offline
- PROMETHEUS
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 15 Dec 2005
- Poruke: 3
|
CAO SVIMA!
Dopuna: 20 Dec 2005 19:48
POSTO SAM PROCITAO VASE KUL PESME, ZELIM DA VAM PONUDIM NA RAZMATRANJE OVU MOJU SKROMNU PRICICU.
PA, VI SAD PROCENITE KAVKVA JE.. 
Savrsena nesavrsenost
Sunce je lagano njihalo prolecnu travu fluorescentno zelene boje. Sunce je milovalo, a vetar je njihao tu istu zelenu travu, koja je u ovo doba godine na neki cudan nacin izgledala veoma socno.
U istom ritmu njihala se Pandorina haljina, na kojoj je bilo cvece , isto tako meko I leprsavo kao ono na koje su sada nalegale njene bose noge.
Harmonija savrsenosti: osvezvajuci vetar,leprava haljina,vreli znoj koji se slivao niz njene raskosne grudi,bose, lagane noge I okrepljujuci dodir trave….
U ovu harmoniju savrseno su se uklapale I grane okicene novim sarenim I paperjastim cvecem. Sa nekih su latice otpadale I nosene vetrom obigravale oko Pandore, njenih nogu I zatim nezno skoncavale na travi.
Sve je bilo kao u bajci a ,zapravo, to je I bio problem.
Pandoru je nerviralo sto je ova livada kao bajka,sto je njena haljina kao iz bajke, sto su ptice cvrkutale kao u bajci. Sve to ju je nerviralo na neki neopisiv, zagusujuci nacin.
Oduvek je mrzela onu cistu, destilovanu I neprekaljanu lepotu. Mrzela je onu vrstu lepote koju su svi osim nje voleli. Takvu lepotu je , jos kao dete, nazvala “lepa lepota”.
Pandora nije nikada, niti ce ikada voleti “lepu leputu”. Ona je lepotu videla I onde gde je niko drugi nije video. Videla bi lepotu u maglovitom jutru kroz koje su krivudale blatnjave I umrljane staze. Cak I u povredjenim I umirucim zivotinjama videla bi lepotu, drugi bi tu naprosto videli bolest I crnilo. Pandora je bila jedina osoba koja je u ruznoci umiranja videla lepotu novog radjanja, koja je u ruznoci bolesti videla lepotu ozdravljenja, koja je kroz smrt spoznavala zivot a kroz okove slobodu. Bila je dovoljno hrabra da zagrebe I zatrazi blago ispod varljive povrsine koja je obavijala svaki bogovetni deo ovog jos varljivijeg sveta. Bila je osoba kojoj povrsna lepota njije znacila nista, ako nije imala ulogu . Jer , po njoj, lepota je tu da osvedoci I istakne nesto jos vrednije, jos lepse od same lepote. Lepota bez uloge I namene je kao predivno ukrasena kutija u kome se ne nalazi nista do tamna I prasnjava praznina. Istinski se bojala da drugi u njoj vide samo praznu kutiju ,samo predivni ukras koji ne mora, I ne treba, da radi nista drugo osim da pleni I zraci svojom lepotom. Ukrasi su ukrasi, od njih se ne moze ocekivati jos I to da imaju duhovnost. To bi bilo previse. Pandora, najlepsa devojka na svetu, ima pored spoljasnje I unutrsnju lepotu!? Ostali ljudi to ,prosto, ne bi mogli da podnesu. Unutrasnja lepota je oduvek bula luksuz rezervisan za ruzne ljude.
Lepi su oduvek smatrani lepim ALI glupim. Pandora se oduvek borila protiv te predrasude, koja je bila stara koliko I ljudski rod. ALI (to ali uvek mora da sjebe sve) porotiv predrasuda nije lako. Ruzni ljudi su ljubomorno branili ideju da duhovna lepota pripada samo njma.
Usporila je korak. Osecala je da joj se grlo susi I oci vlaze pri pomisli da je drugi posmtraju na taj nacin. Vatromet boja pred njenim ocima je pocinjao lagano da se muti I stapa u jednu boju, razmazanu I nejasnu. Koprena vrtoglavice joj se polako navlacila na oci I Pandora poce da se vraca u detinjstvo…
- Pandora, pozuri rodjaci zele da vide tvoje crteze! , kroz maglu je dopirao glas pandorine majke.
