offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
Мобинг-психички терор
Комнетар
МОБИНГ-ПСИХИЧКИ ТЕРОР
У средствима јавног информисања покренута је једна табу тема МОБИНГ или ПСИХИЧКИ ТЕРОР- под различитим насловима: у дневним новинама ЖРТВЕ МОБИНГА, Газде се осилиле, На хиљаде запослених трпи њихов терор...
Злостављање на послу оставља тешке трауме. Ретко ко је узимао учешће у коментарима на ову тему на интернету-изгледа, још постоји страх од последица, моћи психичког злостављања.
Као неко ко је доживео у прошлости ноге психичке тортуре, до злоупотребе и лекарске етике и положаја директора, локалних и републичких моћника у државним институцијама-а да то злостављање нажалост због својих критичких ставова и далје траје; лично сам предходних година на интернету ТВ Б92, а и ове године у неким новинама-а и интернету, узео учешће у коментарима на ову тему. Тако сам на основу чега што сам преживео, свога искуства и објављеног на ову тему истраживања-решио да напишем овај чланак и покренем ову по мени табу тему за широку јавност.
Мобинг је, по дефиницији, психички терор, непријатељски или неетички вид комуникације која потиче од једне или више особа, систематски усмерен против појединца у беспомоћној или незаштићеној позицији, а који се не може ослободити јер се поступци мобинга непрестано понављају-каже Емилија Антић-Обреновић, координатор нишке канцеларије Удружења „Стоп мобинг“, основаног пре три године у Вршцу.
Мобинг-од енглеског глагола „ту моб“-насрнути, навалити на некога-представља и сексуално узнемиравање, игнорисање, исмејавање, претњу, закидање на заради, насртај на част и углед, кршење основних људских права и још много штошта чему су људи у Србији данас изложени, а о чему нерадо говоре-каже Емилија, која је као новинар, после 23 година стажа у Нишким новинама и на градској ТВ, била жртва мобинга и сада је на евиденцији незапослених.
Послодавци на разне начине своје раднике понижавају, прете им и узнемиравају, али се о томе нерадо говори. Ангажују „професионалне мобере“, чији је циљ да малтретирањем смање број запослених. Удружење „Стоп мобинг“, после Вршца, Београда и Ниша, наредних месеци ће добити и своје канцеларије и координаторе у Пироту, Лесковцу, прокупљу, Врању и другим градовима широм Србије.
Каже да им је за сада основни циљ да, преко медија, синдиката, невладиних организација и на друге начине, просто натерају нашу законодавну власт да се мобинг законима дефинише као кривично дело, како је дефинисан у западноевропским земљама.
Jер, најдрастичнијем мобингу је изложено на хиљаде запослених који код приватника раде на црно, или су у некаквом радном односу, затим бројни радници који се у процесима транзиције и приватизације проглашавају за „прекобројне“, па и запослености, нарочито они они који су пред пензијом, и који стално живе у страху за своје радно место.
Према најсвежијој статистици ЕУ, једна од стотину мобингованих особа одлучује на самоубиство, три од сто једноставно напусте радно место, док многи трпе озбиљне здравствене последице које се често завршавају и најтрагичније или с тешким психо-физичким оштећењима.
У коначном збиру, жртве постају и читаве породице. Ово је табу тема у Србији-о њој се и даље ћути. На ТВ Б92 први пут се јавно могло чути малтертирање и иживљавање газди, а и директора-радница на радно место.
Подржавам новоформирано удружење „Стоп мобинг“ у Лесковцу-али за сада мале вајде од тога.
Овим апелујем на нашу јавност и скупштину Србије да се што пре донесе закон у дефинисању мобинга-психичког терора, као кривичног дела. Због страха за егзистенцију -запањујући су психички, па и физички терори приватних Газди над радницима у Лесковцу, Власотинцу и другим мањим местима југа Србије.
Страх за егзистенцију и немоћ пред насиљем и безакоња, прековремено неплаћени рад, сексуално злостављање Газди, рад на „црно“; наводи све понижене и тортуром повређене на немоћно ћутање. Наравно да такав вид злостављања на послу оставља и тешке трауме по живот.
Да би се избегао психички терор-мобинг, прво мора да се донесу хуманији закони у скупштини Србије, који ће штитити права радника у сфери рада, онда да се снмање овлашћења директора и власника приватних фирми; потом донесу строги закони за шиканирање радника и по цену затвора и затварања фирми.
Овако страх за голи живот, сиромаштво и безнађе, велика су подлога за могућност злоупотреба положаја и моћи власти приватних Газди, директора и разних начелника-приватних фирми и државним институцијама на Југу Србије.
Дакле, у Србији без владавине права, правдер и морала-мобинг(психички терор) остављаће стресове на радна места и даље ће се ширити као опака „зараза“ самоуништења радне способности и угрожавање живота радника, обесправљених, сиромашних, ојађених, експлоатисаних радника у времену транзиције „суровог капитализма“.
Мобинг, односно злостављање на послу, постоји веома дуго, од када и људска потреба за влашћу, али је реалтивно скоро препознат и озбиљно се изучава.
Синдикат лекара и фармацеута је због чињенице да све више здравствених радника пријављује те проблеме на својим радним местима, али и због тога што се осећају позваним да се позабаве проблемом са стручног аспекта, направио стручну анализу те појаве.
-У Србији чак 60 одсто запослених стрепи од губитка радног места и скоро сви могу постати жртве мобинга. Та врста злостављања наноси штету људском здрављу и достојанству и оставља веома дубоке последице на појединце, али и на неколико веома важних аспеката друштва у целини. Нико се, међутим, тим проблемом не бави систематски-каже доктор Александар Радосављевић, један од коаутора стручног рада о злостављању на послу.
