offline
- Pridružio: 02 Avg 2013
- Poruke: 31
|
Napisano: 08 Avg 2013 2:21
Ovako... ne znam stvarno odakle da pocnem... razmisljao sam o tome da li da otvorim ovu temu, ali sam na kraju ipak odlucio da ovo ucinim... jer smatram da mi je pomoc, savet, bilo sta, zaista potrebna...
Pre nego sto pocnem sa pricom, da upozorim sve, da je ovo najneverovatnija prica koju ste ikada culi, odnosno procitali, nadam se da ce naici na razumevanje, jer ovo je zaista nesto posebno, i da cu dobiti neki savet... I da je prica koja cu ispricati u detalje, da bi shvatili celu situaciju, jako duga, tako da cu verovatno pisati vise postova, ali bih ipak molio da ispostujete moj trud i zelju da zatrazim savet na forumu koji dugo pratim, posebno ovaj deo... i da procitate sve, da bi shvatili sve...
Ovako: Upoznali smo se pre 4 godine. A u stvari, nikada se nismo upoznali. Tada smo bili mladi, ona je imala 14 godina, kao i ja... U stvari, do 2010 godine, ja nikada nisam znao za nju... Jer se ona zaljubila u mene jos u maju 2009, mastala o meni i nadala se da ce taj san jednom postati java i da cemo se jednog dana upoznati i biti srecni. Jednog jutra je, sticajem okolnosti, otisla na jedan forum, citala i naisla na moje poruke, koje sam tad dosta pisao, jer sam bio jako mlad i zainteresovan za taj forum... kada je krenula da se smeje i zabavlja citajuci moje poruke, a i odusevljava mojim stavovima, shvatila je koliko sam ja super decko i koliko se zainteresovala za mene, a ubrzo i zaljubila, nevino, nezno, prvi put u zivotu... A onda je, nakon vise od godinu dana, doslo vreme da i stupimo u kontakt... poslala mi je poruku na jednom drugom forumu, srodnom prvom, koji sam ponekad posecivao (a onaj drugi sam prestao u novembru 2009., pa se zato nismo ni upoznali, iako je to jos ranije htela), cestitavsi mi rodjendan, i rekavsi da se ne znamo, ali da mi zeli sve najlepse, da me zna sa foruma... S obzirom da ja ni taj drugi forum nisam neko vreme posecivao, tu sam poruku procitao tek kad mi je rekla za to, u septembru 2010, kada je i krenuo kontakt izmedju nas dvoje... to smo ucinili na onom prvom forumu, koji je ponovo, nakon manje od godinu, postao aktivan, i ja ponovo dosao na njega, a to je ucinila i ona, jos pre mene, nadajuci se da ce me sresti... rekla je da se jako zainteresovala za mene i htela da me upozna, jer sam jako zanimljiv, dobar i duhovit decko... krenuli smo komunikaciju, ali posto sam ja bio to vreme u bolnici (kasnije cu malo pojasniti i vezu boravka u istoj sa nasom ljubavi...), nisam bio preterano zainteresovan za dopisivanje sa novom osobom, koju nikad nisam upoznao sa proslog boravka na forumu (iako sam stekao zaista dosta prijatelja na istom, ona se na taj forum tek kasnije prikljucila...), a i ni za taj forum preterano, ali sam pozeleo da vidim i sretnem da li su tu opet neki moji prijatelji... tada sam bio jako razocaran u zivot, u neku ruku, pre svega u ljubav, jer sam tada mislio da zbog mojih problema nikada necu pronaci toliko zeljenu pravu ljubav... ali sam imao nadu da cu ipak postati kao i svi drugi, da cu ozdraviti i da ce se boravak u bolnici, jako dug, konacno zavrsiti, i da cu ja izaci kao nov decko... i onda se pojavila ona, koja mi je bila na pocetku malo dosadnjikava, jer mi je slala pp-ove, nekad i vise njih, cim bi videla da sam online na forumu... samo mi je pricala kako sam joj zanimljiv, terala da se dopisujemo... sto je mene jako mrzelo, pa sam poceo i izbegavati jedno 10-tak dana veci boravak na forumu zbog nje... Ali, avaj, u neku ruku, ona mi se, kao devojcica koja se ocigledno nalozila na mene, cinila kao jako slatka, pa sam ipak prihvatio dopisivanje, odgovarao joj, mada ne preterano, a ona je bila presrecna citajuci svako moje slovo... mada i tuzna kad joj odgovorim prakratko, odmah bi govorila da nece vise da mi dosadjuje, jer je dosadna meni... iako joj ja to nisam govorio. i onda, nakon 2 meseca dopisivanja otprilike, ja sam malo bio aktivan, pa neko vreme nisam... ona je postajala sve konkretnija, i priznala mi u decembru, da je zaljubljena u mene, godinu i po dana... Na to sam joj ja odgovorio pristojno, da zaista trenutno nisam spreman za neka nova poznanstva, i da sam iznenadjen, jer su ipak to bili prvi meseci mojih susreta sa njom... I da joj dajem do znanja, da jednostavno ne mogu biti s njom, osecati isto, ali da se nikada ne zna, i da nekad, ko zna, mozda i bude nesto izmedju nas, a dotad mozemo biti samo drugovi... ona je to prihvatila, iako pomalo tuzno i razocarano, ali svakako je ocekivala takav odgovor, sto je i normalno...
