TECH deo OPŠTI deo VOJNI forumi

Blog korisnika Panonsky

Jesen
Idi na vrh
Ja inače volim jesen. Volim kad ujutru krenem na faks Futoškom ulicom, sunce izlazi, napolju je baš hladno, a cela pešačka staza je još prekrivena žutim lišćem, koje sija kao zlato na prvim zracima sunca... Onda idem tako i šutiram ga usput i sjebem sve cipele/patike zbog rose. Pa onda mora da reaguje vlažna maracima, sto kerefeka odmah. Pa još i fino ispeglane pantalone zezneš… Elem, obožavam ta sveža jesenja sunčana jutra. Ona kišovita baš i ne. Volem doduše, ali kad ne moram da ustajem. Nikad se slađe ne spava…

A onda, volim i te jesenje večeri. Volim da izađem da prošetam malo parkom, malo gradom, još ako imam ispod miške i neku “drugaricu”… A ono miriše kestenje! Taj miris pečenog kestenja mi je oličenje jeseni. Pa onda kupimo to kesetenje, sednemo na klupicu, pošteno se umažemo – što prste, što lice… I onda moramo svratiti u neki kafić da se umijemo i popijemo po jedno kuvano vino, nedajbože čaj.

Elem, na ovo sve me inspirisao Pecin status sa fejsbuka, gde piše tužno o jeseni, o nekom “umiranju ljubavi, rastanku”. Kod mene je jesen lepo godišnje doba. Dobiješ pare za kukuruz i soju… Malo romantike ubaciš (ja sam nekako uvek našao devojku u jesen, nikad u proleće!). Vidiš na faksu/školi drugare koje nisi video celo leto.

Šta ja znam, meni je jesen super!

P.S. Pisano je u sadašnjem vremenu i ako je u suštini prošlo, al me mrzi da ispravljam, poenta je tu.
Kako je Lala dobio nadimak
Idi na vrh
LALE, pa još i u Banatu. A gde bi drugde?! I to s obe strane srpsko-rumunske granice. Sami su sebe tako nazvali. To je deo njihovog kolektivnog pamćenja. A Bačvani, pogotovo Novosađani, neka se ne kite tuđim perjem. Njima ovaj prestižni nadimak - ne pripada.
Tako kaže Dragoje Kujović, publicista iz Kikinde, dugogodišnji neumorni istraživač prošlosti, autor mnogobrojnih etnografskih zapisa. Kujovića, inače „dođoša“ iz Crne Gore, kaže nam, odavno je kopkalo pitanje o poreklu i pravom značenju etnonima Lala. Tragajući za istinom, napričao se s vremešnim starosedeocima, obišao mnoga sela i gradove srpskog i rumunskog Banata, prevrtao prašnjavu arhivsku građu. Stigao je čak i do - Turske i u vladinom arhivu u Istanbulu našao dragocene, za neobičnu istraživačku misiju presudne, spise i podatke.

- Nadimak Lala je jednostavno deo srpskog bića u Banatu - napominje Kujović. - Većina Lala ne može da objasni otkud im taj nadimak i šta označava. A i kada pokušavaju da razjasne ovu tajnu, povedu se zdravom logikom, pa, u tom smislu, pominju istoimeno cveće, dajući mašti na volju. Umeju kazivanje da potkrepe sirovom duhovitošću, pošalicom na sopstveni račun, ali ako to neko drugi čini strašno će se rasrditi. Duško Felbab, doajen kikindskog glumišta, sav od gega i vica, samo da bi zasmejao publiku, ume da saopšti dosetku o nastanku Lale. Kao, stvoren je kada se isušivalo Panonsko more, ukrštanjem u nastaloj baruštini jedina dva preostala bića - žabe i soma. Zato je lep na mamu, a pametan na babu, odnosno, oca. Može se Felbabu tako, jer je Lala. To mu je nadimak.

