli da te seckaju... Razgledaj slobodno! Sigurno si znatiželjan.“

On podiže glavu ka nebu, teško dišući. Onda primeti da su zvezde na nebu lebdele. Podiže kameru i zumira.

„To...to nisu zvezde...“, promrmljao je promuklo posmatrajući more lebdećih svetlećih ljudskih lobanja.

„Nisu“, nasmešila se. „Hajdemo.“

„Gde?“

„Pretpostavljam da želiš da ideš kući?“ – zapita i krenu pravo u sablasnu šumu. On se osvrnu oko sebe, oklevajući. Začuo je pacovsko skičanje i udaranje po metalnim vratima iz unutrašnjosti zgrade i odmah potrča za devojkom, odnosno, vilom.Tamnosiva trava pod njegovim nogava je pucala i raspadala se kao sasušeno lišće. Čudan zvuk, nalik sitnim kricima je pratio svaki njegov korak, ostavljajući neprijatan osećaj da je trava svesna svakog njegovog koraka i oplakuje sopstvenu smrt.

3.
„Naš pošteni, veliki, plemeniti, vrhunski, magični, predivni vođa će Vam se sada obratiti“, zaneseno je govorila voditeljka sa lisičijom glavom, obučena u ružičasto.

Već su hodali neko vreme, kada su došli do jedne čistine u šumi. Dok je devojka tražila nešto
što je nazvala „portalom za gore“, on je shvatio da su se unutar četiri stabla na ivici čistine nalazili ekrani koji su prenosili jedan te isti program. Nije video zvučnike, niti žice, ali je prijem bio jasan i glasan.

Čuo je glasan prasak i shvatio da se siva grana zabila u najveći ekran, a spoj elektriciteta je ubio i ostale ekrane. Okrenuo se i video devojku u položaju koji je odao da je upravo ona bacila granu.

„Ne mogu da ga slušam, izvini. Non stop je na ekranima, migrenu sam dobila“, rekla je isfrustrirano. Okrenula se nazad ka zečijoj rupi i nastavila da čeprka po njoj, nastavivši priču: „Priča bajke a zemlja nam propada. Tlo je presušilo, ništa ne raste, zemlja se pretvara u prah čim nešto zasadiš. Zbog bolesti ludih ljudi svi su počeli da jedu jedni druge. Čak i kada se nađe neki proizvođač čistog mesa, kilo košta kao kuća. Ljudsko meso nikada nije bilo skuplje. Toliko smo nisko pali da su sve farme ljudi zatvorene. Poslednjih par generacija ljudi se rodilo jalovo i izumreše svi. Čovek ne može da nađe ni sladoled od očiju, tolika greota.“

Noge su mu se presekle. Nešto mu je govorilo da bi pokušaj bekstva od ovog stvorenja sigurno bio bezuspešan.

„Ne brini, neću ti ništa. Ja sam vegetarijanac.“

„Ako... ako si rekla da ništa ne raste, kako onda možeš da budeš vegetarijanac?“

Nasmejala se. „Jaoj, kako si sladak. Ne baš takva vrsta vegetarijanca. Uf, bre, izgleda da su zatvorili ovaj prolaz. Moraću da potražim drugi. Nemoj da se onesvestiš.“

Ustala je, tresući ruke od zemlje i zabacila glavu. Zelene oči su joj se prevrnule tako da se videla samo beonjača. Blago je otvorila usta. U njima zatrepta veliko oko indigo boje.

Marko izgubi svest.

4.
Obraz mu zabride. Onda odmah drugi.

„Alo bre, dečko, budi se! Lepo sam ti rekla da se ne onesvetiš.“

Trgao se i zablenuo u njeno lice, koje se vratilo u pređašnje stanje.

„Ali... Ali ti... Tvoja...”

„Morala sam da otvorim svoje treće oko da bih pronašla drugi otvor ka Površini, jer se ovaj pokvario, a ti mi ovako zahvaljuješ?“ – ljutito je upitala.

„Izvini... Ja zaista nikada nisam video tako nešto.“

Njeno lice se promeni. „Naravno. Površinac.”, promrmlja ona a njemu ne promače snishodljiv ton. Pružila mu je ruku i podigla ga sa zemlje. Sitni vrisci trave koju je priklještio svojim telom polako zamreše.

Malo sesabravši,Marko zapita: „I... Da li si uspela da pronađeš drugi otvor ja Površini?“

Devojka teško uzdahnu. „Dobra vest je da jesam. Loša vest je da se on nalazi u kuči Baba Jage.“

„Baba Jaga?“ – ponovi Marko.

„Da.“

„Naravno. Tako očigledno“, rekao je pokušavajuči da ostane priseban. Baba Jaga je stvarna. Zašto ga je to toliko iznenadilo?

„Hajdemo. Njena kuća u ovom pravcu“, reče vila i krenu napred. On podiže kameru i poče da
slika sve oko sebe, uključujući i ekrane u drveću koji su i dalje trepereli. Niko mu neće poverovati bez dokaza. Nije ni znao kome da ovo pokaže. Dok je zumirao u svetleće lobanje, prođe mu jedna mračna misao kroz sopstvenu glavu – Pod uslovom da uspem da napustim ovo mesto.

„Zaista, hvala ti što mi pomažeš“, rekao je kada ju je stigao. „Shvatio sam da se nisam ni predstavio kako treba. Ja sam Marko.“

„Mene zovu Nakaza“

On trepnu. „Nakaza?“

Ona se tužno nasmeši. „Druge vile su me odbacile još dok sam bila mala, zato što mi treće oko izlazi na usta umesto na čelo. Izgledam kao čovek, umesto da imam rupu na čelu.Niko nije hteo da mi da vilinsko ime zbog toga. Zato me zovu Nakaza.“

„Ne mogu tako da te zovem. Ti nisi nimalo nakazna“, rekao je saosećajno i uze je za ruku. Osetio je hrapavu površinu na njenoj ruci i on je osmotri. Tek kada se ovako približio, shvatio je da su se duž celih njenih ruku nizali nabrekli ožiljci. Većina je bila stara i toliko bleda da se iz daleka nisu ni videli, ali su neki bili ružičasti, skoro sveži.