A onda je dosla i 2011... ja sam nakon tog njenog priznanja bio aktivan na forumu, ali ne puno, a i mi nismo preterano pisali, ali nije da nismo... ali se sve promenilo te 2011... ja sam izasao iz bolnice pre same NG... A nakon razmene cestitki, krenuli smo, kako sam ja dosao iz bolnice, vise i pisati... i onda tako, ja sam, posto sam bio stalno u stanu, zbog oporavka, a i drugih stvari, koje cu tek objasniti, krenuo vise pisati s njom, kao i na forumu, jer je i tamo bilo aktivnije, i tako smo se polako zblizavali... Toliko da ja, iako i dalje nisam bio zaljubljen u nju, dobijam neki cudan osecaj, koji nikad nisam iskusio, privrznosti prema njoj, bliskosti, ne znam ni ja sam cega, ali svakako znam da nije bila zaljubljenost... nekako mi je bila tako slatka, zanimljiva, cudna pre svega, odavala je utisak prave nevine i nezne devojcice, sto i jeste bila... A i bilo mi je iskreno zao, sto sam svojom pojavom i samo recima doveo do toga da ona, koja me nikad nije upoznala, bude zaljubljena do usiju u mene, masta o meni, nama, sanja me, zamislja... a da ja ne osecam isto... pa sam imao i dozu odgovornosti... mada i ja sam mislio da ce je to ipak proci, da je samo nezrela i mlada cura, koja samo misli da se zaljubila, jer zeli to, a nije imala dosad u koga... mislio sam, to ce biti ista situacija kao i sa onim pre nje, jer je na forumu jedna devojcica jos 2009. meni priznala, pre te devojke i 2011. da se zaljubila u mene, ali sam joj ja rekao da se ne nada, da mozemo biti samo bliski drugovi, jer smo daleko, i nikad ne mozemo biti zajedno, a ni ja ne osecam nista prema njoj, i onda je sve ostalo na tome... Ja i ona smo postali jednostavno bliski, a u prvim trenucima, kada mi je ona krenula slati svoje slike, ucinila mi se kao slatka i lepa ali ipak nedovoljno, da bi se zaljubio u nju, posto sam ja mastao da mi prva ljubav bude i prava, i da to bude najlepsa moguca devojka koju sam ikada video... ali sam ipak, nakon tih slika, sa njom postao jos blizi, razmenjivali smo poruke... i onda je dosla jedna moja svadja na forumu, u februaru, nakon koje sam ja napustio forum na neodredjeno vreme... I desilo se da sam to jedva uradio, zbog toga sto me je ona molila da ne idem, jer zeli da ostanemo u kontaktu... ali ja je nisam poslusao, rekao joj da cu se ja verovatno vratiti, samo kad se malo odmorim od foruma, i da cemo biti jednom zajedno, ako nam bude sudjeno, ... tada smo dobili i svoju pesmu...
Ali sam ja, u tih 10-tak dana odsustva bio aktivan na drugom forumu, gde je ona retko dolazila... ali me je na kraju ipak pronasla... i pocela kritikovati, kako mogu biti tu, a ne na onom forumu sa njom... i kako je ona zbog mog odlaska dobila temperaturu 39, kako je plakala i kako je bila tuzna za svoju slavu... Onda sam joj ja krenuo pisati, objasniti sve, a ona se potom smirila, rekavsi kako je mogu smiriti i oduseviti samo jednom porukom... i tu smo krenuli pisati, nakon 6-7 dana, da bih se ja vrlo brzo vratio na drugi... tada, pre odlaska i nakon povratka na taj forum, shvatio sam da smo postali dosta bliskiji... mada mi ona to nije bas dugo oprostila, cak me je na godinu od toga pitala kako sam joj to mogao uraditi...
I tako smo mi pisali, pisali, sve vise, bili sve bliskiji, do pre tacno dve godine, avgusta 2011... tog trena, kada sam tacno osetio da sam zaljubljen u nju, negde bas u ove sate... se i sada secam, kao da je bio juce... i dao bih sve na svetu da te trenutke ponovo prozivim i sve vratim... Te noci, smo se nesto sporeckali, i ja sam joj te veceri priznao koliko mi znaci, a iste veceri i priznao, zaljubio sam se u nju... ona mi je pre toga slala dosta slika, tokom jula meseca, i ranije, a tada smo krenuli i dopisivanje na youtube-u, posto forum nije radio ponekad... i ja sam je u julu prvi put i sanjao, i zamisljao poznanstvo i ljubav s njom... i shvatio sam u tom vremenu u stvari koliko je ona prekrasna, prelepa devojka... kakvu nikad u zivotu nisam upoznao, video... a tog 4.avgusta, shvatio i da je to ona, koju sam toliko cekao, da me izbavi iz tih nevolja, devojka iz mojih snova...