Među Banaćanima decenijama se provlači neutemeljeno verovanje da su se „polalili“ u vreme vladavine carice Marije Terezije. Navodno, Beču su poslušnost otkazale nemačke grofovije i proglasile samostalnost. A carica, nemajući kud, pozove svoje elitne vojnike, naravno Banaćane, da brane carevinu. I oni se listom odazovu na mobilizaciju. Kada ih je, onako naočite i odvažne, videla u stroju, u širokim belim čakširama i s prslucima na kojima je svilom izvezeni cvet lale, Marija Terezija ushićeno je, na čistom srpskom, uzviknula: „Stigle moje najmilije Lale.“ Po drugom predanju, Marija Terezija pošla je u obilazak svoje carevine. Krenula u leto, a prostor ogroman. Tek u jesen stigla do Tise s bačke strane. Udarile kiše. Teren blatnjav. Kočijaši nevešti, svileni... A carske karuce, od finog materijala, slabašne, pa nikako da mrdnu iz kaljuge. Gledali to Srbi s druge obale. Shvativši da ovima nema spasa, okupili se na brzinu i skelom prešli Tisu. Kršni momci, sve bećar do bećara. Pre nego što su izašli pred caricu svako ubere po cvetuljak lale i podari joj ga. Kao od šale iščupaše karuce iz blata, pa pomogaše carskoj povorci da pređe u Banat. A carica nije mogla da sakrije oduševljenje, pa uzviknu: „Ta, vi ste meni najlepše lale na svetu!“
I oni od kojih Kujović čuo ovakva i slična tumačenja znaju da u tim pričama nešto ne štima. Nema veze što Marija Terezija nikada nije bila u Banatu, niti se „zaglavljivala“ u ovdašnjem blatu, u priči narodnoj sve se može.

- U pokušaju da dođem do istine, vratio sam se u 16. vek - obrazlaže Kujović. - Čim su ga Turci osvojili, Banat je proglašen za treći evropski elajet Osmanske imperije. Postao je jedinstvena teritorijalna jedinica, koja se u ratovima zaslužnim pašama davala na uživanje. Nekoliko godina kasnije, usledila je velika prestona svađa prinčeva Selima i Bajazita, oko toga koji će od njih dvojice naslediti umrlog sultana Sulejmana Veličanstvenog. Iz bratske surevnjivosti planuo je rat za krunu. Sukob je brzo okončan. Umesto sa „svilenim gajtanom“ oko vrata, mlađi Bajazit je morao u izgnanstvo. Među gubitnicima, odnosno, protivnicima princa Selima našao se Lala Mustafa - paša, jedna od najumnijih glava carevine. Ovaj Srbin, rođen pored Drine, po nekim pisanim izvorima, blizak je rođak vezira Mehmed-paše Sokolovića. Izuzetno obrazovan i mudar, pleneći poštenjem i otvorenošću, bio je jedan od najuvažavanijih ljudi u imperiji. Pod njegovom „vaspitačkom palicom“ stasavala su oba princa. U rukama mu je faktički bila budućnost carstva. Baš zbog te njegove važnosti dobio je nadimak Lala. Novi sultan poštedeo mu je život. Raščinio ga i proterao, odnosno, postavio za bega Mitrovačkog sandžaka. Kada je u potpunosti ovladao situacijom sultan se setio svog učitelja. Vratio mu je čin paše i dao mu na upravu Temišvarski elajet. I tu je objašnjenje zašto su Srbi u Banatu dobili nadimak Lale.