„Ovo... da li su ti to druge vile uradile?“

Klimnula je glavom i ubrzala korak sa širokim lažnim osmehom na licu.

„Pitao si me za moje vegetarijanske navike, zar ne?“ – veselo je upitala, očigledno bežeći od teme koja ga je zanimala. Ispoštovao je i nju, ali i svoju radoznalost, odustajući od toga da insistira da pričaju o nečemu što joj nije prijalo.

„Da, ne mogu ni da zamislim na šta si mislila.“

Uhvatila ga je za ruku i on oseti malaksalost. Zavrtelo mu se u glavi. Onda ga pusti i reče:„Evo ovako to izgleda, samo puta sto.“

„Šta... Šta bi?“ – promrmljao je, držeći se za glavu.

„Primer mog vegetarijanstva. Ne hranim se mesom, već energijom. Mogla bih da ubijem ako bih želela, ili ako sam jako gladna, ali obično stanem kada ljudi izgube svest. Još jedna stvar koja nervira moje sestre. Mogu da se hranim na Površini neprimetno. Dovoljno je da nekoga zagrlim u mračnoj uličici i drži me nedelju dana. A nikoga ne povredim, samo onesvestim. Ništa što se ne može rešiti dobrim snom.“

„Da li često posećuješ Površinu?“

„Da, onaj stari prolaz sam često koristila. Volim da idem na Površinu. Ne samo zbog hrane.Volim da idem na EXIT, ima dobre muzike Tamo ima dosta hrane, pogotovo zato što stranci dolaze. Kao internacionalni švedski sto. Osetim duše ljudi sa svih strana.“

On se zamisli. „Znam da je ovo možda čudno pitanje... ali da li postoji razlika između naših duša i duša stranaca? Znaš, dok se hraniš na EXIT-u?“

„Razumela sam na šta si mislio. Duše ljudi sa našeg dela Površine su umornije. Tužmije. Mračnije. Iscrpljene. Nema dovoljno životne energije, pa se plašim da uzmem previše. Stranci su toliko srećniji, prosto pucaju od snage duha, sočni su.“

Nastavili su da hodaju, svako u svojim mislima. On se usudi na još jedno pitanje: „Ako je mesto odakle sam došao Površina, onda je ovo...?“

„Ispod Površine. I iznad Pakla. Nazovi ga kako hoćeš. Zovemo ga na različite načine. Ukletija, Smrtovija, Sivovija... Moj omiljeni naziv je nastao u poslednjih par godina - Čistilište. Pošto nova vlada čisti ovu zemlju od nade i sreće, kapiraš?“ – rekla je šaljivim tonom. Iako je inače uživao u crnjacima, nije mu bilo do smeha. Klimnuo je glavom i nasmešio se iz poštovanja.

Iznenada, ona skoči ispred njega. Začuo je skičanje, režanje i vriske nalik dečijim, toliko jezivim da mu se podigla svaka dlaka na glavi. Preko njenog ramena vide desetak sitnih stvorenja, nalik na decu, samo što su imali ogromne grbe na leđima i bili su prekriveni dugačkim, retkim oštrim dlakama. Lica, uznemirijuće nalik dečijim, imali su krupne blede oči kao u mrtvaca, sa sitnim nosevima i ogromnim ustima koja su se širila od uva do uva, a u kojima su cvokotali krupni, oštri žuti zubi.

„Šta su oni?“ – povika Marko.

„Drekavci! Trebalo je da znam. Baba Jagino, baba Jagino!“ - povikala je pokazujući na Marka. Jedan drekavac skoči na Marka. Vila ga gurnu na zemlju i pesnicom druge ruke udari drekavca pravo u mali prćasti nos.

„Baba Jagino! Ako dirnete u Baba Jagino, sve će Vas skuvati!“ – vikala je.

I dalje skičeći i vrišteći, drekavci počeše da se povlače. Nestali su u senkama krošnji iz kojih su iskočili. Vila zgrabi Marka sa zemlje i potera ga napred, kako bi se što pre sklonili od senki u kojima su se nalazili drekavci. Kada su se dovoljno daleko udaljili i malo priirili, Marko shvati d oseti bol u ruci. Kada ga je vila odgurnula, pao je na nešto oštro i posekao ke možu podlaktice. Krv je kapala. Vila skoči.

„Uh, bre... ako osete krv bićemo u problemu“, reče i izvuče sivu maramu sa crvenim ružama iz džepa i čvrsto mu zaveza ranu.“

„Zašto si vikala Baba Jagino?“

„Ako misle da si Jagin ručak, neće te dirati. Da nisam to rekla, ne bi bio ovde sada. Drekavci su izgladneli, pitanje je dana kada će im glad pomoći da zaborave na strah od Baba Jage.

„Rekla si da je put ka Površini u njenoj kući. Zašto bi nam dozvolila da ga iskoristimo? I, ako je se i drekavci plaše, zar ne bi trebalo i ja da je se plašim?“

Odmahnula je glavom. „Stara veštica te neće ni primetiti dok sam ja tu. Želeće uslugu od mene, i sigurna sam da će drage volje ustupiti prolaz za tu uslugu.“

„Za kakvu uslugu?“

„Kakvu uvek traži“, tmurno je odgovorila i požurila napred.