I odtad, poceo je najlepsi period u mom zivotu... uprkos tome sto je bio pun svadja izmedju nas dvoje, samo 8 dana nakon mog priznanja, kada smo krenuli pisati na potpuno novom forumu, jer nismo imali gde... smo se prvi put zestoko posvadjali... ja joj rekao nesto nepromisljeno, i to ju je toliko povredilo da joj cak nije bilo dobro te veceri, i da je rekla da je niko nikada u zivotu nije tako povredio (iako to nije bilo tako strasno po meni, rekao sam joj sta hoce vise od mene, da preteruje i da pisem koliko mogu, a ona je trazila da to bude vise)... ali sve je to bilo, sve te svadje, zbog toga sto smo bili udaljeni, nismo se mogli videti, sto zbog nasih situacija, sto zbog razlicitih gradova, koji ipak i nisu bili toliko udaljeni... a oboje smo toliko to zeleli, jer ja sam stekao utisak, da je i zbog toga sto je i ona imala svojih problema u zivotu, zarko zelela pravu ljubav, da je neko zastiti, sacuva, voli bezuslovno, da je neko mazi i pazi... i tako je proslo nekoliko meseci, kako je vreme prolazilo, bio sam sve vise zaljubljen u nju, toliko da sam mogao reci da sam vec u novembru, ja nju toliko jako zavoleo, kao nikog ranije... toliko da sam poceo i plakati zbog nje, kada bi me povredila, uvredila, iako smo to oboje jedno drugom cesto radili, zbog gore navedenih razloga... toliko smo zarko zeleli jedno drugo poljubiti, zagrliti... jer ona je svojim osobinama, neznosti, osecajnosti, iskrenosti, dobrotom, a i lepotom, koje je pokazivala, bila sve ono sto sam zeleo u zivotu, ta moja prva i prava ljubav... mi smo se zarko zeleli videti, ali ja sam nju zavoleo jace i vise tek pred kraj godine, tako da sam zbog nekih problema, nemogucnosti pisanja, a i priznajem, malog, ali samo malog hladjenja, nju malo izbegavao u septembru, pisali smo jako malo, sto zbog problema sa pisanjem, sto zbog hladjenja, jer sam se vec uplasio tog zblizavanja, znajuci da joj nisam sve rekao, preispitivao da li sam pogresio u ovom, a ona je tada jako patila... govorila kako ne moze da uci, kako place, pati... i kako jedva ceka da se ova agonija zavrsi i ponovo krenemo duze pisati...
A onda je dosla 2012...
Jos u novembru, oktobru, ona je mene htela ostaviti nekoliko puta, u cemu sam je jedva sprecio... zato sto joj nisam hteo poslati sliku, dati broj... i kada sam to uradio, ona je u prvi mah bila cak razocarana, mojim izgledom... ali je onda u januaru, kada je shvatila da je to bilo samo zbog lose slike, pocela da se odusevljava koliko sam divan, lep... ali ta moja slika, koju joj nisam hteo poslati, nije bila cela misterija koja se vezala za mene i koju joj nisam hteo razotkriti... ja sam se na tom forumu, jos 2009., pored svoje veoma veoma velike zrelosti za svoje godine, kao i pameti, hvalio time kako idem sa drugarima na fudbal, kako sam golman u timu, kako treniram i basket, vodim normalan zivot, idem u skolu i odlican sam djak... a nista od toga nije bilo istina... i doslo je vreme da to i ona sazna... jer se ona zaljubila bas u takvog decka, ne u onog koji sam zapravo bio... poceo sam joj postepeno otkrivati sve, u februaru 2012. ali sam krajem tog meseca otkrio celu i kompletnu istinu... pre toga sam i sa njom pisao o skoli, kao neizbeznoj temi, govorio da sam upisao nesto, iako to nisam ni zeleo... i onda sam joj rekao... nikada se nisam bavio sportom, nikada nisam isao u skolu, rodjen sam sa deformitetom... zbog kog mozda nikad necu postati roditelj (zbog cega mi je ona i kasnije u svadjama izmedju ostalog navodila zasto ce me ostaviti, zasto me nece, zato sto nikada necemo imati bebu), sto smo tek kasnije shvatili, iako to ni dan danas ne znam, mislim da su male sanse za to... i od 2010. do danas imao sam nekoliko operacija... Ona je to, i pored soka, najvise zbog skole, jer je stalno govorila da je obrazovanje najbitnija stvar za nju u zivotu... uz ljubav najbitnija, ili i bitnija, prihvatila... iako se tek kasnije pokazalo da se ona odtad potpuno razocarala u mene, da su joj se svi snovi o meni kao savrsenom momku, bar sa fizicke strane, ali i prvo obrazovanja (govorio sam da sam odlican djak i njoj...), srusili... i da je odtad, iako me i dalje mnoogo volela, volela sve manje.. bilo je od toga da me je tesila dok sam bio tuzan, pustao suze, kad sam joj dao ta priznanja... govorila da ce mi ona pomoci i uciti zajedno samnom, od pocetka pa na dalje... da cemo se sresti i na susretima da ce me uciti i da cemo zajedno citati ono sto nisam imao prilike... do toga da je u novim svadjama krenula da mi prebacuje sto joj to nisam ranije priznao... sto nisam zeleo, jer sam postajao sve blizi njoj, i plasio sam se, da ne prekinemo kontakt... a ona mi je bila poslednja sansa, ruka spasa, ocajnicki mi je bila potrebna u zivotu, bio mi je potreban neko takav... i da se nije zaljubila u mene takvog, nego u momka koji se bavi sportom, odlican je djak... pocela da mi govori kako pati zbog mene, kako joj nije dobro zbog mene, puno puta je to govorila dok smo se svadjali... cak i pretila da ce me ostaviti, mnoogo puta, ukoliko vec sutra moj brat ne ode da me prijavi u skolu... i slicne stvari, dok smo se svadjali, jednostavno je htela da me ostavi, ali ipak nije... nije mogla valjda, govorila je kako je povredjujem, vredjam, kako je sve to boli, kako je boli to sto se ne vidimo, sto sam takav, da joj je lose... dovodila me do ludila, suza... ali me i dalje mnogo volela tada... u martu, aprilu, maju, junu, julu (kada mi je napisala toliko prekrasnu cestitku za rodjendan, da to moze samo neko ko voli...a kad sam joj poslao ipak posebnu poruku, ne kao sve moje, u stihovima za njen rodjus kasnije, cinila se kao obradovana, ali... ne znam bas)... ali i uostalom, patila je jako, i vise nego zbog mojih problema, sto se ne vidimo... mi smo krenuli u februaru 2012. da se gledamo preko web kamere, a nju je u prvih nekoliko poziva jako nerviralo sto ja