Blog korisnika Einmana
| Citati koji ostavljaju bez daha | |
|---|---|
| 09 Mar 2013 00:26 | Idi na vrh |
| „Nekada jednostavno ne znate ni sami šta želite. U jednom trenutku ste jako sretni, a već u drugom niste. Mučite sami sebe sa nekim pitanjima na koja ni sami ne znate dati odgovor. Plašite se da nekoga povrijedite, a istovremeno i da vi ne budete povrijeđeni. Nadate se u jako teškoj situaciji, i bez obzira, ma koliko razmišljali, ne vidite izlaz iz nje... Neke odluke u životu je stvarno teško donijeti. Plašite se šta će biti ako to učinite… A šta ako ostavimo stvari takve kakve jesu i pustimo vremenu da samo odluči o svemu tome… U nekim situacijama život je stvarno težak i neke odluke ne možete donijeti ma koliko se trudili; uvijek vas muči pitanje da li je to zapravo ispravna odluka. Ali život je valjda jednostavno takav… I sveo je se na riječi: bit će bolje.“
------------------------------------- "Ма не друже, није она дошла овде због мене. Није она дошла да ме види. Дошла је да ми покаже да уме без мене. Да је брига. Не занима њу да ли ћу ја покушати ишта да урадим. Није дошла да моли. Није дошла да поправимо ствари. Дошла је да покаже да неће ништа. Дошла је да ми докаже да је није брига да ли ћу се грлити и љубити с неком њој пред очима. Дошла је да потопи све оне глупе приче да је сломљена. Дошла је да људима запуши уста. Кад ја нисам умео. Дошла је да видим колико је јака. Дошла је да бих ја макар у једном моменту помислио да је дошла због мене,чисто да ми покаже колико сам и даље њен...." --------------------------------------- „Jedna sam od onih djevojaka za primjer. Lijepo se ponašam, nikom ne želim zlo, ne volim se svađati, ne diram ono što nije moje i nikad nikoga ne varam. Draža mi je istina ma koliko bila slatka laž. Kad volim, volim i srcem i dušom. Šteta što danas malo koga zanimaju takve djevojke... Kojeg god momka upitaš, reći će da želi baš takvu: djevojku za primjer. A uvijek završe s tamo nekom koja je sve osim za primjer.“ ----------------------------------- |
|
| Vedrana Rudan...žena zmaj | |
|---|---|
| 05 Feb 2013 20:07 | Idi na vrh |
| Obozavam Vedranu Rudan i nacin na koji ona predstavlja svakidasnjicu i jednu obicnu zenu i muskarca.
Prvi put kada se pojavila na tv,pomislih ,,ova nije cista,, jer je dosla nasminkana kao da ju je neko premlatio i sa viklerima u kosi.Kontam ,,greska,, obzirom da je i voditeljka bila zgranuta.Naravno,kroz emisiju svima je sve bilo jasno.Takvom sminkom,predstavljala je svaku zlostavljanu zenu. Ukratko o njoj: Vedrana Rudan je hrvatska književnica i kolumnistkinja lista „Nacional“ gde piše kolumnu „Zloće i povrće“. Borac je za ženska prava. Završila je Pedagošku akademiju u Rijeci – kako sama navodi „srpski ili hrvatski“ i nemački jezik. U životu je, pre nego je postala poznata, radila razne poslove - bila je učiteljica, turistički vodič, sladoledžija, novinar za više hrvatskih novina, urednica na radiju... Poznata po svom nepristrasnom i sočnom jeziku, 1991. je dobila otkaz. Piše kratkim, britkim stilom, duhovito, „bez dlake na jeziku“. Uzima u zaštitu one koji su ostali bez posla, sirotinju, ugrožene žene, običan narod. Na meti su joj tajkuni, vlast, bankari, hipokrizija u Crkvi, privatizacija, ulazak Hrvatske u NATO, i mnoge druge. Član je hrvatskog društva pisaca, a knjige su joj prevođene na engleski, nemački, poljski, slovenački, ruski, makedonski, mađarski. ----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- KAKO UMRIJETI BEZ STRESA Čitav sam život čekala ljubav. Ne ljubav, Ljubav. Ljubav sa velikim LJ. Željela sam sresti biće koje ću bezuvjetno voljeti. Od svojih sam muškaraca mnogo tražila. Morali su biti pametni. Što je pamet često sam se pitala kad bi se onaj za koga sam jučer mislila da je Tesla preko noći pretvorio u saborskog zastupnika. I željela sam strast koja će me lomiti do smrti. Znam da zvuči nevjerojatno ali mislila sam da postoji jedan