Lala Mustafa-paša u Banat dolazi 1558. godine. To je godina u kojoj je carskim fermanom potrđeno postojanje Pećke patrijaršije, te obnovljen njen rad. To je vreme kada su, posle više desetina godina zlopaćenja, proganjanja i pokušaja pokatoličenja, pravoslavci mogli slobodno i pod carskom zaštitom da propovedaju svoju veru. Taj veliki događaj duboko se urezao u svest srpskog naroda u Banatu. Kako je ovo značajno pravo dobijeno istovremeno kada je njihovim prostorom gospodario Lala Mustafa-paša, sve zasluge pripisivane su ovom turskom izaslaniku. Omiljeni paša posle nekoliko godina poslat je na službovanje u Aziju. U kolektivnom sećanju Banaćana ostalo je njegovo dobročinstvo, pa je u narodnim pesmama nazvan „srpskom majkom“. Od tada banatski Srbi počeše najuvaženije ukućane, najčešće glavu porodice, ali i one koji su predodređeni za tu ulogu, nazivati Lala. Nadimak se toliko „primio“ i vremenom postao etnonim za sve muškarce srpskog roda u Banatu.

SOSA
SUPRUGA Lale je Sosa, pod uslovom da je iz starosedelačke porodice. To je u isto vreme i Srpkinja iz Banata. Ne zna se kako je nadimak nastao. Sosa supruga Lalu, ako mu je to nadimak, tako i oslovljava. Ako nema nadimak, najčešće mu se obraća sa „ti“, a kada ga u bilo kom kontekstu pominje kaže „on“. Muževljevo matično ime skoro da i ne izgovara.

Izvor: http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t6485-kako-je-lala-dobio-nadimak
Još na jedno
Idi na vrh
Idemo još na jedno. Redovna pojava u mom društvu. Izađemo, zapijemo se i onda fajront! Inače merkamo sat, par minuta pre kraja da naručimo još turu - zlu netrebalo! Ali, i to ode, pa onda "ajmo još na jedno". I onda idemo kod Dragana, on inače živi u kafani, tamo možemo i do 6 ujutru, a u 9 izjutra otvara... Di se kupa ne znam, ali znam da kad ga probudimo za piće ima oslikan ENTER na čelu, jerbo spava za kompom (kladionica). Sve u svemu, vreme 7-8 ujutru je nešto mistično što ne postoji u mom dnevnom rasporedu. Ili se vratim kući pre tog vremena ili se probudim kasnije, šteta trošiti reči...

Slično tome je i "idemo na jedno"? Naravno, to se nikad ne završi na jednom. Takođe i ono "još ovo i idemo". Ni to se dobro ne završi...

Sve u svemu, tako i ja večeras, otišao sam "na jedno", ali srećom, svi ustajemo ujutru pa nam se nije drastično odužilo... Evo, pola 3 odokativno. Wink
Popiću bunar
Idi na vrh
Ne znam šta mi je ovo trebalo. Ne mogu da spavam! Ležim i mislim na vodu. Za sutra su najavili kišu u Vojvodini... Čujem bojler iz kupatila. A čujem neko od komšija pustio vodokotlić... Voda, voda, voda.

Naime, za večeru sam sebi spremio kajganu. Dve supene kašike masti, glavica crnog luka na kockice, oveći čen belog luka, kulen, narendao sir, 4 jaja, pa uz to frtalj leba i ljute fafarone. Gorim unutra! Naduo sam se ko vrabac! Sad sam ustao da popijem vode i malo na terasi da se izvetrim u nadi da neću otopiti Arktik i onaj drugi... Komšinica gaji neko cveće na terasi, Bog nek mu se smiluje pošto nema vetra, neće ovo daleko...

Što je najgore, ne može čovek ni da čačka nos posle takve večere. Em od feferona gori nos, em ruke smrde na lukac, a šta me tek sutra u WC čeka ne smem ni da pomislim!!! Nečeg moram da se odreknem! Ili luka ili fafarona ili čačkanja nosa ili WC-a! Ovo neće na dobro izaći... Kad odem na WC izvršiću deratizaciju zgrade!