nisam mogao pricati, tad bi mi neko bio tu i tako, pa bi samo ona govorila, i kasnije se ljutila zato, a ja tad jos mojim nisam otkrio za nas, tek nakon 10-tak dana, a i zbog toga mi je jako prigovarala... ucenjivala me, da kazem mojima, jer zato sam cesto prekidao dopisivanje, odlazio nenadano, iako bi kasnije opet dugo pisali, njoj bi dosadilo to i pocela bi biti nervozna i ne pisati isto, jer je izgubila volju... sve ovo se kasnije preslikalo kod nje... drala mi se i odbijala svojima reci za nas, iako sam ja svim mojima rekao... obecala da ce reci za ng za nas... a kasnije mi je za ovu preslikanu situaciju rekla da ona nista ne zaboravlja, sve pamti... i tako, posto smo u decembru presli pisati na facebook i tako je ostalo do zadnjeg dana... ali to joj nije bilo dovoljno, vise njoj nego meni, koji jesam imao ogromnu zelju da je vidim, ljubim, milujem, grlim... ali tek kad se potpuno oporavim, i nemam strah da ce mi se nesto neprijatno desiti, na nasim susretima... ali sam opet i ja to zeleo vise nego ista, i krenuo pokusavati to, a tek se za to stvorila mogucnost u drugom delu aprila... ali odtad, pocele su se desavati razne stvari, toliko nesrecnih okolnosti, zbog kojih se na kraju ipak nismo mogli videti, i zbog kojih smo svakog puta odlagali taj susret, posle koga bi sve mozda danas bilo drukcije... A ja sam joj taj susret obecao jos u januaru, da ce biti do 1.aprila, zakleo sam se u to, da cemo se dotad videti, da cu uciniti sve da se to desi dotad... kada je htela da me ostavi jer se nismo videli (od cega sam je mnogo puta ranije, tad, i kasnije odgovarao...), sto smo planirali jos u zadnjim mesecima 2011... ali avaj, nesrecne okolnosti, prodaja auta mog brata, i nemogucnost pronalaska novog, potom kupovina, i kao sudbina, kvar istih odmah... pa se ona pred pocetak aprila razbolela... ali je opet to uspela da mi prebaci... da nisam ispunio obecanje, i da ce zato sad ona mene zavlaciti dva meseca, kao sto sam ja nju... i na kraju, iako nisam sanjao da ce se to desiti, kao da je to i cinila... imali smo prilike bar 2-3 puta, u maju, junu, da se vidimo... ali ona to nije htela... tj. jednom je npr. rekla, dan pre najavljenog susreta, kom smo se oboje toliko radovali, da ne zna bas da li ce moci sutra, jer joj dolazi drugarica, prepodne... a samo tad smo mogli, ja kolima sa bratom, jer nisam mogao busom... i na kraju je sutra, kad sam je pitao kako joj je bilo sa drugaricom, rekla da se ona na kraju nije ni pojavila u skoli i da je nije videla tog dana... jos dan pre toga znao sam da nece da se vidimo, jer toliko smo dotad planirali, i onda ona, mrtva hladna, bez emocija, pita da odlozimo, secam se da sam se tad rasplakao kao malo dete...
I tako je vreme prolazilo, mi razmenjivali sms-ove, najvise dok je u skoli bila, pa se culi telefonom, mada jako retko, jer ona nije smela, nije zelela da njeni saznaju za nas... iako sam ja trazio i dobio telefon samo zbog nje, sto je i ona trazila meni, da bi mogli pricati bez ogranicenja i imali minute, kad izadjemo oboje u setnju npr... videli se na kameri, cesce dok je bila u skoli, a onda sve redje od raspusta... ali se nikad nismo videli... iako smo se jako voleli... uvek bi dolazilo do nesrecnih okolnosti, mada odtad cesce zbog nje, nije smela zbog njenih, kad su je mogli otkriti, kad je njena sestra pretila da ce je otkriti, jer je znala za nas... ili kad su joj se jednostavno drugarice najavljivale... a nekad ni ja nisam mogao, jer nisam skupio dovoljno novca za gorivo za auto... ili je brat bio zauzet... i tako, ostali smo zajedno, a razdvojeni... a ono sto sam ja osecao prema njoj, svakog dana, bivalo je sve jace, voleo sam je sve vise, ali i patio zbog nje... kada je od marta jos, krenula pisati sve manje samnom, ona, koja je plakala, bolovala, nije mogla uciti, kad nismo 10-15 dana u septembru puno pisali... mozete li onda zamisliti kako sam se ja osecao kad sam poceo osecati kad smo se najvise dopisivali kada smo se svadjali... i mozda malo izliva ljubavi i pomirenja nakon toga, i onda opet isto od sutra... od marta sam i ja pokretao svadje bas zato (iako sam dotad ja to retko cinio), jer smo se dopisivali sve manje, na sta mi je ona prebacivala stvari da sam dosadan, da je nerviram, da me mrzi, muka joj je od mene, da sam joj odvratan, sve to zbog onoga kakav sam... a nalazila izgovore u tome i kako ona mnogo uci, kako moram da je razumem... i kako ja ceo dan nista ne radim i nemam posla pa bih samo s njom pisao... na kraju bi se mirili, i jedva cekali raspust, kada je obecala da ce se sve promeniti, sve biti kao pre... u junu je otisla na more, u januaru mi se zalila, plakala cak, kako ne zna kako ce izdrzati tih 10-tak dana bez mene... ali se ispostavilo da je to jako dobro cinila, cak stavise... kad se vratila nije bila nimalo tuzna, setna, jer nismo bili zajedno... a ni preterano srecna jer smo opet... a kada je kretala, obecala mi da ce se vratiti preporodjena, da ce se odmoriti, i onda ce biti sve kao pre... ali nije... nakon povratka mi se opet pravdala, kako se i nije dovoljno odmorila, kako joj odmor nije bio poseban... a onda je krenula i jednostavno opet sa onim vredjanjima, ruznim recima, na moje samo pominjanje naseg dopisivanja... ali ja sam znao, da je jednostavno njoj sve postalo zanimljivije od mene... ja sam joj postao dosadan... pocela je da me ignorise, da na moje vapaje odgovara uvredama, da ide sa fb-a kad krenem o tome, nakon sto me izvredja... a onda i da me blokira ponekad, brise iz prijatelja... ponekad se vracala, izvinjavala, sa opravdanjem da ima zenske probleme, pa da je zato nekad mnogo nervoznija i da je ja samo dodatno potpaljujem... ali ja i dalje nisam imao ni u snovima predstavu da ce me ikad ostaviti, znao sam, nismo se videli, iako smo to toliko zeleli, jos uvek... kad se to desi, promenice se sve, nas zivot, mi, nasa ljubav...