-Evo me stizem! , odazvala bi se Pandora.
Brzo je popravila svoju novu belu haljinicu I odlucno potrcala ka terasi. Samouverenost kojom su odzvanjali njeni koraci nije poticala od svesnosti da je najlepsa devojcica ,ikad, jos manje od toga sto su njeni crtezi bili lepi, vec od toga sto ce konacno saznati ono sto ju je kopkalo celog zivota : ima li lepota uticaj na uspeh u zivotu? Ovoga puta Pandora im je spremila savrsenu zamku.
Kad je stupila na terasu zaslepeli su je zraci popodnevnog sunca, ali ne toliko da joj ne dopuste da vidi da se na terasi skupila cela njena rodbina.
-Cao Padi!
-Gde si pandorice?
-Kako si seceru?
-Zdravo srce!
Rodbina ju je usrdno pozdravljla. Pandora se nije obazirala na njihove pozdrave I komentare vec se samo siroko ,scenski, osmehnu I poce da deli svoje crteze.
Hodala je lagano putanjom zamisljenog polukruga ,po kojem je posedala njena rodbina, I delila papire iz svojih ruku.Uzbdjenje poce da raste I svi do jednog cinili su isto: Neskidajuci pogled sa njenog lica, njene kose, njene haljinice, sa strahopostovanjem su prihvatali listice koje im je pruzala nezna, krhka rucica. Cinili su to sa zahvalnoscu prosjaka koji nemaju cime da vrate uslugu koja im je ucinjana.
U nekoliko narednih sekundi ,posto Pandora podelila crteze, natade muk. Muk poput onih mukova koji nastaju kada se na nekom takmicenju proglasava pobednik, kada se odbrojava preostalih deset sekundi do Nove Godine, kada doctor objavljuje pacijentu neizlecivu bolest, koji nastaje kada se dragoj osobi ijavljuje ljubav…
Nakon tog muka , za vreme kojeg niko nije skidao oci sa Pandore, pocese komentari na racun njenih crteza:
-Bozanstveni su!
-Ovakva remek dela u zivotu nisam videla!
-Crtezi su predivni!
-Padi, pa ti si prevazisla Leonarda!
Cuvsi to, devojcica prekri rukama lice. Izmedju njenih prstiju stidljivo skliznu jedna kap vode, zatim dve, tri a potom cela kisa. Te biserne kapi vode bile su pandorine suze koje pocese da naviru iz njenih krupnih pametnih ociju. Vec u sledecem trenutku Pandora skinu ruke sa svog lica, ovals ih otiruci o svoju haljinu, I vristeci potrca ka izlazu terase. Trcala je tako silno da joj se cinilo da ce se svakog casa srusiti I da se vise nikada nece dici. Srce joj se treslo poput malog zeca u grudima, a pluca ocajnicki trudila da dograbe dovoljno vazduha I nekako isprate njen neverovatan tempo.
Bila je na izmaku snage,ali nije odustajala, vec je nastavila da posrce ka basti. Udarci njenih potpetica o poplocanu stazu su tako bolno odjekivali da se svima oko nje srce stezalo I grcilo. Svi su jedva suzdrzavali suze, svi osim nje. Pandora nikada ne bi zaustavila nesto tako iskreno I nevino poput suze.
Livada je bila dalko, a put do nje maloj Pandori je izgledao kao vecnost. – Izdrzi, izdrzi jos malo! , bodrila je samu sebe drhtavim, umirucim glasom.
I ,NAPOKON, pred njom se pojavi livada. Nije uspela da sedne ili da se osloni o neko drvo vec se samo bezivotno srusila na cvetni pokrivac.