5.
Trgao se. Kada je pomislio da se navikao na ovaj svet i njegove užase, nabasali su na prazno polje. Na stotine stvorenja različitih, grozomornih oblika i veličina, njihali su se u ritmu vetra, obešeni i konopce. Iako je bilo polje, bez i jednog drveta, stvorenja su visila, beživotna. Krajevi konopaca su nestajali u vazduhu iznad njih, kao da su zakačeni za nevidljive žice.arolaze pored konpaca sa kojih vise razna stvorenja.

„Šta.... šta je ovo?“ – jedva je prozborio.

„Paaaaa“, razvuče vila nonšalantno. „Juče su zatvorili još jednu fabriku. Najverovatnije je to.“

„Misliš... masovno samoubistvo?“

Klimnula je glavom bezizražajno. „Nema posla. Ne postoje nova radna mesta, većina starih se gasi, a preostala radna mesta se daju rođacima i prijateljima onih na vlasti. Lako je je meni, ali svi koji se hrane mesom ne mogu da priušte i kap krvi a kamoli obrok. Posao im je sve. A masovna otpuštanja uslovljavaju pojavu masovnih samoubistava. Prosto i jednostavno.“

„Zar ne bi trebalo nekoga da pozovemo? Da obavestimo?“

Frknula je. „Policiju? Policija se odaziva samo na prijavu ljudskih bića i hvata vas da bi Vođa mogao dobro da jede. Sve ostalo što se desi njih ne zanima. A ova tela će verovatno biti pojedena do kraja nedelje. Služe nekoj svrsi, nema potrebe za njihovim sklanjanjem.“

„Koliko često se ovo dešava?“

„Dovoljno često“, odgovorila je, ponovo ga ostavivši bez odgovora. „Zar nećeš da slikaš?“ – iznenada ga je upitala.

„Ovo?“ – zgranuto je zapitao.

„’Što da ne?“

Promeškoljio se u nelagodi. Pre nije ni jednom prokomentarisala njegovo fotografisanje, čak ni kada se usudio da je uslika. Čak se i nasmešila, ali ga ništa nije pitala. Sada se iznenada zainteresovala.

„Ali...“

„Oni su mrtvi, šta njih briga?“

Marko podiže kameru.

6.
Što su dublje zalazili u šumu, drveće je postalo gušće, stabla tamnija, a krošnje punije. Nije ni primetio zvukove koje su pravile ptice i zrikavci sve dok više nije mogao da ih čuje. Iako je mislio da je to bilo nemoguće, siva šuma je postala još sablasnija. Na kraju njihovog puta, nalazila se koliba od ljudskih i životinjskih kostiju obrasla crnim gljivama.

Pre nego što su se približili kolibi, vrata od hrastovine ukrašena donjim vilicama ljudi i životinja se otvoriše, vodeći u još veću tamu od one koja ih je okruživala. Vila mu klimnu glavom i uđe unutra.

Jasno ju je video, uprkos slabom osvetljenju dve baklje na zidovima kolibe. Unutra su se nalazili poluraspadnuti leševi životininja i sitnih antropomorfnih bića koje nije mogao da prepozna. Stvari su bile razbacane, spisi, stare slomljene lampe, kuhinjski elementi, stolice, sve je bilo nabijeno i zalepljeno za zidove. Na sredini prostorije koja je činila celu kolibu nalazilo se nešto nalik na tron, prekriven debelim slojem ćebadi, širokim miljeima postavljenim jedni na druge. Nije mu promaklo da su bili umrljani zakorelom krvlju i prekriveni trulim komadićima mesa. Nije mogao da zamisli kako bi sedenje na grubim miljeima moglo da bude udobno, ali to njoj nije smetalo.

Nije imala nos, već samo dve duguljaste rupe po sred lica. Iako je izbrojao sedam očiju, video je da ih je nekada imala i više, pošto se na debelim obrazima nalazilo nekoliko praznih kapaka. Usne je jedva primetio koliko su bile tanke. Iako je na glavi nosila šarenu maramu, videlo se da je jedva imala šaku bele kose. Debeli vrat prepun ljubičastih i zelenih vena je povezivao tu sablasnu glavu za krupno, debelo telo prekriveno starim haljinama. Mogao je da vidi da se ispod tih haljina nalazilo više od samo jednog para ruku. Bio je u iskušenju da podigne jednu od kamera, ali se nije usuđivao.

„Da li ja to osećam strah, Površinče?“ – hrapav glas se začu, glas koji je otkrivao žeđ.

„Baba Jago...“ – zausti vila.

„Ako budeš čitala za mene“, rekla je starica mirno. „Prolaz se nalazi iza onih vrata“, klimnula je glavom na levo. Marko se okrenu i tek tada primeti, u brlogu koji ih je okruživao, mala vrata koja su se jedva ocrtavala u zidu.

Vila teško uzdahnu. Zabacila je glavu i zatvorila oči. Marko ustuknu, jer je znao šta sledi. Ruke su počele da joj se tresu. Krupno oko se pojavi u njenim ustima, mahnito se okrećući kao da nešto traži. Starica ju je strpljivo posmatrala. Prošao je čitav minut, pre nego što je prestala da se trese.

„Oh“, rekla je bezizražajno kada se vratila u svoje prvobitno stanje.

Ono što se tada desilo, bilo je previše haotično da bi se precizno opisalo. Razvaljena vrata, vrisci, povici, svetla, pretnje, pucnji. „Pomažu Površincu! Pomažu Površincu! U ime zakona, predajte Površinca!“ – vikali su grubi muški glasovi. Video je uniforme, u mraku nije mogao da odredi ni koje su boje bile.

„Ko se usuđuje da uđe u moju kuću!“ – vrisnula je Baba Jaga. Počela je da se izobličuje, i ustaje sa svoje stolice. Vila ga gurnu iza njenog ogromnog tela. Otvorili u paljbu, obarajući je na zemlju. Vila ga gurnu ka vratima. Zatvorila ih je za sobom i stavila rezu. Meci su se zabijali u vrata, pravivši pukotine. Vrata su bila jača nego što su izgledala.