Dopuna: 08 Avg 2013 2:39
Ali ja sam znao da sam joj dosadio, u cemu postoji i moja krivica... od marta meseca, krenuo sam joj slati neke tekstove, rime, nesto sto joj je pre tih meseci bilo najlepse na svetu, posle cega je bila najsrecnija, a kad sam video koliko je bila srecna kad sam joj poslao cestitku za 8.mart u vidu neznih reci i stihova... dugackih bas... to sam nastavio raditi... bukvalno dok se nismo rastali... bio sam u totalnoj zabludi, zaludjen ljubavlju, nisam znao i gledao ispred sebe, da joj to jednom moze i dosaditi... nastavio sam, i iako sam bio zaista nadaren za stihove, ljubavne tekstove... koje sam zaista pisao celom dusom i cak ni oni nisu bili dovoljni da iskazu koliko sam je voleo... ona mi je ipak rekla nekoliko puta, okolisa, ali onda i direktno, da sam dosadan sa tim, pa da joj to nista ne znaci, dok to ne bude uzivo, da vise ne zeli pisati nezne reci, stihove... dok se ne vidimo, da to zeli uzivo a tako joj je glupo... iako je vapila za tim da jedno drugom pisemo nezne reci i mastamo o tome kako cemo se grliti, ljubiti, npr. u novembru, decembru 2011... ja sam na te njene reci nekoliko puta odgovarao pozitivno, ali ne zadugo... to mi jednostavno nije dopiralo do mozga, da joj mogu dosaditi, i ja sam se uvek ponasao kao neko ko je stiti, koliko god moze, iako nije pored nje, ko je bio uz nju kad joj je bilo tesko, kad su je njeni maltretirali, kad je nesto bolelo, kad se posvadjala sa sestrom, drugaricom... i zato bih uvek to iznova krenuo pisati, nakon tih stvari, s mislima da ce joj biti bolje i lepse od toga, svako vece, pred spavanje... i onda opet nastavljao, misleci da joj je lepo citati to, lakse... ne bi mi nista na to odgovarala neko vreme (iako je u martu pisala kako me voli, kako je to prelepo, kako me obozava do neba, nakon citanja tih tekstova...)... a onda opet da sam dosadan... pa sve iznova...
Cesto je menjala raspolozenje, vrlo smo se cesto svadjali, a ona me je cesto krenula iz cista mira, bez ikakvog razloga, vredjati, napadati... valjda zbog onih problema i nervoze... A kada je bila vesela, toliko smo umeli lepo pisati, opisivati kako cemo jedno drugo ljubiti, voleti, maziti, paziti, grliti, planirali smo zajednicki zivot, da ona ode studirati i ja podjem za njom, da zivimo u stanu, da i ja zavrsim skolu i cak krenem takodje na fax... govorili smo kako se volimo, mada od tog marta sve cesce mnogo vise ja nego ona, da ne mozemo ziveti jedno bez drugog, da smo zivot celi jedan drugom, da smo se oboje napatili u zivotu i da ce kad cemo sve krenuti kao u snu, da cemo samo za srecu i nasu ljubav znati i nista drugo... da se volimo do neba i nazad, i slicne reci...