Za to vreme, njena rodbina nije mogla da se oporavi od soka, poskakali su na noge I svako od njih se pitao da je nije necim uvredio, da nije nekom svojom recju, pokretom ili mozda svojim glasom izazvao devojcicine suze. Ali niko od njih nije izgovorio nesto sto bi je iznerviralo ili povredilo. Naprotiv, svi su je obasipali komplimentima I trudili se da budu uljudni I sto pristojniji u Pandorinom drustvu. Nekoliko trenutaka stajali su kao skamenjeni,ali ipak sedose kad ih Pandorina majka zamoli. Dok su sedali na udobne stolice od pletenog pruca, pogledi im se prikovase za sto na koji su u onom trenutku sveopste panike polozili pandorine crteze. Na ovalnom stolu koji je krasio terasu nepomicno su lezali Pandorini crtezi, ako se uopste tako I mogu nazvati jer na stolu je ,zapravo, lezala gomila potpuno praznih papira. Na njima nije bilo ama bas nicega, ni jedne sare , ni jednog poteza bojom ili olovkom, bili su beli I cisti – bili su prazni. Tada im je bilo jasno da su se uhvatili u pandorinu zamku. Jedna sedmogodisnja devojcica im je smestila na nacin na koji ne prilici njenom uzrastu, dokazala je da nije samo lepa, vec I pametna. Svi na terasi pocrvenese, jer svi su bili krivi, svi do jednog su bezrezervno hvalili crteze koje nisu ni pogledali, jer pogled im je celo vreme bio prikovan na Pandoru I njenu lepotu. Stid im se uvlacio u kosti jer im je jedna devojcica pokazala koliko su nepravedni I povodljivi. Jedna devojcica je danas videla kave su oni nule od ljudi, I bilo ih je strah, jer deca ne zboravljaju I nikada ne propustaju sansu da vas podsete na vase greske.
Daleko od njih Pandora je lezla u svojoj livadi, u kojoj se osecala poput Eve u rajskom vrtu. Napokom je dobila odgvor na svoje pitanje I on je glasio :
-DA, USPEH U ZIVOTU, I TE KAKO, ZAVISI OD LEPOTE!
Boleo ju je taj odgovor I poput maca je probadao njeno , poput fetusa, zgrceno telo.
Ali nije uradila nista samo je tiho jecala I venula na livadi na kojoj je sve oko nje cvetalo…
***
Jacina bola ju ju polako budila iz ovog sna koji je licio na putovanje kroz vreme.
Bila je iznenadjena time sto je bol bio toliko stvaran I time sto joj se pogled na svet upset nije promenio. Bio je isti kao pre 11 godina. Boje oko nje ponovo pocese da bivaju jasne, sve je bilo kao pre. Da sve je bilo kao pre ako se zanemari cinjenica da se noc lagano spustala na bastu I da su nocni zrikavci vec uveliko otpoceli svoje muzicko nadmetanje. Nije mogla da veruje da je cello popodne provela u sanjarijama o detinjstvu. Po svemu sudeci morala je da krene.
Zadigla je haljinu I potrcala istom onom stazom kojojm je trcala kada je bila unesrecena cinjenicom da ce joj lepota obeleziti zivot. Vesto je zvijala zajedno sa stazom izmedju drvoreda ne skidajuci pogled sa mesecine koja se poput mleka razlivala po tamno plavom nebu na kojem je ogrnut oblacima spavao mesec, veciti sanjar I putnik koji neprekidno putuje kroz male uspavane gradove I uzurbane metropole. I dok je tako posmatrala mesec I razmisljala o tome kako sirno vise voli da putuje u romanticne primorske gradice nego u metropole jer ga njihov sjaj sigurno tera da se postidi, Pandora stade kao ukopana, neznajuci zbog cega , neznajuci zasto. Osvrnu se oko sebe u zeji da nadje odgovor zasto su je noge bas ovdeizdale. Na ovom delu staze nije bilo niceg , cak su I pogled na mesec zaklanjali gusti cetinari, nije bilo niceg posebnog do jedne bare koja je bila puna tokom cele godine, cak I za vreme najjacih vrucina.
-Bara. Da, bara! , povika Pandora. Setila se da je kao mala uvek posmatrala tu baru sa zeljom da se u nju baci, ali (opet ono ali sto sve zajebe) se uvek pribojavala da ce zbog toga dobiti batine I da ce joj biti zabranjeno da ponovo odlazi u setnju livadom , atako nesto Pandora ne bi mogla da prezivi. Vezala se za ovu livadu a posebno za jedan stari hrast, koji se nalazio usamljen na samoj sredimi livade koju su okruzivali cetinari, na njemu je Pandora ,kada je ucila da pise, nozem ispisala svoje ime. Roditelji bi joj zabranili odlazak na livadu, ali sada je imala 18 godina I bila je nezavisna, ai roditelji vec duze vreme zive u iznajmljenom stanu u gradu u kome rade kao pravni savetnici jedne firme koja se bavi izvozom secera I dolazili bi samo vikendom, a danas nije vikind. Znaci nista je ne sprecava da ispuni svoju staru zelju.