„Šta se desilo?“

„Pacov. Videla sam ga. Rekao im je ta tebe.“

On se okrenu oko sebe. Rupa je izgledala ista kao ona u koju je upao.

„Kreni. Moraću da te poguram kako bi izašao“, rekla je.

On se uhvati rukama i nogama sa korenje koje je milelo iz blata, i tek onda shvati - „A ti? Kako ćeš se ti popeti ako poguraš mene?“

„Ne razmišljaj o tome, kreni“ – povikala je.

„Ne mogu da te ostavim ovde!“

„Možeš. I hoćeš“, rekla je mirno.

„Ti... Znala si da će se ovo desiti. Kada si pogledala njenu budućnost...“

Njene oči su bile prazne. „Čak i da mogu da opstanem gore, nema poente. Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.“Raširila je ruke i zatvorila oči. Osetio je kako ga neka sila polako podiže u vis, isprva jako sporo, a onda sve brže. Upravo kada je ubrzanje postalo dovoljno veliko, začuo je kako se vrata slamaju.

Začu se pucanj. Ovoga puta nije bio zaglušen vratima.

Okrenuo se.

Njene krupne oči su izgledale iznenađeno, iako je znala šta sledi.

Najzad je imala rupu na čelu.

Nakaza je najzad imala rupu na čelu.

Sve postade crno.

7.
„Dečko? Alo bre dečko? Kako je uspeo da upadne unutra? Dašanja mladež ne zna ni da hoda...“

Vrelina ga je iznenadila. Posle nekoliko sati provedenih na hladnom mestu Čistilišta, vrelina ga je udarila svom snagom i otežala mu da se povrati. Jedva se uspravio. Bio je okružen radnicima i njihovim grubim glasovima.

„Upao je u šahtu, jedva smo ga izvukli?“

Jedva je razaznavao svet oko sebe.

„Koliko... koliko dugo sam bio unutra?“ – promrmljao je.

„Pet minuta, zar se ne sećaš?“

„Mora da je udario glavu.“

„Kam... kamere...“ – mrmljao je.

„Vidi budale, mogao je da pogine, on se brine za kamere, tu su ti kamere...“

Iako ih je opipao i video da su preživele, nije mu laknulo. Slika vilinog lica i rupa na njenom čelu su ga progonile. Da li je sve bio san? – pomislio je. On napipa lakat, i vide da se oko njega i dalje nalazila njena marama.

Posle nekoliko sati provedenih u ambulanti, kada su ustanovili da nije imao potres mozga, pustili su ga kući. Sve vreme je čekao da dođe kući i pregleda slike. Šta će da uradi sa njima? Da ih objavi? Ljudi moraju da znaju da postoji svet ispod našeg, da se raspada baš kao i naš, ali i da se stanovnici tog sveta hrane ljudskim mesom. Sve vreme je ćutao. Znao je da, ako prerano kaže i reč, zatvoriće ga u sanatorijum pre nego što bude stigao i da uključi fotoaparat. A onda kada se vratio kući, njegova majka mu nije dala mira satima. Nije verovala da mu je dobro. Majčinu brigu ne može da umiri ni autoritet lekara.

Kada je najzad ostao sam u svojoj sobi, raširio je kamere po svom radnom stolu. Drhtao je dok su se kamere palile. Srce mu je stalo kada je prva slika bila potpuno crna. Druga takođe. Prvo je mislio da je slučajno uslikao nekoliko slika u tunelu. Ali ne. Umesto zmijolike žene i njenog svinjolikog muža, slike su bile crne. Umesto mravojeda veličine čoveka koji je usisavao mrave veličine palca, bilo je na desetine crnih slika. Umesto neba punog lobanja, umesto slika masovnog samoubistva, umesto sive šume... umesto vile, sve je bilo crno.

Nije mu ništa ostalo.

Osim njene marame. Sive marame sa crvenim ružama.

Uradio je sve što je mogao. Svaki mogući program koji je imao u kompjuteri, svaki softver, pokušao je sve što je mogao da pronađe, makar jedan obris u fotografijama, ali bez uspeha.

Kada je ustao, sunce je već prodiralo kroz prozore njegove sobe. Leđa su mu pucketala od ukočenosti. Protegao se. Drhtalo mu je u grudima. Nije bio siguran da li je to bilo od umora ili od razočaranosti.

Nije znao šta da radi.

„Sine, jesi li ustao?“ – začuo je svoju majku. Donela mu je novine, kafu i doručak na tacni. Nikada nije uradila ništa takvo. Ali, ni on nikada pre nije upao u šahtu. Bila je izuzetno zabrinuta i insistirala je da dan provede odmarajući. Seo je pored prozora i počeo da ispija kafu, koja, kao da mu je bila potrebna više nego ikada pre.

Odsutan u mislima, počeo je da prelistava novine. Jedan naslov mu privuče pažnju. Tačnije, niz naslova su ga razbudili više nego jaka kafa. Ne samo naslovi, već i delovi teksta, primeri senzacionalističkog novinarstva, privlačili su mu pogled.

Muž ubija ženu i onda umire ugušivši se njenom hranom.
Užasna tragedija...
Prebijena na smrt...
Sedeo je pored njenog beživotnog tela...
Koščica u njenom ručku mu je presudila...

Doktor razotkriven – ubijao pacijente i prodavao im organe
... crno tržište...
Ugledni doktor je godinama slao vitalne organe u inostranstvo...
Asistent je za novčanu nadoknadu spaljivao tela...
...otkriveni zahvaljujući odbeglom pacijentu...