Onda je dosao prosli decembar, kada me je ostavila prvi put... odjednom, ni iz cega, krenuli smo pisati nesto sasvim bezvezno, o ciscenju snega njenog tate, ona me pitala sto ne izadjem i ja da cistim, onako, saljivo... a ona je onda jednostavno rekla da me ostavlja, da je zaboravim, da me mrzi, takve stvari... i jednostavno otisla... blokirala me... izbrisala iz prijatelja... i onda se jednostavno vratila, 5 dana kasnije... ja sam prva dva dana bio uzasnut, sokiran, nisam bio svestan sta se desilo, jer je sve izgledalo i bilo kao san, uprkos tolikim svadjama, cinjenica da me takva devojka voli bila je... nestvarna... na kraju se ispostavilo da to i jeste nestvarno... prvih dana me je srce bolelo od tuge, plakao sam... iako sam to krio iz sve snage od svih, mama me je pitala sta mi je, da me nije ostavila devojka... ali su mi neke drage osobe vratile osmeh na lice, kakvo-takvo raspolozenje, vec treci dan... a ja nisam bio svestan i ubedjen da me nije ostavila, jer Boze, ona mene nikad nece ostaviti... volecemo se vecno, do kraja zivota... i na kraju se vratila, znao sam da hoce... a kad sam joj pred kraj tog meseca usao na profil, kad mi je opet dala sifru (ona je uvek znala moju), jer je cesto menjala da ne bi ulazio i citao njene poruke ponekad, smatrajuci da je to njena privatna stvar, iako sam mislio da sam to ja i da medju nama nema nikakvih privatnih stvari... ja sam procitao da je jednoj drugarici napisala: raskinula sam sa njim... ceo dan sam bezveze, nisam ni tuzna ni srecna, ne znam sta da mislim... tako nesto... a ono sto me je sokiralo daleko vise, cim je mene obrisala i blokirala... usao sam na njen profil i procitao prepisku sa drugom drugaricom, toliko sam mogao, jer je za minut izmenila lozinku (neverovatno kako je to brzo ucinila), jer sam zeleo znati sta joj se desilo odjednom, tih dana je bila svakako cudna, mada me je i ranije blokirala, brisala, pa vracala i izvinjavala se, pravdala da je zbog nervoze, da ne moze bez mene... (a u novembru je napisala uz tuzan smajli nesto tipa, kad sam je kritikovao sto smo opet malo pisali i sto ide ranije spavati opet, da me voli najjace, da sam joj sve na svetu i da iako to nekad ne pokazuje, ja sam joj najbitniji i voli me najvise...) i procitao sam da drugarici govori nesto tipa: on (drug koji u klupi u skoli sedi iza nje) me u zadnje vreme nesto merka, udara, dira kao slucajno i kad se okrenem, nasmeje se... kad je drugarica pitala sta ce reci meni, ona kaze ma on je dosadan, tako nesto... svidja mi se, ali ja ne smem da se zaljubim, zatim je odgovorila... kad sam joj tek na kraju meseca rekao za to, na sta je mislila, da me je to jako povredilo i da sam se sokirao kad sam citao to, jer nisam ni sanjao da moze pomisliti na drugog... jer je i sama to govorila, posebno na skolske drugove, s kojima ima losa iskustva, i rekla je da se nikad nece zaljubiti u nekog... nikog nije ni poljubila pre mene ali joj se svidjao jedan decko u osnovnoj koji je potom ogovarao... iako mu nikad nije prisla... a kad se vratila napisala mi je kako sam, i prvo da je dosla jer se plasi da ne uradim nesto, iako ja nisam pretio (ona jeste jednom u novembru 2011, da ce se ubiti ukoliko zbog kredita ne budemo mogli pisati na forumu... jer tad sam pisao s moba, istekao mi kredit... kasnije je rekla da nije to ozbiljno mislila, htela je da mi napakosti i rekla da je htela da vidim kako se ona oseca) pisala mi je iz skole... rekla da cemo odsad biti tajna (kao da dosad nismo), a kad sam je pre tog pitao a sto me je ostavila, nije htela o tome, rekao sam joj i da sam znao da ce se vratiti, da me nije ostavila, ona je napisala pa naravno duso.  i tako smo nastavili, kao da nista bilo nije, ona je napisala da joj je prijao ovaj odmor od nekoliko dana (iako je za mene bilo uzasno), i tu se zavrsila svaka prica o tom...
A meni se pravdala... da to sto je rekla, da ne sme da se zaljubi, to je bukvalno znacilo to, jer ima mene... a da joj se svidja rekla je tek onako, jer se njoj fizicki svidja jos 100 drugih... on joj se samo tako dopao... i na kraju je rekla da je to sto se desavalo iza nje i da on jeste flertovao, pokusao tj. ali ona nista nije osecala prema njemu nikad... i da voli samo mene.
Pred kraj godine sam je zadnji put video... na kameri... slala mi je poljupce, snimala sebe, salila se samnom... kao i ja njoj... a u jednom trenutku me upitala da li obecavam da nikada njenima necu nista reci za nas i da joj necu napakostiti... Rekao sam da da, ali je pitao zasto me pita takvo pitanje, rekla je onako samo, da znam... smejala se, bila vesela dok je sve to govorila, tokom celog snimka... a prethodno smo se, pre kamere, zestoko posvadjali... na kraju mi je rekla da joj je tu sestra, koja joj je branila da se dopisuje samnom, ucenjivala, pretila da ce njenima reci... i na kraju mi napisala nesto tipa, kad sam je pitao kako cemo docekivati ng zajedno, da samnom sigurno nece docekivati, a kasnije mi rekla da je to njena sestra pisala kad joj je otela telefon... a kad je odlazila sa kamere tog dana, kad sam je video zadnji put... rekla mi je da voli samo mene i da ne brinem, da sam ja njen najdivniji, najlepsi...
I onda je dosao januar... prvi dani, pre toga bukvalno po nekoliko poruka dnevno meni napise, a ja njoj po celi dan, skoro celu 2012 i 2013 pisao sve sto mi se desavalo u zivotu, tokom dana, trazio savete, pitanja postavljao... mislio sam da ce joj to biti zanimljivo, mnogo sam joj pisao... bas kako je i trazila da cinim nekoliko meseci pre marta, kad sam to poceo... a ona je od toga jako malo citala, na kraju se ispostavilo, rekla mi da sam dosadan, da je smara to sto toliko pisem i da nece sigurno toliko citati... ona je provodila dane u sopingu, gledanju emisija na tv, igranju drustvenih igrica, cak i na fb-u, govorila da ne saljem nista dok igra da je ne bi videli slucajno... izlasku u soping sa drugaricama, svojima... i onda me, pre tacno 7.meseci, ostavila...
