offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
Priča:
MATEMATIKO MOJA
Ujutru pre šest, zvoni sat budilnik. Supruga ustaje, sprema kafu. Popijemo u krevetu. Potom uz pozdrav, odlazi da radi u tekstilnu fabriku, konfekciskog smera. Jos malo poleškarim, uz slušanje jutarnjih vesti na televizoru, uzimam tašnu, sa pripremama, kao i umetnuti doručak u tašni i biciklom krećem u školu.
Matematika je moja sudbina, izabrao sam je kao zivotno poziv. Bez nje ne bi opstao u životu. Kad uzjašem bicikl, po svežem jutru početkom proleća, pa sve do kasnu jesen; ona mi je moj drug, moj prijatelj.
Tako u oba pravca pređem, što jašući, sto pešice, punih osam kilometara. Lepo je kada ptice pevaju, kada je proleće, il kada je zarumenela jesen. Letnji dani su nesnosni, naročito kada je guram uz uzbrdicu, na temperaturi preko trideset stepeni iznad nule.
Kada je kiša, sneg, onda u oba pravca nekada pešacim sa biciklom. Tako razmišljam o pripremama za čas, o tome kako ću prezentirati gradivo iz matematike od petog do osmog razreda. Nekada usput rešavam neki težak zadatak, matematički problem; da se neobrukam ispred onih darovitih mladih matematičara, koji su žudeli za znanjem, koji su osvajali visoke nagrade na takmičenjima.
Mislim i o metodama i oblicima rada, kako da osavremenim nastavu matematike, koje inovacije da upotrebim za određeni čas, razmišljam i o učenicima, bilo onih koji su najbolji, bilo onih koji zaostaju u učenju. Tražim prave puteve resavanja određenih socioloških, psiholoških problema; naročito na devijantnost u ponašanju problem-dece, koja su postala rizična grupa za delikvenciju, od kojih će postati mnogi kriminalci. Razmišljam kako da im pomognem, na koji način da im priđem, da ih pridobijem za matematiku.
Moja matematika je jako sredstvo, s kojim uspevam u svemu u razredu. Svaki urađeni zadatak, svaka pohvala za samostalan rad, stvara veselost u razredu, raduju se deca; nekada se skače i dižu ruke uvis, kliče od radosti, što se uspelo da se reši zadatak.
Uspelo se više od matematike. Učenik koji je krenuo stranputicom, našao je sebe preko matematike.
Preko nastavnika matematike zavoleo je da dolazi u školu, čeka često kada će početi čas; u hodniku napominje kada se ima čas matematike. Nestaje agresija, počinje komunikacija, socijalizacija licnosti.
Učenik postaje siguran u sebe, postaje blizak grupi koja je prihvatila pozitivne vrednosti o školi, sredini. Učenici se utrkuju, ko će na tablu pre da izađe da rešava zadatak.
Da se istaknu, da se vidi da su i oni važni u grupi, pred nastavnikom.
Takva matematika čuda stvara od dece. Od loših, uz pedagoški takt nastavnika, dobrog psiholosko-didakticko-metodskog i strucnog nadzora, stvaraju se dobre ličnosti, od kojih kasnije u životu postaju dobri ljudi, koji postaju i ugledni u porodičnom životu i u svojoj profesiji.
Od boljih učenika se lakše stvaraju još bolji u obrazovanju, kao i u pogledu vaspitanja za život u porodici i društvu.
Ali nekada ima i tu problema, pa zato matematika moja to zna da usmeri, preuredi i utiče na promenu načina rada i ponašanja, što će itekako uticati na pravilan razvoj učenickih ličnosti na svakom polju rada i života.
Tako ujutru, putujući biciklom do seoske škole, susrećem svakojake ljude. Naročito radnike i đake iz susednih sela, kao i iz udaljenih ulica na periferiji grada.
Mali broj ide pešice. Mahom se voze kolima, motorima ili biciklama. Samo siromašni nemaju prevoz, pa idu pešice. Ima i onih starijih ljudi, kao žena, koje ujutru teraju stoku na pašu, il odlaze u polje sa poljoprivrednim alatom.
Naročito su česti traktoristi, kosači sa ručnim kosama, vinogradari sa pumpama na leđima za prskanje vinove loze.
Nekada susrećem, kada pesačim i žene seljanke, sa kopačem na ramenu, da okopaju kukuruz, vinograd.
Pijačnim danom se mahom drvari. Iz planinskih sela se traktorom teraju drva i prodaju u gradu, a prodaje se i sitna stoka; svinje, prasad, jagnjad, kokos-dok se krupna stoka mahom prodaje preko matrapaza.