ЈЕДИНИЦА ЗА МЕРЕЊЕ СТРЕСА
- Злостављање запослених је могуће доста прецизно измерити помоћу неких показатеља и та нова наука се назива мобингометрија. За сада нема мерне јединице за злсостављање, али постоји потреба да се она ускоро успостави. У сваком случају, количина мобинга је једнака интезитету и времену трајања таквог стања-каже примаријус доктор Зоран Иванов, преседник Синдиката лекара и фармацеута Србије.
По подацима ове публикације, у САД је мобингу изложено око 25 одсто радника, а у Великој Британији 13 одсто. Занимљиво је да је знатно већи број злостављених радника у ЕУ, и то у њеним старим чланицама, односно у високоразвијеним земљама. О томе да је у земљама транзиције мањи проценат мобинга, постоје различити ставови, од тога да се ови случајеви не мере адекватно, па до оних који верују да је из комунистичког периода „преживела“ и брига за радника и његов статус.
Злостављање на послу спроводи руководилац, вертикално, притиском на једног по једног радника, док их све не угрози. Хоризонтални мобинг је „мобинг међу једнакима“; када група радника одабере једног кога сви злостављају.
Запослени могу бити понижавани искључивањем из социјалног општења у фирми, угрожавањем приватности и атаковањем на здравље. Претрпавање радним обавезама, које је немогуће обавити, али и потпуно искључивање приликом поделе радних задатака су једнако ефикасне методе понижавања и исцрпљивања радника.
Последице дужег подношења овог стања су сличне последицама посттрауматских поремећања, упозорава Синдикат лекара и фармацеута Србије.
Тако код таквог радника почиње да пада мотивација и креативност у раду, а наставља се депресијом, анксиозношћу, опсесивним понашањем и бројним органским обољењима.
-Тако су жртве готово увек вредни људи, али и они који указују на неправду и неправилности. Забрињавајуће је да су на удару све више инвалиди и веома млади. који су тек почели да раде, али и старији радници пред пензијом. Злостављачи су егоцентричне и нарцисоидне особе, које на тај начин покушавају да превазиђу личне проблеме, чиме доказују правило да иза сваке препотенције стоји нека импотенција. То се односи и на цело предузеће. Нема мобинга без болесне фирме. Тамо где се форсира култ каријеризма, где је лоше планирање и организација рада, створен је простор за злостављање-објашњава доктор Радосављевић.
Антимобинг тим, како себе назива група стручњака која је заједнички радила на овом пројекту, сматра да је доношење закона у овој области један од приоритетних задатака владе. Разлог је у потреби целовите заштите радника, али је регулисање ове области и услов за улазак у ЕУ. Послодавац се мора сматрати кривично одговорним, а жртва може тражити надокнаду.
На крају се поставља логично питање. Да после криминализоване државе, у којој тајкуни имају галвну реч-сви смо постали „мобинговани“. Тако психички прогон, још из времена Тита, Милошевића-сада се наставља у још горем облику.
Мобинг, у значењу прогона, бојкота, хајке ради понижења, пљачке радника жртве-само је то кукавички и садистички „колоплет“ (систем) мобера, по вољи и њему подложнихј, према мобираном.
Иницијатори мобинга лагано, садистички убијају малтретирањем и насиљем: ускраћивањем права или обавеза на које мобирани, као део колектива, мора да има право! („Мора“ јер у противном, без мрцварења, треба да добије отказ!).
Писац овог чланка је то добро „осетио“ последице Мобинга у Титовом, Милошевићевом и овом времену: присилни отказ, злоупотреба лекарске етике, положаја и права; шест година без посла, претрпљен нервни слом и још горе-неколико пута покушаја и физичке ликвидације; а тај психички терор траје до данашњих дана.
Данас као да је право време мобинга“ Србија, која увек креће изпочетка, права је земља за мобере-директоре разних „фела и фирми“. Не само приватнике, већ и срећнике који су се докопали руководећих места у државним институцијама. Они те установе сматрају приватним пленом, а запослене робовима. Зашто? Зато што су се борили, гурали до директорских висина из личних, дакле, себичних интереса, те им је и освојено-плен!
Раднике су претворили у полтроне, кукавице, просјаке. Логично, и сами су захваљујући управо тим својствима доспели до висина власти. Да би такав директор хранио свој (назасити) его, тј. Садизам, он чим посумња да би му неко-нешто умањило величину, креће у мобинг. Каква држава, покрајина, град, грађани. Директорски интереси и ћефови су најпречи! Кад служиш директоровој фотељи, служиш народу, држави, образовању, науци и култури.
Често се у Србији може чути:- како изнутра, крв пију себичњаци, алавци, циници, садисти, медиокритети, незналице и кукавице док јој, споља кидају удове познати крвници помогнути доказаним освајачима светова-колонијалним силама. Тако је то у сурово време живота у Србији. Није случајно што је и овако негде забележено:“ И не убија Србија, како на једном новосадском зиду пише (графит), већ Србију убијају“.
19.септембар 2007.године Власотинце
Мирослав Младеновић наставник
Из рукописа : ТРАГ ВРЕМЕНА (Чланци и Писма)
Аутор: Мирослав Б. Младеновић-Мирац
Власотинце, 2009.
27. март 2010. године Власотинце Србија
Мирослав Младеновић, локакални етнолог, историчар и просветни радник
|