Visoka stopa samoubistava povezuje se sa merama štednje
Analitičari tvrde...
Psiholozi upozoravaju...
... porodice nemaju novca za sahranu...

Devojka nastradala u mafijaškom obračunu

Poslednji naslov ga je pogodio. Setio se njenih lepih zelenih očiju. Reči koje je izgovorila odzvoniše u njegovim ušima.

Koja je razlika između ovog sveta i tvog? I jedno i drugo su svojevrsne rupe.

Melody's blog - from the olden days
04 Dec 2011 15:55	Idi na vrh
EDIT: Ovaj blog je all-me-no-comments-allowed blog u kom ću pisati o predrasudama, nepravdi, evenutalno o nečemu što mi se dogodilo, stvarima koje volim, blah, blah i koristiću ga kao svoj izduvni ventil. Po lajkovima ću videti ko mi je drug ko nije, šalim se There, I said it! Let's fuckin' rock an' fuckin' roll and shit... whatever...

Nekoliko razloga zašto ipak nekada ne treba slušati starije
25 Okt 2011 20:39	Idi na vrh
1. Klavir je jedini instrument koji jedna dama sme da svira -Da sam slušala svoje srce a ne starije, upisala bih gitaru a ne klavir i bila bih mnogo, mnogo srećnija osoba. Iskoristili su uticaj koji odrasli imaju na šestogodišnju decu i ubedili me da samo dečaci upisuju gitaru, a devojčice klavir. Kada sam shvatila prevaru, bilo je prekasno Sada, posle 11 godina, kupila sam jeftinu gitaru i počela da vežbam, koristeći se Svetim Internetom. Napreduje, vežbam po sat vremena, nekad duže, ali uživam. Mnogo više nego kad sam svirala klavir. 2. Treba biti fin prema svim svojim poznanicima - taj savet starijih mi je uništio mnoge dane. Svi ljudi koji su od mene stariji više od deceniju koristili su svaku priliku da mi uvale da im nešto kupim, uplatim, nabavim... I to samo zato što su znali da zbog svog vaspitanja ne umem da kažem "ne". Bilo mi je potrebno dve godine mrgođenja i izbegavanja i jako neprijatnih odbijanja kako bih se okanila tog prokletstva. Normalno, 70-ogodišnjoj starici ću uvek poneti kesu do kuće, ali jednom 30-ogodišnjem, zdravom čoveku, bezobraznom umišljeniku nikada više neću uplatiti struju Ni vodu, samo da napomenem. A pogotovu ne loto 3. Budi poštena i nikada ne varaj u školi - Moj život je bio pakao. Živi pakao. Onda mi je pukao film i počela sam da pravim puškice. Sada, moj život je lakši i lepši. Učim samo ono što mi je potrebno, interesantno i što svaki budući akademski građanin treba da zna. A komplikovane definicije i statistike sam ostavila svojim puškicama. 4. Devojke moraju biti dame, uvek lepo obučene, fine, prijatne, gostoljubive - Nemam komentar Od kada sam opustila svoja, nekada uštogljena ramena, osećam se bolje u sopstvenoj koži. 5. Nemoj da pišeš dok ne napuniš 30-40 godina. Ne umeš ti ništa lepo da stvoriš, previše si mlada, pusti zrelim osobama da se bave umetnošću - Sa dužnim poštovanjem prema tvojih 60 godina, ali, ko si ti pa da znaš šta ja mogu a šta ne mogu???????? Imam dve republičke nagrade iz književnog stvaralaštva! Dajte i vi neki primer. Nisam valjda jedina koja misli da nekada, zaista ne treba slušati starije.

Nekoliko razloga zašto ipak nekada ne treba slušati starije

25 Okt 2011 20:39

Idi na vrh

1. Klavir je jedini instrument koji jedna dama sme da svira -Da sam slušala svoje srce a ne starije, upisala bih gitaru a ne klavir i bila bih mnogo, mnogo srećnija osoba. Iskoristili su uticaj koji odrasli imaju na šestogodišnju decu i ubedili me da samo dečaci upisuju gitaru, a devojčice klavir. Kada sam shvatila prevaru, bilo je prekasno Confused

Sada, posle 11 godina, kupila sam jeftinu gitaru i počela da vežbam, koristeći se Svetim Internetom. Napreduje, vežbam po sat vremena, nekad duže, ali uživam. Mnogo više nego kad sam svirala klavir. Confused

2. Treba biti fin prema svim svojim poznanicima - taj savet starijih mi je uništio mnoge dane. Svi ljudi koji su od mene stariji više od deceniju koristili su svaku priliku da mi uvale da im nešto kupim, uplatim, nabavim... I to samo zato što su znali da zbog svog vaspitanja ne umem da kažem "ne". Bilo mi je potrebno dve godine mrgođenja i izbegavanja i jako neprijatnih odbijanja kako bih se okanila tog prokletstva. Normalno, 70-ogodišnjoj starici ću uvek poneti kesu do kuće, ali jednom 30-ogodišnjem, zdravom čoveku, bezobraznom umišljeniku nikada više neću uplatiti struju GUZ - Glavom U Zid

Ni vodu, samo da napomenem. A pogotovu ne loto GUZ - Glavom U Zid

3. Budi poštena i nikada ne varaj u školi - Moj život je bio pakao. Živi pakao. Onda mi je pukao film i počela sam da pravim puškice. Sada, moj život je lakši i lepši. Učim samo ono što mi je potrebno, interesantno i što svaki budući akademski građanin treba da zna. A komplikovane definicije i statistike sam ostavila svojim puškicama.

4. Devojke moraju biti dame, uvek lepo obučene, fine, prijatne, gostoljubive - GUZ - Glavom U Zid

Nemam komentar GUZ - Glavom U Zid

Od kada sam opustila svoja, nekada uštogljena ramena, osećam se bolje u sopstvenoj koži.