Noc pre toga... rekla je da ide da vecera, a vratila se nakon 2h (tako je cesto radila i to me je izludjivalo), s tim sto sam je ja pola sata pre cimnuo... zeleci da se seti i dodje... iako mi je pre toga govorila da izricito zabranjuje da joj vise saljem sms i poziv, jer je rekla i sestri da smo raskinuli, kao i da je njeni sad jos vise kontrolisu... Ali ja nisam mogao izdrzati, nakon toliko besa i tuge, koje sam imao u sebi, toga sto je tako ignorisala moje vapaje da pisemo makar malo vise, sto joj je i tv bio bitniji od mene, morao sam joj dati do znanja da nece da se igra samnom vise... cimnuo je, naravno nije se javila, kao i uvek... ali je nakon pola sata dosla, rekla da me mrzi, da je rekla da to vise nikada ne cinim, da je gusim, da zeli da me ostavi, sta sve nije, kao i da je mama videla poziv... nije nista drugo vise o tome pisala, samo da je videla, da li je skontala da je moj, jer ja joj nisam bio memorisan, ne znam... i kad sam joj rekao da nju takvu nece niko, sa takvim ponasanjem, rekla je dobro, ostacu sama citav zivot... ali necu bar biti s tobom... Onda opet slicne stvari kao uvek, zbogom zauvek, odlazim, obecavas da me vise neces gnjaviti... i blokirala me... tad vec nisam ni bio u prijateljima, nekoliko puta me i bez svadja brisala jer se kao bojala da ne vidi tata, jer ce cackati nesto oko njenog profila, tako nesto...
Onda je otisla da spava, znao sam to, krenuo sam joj pisati na sms, odgovarala mi je da nema vise nista izmedju nas, da necemo biti zajedno... i to je to... da me ne voli, da je gusim, i sl... i onda na kraju napise, kad sam krenuo da histerisem, kad je videla koliko sam poludeo zbog onog sto radi... dobro, pisacemo sutra... i to je to... poslala mi poljubac i na spavanje otisla, ja njoj opet isto, neznu poruku na sms za laku noc i to je to...
Sutradan... ona dolazi na fb i govori mi da njena mama nije saznala ko sam i da nema sta ni da sazna, nece ni saznati jer ako bi saznala da mi pise, ubila bi je... ja sam, uprkos opet neznoj, ali suptilnijoj poruci za laku noc i na fb-u, sada bio mnogo drukciji... ljut, pisao sam tako, zeleo da shvati koliko sam ljut i povredjen, to je prvi put da sam to uradio, i bas tad zavrsilo se raskidom...
Rekao joj da uprkos tome sto se krije od mame mora pronaci vreme bar pre spavanja, kad ide u krevet, da mi pise bar 2-4h...
A ona je sledeci put dosla nakon kog sata, i samo rekla, moje ime, rekla sam da moja mama nece saznati jer nema sta da sazna. zasto nam ne dopustis da se kao ljudi rastanemo?
u prosloj poruci, kao skoro uvek kad je dobre volje i kad me ?voli?, napisala je srce... sada ga nije bilo...
ja sam dao potpuno neocekivan odgovor za nju, rekao da dam... ona je rekla moje ime i da je ozbiljna... rekao sam da sam i ja, bas htedoh videvsi reakciju, ali avaj... zahvalila mi se zbog toga, pozelela mi je svu srecu, i da lepo provedem praznike, raskinuli smo pre samog Bozica...
Sada je sve bilo tako neobjasnjivo, brzo, odjednom, ali je bilo drugacije... jednostavno sam znao, ostavila me je...
Tada sam definitivno znao da je gotovo, iako nista nije nagovestavalo da mi se nece vratiti, kao prvi put... vratila se... samo desetak dana kasnije, pitala jesam joj mja menjao sifru, ja nisam, to sam i odg... pitala me kako sam, ja rekao dobro, pozeleo laku noc, tu se zavrsilo nase sms dopisivanje... potom krajem februara, poslao joj samo poruku prvo i pitao kako je, a onda zasto smo raskinuli... rekla je da se oseca sjajno, da ne kazu dzaba da je bolje biti sam, nego u losoj vezi... i da smo raskinuli jer nije zelela da bude u mojoj blizini (a takve stvari mi je i ranije u besu govorila, pa se izvinjavala, vadila na nervozu...) da li bi se nesto promenilo ako bi shvatila da sam drugaciji, rekla je da ne bi, i da shvatim to... pre toga sam rekao da mi samo to kaze, vise je nikad necu uznemiravati... i nisam...
Moje je pitanje, sta da radim... jer ne mogu da je zaboravim... sta je bila moja greska, sto sam bio suvise romantican, pogresio sa onim stihovima skoro godinu pre spavanja, za laku noc, jer sam se dosta puta ponavljao... i inspiraciji dodje kraja, nije bilo dovoljno lepih reci opisati koliko je volim... da li to sto nisam bio pravo musko? I da li je glavni razlog naseg rastanka sto se nismo videli? Ja znam da me je u julu jos volela, i oktobru... kad se pozalila drugarici da joj je sve draze i zanimljivije od pisanja samnom, da ne moze vise, da joj je mnogo tesko zbog mojih problema, ali da me jako voli jos uvek... a tad je cak i otkrivala neke detalje i stvari, nove, iz zivota, koje meni nije htela govoriti... npr. zdravstvene prirode jedan, koji mi je precutala iako sam je pitao, odgovorila je odricno... i da li je glavni razlog bio taj poziv, koji nije trebao da se desi, i on nas je rastavio, tj njeni?
Ja sam nekako, nakon sto me je ostavila, gurao... nadao se da ce mi se vratiti, cekao, jos uvek to cinim, jer ne mogu jednostavno da prihvatim da nismo i necemo biti zajedno, jer toliko smo sanjali, planirali zajednicki zivot, nase dane, kad ce ko uciti u stanu da ne bi smetao drugom... kako cemo ime dati nasoj bebi, pa ako ne budemo mogli imati bebu, da cemo je usvojiti... ali da ona bude prava beba, ne vece dete... mozete zamisliti koliko je sve daleko otislo, cak sam nu sam i neki nasi datumi, bitni u zivotu, potpuno poklapali... mislili smo da nam je sudbina da budemo jedno, zauvek... zato i jeste ovo neverovatna ljubav, nikada se nismo videli, sem preko ekrana, slika, a toliko zavoleli... jednostavno, znam da je to ona prava, i ako ne budem imao nju, koja je jedina mogla da me prihvati ovakvog i tih godinu dana... necu imati nijednu, ni zeleti... nismo se videli, mojom, zbog straha zbog mojih problema, ali i njenom krivicom... u moj grad dolazila je otkad smo zajedno nekoliko puta... nikad nije ni razmatrala susret, drugarice bi bile s njom, a ona je stvorila njima o meni sasvim drugu sliku, (bila je jednom u mom gradu, nije htela zato susret... ili neki rodjaci, kojima nije smela i htela reci o nama... ali smo mastali, da ja dodjem u kucu u koju sam se preselio pre koji mesec, u prirodu, da ona dodje, kad ozdravim, kad me njeni upoznaju, upoznaju se sa njom... da budemo zajedno, da i ja budem kod nje nekad, da spavamo zajedno, u istom krevetu... i da bi nam roditelji sve to dozvolili kad bi uvideli koliko volimo jedno drugo i koliko je nasa ljubav cista i nezna... a ona je, iako sam mislio u pocetku da voli skroz romanticne, pristojne momke, i da me je zato i zavolela, zadnjih meseci krenula da mi prebacuje i kako nisam musko... i kako joj ne trebaju pic..ce... Pogresio sam u tome sto, kad je histerisala, govorila da joj nije dobro, da place, da je boli srce, dusa, umesto smirivanja, govorio da cemo se videti, da cu ja ozdraviti, biti dobro, da ce sve biti dobro... da mi oprosti zbog svega i da je mnogo volim, joj nisam rekao da mi se javi kad se smiri i da odem i dodjem tek sutra, zar ne? Kako bi se tad osecala...?
Proslo je 7 meseci... prvih meseci nisam verovao da me je ostavila, bio siguran da ce se ipak vratiti, da je sve ono bilo zbog roditelja, i da ce biti tu opet kad se to opet smiri, popravi, jer nama je ipak sudjeni, a i ti njeni roditelji ce to jednom razumeti... zato sam i ponovo ukljucio fb (nekoliko dana nakon raskida ugasio sam ga), pa krenuo add-ovati sve njene prijatelje, tj. drugarice pre svega, i to najbolje, dosta njih su me prihvatile, neke nisu, hteo sam da zna da nisam odustao, da je nisam zaboravio, zeleo sam je isprovocirati da mi se jednostavno javi, objasni zasto me je ostavila... i zato me je ona tad pitala, cemu slanje zahteva svim prijateljima... nije ni htela razmisliti zasto sam to radio, da je jos uvek volim... to je napisala pre onog o uzivanju u samoci i ostalog... nakon toga, uz pomoc jednog mog prijatelja, pomirio sam se sa tim, da nam nije sudjeno, nikad ni bilo, ali ipak, uprkos svemu, trudeci se da je zaboravim, uspevao sam to tokom dana, ucio sam, obrazovao se, takodje sam gledao na internetu filmove, serije, jako cesto, pomagalo mi je jako da ne mislim na nju, ali avaj, svakog dana sam pomisljao, sa setom i tugom se setio nje, i previse puta... i odskora, svakog dana pre spavanja, gledam njene slike, koje sam sacuvao, slusam nase pesme... i tugujem... ne mogu da je zaboravim, mislim na nju, volim je neopisivo... jednostavno, opet sam krenuo misliti samo na nju celi dan, u svakom problemu, svakoj stvari, svakoj situaciji, vidim nju... zamisljam da li bi bilo drugacije da je ona tu...
Ja samo zelim da znam, u cemu sam ja pogresio? Mi smo raskinuli, a ja se i dan danas nadam da ona mene jos uvek voli, ali da ne sme samnom biti, i da ce to uciniti mozda, kad uskoro napuni 18, ili kad ozdravim, pa budem mogao da se borim za nju... Cesto proverim njen profil... i dalje je ista, sama je... to znam... pre koji dan vratila se sa odmora, koji smo u ovo vreme prosle godine bas, u avgustu planirali... bila je tamo sa sestrom, dvema drugaricama... postavila je i novu sliku... sa mora... uz koju sam iste veceri pre nego sto sam zatvorio oci zaplakao, uz tezak osecaj i bol u srcu, posle nekoliko meseci, bas pravo...
Ono sto znam... ona mi je jedina nada... volim je, vise od sebe, vise od zivota, rastuzim se uvek kad na nju pomislim, a pomislim jako cesto... sta smo sve planirali, o cemu sanjali, mastali, sta zeleli... voleo bih da dobijem pomoc, savet... i jedino znam da i dan danas nisam ljut i ako me je cak prestala voleti... jer bi imala potpuno pravo, ko bi mene mogao voleti... ali ona ce, bude li samnom ili ne, ostati moj zivot... na zemlji i nebu... u sadasnjosti i vecnosti, ona je sav moj svet, moja lepotica, princeza i najlepsa stvar koja mi se ikada desila u zivotu... ja ne znam, nisam siguran, da li ona mene jos uvek voli... ali molim Boga svaku noc za to...
|
Sve to je moglo da stane u desetak rečenica, al ajde.
Ne znam šta joj bi. 