muškarac koga ću moći upotrebljavati čitav život. Ono, ugledaš ga na cesti nakon trideset i pet godina braka, klecaju ti koljena, ruke drhte, jedva čekaš da ga strpaš u krevet ili odvučeš u mračni kut pokraj glavne gradske apoteke. Oko tebe autobusi, ljudi gmižu obuzeti deprom, automobili jure, bolesnici shrvani virusom koji izaziva teški proljev u repu čekaju u apoteci na linex ili nešto drugo… A ja, prikucana uz trošni zid širim noge svome suprugu s kojim sam proslavila srebrnu ili neku drugu metalnu godišnjicu. Nema toga. A svi ženski listovi pišu da ima i da bih morala raditi na tome. Raditi? Nikad nisam saznala kako se ljubav može održati krvavim radom. Mnogo i premnogo sam očekivala od mojih muškaraca. Da budu fenomenalni u krevetu ili na nekoj drugoj lokaciji. Da u Vinodolu ne sline kad pokraj njih prođe par dugačkih, mladih nogu. Da ne požele ni ženu ni muža bližnjega svoga. Da mi kupuju knjige, kolače, cipele, torbe, satove, kozmetiku. Da mi plaćaju frizere, šminkere, manikere, pedikere… Da od mene traže kompletan ručak jednom godišnje, na moj rođendan. Da svakoga dana jedemo u restoranu. Da vikendom odlazimo na par dana u Orebić ili neko drugo krasno mjesto. Da putujemo na Siciliju, u Madrid, Lisabon, Berlin, Firencuuuuu…Da mi bude vjeran, da me vozi kamo mi padne na pamet i kad mi padne na pamet, da me nauči kako se uključi teve, ubaci dvd u nešto crno, da mogu gledati Prohujalo s vihorom i kad njega nema doma. Da ga ima doma. Da, čim završi sa poslom, bilo kakvim poslom koji donosi lovu, odmah krene prema našem toplom domu u obliku krasne kuće pa skuha nešto jestivo što ne deblja. Da mi kupuje čokoladu od koje neću dobiti migrenu. Bijelu, vrhunsku. Da ode do Lumezija i kupi skupu ogrlicu i da se ne ljuti kad ja odem Lumeziju i zamijenim je za još skuplju. Da sa mnom satima šparta Zagrebom u lovu na tamnozelene cipele. Vidjela sam Severinu kako ih u Gloriji njuši. Da mi nikad, nikad, nikad ne kaže, što će ti pedeseta torba a stalno nosiš onu ljubičastu. Da mi ponavlja kako nema smisla da očajna buljim u ogledalo i u njemu uzalud tražim lice cure iz sedamdeset i neke. Toliko sam toga željela i još uvijek želim od muškaraca moga života. Ne kažem da nisam sve to dobila. Pa ipak, nije to to. Moja ljubav nikad nije bila bezuvjetna. Kad bih saznala da me muškarac vara ili da će mi muž saznati za vezu, prekinula bih. Da mi je partner bio ubojica, prekinula bih. Da čovjek s kim živim prokocka sve što je njegovo, prekinula bih. Da više voli svoju majku nego mene, prekinula bih. Da me tresne, prekinula bih. Znali su oni to. Uvijek je bilo sve po mom. Nikad me nije ostavio muškarac. Trebala bih biti presretna zbog toga, svi mi to govore, navodno boli kad te partner šutne. Plačeš, mijenjaš frizuru, sise, mršaviš, odmah uskočiš u drugi krevet…Pojma nemam kako to izgleda. Želim reći, nedavno sam se zaljubila. Prvi put u životu konačno, beznadno i bezuvjetno. Da me moja Ljubav tresne, oprostila bih. Moja Ljubav više voli mamu nego mene, razumijem. Troši moj pare, ne bunim se. Kad svoju Ljubav sretnem na cesti čitavo mi se tijelo trese. Ako je ne vidim tri dana padam u ovisničku krizu. Toliko sam zaljubljena da često poželim progutati Ljubav. Uvijek je zagrlim kao da nam je to posljednji zagrljaj. Svaka njena riječ je Arsen Dedić iz najbolje faze. Kad zakašlje ja sam bolesna. Kad je loše volje padam u depru. Kad plače i nikako neće u vrtić meni se srce kida. Sinoć mi je u kazalištu rekla, gledale smo Tri praščića, nona, ne boj se, ja ću te čuvati od vuka. Dogodilo mi se ono u što nikad ne bih povjerovala da će mi se dogoditi. Dogodila mi se Ljubav sa LJ velikim poput nebodera. Kakva sreća. Umrijet ću zaljubljena. Beskonačno i bezuvjetno. |
|
| Ostani kraj mene | |
|---|---|
| 02 Mar 2012 22:55 | Idi na vrh |
| Kada zatvorim oči i izgovorim ,,citostatik,,...tada vidim onog ruznog čikicu koji u kucnom ogrtacu kosi travu...i nije normalan.