5. Nemoj da pišeš dok ne napuniš 30-40 godina. Ne umeš ti ništa lepo da stvoriš, previše si mlada, pusti zrelim osobama da se bave umetnošću - GUZ - Glavom U Zid

Sa dužnim poštovanjem prema tvojih 60 godina, ali, ko si ti pa da znaš šta ja mogu a šta ne mogu???????? Imam dve republičke nagrade iz književnog stvaralaštva!

Dajte i vi neki primer. Nisam valjda jedina koja misli da nekada, zaista ne treba slušati starije. Confused

I'm back and I ain't leaving any time soon :D
22 Sep 2011 18:46	Idi na vrh
Ima svega i svačeg novog na jednom od najgušće naseljenih foruma na ovim prostorima. E pa, dragi MyCity, red je da se i nešto staro vrne u ovaj kraj - a to bih bila ja. Mnogi ste me zaboravili, većina me nije ni upoznala, ali oni retki me se sećaju, što je lepo. Nekima će biti slatko ako ovo budu pročitali, ali jedan od razloga što sam odlazila jeste to sam morala da se odmorim od užasavajućeg mentaliteta na koji sam naišla ovde na MyCity-ju. Bila sam u šoku što takvi ljudi uopšte postoje i bilo mi je potrebno da se udaljim od njihovih napada. Ali, sada sam metalno jača i mogu da se izborim sa tim.... nazovi-personama. Šta da vam radim - ma koliko me ne podnosili, ja sam ono što jesam i niko nema pravo da me zbog toga unižava. Jedan od razloga zašto sam uopšte odlazila jeste moj roman - sebi sam zadala zadatak da ću ga završiti do septembra i jedini način je bio da se distanciram i od fejsbuka i od MSN-a i od svih mogućih oblika socijalnih mreža koje bi mogle da me ometaju i usporavaju. Da, završila sam roman. Upravo je u fazi iščitavanja i ispravljanja gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka. Naravno, u tome imam pomoć, pošto u mom znanju gramatike ima rupa... bolje rečeno, kratera Sve u svemu, I'm back and I ain't leavingany time soon

I'm back and I ain't leaving any time soon :D

22 Sep 2011 18:46

Idi na vrh

Ima svega i svačeg novog na jednom od najgušće naseljenih foruma na ovim prostorima. E pa, dragi MyCity, red je da se i nešto staro vrne u ovaj kraj - a to bih bila ja. Mnogi ste me zaboravili, većina me nije ni upoznala, ali oni retki me se sećaju, što je lepo.

Nekima će biti slatko ako ovo budu pročitali, ali jedan od razloga što sam odlazila jeste to sam morala da se odmorim od užasavajućeg mentaliteta na koji sam naišla ovde na MyCity-ju. Bila sam u šoku što takvi ljudi uopšte postoje i bilo mi je potrebno da se udaljim od njihovih napada.

Ali, sada sam metalno jača i mogu da se izborim sa tim.... nazovi-personama. Mr. Green

Šta da vam radim - ma koliko me ne podnosili, ja sam ono što jesam i niko nema pravo da me zbog toga unižava. Zagrljaj

Jedan od razloga zašto sam uopšte odlazila jeste moj roman - sebi sam zadala zadatak da ću ga završiti do septembra i jedini način je bio da se distanciram i od fejsbuka i od MSN-a i od svih mogućih oblika socijalnih mreža koje bi mogle da me ometaju i usporavaju.

Da, završila sam roman.

Upravo je u fazi iščitavanja i ispravljanja gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka. Naravno, u tome imam pomoć, pošto u mom znanju gramatike ima rupa... bolje rečeno, kratera Bebee Dol

Sve u svemu, I'm back and I ain't leavingany time soon Very Happy

Red je da i ja kažem 'Fantastično' a da nije sakrastično...
29 Apr 2011 22:21	Idi na vrh
Ovih nekoliko dana su zaista bili fantastični i to u onom iskrenom, anti-sakrastičnom smislu. Ne sećam se kada sam poslednji put izviknula neki pozitivni usklik a da nisam bila - sarkastična. Mojoj sreći nema kraja. Prvo, jednog jutra sam se usudila da stanem na vagu, posle svih ovih slava i rođendana i svadbi i praznika (ni ja više ne znam čemu sam sve prisustvovala ovih dana) i umesto da mi vaga pakosno pokaže neki broj, pokazala je 3 kilograma manje. Pesimistično okrivljujući činjenicu da je vaga starija od mene x 2, pohitala sam u bolnicu kod svoje doktorke i uletela u ordinaciju sa izrazom lica kao da sam dobila rak. Kada sam stala na ambulantsku vagu i potvrdila činjenicu da imam 58 kg na visinu od 167 cm, vristnula sam od radosti i uskliknuta: "Fantastično!" A onda sam se vratila kući i očekivala da se desi nešto užasno. Tako to ide kod mene - kada mi se nešto lepo desi, obično se odmah potom desi neka tragedija. toliko sam očekivala da se nešto loše desi da sam gledala u nebo očekujući da na mene padne klavir kao u crtanim filmovima. Ali nije Onda, stižem kući iz privatne škole jezika i zatičem paket na stolu - dugo očekivani, noutbuk računar, HP-mini-nešto-nešto-svašta-i-još-po-nešto računar na kom pišem ovaj blog. Ovo zvuči patetično, ali svet ima više boja od kada sam dobila ovaj kompjuter (juče ) Moj mali ugao, zimi najhladniji a leti najtopliji kutak u kući iz kog moj stari desktom računar bespomoćno kidiše na novi laptoš me je bacao u depresiju. Pisala sam, komunicirala i provodila mnogo vremena u tom prokletom kutku, i svakim danom sam sve više i više mrzela svoju ograničenost na mali prostor u svojoj sobi. I, da, trenutno sedim u kuhinjici i čas kuckam čas okrećem palačinke. Nije ni čudo što osećam radost... Svaka moja rečenica otkucana na ovom maleckom crnom anđelu je...fanstastična. Promena okruženja utiče na brzinu razvitka mog romana. Onoza šta mi je trebalo po nedelju dana, na ovom lučetu sam završila za dan! Fantastično! A da ni ne spominjem fantastičnog momka kog... ehm... nebitno :blush: Jedina loša strana je što sam jutros imala glavobolju koja bi sigurno mogla da se poredi sa Zevsovom dok mu je Atina bila u glavi. Moja izopačena karma koja postoji samo u mom životu, a koja glasi "Ako ti se desi nešto lepo tresnuću te u glavu" je ipak uzela maha, srećom, samo na nekoliko sati. Ali, vredelo je