Odaljila se dvadesetak metara odbare a zatim joj potrcala u susret. Napravila je savrseno istezanje ligamenata, odskocila visoko od zemlje I pala u nesavrseno, prljavo blato. Blato kao da se radovalo ,tom ne najavljenom susretu sa lepotom koja je bila u potpunoj suprotnosti sa njim, prstalo je na sve strane. Pandora se neko vreme valjala zajedno sa haljinom, ali ipak odluci da je skine. Njeno telo je zablistalo na mesecini.Njene potpuno razvijene grudi, zadnjica koja je bila poput jabuke I struk na kojem bi joj zavidela svaka violina, sve na njoj je bilo savrseno.
Mazala je svoje telo vrelim blatom a njen smeh je odjekivao izmedju stabala.
Bila je srecna I zadovoljno se obukla uputvsi se ka kuci.
Kada je stigla sva svetla ,osim onog na terasi, bila su ugasena.
Znala je I zbog cega. Sluzavka Minerva ju je zbrinuto cekala. Znala je za minevru otkad zna za sebe.
Minerva je bila iz susedne drzave I u ratu ,koji se zavrsio negde kad se I Pandora rodila, I zgubila je sve porodicu imovinu I zajedno sa ostalim izbeglicama prebegla u Pandorinu zermlju. Fabrika secera je jedva docekala izbeglice kao vrednu I jeftinu radni snagu I raspisala audijenciju za prijem radnika. Sasvim slucajno Pandorin otac je bio jedan od pravnika u komisiji koja je odlucivala o prijemu radnika. Isto tako, sasvim slicajni intervjuisao je onu grupu srecnika koja je usla u najuzi izbor. U toj grupi bila I minerva.
–Bila je svrsem radnik prisecao, priseca bi se cesto njen otac, ali ogromno tezak fizicki rad trosi zene!
Posto da se Minerva kako rece pandorin otac brzo “istrosila”, dobila je otkaz a na njeno mesto je postavljen veoma mlad muskarac.
Buduci da se njen otac , u tom kratkom periodu, veoma vezao za Minervu zbog toga sto ga je jako podsecala na pokojnu majku, iz sazaljenja joj je ponudio posao kucne pomocnice. Od tog dana Minerva I radi I zivi u njihovoj kuci. Kao kucna pomocni I sve vise kako Pandorina guvernanta. I na posletku postala je neka vrsta alternative za roditelje kada su ovi , zbog posla, odselili u grad.
Ista ta Minervaa je ,sada, sedela na terasi I sokirano posmatrala Pandoru.
-Dete pa ti si poludela, jel vidis na sta licis? Gde si samo nasla toliko blata?
Vidi joj haljinu , o boze! A tek kosa? Ulazi u nutra razboleces se!
Minerva nije mogla da se osvesti od soka, jos kada je primetila da se Pandora smeje, odluci da po prvi put na nji povisi ton:
- Pandora, srami se, imas 18 godina a jos se ponasas kao dete, roditelji bi bili nesrecni da te takvu vide. Uzas! Pandora, dmah pod tus!
Ali to nije imalo nikakvog efekta, Pandoru to jos vise oraspolozi, nije obazirala na njene kritike vec se samo mirno uputi ka kupatilu…
Kada je sa svog tela sprala prljastinu I nesavrsenost blata bila je ona ista, cista I savrsena Pandora.
Kao sto je I predpostavljala, u dnevnoj sobi joj je cekala Minerva. Na stolu ispred nje bile su dve case caja. Primetivsi pandoru minevra poce da se izvinjava:
- Izvini ,padi, nisam mogla da te gledam tako blatnjavu, a I sama znas sta bi tvoji roditelji rekli to….
Pandora ne rece nista samo je mirno sela Ispila caj na iskap , osecajuci minevrin brizan pogled na sebi.
Minerva nije brinula zbog toga sto Pandora nije nisa govorila, ovaj vecernji caj su uvek pile cutke, provodile su toliko vremena zajedno da su se razumele I bez jedne jedine reci. Minerva je bila zabrinuta jer nikada ranije nije videla pandoru prljavu. Navikla je na razne ludorijre sa njene strane ali nikada do sada nije je videla prljavu, uvek je bila savrseno cista. Ostala je da pije svoj caj I kada je Pandora ustala sa stolice nije rekla ni rec vec ju je samo pogledom ispratila do sobe.