Aj živeli, voda je najbolje piće na svetu! Wink
Ljubavno pismo
Idi na vrh
Ovo pismo sam dobio pre jedno... Štajaznam, 3-4 godine! Od jedne devojke i to krišom u kafiću, kao kad potplaćujete nekoga. Dala mi je ruku "zdravo-zdravo" a u ruci mi ostao smotuljak papira... Preturajući po fioci u radnom stolu sam naleteo na taj smotuljak. I mnogo mi je bio tad patetičan. A sad budi neke uspomene... Ja sam imao druge cure, ona ima dugu vezu, prijatelji smo. Ali tekst je lep. Da ne smaram dalje, prepisao sam to sebi, da imam... Možda se i vama svidi. Tad sam bio malo veći kreten nego sada, a sad mi je to simpatično...

U ovom trenutku na svetu živi 6,570,821,428 ljudi, manje-više. Neki beže preplašeni, neki se mirno vraćaju kući, a neki jednostavno ne žele da se suoče sa istinom. Neki su zli ratuju sa onima koji su dobri, a neki su dobri i bore se protiv zlih. Neki su zaljubljeni, neki usamljeni. Neki su uspešni, a neki samo imaju velike snove. Šest milijardi ljudi. Šest milijardi duša. A ponekad, potrebna ti je samo jedna...
Ti, moje najslađe savršenstvo, taj nežan, plemeniti osećaj koji me obuzima kao najgora zaraza koju mi je ubrizgao tvoj dodir, ta nekontrolišuća drhtavica koja me obuhvata kada neko pomene tvoje ime, euforija koja nastaje kad ti uhvatim pogled, ogromna snaga koja bi kao oružje u čovekovim rukama mogla da pobedi i ono najcrnje na svetu, surovost, strah, mrak, zlo, nepravdu... Sve je to tako komplikovano. Postoji taj trenutak kada samo zastanem i gledam, plašeći se da mi je možda previše stalo do tebe i da će, ako te dodirnem, čarolija možda prestati. Samo znaj da ne tražim laganu vožnju, prava sreća ne dolazi tako lako. Slobodno uzmi vremena koliko ti treba. Ako moram, čekaću i u redu, a na kraju ne moraš mi podariti ni ceo dan, delić sekunde biće sasvim dovoljan. Oni koji gledaju reke, a želeli bi okeane i kojima ni sve nije dovoljno nemaju šta da traže u ovoj priči.
Za mene, samo se nasmeši, pokaži mi svoj najlepši osmeh i ne pitaj ni zašto, ni kako... Možeš li da poveruješ da me nešto tako jednostavno, prosto, naizgled beznačajno može učiniti srećnom? O, kako mi je lako udovoljiti... Kad to shvatiš, znaćeš šta je to što pokreće ovaj svet. Ne moram čak ni da te dodirnem, samo stani pored mene, jer mi je dovoljno samo da te moje oči pogledaju. “Samo osmeh?” - rekli bi mnogi, ali čudesno je kako nešto tako naivno i, za neke, neprimetno može da posluži svojoj svrsi, zar ne?
Za mene, ti si vatra, moj pakao koji će uvek postojati, večni plamen koji gori u ime ove želje... Ako je moja sudbina da gorim u tom plamenu, čak i kad udahnem vazduh po poslednji put i smrt počne da mi se približava, dozivaću samo tvoje ime... I kad me tvoja pojava opet obuzme, dok mi se budeš približavao, praznina u meni će odjednom izbledeti i nestati, ispuniće me osećaj zadovoljstva. Sve boje se menjaju; sve što je juče bilo važno, više mi ni ne pada na pamet; polako blizinu sa puta gde sam bila svesna svih osećanja i gde je sve bilo poznato; gvozdeni okovi me večno vežu za melodiju tvog glasa; žarki grom obara me na zemlju; spolja cela, a u glavi haos; svaki tvoj pokret i svaki tvoj uzdisaj dovode me do mesta gde anđeli pevaju i šire svoja krila, do zlatnog trona na visini koja se samo ljubavlju postiže – sve su to muke kroz koje moram proći, dok se opijena, nalazim u onom najslađem stanju...
Ovo bi bila moja ispovest. Opsesija zapravo, zar ne? Ako je ovo neka religija, onda sam ja definitivno jedna od pobožnih i uvek ću biti među onima koji imaju najjaču veru i koji bi učinili sve da dobiju makar delić te čudesne i beskrajne ljubavi... Učinili bi ste sve moguće da je iskažete na pravi način, ali ono što je moguće, jednostavno... nije dovoljno.
Na kraju krajeva i ja zapravo samo pokušavam da prodam tu neku priču o večnoj slavi ljubavi, ali previše je sveto i pokušati pretočiti ljubav u reči, zapisati je. Uvek će biti onih koji će to pokušati, baš kao i ja, ali ko god da pokuša, neće biti ni blizu. I pored svega što je rečeno, za pravu ljubav ipak ne postoji prava reč. Prava ljubav se ne krije iza neke čudesne i možda nepoznate reči, ona se nalazi samo u očima, osmehu i samoj pojavi voljene osobe...

By Sonja, hvala ti! Ziveli

Jel imate i vi tako nešto?
Oranje
Idi na vrh
Ne znam koliko vas je nekad bilo na njivi da ore? Ja sam to jedva čekao. Još kao mali sam jedva čekao klanje svinja zimi, to je bio doživljaj! Ceo komšiluk se radovao čvarcima! Uveče jedva čekaš da dođe jutro i ujutru te u pet probude, ali nema veze, radost!

E tako i sa oranjem, samo sam bio malo stariji i brčići krenuli da klijaju. Deda i ja, u pohodu da izbrazdamo crnicu. Baba nam je skuvala belu kafu ujutru, u ceger napakovala komad slanine, kulena i nekoliko glavica luka, kao i flašu soka za mene, nekoliko ladnih piva umotala u novine da se ne ugreju i 5 litarski kanister ladne vode. To smo zakačili na vrata u traktor i putovali...

Prvu pauzu smo napravili kod prodavnice i tamo smo stukli svako po onaj mali Vinjak od deci, okrepili se i nastavili put. Put, kao i svaki letnji put, nam je prodrndao bubrege pošteno, ali onda akcija... Izlazak sunca, oreš s dedom u kabini, on priča kako je kupovao kaiševe za kosilicu za seno u Kisačkoj ulici, pa je prolazio pored Piroš Čižme, pa jeo 20 ćevapa I stuko 4 pelinkovca uz flašicu Coca-Cole... I od te priče ogladnesmo, pa sam ja naložio malu vatricu od šipražja dok on obrne još krug-dva, pa da doručkujemo. Slaninicu i kulen smo malko pripekli, onako da pusti mast, pa to u lebac, a deda je svakome glavicu luka raseko na 4 njegovim džepnim nožićem (al ne do kraja, nego samo zaseko), posolio unutra i čvrsto pesnicom stiso da lukac pusti sok i upije so. Onda smo slistili tu slaninu i pojeli onaj luk ko jabuku uz to. I popili pivo. Nakon dva kruga oranja smo opet bili žedni... I tako smo bili žedni dok je bilo piva... Srećom, već smo bili i pri kraju, pa smo se zaputili na ručak kući. Druženje je bilo fantastično, ja sam saznao kako se kupaju konji i krave, koliko je servisa prešao ferguson, da se nekad voda mogla piti iz kanala i niz drugih korisnih stvari koje mi ne bi pale na pamet da pitam. A on se obradovao što sam mobilnim snimao broj obrtaja u traktoru i kako je pravu brazdu izvuko. Da se pohvali babi, mada ona baš i ne vidi tako sitno...

Bilo kako bilo, u povratku kući je deda častio u lokalnoj kafani... Tamo som stukli dva dupla vinjaka sa Coca-Colom... Onako prašnjavi, da celo selo vidi da je neko vredan, da se radi. Žalili se konobaru na račun, jer deda voli da se cenka. I otišli kod babe na ručak.

Tamo nas je dočekao lavor vode na dvorištu, na stolici, a preko naslona zakačen peškir I domaći sapun pored. Sve po propisu, supa je već mirisala, te smo požurili sa ribanjem ispod pazuha i nogu, jerbo kod babe ne sme s prljavim nogama na tepih!!! Jednom sam tu grešku napravio, a izgleda i deda, tako da smo ribali 100 na sat!

Sve u svemu, ovaj Blog bih posvetio mom dedi. Živ je fala bogu, više ne vozi traktor od kad je napravio saobraćajni prekršaj i sjebo nekog stojadina, tetka mu pocepala vozačku, a i ne može baš na noge... Ali što volem da popijem pivo sa njime. Nekom drugom prilikom ću vam napisati njegove doživljaje iz detinjstva, pošto ih znam napamet! Deda je zakon! Wink

P.S.: Onu flašu soka smo vratili babi.
Auto-mobilan!
Idi na vrh
Evo i (mene) Gazda Pere! Very Happy

Vidim igrate se vi i bez mene, niko ni ne pita za mene, dal sam živ, što ne ćukam blogovljeve... Mislim - strašno! Smile Ja sam malo u problemu sa ovim letom! Te na kupanje, te roštilj, pa ove žene se razgolitile... Ne znam di ću pre! Ovo leto će mi zagoreti. Kad igram ikariam, bar se zna da učim, ali ovo je sad blud i razvrat! Još i tata našao "petu od štikle" u autu. A lepo sam rekao, NIKADA VIŠE TAJ AUTO! Po ceo dan zvoca. Ja uzo kola, da, bio sam sa curom... Kaže taman na podu kod zadnjeg sedišta... Pa reko, da ja vidim tu štiklu, pošto mi je bila suvozač, a na zadnjem sedištu nismo bili... To veče... Pokaže on meni, ono gromno neko čudo 4x4 cm. Ma reko, sa kojom god da sam bio, vazda imala tanke štikle, plus nisam bio na zadnjem sedištu, to si ti neku babu povalio. Jbga, majka raspalila paljbu po tati. Do kraja ispalo da je to plastika od pojasa, tamo gore, da zamaskira mehanizam... Mr. Green

Al mi je najslađe bilo tatino, kad se pravdao majci "ma nisam ja ništa, si ti luda? Ja bih to bacio negde i sakrio tragove! To tvoj sin, naivan"... LOL

Naravno, majka mu nije verovala, dok to nismo dokazali i namestili. A šta ću, valjda je i tata šmeker na mene! Ili obrnuto, ali ja to posmatram iz svoje perspektive... Sve u svemu, vidim ja da ću ja pešaka od sada. Kad god uznem kola - nađe grešku! Nadam se da ja neću biti taki tata jednog dana, inače duznem konopče i besim se. On bio u Slovačkoj i iskrivio gepek. I sad smeta "štikla"... Ogrebotinu auto nema kad ga vozim! Uf kako me nervira nekad...

P.S.: Nek vas ovo ne brine drage dame, ja i dalje tražim ženu! Uvek se nađe neka bolja, jelte... Wink
Di su naši novci!?
Idi na vrh
Deset sati ujutru, spavam ko top. Odjednom
*ZVRRRRN-ZVRRRN*
Neko je na vratima. Ništa, okrenem se na drugu stranu i kontam otićiće.
*ZVRRRRRRRRN*
A jebemti budale, zaključano je, niko se ne javlja, nema nikoga kući - idi dalje!
*ZVRRRRRRRRN*
E do kurca, moram da ustanem, da li nešto gori ili je neko umro, ovaj ne odustaje! Gledam kroz špijunku, neka žena sa papirima nekim u ruci, auh sunce ti. Otvaram vrata onako u boksericama, sav krmeljiv...
- Dobro jutro, izvolite.
- Dobar dan. Jao, pa ja sam vas probudila...
- Dobro nema veze, u čemu je problem?
- Pa znate, jedno dete je jako bolesno i treba da se leči, ali to može samo u Londonu i sad...
- I sad vam trebaju pare!
- Pa znate kako je to, dosta je to skupo, ako bi ste mogli...
- Koliko?
- Evo vidite, imam i medicinske nalaze i ličnu kartu deteta i spisak svih troškova...
- Kako dete može da ima ličnu kartu?
- Ne, ne, pazite, sve imam šta treba, a napisaću vam i priznanicu.
- Šta će mi priznanica, oću onda učestvovati u nekoj nagradnoj igri?
- Molim?
- Dobro, koliko?
- Pa sve ukupno treba oko 20 000 evra...
- Gospođo, mogu da vam dam ako imam 20 ili 50 dinara, eto...
- Može, može.
- Idem samo po pare.
- A ja ću vam ispisati priznanicu!

- Evo imam 50, jel to u redu?
- Jeste, hvala vam puno.
- Doviđenja.

I tako se uvek neko najebe kad netreba! Bili su i neki što prodaju neko skupo posuđe.
- Nemam ja para za to...
- Nema veze, da mi ipak održimo prezentaciju. Traje samo 45 minuta, oduševićete se.
- Čemu, kad neću ništa da kupim.
- Pa vi ispričajte mami kako je divno i šta sve ima, ona će se oduševiti! A imamo i specijalne poklone.
- Neće, već je kupila tako i nije zadovoljna.
- Ali nije naše.
- Nije možda vaše, ali sve je to isto.
- Nije.
- Jeste! Aj sad, tutanj!

A tek kad mi dođu oni iz neke vere... Jednom tako zvoni neko na ulazu i uporan do zla boga. Pogledam kroz špijunku, dva momka, krupnija, sve u crnim odelima, kravate, zalizani, ko FBI agenti... Au reko, ovi su mi nekako jako ozbiljni!
- Dobro veče, izvolite.
- Dobro veče. Da li verujete u Boga?

U jbte, pa gde to tako odmah? Zar je smrt došla po mene pa da proveri na čijoj sam strani? Reko, ovo neće da valja... Opasno zalizani, odela crna, kamene face... Ko da me sretnu neki likovi na ulici i pitaju da li navijam za Zvezdu! Pa aj ti budi pametan...

- Pa onako, recimo da verujem...
- A šta vi mislite, ko je napisao Bibliju?
- Am?
- Ko je napisao Bibliju?
- Jel može neko lakše pitanje?
- Ne, šta vi mislite, nas zanima šta vi mislite o tome...
- Mojsije.
- Nije on...
- Pa ne znam ko bi drugi mogao da bude...
- A recite mi mladiću... Kako se beše zovete?
- Panonian.
- Recite mi Panonian, zar ne mislite možda da je Bog napisao Bibliju?
- Ne.
- E dobro, znači čovek je.
- Da.
- Ali taj čovek je bio samo "sekretarica", on je pisao, a BOG je diktirao...
- A, pa baš lepo...
- Vidite ovako, prijatelju daj mi aktovku...

Šta li će sad izvaditi... Bibliju.

- Ovako, samo trenutak... ta-ta-ta-ta-ta... Aha! Evo ga. Jel vidite šta ovde piše?
- Vidim.
- I šta piše?
- Pa eto, vidite i sami.
- Pročitaj naglas!

Pročito.

- I šta vam to govori?
- Oće ovo dugo?
- Zašto?
- Ima utakmica na TV-u...
- Zar vam je utakmica bitnija od BOGA???
- Pa, zanimljivija je od vas... Slušajte, ako ste vi došli po neki prilog, recite da vam dam pare i gotovo.
- Doćićemo i do tog dela. Dakle, ono što ovde Bog govori kroz sekretaricu je baš ono - da je on autor Biblije i da ima sekretaricu.
- Vrlo lep zaključak, nikad mi nisu išle te analize pesmica...
- Biblija nije pesmica!!!
- Dobro, ok...
- E sad, mi smo tu crkva blizu, možda znate onu veliku zgradu u komšiluku sa prozorom u obliku krsta i bilndiranom kapijom, uvek stoji onaj crni džip ispred...
- Znam, kako ne bih znao.
- Tu dođite u subotu u 20:00 h, biće koncert crkvenih pesama, dolaze nam gosti iz Engleske, biće super! A biće i tombola!
- Jel to obavezno? (Bože, glupog li pitanja)
- Pa nije, ali bilo bi lepo da se malo produhovnite... Evo vam reklamni materijal, evo da date i drugarima, evo i listić za tombolu. Ulaz je besplatan, ali ako bi mogli da date malu donaciju, to bi bilo lepo.
- Evo vam 20 dinara...
- Mladiću, pa zar 20?
- Dobro, evo vam 50, nemam više sitno.
- Hvala lepo i vidimo se u subotu.

Aha, garant! Smorili su me za medalju. E zašto sam ja sve ovo ispričao. Juče gledamo utakmicu, Partizan i opet *ZVRRRRN*, otišao cimer da otvori.
- Dobro veče, izvolite.
- Dobro veče, ja sam iz organizacije, znate dete je bolesno, operacija je jako skupa, treba da ide u London...
- E, igra Partizan sad, nemamo vremena! A i nismo zainteresovani! Mi smo studenti i nemamo para. Doviđenja!

- Ko je ta cimeru?
- Neka traži pare za dete neko, hoće da putuje u London, tako nešto...
- Jesi joj dao pare?
- Jesi lud? Ti uvek daš, ja nikad, ugledaj se na mene! Tako se to radi! Gledaj utakmicu...

Što jes' jes', ne dam više! I uzvičnik!
Automobilske nesreće
Idi na vrh
Jedan ozbiljan blog, u vezi jako ozbiljne teme... Vidimo da svaki dan ginu ljudi po putevima i to je nekako "normalno" s obzirom na to koliko vozila saobraća itd... Nego, bila je ona akcija na B92, ono gde su krvava lica, pa polomljene registarske tablice i šta ja znam i kao nije prikladno za mlađe da gledaju ta silna krvoprolića, aj dobro... Naleteo sam na jedan video, dugo, dugo, sam ga tražio, ali iskopao sam ga. Po meni, ovo je spot koji treba da se prikazuje! Ovo je realno stanje stvari. Neću da dužim, pogledajte sami i prosudite. Ali nekako, budi emocije, oće malko da istera suzu na oko...



Na Češkom je, ali nije to ni bitno... Bitna je poruka, jelte...
Rat operativnih sistema!
Idi na vrh
Hehe, ček dis aut!



A ovo ste verovatno vidili već većina, al ko nije... Izvoliš! Posvećeno Adminima, (Super)Mooderatorima i ekipi koja nam pomaže da nam kopjuteri žive i budu srećni... I hvala vam na tome. Wink (Zašto nema neki smajli koji tapše, uvek moram ovog sa poljupcem da šiljam) Poljubac

http://blejac.com/zasto-je-najbolje-da-se-folirate.....pjuterima/

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 571 korisnika na forumu :: 40 registrovanih, 4 sakrivenih i 527 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Albin0, Areal84, blackjack, Boris902, BSD, danilopu2, doom83, Drug pukovnik, dule_pacov, GreenMan, Ilija Cvorovic, indja, izida, Koca Popovic, Leonardo, Lunar Module, magna86, Mercury2, MidnighT_AlieN, msta, pein, Perko91, renoje2, repac, rovac, sakota79, skvara, sovanova95, Sr.Stat., srecko81, StepskiVuk, theNedjeljko, Toni, uhogrlonos, USSVoyager, vlvl, zoranis, Zvrk2, 187