Red je da i ja kažem 'Fantastično' a da nije sakrastično...

29 Apr 2011 22:21

Idi na vrh

Ovih nekoliko dana su zaista bili fantastični i to u onom iskrenom, anti-sakrastičnom smislu. Ne sećam se kada sam poslednji put izviknula neki pozitivni usklik a da nisam bila - sarkastična.
Mojoj sreći nema kraja. Prvo, jednog jutra sam se usudila da stanem na vagu, posle svih ovih slava i rođendana i svadbi i praznika (ni ja više ne znam čemu sam sve prisustvovala ovih dana) i umesto da mi vaga pakosno pokaže neki broj, pokazala je 3 kilograma manje. Pesimistično okrivljujući činjenicu da je vaga starija od mene x 2, pohitala sam u bolnicu kod svoje doktorke i uletela u ordinaciju sa izrazom lica kao da sam dobila rak. Kada sam stala na ambulantsku vagu i potvrdila činjenicu da imam 58 kg na visinu od 167 cm, vristnula sam od radosti i uskliknuta: "Fantastično!"
A onda sam se vratila kući i očekivala da se desi nešto užasno.
Tako to ide kod mene - kada mi se nešto lepo desi, obično se odmah potom desi neka tragedija. toliko sam očekivala da se nešto loše desi da sam gledala u nebo očekujući da na mene padne klavir kao u crtanim filmovima.
Ali nije Very Happy

Onda, stižem kući iz privatne škole jezika i zatičem paket na stolu - dugo očekivani, noutbuk računar, HP-mini-nešto-nešto-svašta-i-još-po-nešto računar na kom pišem ovaj blog.
Ovo zvuči patetično, ali svet ima više boja od kada sam dobila ovaj kompjuter (juče Mr. Green

)
Moj mali ugao, zimi najhladniji a leti najtopliji kutak u kući iz kog moj stari desktom računar bespomoćno kidiše na novi laptoš me je bacao u depresiju. Pisala sam, komunicirala i provodila mnogo vremena u tom prokletom kutku, i svakim danom sam sve više i više mrzela svoju ograničenost na mali prostor u svojoj sobi.
I, da, trenutno sedim u kuhinjici i čas kuckam čas okrećem palačinke. Nije ni čudo što osećam radost... Svaka moja rečenica otkucana na ovom maleckom crnom anđelu je...fanstastična. Promena okruženja utiče na brzinu razvitka mog romana. Onoza šta mi je trebalo po nedelju dana, na ovom lučetu sam završila za dan! Fantastično! Very Happy

A da ni ne spominjem fantastičnog momka kog... ehm... nebitno :blush:

Jedina loša strana je što sam jutros imala glavobolju koja bi sigurno mogla da se poredi sa Zevsovom dok mu je Atina bila u glavi.
Moja izopačena karma koja postoji samo u mom životu, a koja glasi "Ako ti se desi nešto lepo tresnuću te u glavu" je ipak uzela maha, srećom, samo na nekoliko sati.
Ali, vredelo je Mr. Green

Whatever... Život ide dalje...
07 Mar 2011 16:25	Idi na vrh
Baš se pitam, kako dani prolazi, čemu sve ovo kada i nisi neki. Stvarno mi tvoja sranja nisu potrebna. Ti si posebno, jednistveno, sebi svojstveno.... patetičan. Realno, ti si posebna vrsta jadnika. Osećam strah i nesigurnost. Mogu da je omirišem na tvojoj odeći i sviđa mi se. Patnja, bol... Miris crne ruže. Trenutno mi ide bolje nego ikada, radim stvaram, uživam više nego ikada, tako da je vreme da nestaneš. I nisu mi potrebne nikadakve fantazije, nikakva maštanja - bližim se svim svojim ciljevima, ogromnom brzinom, sigurno i bez problema. I bez tvoje pomoći. čisto da naglasim. Realno, ti si moj ljubimac i bio si moj sluga, svo ovo vreme. I dalje ćeš biti, jer, bolju u životu nećeš naići. Ako ostaneš slep, nepokretan, posle onoga što te čeka, briga me. U tom slučaju ćeš dobiti šta si zaslužio. Karma je kučka prema onima koji su kučke prema njoj. U prevodu, sve najgore bi trebalo da ti se dešava, bar u sledećih 15 godina. I umiraćeš i nestajaćeš, i završićeš u nekom ćumezu, sa nekim š-poslom, sa nekom š-ženom i š-decom bez ambicija... bez ljubavi... bez para... bez ičega. Osećam tvoj ego danas, bolje bi mu bilo da nestane. Bolje bi mu bilo da nestane, da ga ja ne dohvatim. Ne kvari mi raspoloženje, jer mi je baš danas SVEJEDNO. Inače, samo da ti kažem, čisto da znaš - nisi jedini k***c u moru. Realno. Ima i boljih i lepših i lakših za obradu. Em si težak, em nisi vredan muke. Kada bolje pogledam, svejedno mi je da li si živ ili mrtav. Imam pametnija posla nego da se bakćem sa tobom. I po tome se vidi koliko mi je svejedno... Kako god... Life goes on...