Odvojisi pogled od nje, pogleda na sat . bilo je kasno I ona se umorno odvuce do kreverta razmisljajuci o poslovima koji je sutra cekaju.
Pandora je ucinila isto I shvativsi da je sutra ne ceka nista posebo od posla, ostalo joj je samo jos zalivanje cveca, polozi se po krevetu. Skinula je odecu, ne dizuci se iz kreveta, I tek kada je bila potpuno gola pridje ogromnom ogledalu koje se nalazilo ispred kreveta. Plasio jo je sopstveni lik:
Plava kosa se slivala niz ledja u predivnim loknama, padala je tako lagano po njenim ramenima, na nacin kojem nije dorastao ni jedan vodopad. Ramena su joj se opirala svakoj definiciji. Grudi su bile mekane ali I cvrste u isti mah, malo zaostrene na mesu na kojem su bile nabubrele I uzavrele bradavice. Struk, koji se tako eroticno uvijao ka unutra I pozadina ,koja se jos eroticnije izvijala van, nastavljali su se na izvajane noge, listove,pete I zavrsavali sa neznim devojackim noznim prstima. Sve to stapalo se u savrseno drzanje. Drzanje koje je u sebi sazimalo I aristokratsku krutost I deciju nevinost. Drzanje koje nije imao niko, do ona savrsena I neponovljiva Pandora.
Mrzela je ogledala uvek su je podsecala da je drugacija od ostalih, da je razlicita. Zato je samo snazno odgurnula ogledalo, do tog trenutka uljuljkano u svom gvozdenom postolju, I ono se razbi u million sitnih komadica koji su leteli kroz sobu.
Zvuk lomljave probudio je Minervu I ona se trze iz kreveta. Nekoliko trenutaka stajala je tako polu podignuta u krevetu ali ubrzo shvati da je to Pandora razbila svoje ogledalo, nije joj bio prvi put. Minerva bi , u Sali govorila : - Drago dete razbvila si toliko ogledala da bi bilo sasvim dovoljno za 7000 nesrecnih godina.
Lomljava ogledala nije bilo nista novo I Minerva samo promeni stranu kreveta.
Na spratu iznad nje Pandora se divila raznolikosti milonina svetlucavih delica, ostacima nekadasnjeg ogledala. Mislila je kako je danas njen dan. Prvi put joj je neko rekao da je nesavrsena. Prvi put joj je neko rekao da nije savrsena, da nije predivna, da nije najlepsa. Bila je istinski srecna jer joj se ostvarila jedna od dve zivotne zelje:
DA JOJ NEKO UPUTI POGRDNU REC.
Drga zelje je bila : DA NE ODE U RAJ. Pandora je bila , I suvise, zauzeta svojom cistotom I bezgesnoscu, da nije htela da se hvata u kostac sa necim kao sto je raj.
Uostalom, njoj je raj bio dosadno mesto. Tu postoji samo protok vremena, tu su svi isti, cisti I bezgresni I tu se ne desava nista zanimljivo. U raju nema ,cak, ni TV-a. Pandora je iznad svega zelela da se oslobodi atmosvere savrsenog, zato ju je I sama pomisao na raj terala da se najezi. Znaci, nista od od odlaska u raj.
Da bi ostvarila svoju drugu zelju trebala je da pribavi katu za pakao. Nije dugo razmisljala, kad nesto ubilacko sevnu u njenim ocima. Prisla je krevetu I ispod jastuka izvukla noz , isti onaj kojim je na hrastu ispisala svoje ime, I posmatrala ga neko vreme.
-EUREKA!!! , povika I sjuri se niz stepenice ka Minervinoj sobi…
Kada je sve bilo gotovo, Pandora je bila gola I isprskana krvlju.
Doteturala se do svoje sobe, ostavljajuci za sobom krvav tarag, I polozila svoje drhtavo telo na krevet.Osecala je kako se u njenoj utrobi radja mala, ranjiva zver krupnih radoznalih ociju.
osecala je njeno malo avetinjsko telo u sebi. Ali to telo bilo je malo samo na kratko, zadojeno pandorinim strahom pocelo je da raste I da razdire njenu utrobu.
Vristala je pod napadima bola I bila je zedna. Pluca su joj bila poput uzavrele Sahare sa uskomesanom I rasprsenom vrelinom peska. Pandora je u potpunosto osecala saharu u svojim plucima.Osecala je svakog insekta zaranja ili izranja iz njenog peska, svaki karavavan koji za sobom ostavlja tragove kamila I ljusi, osecala je svaku zivotnju I svaki trn u pustinji svojih pluca. Zatim je krenula rukama ka svoj vagini.
Ostatak noci provela je masturbirajuci dok je ispod nje, na prvom spratu lezalo bezivotno Minervino telo.
***
Sutradan je Pandora spakovala svoje najosnovnije stvari, prekrila Minervino telo belim carsavom, zalila cvece, doruckovala I kreniula ka kapiji da po prvi put izadje u spoljasnji svet, da po prvi put oseti slobodu.
Zakljucala je je kapiju za sobom I zavrljcila kljuceve prekop kapije nazad u dvoriste u koje sevise nikad nece vratiti.
Iako o svetu nije znala nista, samo ono sto je gledala preko TV-a, zanala je dovoljno da dodje do prvrve autobuske stanice.To je bar bilo lako, tu je sa Minervom svakog petka cekala svoje roditelje, a svake nedelje ih ispracala.
Sele je u jedan, zati u drugi, treci, cetvrti autobus I otisla u jedan mali gradic koji je bio na bezbednoj udaljenosti od njenog proslog zivota I Minervinog mrtvog tela. U tom gradicu je provela jedan deo svoga zivota kao prosjak, ako se to uopste moze I nazvati prosjacenjem jer je prihod koji je dobijala prosjaceci cesto premasivao neciju platu, lepota je odradila svoje. Tako je zivela sve dok je na ulici nije spazila jedna ridjokosa zena u dugackom crnom mantilu:
- Ja sam Lilit, imam za tebe super posao! ,rekla je ridjokoisa.
I od tog dana Pandora je radial u striptiz baru koji je drzala lilit. Bila je zvezda veceri I imala je tu cast da bar nosi njeno ime : “STRIPTIZ BAR PANDORA”.
Ali taj deo price nije nimalo zanimljiv (jer mislim da me mrzi da kucam). Bitno je samo da je Pandoru proganjla savest zbog Minerve, pogotovo kada je procitala u novinama da je njen otac prihvatio u potpunosti krivicu za ubistvo. Nije mogla sebi da oprosti, isto tako nije mogla da se vrati kuci jer se zavetovala da se nikad nevrati.
Bilo kako bilo, Pandora je jedno jesenje vece odlucila da izvrsi samoubistvo. Ispratila je poslednjeg musteriju I onako gola napisala oprostajno pismo. Zatim je iz svoje torbe izvadila isti onaj noz kojim je na hrastu ispisala svoje ima, kada je bila desetogodisnja devojcica, isti onaj noz kojim je ubila Minervu. Podigla je visoko noz I usmerila ga svom vratu, napravila je savrsen rez uz grkljan I krv se razli ponjenom dekolteu poput savrsene ogrlice. Kada je Lilit dosla da vidi svoju zvezdu, imala je sta I da vidi.
Pandora je lezala ,prerezanog grkljana ,u sobi punoj svile I skupocenog namestaja a pored nje je bilo njeno oprostajno pismo:
Uposlednje vreme cesto placem.
Dok pun mesec svojim ledenim zracima kupa ovaj mali, usnuli, zakrzljali, ali na neki cudan nacin jos uvek zaljubljen grad, osecam da sam sama
i nesrecna, da sam jedna od onih ljudi koji su osudjeni na dozivotno lutanje i dozivotno taraganje. Osecam da cu zauvek lutati, lutacu i onda kada se ne budem pomerla sa mesta . Osecam da cu tragati za necim, cak i ako budem pronasla sve
u zivotu. Osecam da sam jedna od onih ljudi koji bi sa drugima podelili sve, ceo zivot. Jedna od onih ljudi koji se ne plase ratova, suocavanja i borbi, ali koji su , ipak, zeljni mira cutanja i prastanja. Jedana od onih ljudi koji bi vam pruzili i dali sve, bez pitanja : zbog cega, zasto?
Shvatam da sam time osudjena na propast, na umiranje pre smrti, jer ma koliko zelela da sa nekim samo setam uskim stazama zivota, da sa nekim posmatram tople panorame usnulih gradova kroz zamagljene prozore plavih vozova, nikako ne supevam da pronadjem nekog ko bi pristao da bude toliko hrabar da otvori svoju dusu i pokaze njene najvece dubine. Nema vise onih ljudi koji bi sa vama isli na kraj sveta, gazili sa vama prasnjave puteve i brali uzdrhtale zvezde sa plavih nebeskih svodova. Nema ljudi koji bi sa nekim podelili malu kucicu negde daleko. Nestali su, otisli su ljudi sa velikim srcima, poput jata uplasenih golubova. Rasirili su svoja krija i izgubili se iza dalekog horizonta, odlazeci u toplije krajeve.
Mozda ce se nekad vratiti ti ljudi koji umeju da vole i nesebicno dele svaki trenutak svog zivota, a do tada ostacu sama poput nekolicine onih koji su ostali da trunu u ovom hladnom vremenu, poput zutog jesenjeg lisca. Tesko mi je da glumim srecu i onda kada sam tuzana da zivim i onda kada sam mrtava , teko mi je da trazim ono sto zasigurno necu naci.
I sada razmisljajuci o svom zivotu, onom pravom, u ovoj hladnoj jesenjoj noci, shvatam ,po kozna koji put, da sam sama
poput usamljenog hrasta u sumi hladnih cetinara. i zelim da rasteram ove uzavrele snove koji su se nocas svili u mojoj krosnji iluzija, ogrubeloj od rana surovog zivota. Proklinjem svoju dusu veceras, jer vrelija je nego ikad, preklinjem je sto je vrela u vreme kad cvece vene i zemlja mrzne, proklinjem je sto vrela je kada hladnim severnim vetrovima vise ne putuju topli sapati mirisnih daljina, sto topla je u vreme kada sum mora zamenjuju sumovi umirucih biljaka. Zao mi je, zao mi je tog cveca koje vise nikda nece ugledati neko novo sunce i neko novo leto. Zao mi je zivota koji venu i odlaze u zaborav. I ako mozda negde daleko ili blizu postoji neko ko isto tako kao i ja zeli da sa nekim podeli svoju dusu, zelim da mu kazem da se neda da ceka i da osliskuje vetar jer mozda ce mu jednog dana ili jedne noci, kad ceo svet spava, taj vetar sapnuti da negde postoji neko ko ume da voli…..
I nemoj da ga obeshrabri to sto meni sapnuo nikad nije, iako sam toliko puta slusala
huk tog vetra, vetra koji dolazi iz zitnih polja koja pucaju semenom.
I ako nekad pronadjete ove reci i zelite da pomognete jednom usamljenom hrastu prerano svelom u sumi hladnih cetinara, prepisete ove reci na neki papir i puste ih da odlete sa vetrom u neke toplije krajeve u neka topla mesta, u neke tople ruke, pustite ih da lete, kad vec ja nisam mogla…
Dopuna: 20 Dec 2005 19:59
da se iskupim za OCIGLEDNE gramaticke greske i greske pti kucanju 
saljem vam malo svoje poezije:)
KISA I DIM
Dok te zamisljam promrzlu na ulici kisnog grada,
zelim da te ukradem od sveta koji te neprestano krade od mene,
prigrlim, povedem negde i sapnem: kako te volim kao sto je Arsen voleo
Ines , Santic Eminu…
I dao bih zivot da svoju sudbinu uz izguzvanu i vlaznu ruzu , ubranu u
toj hladnoj noci, stavim u tvoje ruke…
Skinuo bih koprenu sa tog grada, koji je zbog tebe postao olicenje ljubavi,
i od nje izatkao najlepsi nocni san da njime ukrasim rever tvog kaputa,
da njime pospem sve ulice i sve gadove u kojima ce tvoje potpetice odjekivati kroz noci slicne ovoj, obavijem njime sve usnule vozove i
uzurbane automobile u kojima ces ulaziti, umorna i sama, elegantno podvlaceci haljinu ispod kolena, kako bi lakes sela…
Smestio bih taj san cak i u dim tvojih cigareta, dim koji ce vetrovi raznosti
Kroz uspavane I blage krajeve uspomena,
u dim koji ,jedino meni, tako jako mirise na ljubav…
Ali znam da je to samo san jednog nesudjenog pijanca,
jedan od onih snova koje sa vama niko nece da odsanja …
Nadam se barem da ces ga odsanjati sa nekim ,mozda, i negde,
ako vec neces samnom i sada…
-Jer niko tako lepo ne stoji na ulici kisnog grada…
|