I tako ceo zivot. Ja znam sta citostatici čine.Ja znam sta oni rade ljudskom telu.Ja to znam...jer sam videla,jer sam ih milion puta proklela,jer sam tisucu puta oplakala telo koje je u sebi imalo njih.Ja sam i mrzela ,kada neko moj kaze NE citostatiku.Zato sto sam tu osobu zelela duze kraj sebe...a znala sam da cu kraj sebe imati samo izmrcvareno telo...ali me nije bilo briga,jer je kraj mene.U trenucima ocaja,ja sam bila u stanju sasuti 6l one tecnosti koju zovu kemoterapija u to telo,uzeti punu saku citostatike i sasuti joj u grlo...,,ostani,ostani,ostani kraj mene,molim te!,,Njeno ,,NE,, bio je početak kraja...njeno NE bio je pocetak moje praznine...bez kraja.Ali sam i dalje mrzela rec ,,citostatik,,. Trudila sam se da na sve to gledam ovako:Umrijeti - to ne znači ugasiti svjetiljku, nego staviti na stranu lampu jer sviće zora. Danas,po prvi put ,kada zatvorim oči i izgovorim ,,citostatik,,...vidim nekog mog,kako hoda kako treba,kako se smeje i drzi hamburger u ruci i ceka mene,da kao nekada,sednemo na neki zidic i kao deca,pricamo punih usta,nerazgovetno,mumlajuci...ali savrseno jasno izreceno ,,volim te,,. 
Ona je dobro,ona je moja...i ona je kraj mene
Opet mi doslo... |
|
| Nauči me... | |
|---|---|
| 01 Avg 2011 12:22 | Idi na vrh |
| PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN
Ovo je priča o planinaru, koji se želio popeti na najvišu planinu. U tu se je pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam! Počeo se uspinjati. Vrijeme je prolazilo, spuštao se mrak. Umjesto da potraži utočište gdje bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mjesec su bili prekriveni teškim crnim oblacima, nije se vidio ni prst pred okom. Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom brzinom. Mogao je vidjeti samo crne tačke i osjećati silu teže koja ga je neumitno vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lijepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah. Kada je već pomislio da će umrijeti, osjeti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je tijelo visilo u vazduhu. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao: “Bože, pomozi mi!” Odjednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori: “Šta želiš da učinim?” “Spasi me, Bože!” “Zaista vjeruješ da te mogu spasiti?” “Naravno da vjerujem!” “Onda prereži uže za koje si privezan.” “Molim!“ “PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN.” Nastala je duga tišina. Čovjek je na kraju ipak odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama. Spasioci pričaju, kako su sljedećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo je tijelo visilo na užetu, za koje se grčevito držao… SAMO TRI METRA OD ZEMLJE. A vi? Koliko ste vezani za svoje uže? Da li biste ga prerezali? |
|
| Evo vama moji cimeri...meni ne trebaju | |
|---|---|
| 13 Jul 2011 20:51 | Idi na vrh |
| Ovaj blog je napravljen,da bi prosvetlio one koji su kani usuditi se,izdati sobu ili sobe i one koji imaju tu nesreću,da žive pod tudjim krovom.Blog je podeljen u dva dela:Ja-podstanar