Whatever... Život ide dalje...

07 Mar 2011 16:25

Idi na vrh

Baš se pitam, kako dani prolazi, čemu sve ovo kada i nisi neki.
Stvarno mi tvoja sranja nisu potrebna. Ti si posebno, jednistveno, sebi svojstveno.... patetičan.

Realno, ti si posebna vrsta jadnika.

Osećam strah i nesigurnost. Mogu da je omirišem na tvojoj odeći i sviđa mi se. Patnja, bol... Miris crne ruže.

Trenutno mi ide bolje nego ikada, radim stvaram, uživam više nego ikada, tako da je vreme da nestaneš.

I nisu mi potrebne nikadakve fantazije, nikakva maštanja - bližim se svim svojim ciljevima, ogromnom brzinom, sigurno i bez problema. I bez tvoje pomoći. čisto da naglasim.

Realno, ti si moj ljubimac i bio si moj sluga, svo ovo vreme. I dalje ćeš biti, jer, bolju u životu nećeš naići.

Ako ostaneš slep, nepokretan, posle onoga što te čeka, briga me. U tom slučaju ćeš dobiti šta si zaslužio.

Karma je kučka prema onima koji su kučke prema njoj. U prevodu, sve najgore bi trebalo da ti se dešava, bar u sledećih 15 godina.

I umiraćeš i nestajaćeš, i završićeš u nekom ćumezu, sa nekim š-poslom, sa nekom š-ženom i š-decom bez ambicija... bez ljubavi... bez para... bez ičega.

Osećam tvoj ego danas, bolje bi mu bilo da nestane. Bolje bi mu bilo da nestane, da ga ja ne dohvatim. Ne kvari mi raspoloženje, jer mi je baš danas SVEJEDNO.

Inače, samo da ti kažem, čisto da znaš - nisi jedini k***c u moru. Realno.

Ima i boljih i lepših i lakših za obradu. Em si težak, em nisi vredan muke.

Kada bolje pogledam, svejedno mi je da li si živ ili mrtav.
Imam pametnija posla nego da se bakćem sa tobom.

I po tome se vidi koliko mi je svejedno...

Kako god... Life goes on...

Lay your head where my heart used to be...
14 Feb 2011 21:54	Idi na vrh
Lay your head where my heart used to be Hold the earth above me Lay down in the green grass Remember when you loved me Come closer don't be shy Stand beneath a rainy sky The moon is over the rise Think of me as a train goes by Clear the thistles and brambles Whistle 'Didn't He Ramble' Now there's a bubble of me And it's floating in thee Stand in the shade of me Things are now made of me The weather vane will say It smells like rain today God took the stars and he tossed them Can't tell the birds from the blossoms You'll never be free of me He'll make a tree from me Don't say good bye to me Describe the sky to me And if the sky falls, mark my words We'll catch mocking birds Lay your head where my heart used to be Hold the earth above me Lay down in the green grass Remember when you loved me Remember when you loved me Remember when you loved me

Lay your head where my heart used to be...

14 Feb 2011 21:54

Idi na vrh

Lay your head where my heart used to be
Hold the earth above me
Lay down in the green grass
Remember when you loved me

Come closer don't be shy
Stand beneath a rainy sky
The moon is over the rise
Think of me as a train goes by

Clear the thistles and brambles
Whistle 'Didn't He Ramble'
Now there's a bubble of me
And it's floating in thee

Stand in the shade of me
Things are now made of me
The weather vane will say
It smells like rain today

God took the stars and he tossed them
Can't tell the birds from the blossoms
You'll never be free of me
He'll make a tree from me

Don't say good bye to me
Describe the sky to me
And if the sky falls, mark my words
We'll catch mocking birds

Lay your head where my heart used to be
Hold the earth above me
Lay down in the green grass
Remember when you loved me
Remember when you loved me
Remember when you loved me

Two roses on the grave of love
02 Jan 2011 16:48	Idi na vrh
I buried silly little memories of silly little boys with no heart. Those memories are full with love, dedicated to men who do not deserve that love. That's why I buried all my love towards all this horny boys that surround me. I'm leaving one black and one white rose on that grave, on the grave of my love. The black one is for the hate I felt and the pain I suffered. The white one is a simbol of hope, of hope that I will meet one man who will love me for who I am. Until then, I will build myself into the woman I want to become. Imagine a rose on the grave of love...

Two roses on the grave of love

02 Jan 2011 16:48

Idi na vrh

I buried silly little memories of silly little boys with no heart. Those memories are full with love, dedicated to men who do not deserve that love. That's why I buried all my love towards all this horny boys that surround me.

I'm leaving one black and one white rose on that grave, on the grave of my love. The black one is for the hate I felt and the pain I suffered. The white one is a simbol of hope, of hope that I will meet one man who will love me for who I am.

Until then, I will build myself into the woman I want to become.

Imagine a rose on the grave of love...

Blog za veselje!!!
02 Okt 2010 23:16	Idi na vrh
Ovaj blog je nastao kao nemesis Bloga za pražnjenje Ovaj blog je rezervisan samo za hvalu, kada vam se nešto sjajno desi ili ste na nešto ponosni, ali nije toliko važno da bi se pomoću toga otvorila nova tema u podforumu "Čestitke" Mali uspesi, mali trenuci sreće ili nagoveštaji sreće - samo su ti elementi dobrodošli na ovom blogu.

Strana:
1
2
Sledeća

MyCity » Blogovi » Melody

Prijateljski sajtovi

Blog korisnika Melody

Blog korisnika

RSS feed-ovi blogova

Naši sajtovi: