|
Povredjivanje! Ožiljci nas podsećaju na stvarnost prošlosti - iako zarastaju, uvek ostaju predugo. Večeras je umrla skrivena duša u meni; ona koja je večito bežala od očiju ljudi kojima sam se previše želeo dopasti; a na kraju (ili već pri sredini) bi zapazili nevešto pokriveno, prirodno JA, koje ih više nije zapanjivalo. I nastavili bi mi, sa rezervom - koje sam bio itekako bolno svestan, 'verovati' i snalaziti se po strani, za svaki slučaj, ukoliko ja zakažem. Uvek bih uprskao stvar... I ne bi bilo nikog da pogleda MENE, moje pravo biće, ono ekspozirano... ono bolno nesavršeno! Hteo sam biti jed(i)na kompletna osoba u moru faličnih duša - i bio bih, prekratko... samo da bih ubio gorki ukus njihovog napuštanja... Hteo sam ubiti i ono flegmatično u sebi, što je govorilo 'da' nakon 'ne' i ležalo kad je moralo stajati. Sada želim verovati da je ONA pokorila gubitnika u meni... Samo, najmanje kriva svest je najviše ispaštala - i previše puta. Ubio sam NJENO JA! Ciljao sam da budem njen spasilac, bio preblizu i uništio oboje... Molio sam sebe (i zaboravljao na to, patetično htevši svet na dlanu) da se promenim, da zauvek izgubim kukavicu plaćenu preskupo, dok bi mi najsigurnije čuvana uteha i nada - ona - najneprimetnije klizila van, iz srca - naivne riznice u koju sam se previše uzdao. Po prvi put se ozbiljno plašim sutrašnjice... Ovo mi ne sme biti neispunjeno i zagubljeno - zadnji voz mi je 'pred nosom' polako prošao, i pokazao mi da je čekanju došao kraj; pokazao da i ja imam prava u tom redu, više od nekih, razumljivo manje od ostalih. Sledi mi put pešice - nesiguran i spor, bolan i zaslužen (neko mora i za 'najgore' dokazati svoje vlasništvo). Trnje neće biti problem; bol koju vučem i moj trud hoće, veoma.
|