Ja-stanodavac Godinama sam bila podstanar.Stanove sam menjala često,ali samo jedan jedini put,razlog je bio,jer sam za iste novce nasla veci stan. Na nesrecu mnogih stanodavaca,nisu imali priliku upoznati mene,ovako finu,dobru,vrednu,urednu iz razloga sto sam za njih bila raspustenica sa neukroćenom zvjeri kraj sebe(detetom) i samim tim su mi se vrata često zalupljivala pred nosom.Evo nekoliko primjera: Zovem na jedan oglas...javlja mi se divna bakica,sa kojom se dogovaram da odmah dodjem pogledati stan.Dolazim,bakica izlazi ispred kuce,sva ozarena: "Dobar dan šinjorina.Hajte da vam pokazem stan koji je divan,nove zavjese,nov namjestaj,tv...sve novo JA kupila.Jao što imate slatku curicu...a di vam je muž?,, "Muž?Koji muž?Nemam muža?Srećom!" ,,Kako nemaš muža?(prešla je na ,,ti,,) Moraš imat muža!" "Ne moram imat muža!Mogu valjda imati dite,bez muža?" ,,Kako!Ne možeš!Moraš imat muža!Di je?Jel umro?,, "Nažalost nije,al govori da jeste,od kad se razvedoh od njega" Nastaje kratka pauza,jer je bakici trebalo vremena da smisli nesto pametno...i smislila je: "Šinjorina,ne primam raspuštenice u kuću!" "Raspuštenica!  ...jel to nešto vezano za raspust?"
Draga bakica,poćinje da skuplja obrve,laganim pokretom tela,kao balerina,skoci ispred vrata tog divnog stana ,sa novim zavesama,nameštajem i tv,koje je ONA kupila i povišenim tonom govori: "Kroz ova vrata,šinjorina,mogu proć samo obitelji i fine cure,a ne takve kao ti,bez muževa!" "Kroz ta vrata,ali zatvorena,draga bako ,proći ćete samo vi,ako izustite samo još jednu reč". Okrenuh se i odoh.Žao mi bilo sto ne vidoh te zavese,nameštaj i tv,ali nema veze,ja sam na raspustu,pa ću imati vremena traziti bolje. Puno slicnih situacija sam imala,ali i drugacijih, tipa,nadjem stanodavca u svom stanu,kada sam se vracala sa posla. Ulazim u stan i šok. "Sta cete vi tu?" "Pa dosao sam da vam donesem telefon,aparat" "Odakle vam pravo,dok nisam tu,da ulazite u stan?" "Pa šinjorina,šta se ljutiš,samo sam telefon doneo  "
"Ok,nisam ljuta,samo izadjite i idite u svoj stan,da ja časkom isprobam taj telefon" On sav sretan sto sam eto tako razumno bice,ode covek u svoj stan kad...zvoni mu telefon.Javlja se covek: "Daaaa" "Da,da,odlican vam je telefon...radi izvrsno" "Pa reka san vam ja  ...eto ka velim ,šta ćete bez telefona,ka da ste u špilji,pa zato odlucih vam ga donit,pa da vas iznenadim"
"Jeste,iznenadili ste me...i hvala vam puno na telefonu,jer da kojim slucajem nije ispravan,vi bi ste i dalje bili u mom stanu,kada bi vam saopstavala da upravo iz njega odlazim,a telefon bih vam razbila o glavu jer valjda bi ste tada shvatili,da narusavanje moje privatnosti ,kod mene izaziva bes.Da li me čujete?" "Da,čujem vas" "Super,znači telefon je odličan" Spustila sam slusalicu,i moram priznati,očekivala sam da ce mi doci na vrata.Brzom brzinom sam spakovala stvari,nazvala drugara da dodje po mene i otisla.Čoek se nije pojavio.Nadam se,od sramote. Ima jos puno primera,ali da ne bude previse,jer sam 4 puta zatekla stanodavce u stanu,a vise puta sam savetovana da svima kazem da mi je muz pomorac,jer tako cu pred svetom opravdati muzevljevu odsutnost,a i ne okaljat stanodavcev obraz. Dakle,drage žene koje ste na raspustu,ali nemate krova nad glavom,kao ni muza,vodite racuna da ne ulazite u stanove koji su novoopremljeni,jer u slucaju da vučete malu zvjer sa sobom,mogla bi zvjer pojesti taj namjestaj,a vi ćete sigurno dovlaciti kojekakve muskarce u kucu,i orgijati pred detetom.Gledajte da uvek u stanu imate telefon i obavezno menjajte bravu,kada udjete u stan. |
|
| MC vrata | |
|---|---|
| 07 Jul 2011 13:17 | Idi na vrh |
| Sedim za kompom...gledam postove,teme....
Hocu da udjem u My City.Da,da,bas da udjem,onako fizicki.Kao u crtanim filmovima,da setam po postovima a da me niko ne vidi.Da imam moc da uradim neke stvari a da osobe koje zapocnu neku temu,to ne osete.Da zagrlim osobe koje boluju od neke bolesti,da decaka koji ne ume da pridje devojcici,pomazim po kosi,da onako u prolazu lupim lagano po potiljku samo jednu osobu,koja samo upadne i saljivo napravi haos ,da uhvatim za ruku osobe koje nose tugu ,duboko,duboko u sebi,a ni ne slute,koliko je ta tuga primetna,da sednem onako turski sed,na recenicu u postu osoba koje me do suza nasmeju...i da se kikocem do besvesti .
Uh...postoje osobe na forumu,kroz cije bi postove hodala u sunjalicama.Ali ne zato da me ne cuju,jer oni to svakako ne bi ni mogli,nego da zvuk koraka ne ometa moju koncetraciju,dok sirom otvorenih ociju(a i usta),slusam njihovo razvlacenje Hegela.U njihovim postovima,sela bi na pocetak recenice,naslonjena na prvo veliko slovo i pratila sve sto napisu...a onda bih mogla satima,gledati u njihova lica,prateci svaki njihov pokret,mimiku lica,svaki pokret obrve,kada se iscudjuju necijim besmislicama ili kada bi najradje uhvatili vanzemaljca za vrat i okrenuli naopako  .Ali...vecinu vremena bi provela kraj tih ljudi,sedeci,upijajuci svako njihovo slovo,diveci se njihovim razmisljanjima i kolicini znanja koje poseduju.
Moram priznati da ponekad volim da budem i zločasta,pa bih verovatno i tu u postovima uradila neku sitnu pakost .
Samo u jednoj temi,koju bi onako izabrala kao kada zatvorenih ociju,prstom gadjate drzavu na globusu.U toj temi,uzela bih onu ciglu gore u desnom uglu na kojoj pise ,,svidja mi se,, i ugradila struju.Ne jaku,naravno,samo da pecne ...ali samo kada jedna osoba svrati u tu temu .
Joooj,jos kada bi imala moc ,da ulazim u avatare .Svi su mi zanimljivi,ali ima par njih koji me odusevljavaju.Evo koji:Postoji jedan ucitelj,koji sedi turski sed okrenut ledjima...usla bih u avatar ,sela u isti polozaj i naslonila sa njegova ledja.To su momenti kada mi je potrebna tisina i prisutnost nekoga ko zna da govori bez reci.Ima jedan vrag,sa kojim bi se kreveljila do besvesti .Pokusala sam cak da stanem u polozaj u kojem je i on i bas je ludo  .
Postoji jedan jako lep avatar,gde su deca.Ponekad,uhvatila bi ih za rucice i odvela dalje od te planete na kojoj stoje.Deca me raduju. Po prvi put zaista,zaista volim forum...volim osobe koje su na njemu.Prvi put da me raduje svaki trenutak na nekom forumu.Jos samo da Peca stvori jos jedno cudo ...vrata kroz koja mozes da udjes fizicki na forum
Peco,jel moze? Znam da moze ali se boji da ce i nezvani gosti proci kroz ta vrata. Onda samo za mene?Jel moze? Znam da moze 
Jedva cekam 
|
|