Nekada kada se pešice vraćam iz seoske skole, povezu me traktorom ili kolima. Usput pričamo kako deca uče matematiku, kako je matematika najvažnija u životu, kako se danas sve računski živi, kako je potrebno znanje iz matematike, da se omalteriše i sagradi kuća, da se izračuna koliko treba da se stavi i u kom odnosu hemikalije za prskanje od štetoćina i korova u polje, koliko krave daju mleko i ima li računica da se one čuvaju, koliko košta sir na pijaci i ima li računica da se prodaje mleko, voće i povrće.
O matematici mojoj se razgovara i u nastavničkoj kancelariji, usput i svuda. Kolike su nam plate, koliki je koeficijent. Svako uzme olovku, a nekad i računar, pa svi računaju, da li se do prvog u mesecu moze izdržati, može li se kupiti meso, drva za ogrev, platiti struja, voda...
Matematika je postala naša sudbina. Računa se da li se može izdržati deca na školovanje u srednjoj školi ili na fakultetima. Računa se da li ce cipele i stari kaput izdržati zimu, jesen i ostala godišnja doba, do naredne godine. Računa se kada se uđe u prodavnicu, da bude dovoljno za kilo hleba, a za ostalo koliko se stigne.
Ta pusta matematika, postala je nekada mora ljudskog života u oskudici i nemaštini ovoga života, posle mnogih krvavih gradjanskih ratova.
Postoji tužna i vesela matematika života.
Tužna je ona, kada se teško izilazi sa parama u porodici, od meseca do mesec, kada se vraća sa pijace neprodane robe, kada budete otpušteni sa posla bez prebijene pare, kada vam gazda nesplati za krvavo zarađeni novac, bilo u fabrici ili u pečalbu, kada nemate mogućnosti da utičete da vam se poveća plata, a oko vas se lagodno živi od lopovluka, pljački i kriminala, kada mora od golog života da odvajate od usta za svoju decu po ceni i svoga zdravlja i života, kako bi se školovala i živela normalno u sredini.
Vesele matematike, danas skoro i da nema. Izuzev, nekada se čovek razveseli, kada primi platu, popije po neko piće ispred seoske ili ulične prodavnice, kada se kupi koji ratluk ili napolitanka ili neki slatkiš ili meso u mesarnici, kada se napravi dobar ručak i okupi porodica, kada se kupi lična ili porodična stvar u kući, kada se izađe negde u šetnju, kada se napravi neko veselje i proveseli muzikom, kada se plati kolo i veselo igra u njemu, kada se popije kafa sa društvom ili u komšiluk ili na radnom mestu
Matematika je glavna i za đake i u skoli.
Njome se maše ocenama, bilo za uspeh, bilo kada treba da se pokaže status u porodici, sredini.
Bitna je da se osvoje i bodovi na prijemnom ispitu za upis u srednju školu. Nekada se deca preznojavaju, kada žele da nauče, a nisu toliko sposobni za to, a nekada se znoje, crvene, kada se treba prepisati tudji zadaci na pismenom zadatku, na prijemnom ispitu za srednju skolu.
To umnogome zavisi od porodičnog stanja, kao i od opšteg stanja u društvu, sredini i školi, da li se poštuje ili nepoštuje znanje i prave vrednosti života i rada.
Naravno pošto su prevladale vrednosti kriminalaca, svakojakog ološa, sticanja novca pomocu droge, šverca cigaretama, goriva, kao i drugom robom, tu nema mesta za vrednosti prave matematike.
Jedino postoji ”sabiranje i oduzimanje” na nepošten način.
To su deca prihvatila , pa je teško učiti ih prave matematike i njene vrednosti za život, za dalje obrazovanje i vaspitanje.
Sve je manje matematike, koja će učiti decu za život, nego ona koja će služiti kao sredstvo da se postigne cilj, bez biranja sredstva.
Pitam se često, gde je moja matematika, ona prava, s kojom se radovalo i spremalo za život, nestala je u vidu magle.
Neznam da li ce se ikada vratiti. Sa matematikom sam proživeo ceo zivot, spasavala mi je život. To i danas čini.
Naročito u vreme ”vunenih vremena”, kada su duhovne krize, kojih je bilo napretek, svih godina života, moja matematika je bila moj jedini spasilac života.
Uzimao sam tako zadatke, rešavao i umesto opterećenja, u sebi vraćao veru da se nastavi život.
Onda nastane nada i vera za smisao života, da će tad kad doći do pravih ideala života.
Po svakoj ceni borbe i odricanja, u tome je otišla čitava mladost, do današnjih dana življenja.
Jedino ideal pravde i istinitosti postoji u matematici, jer se zna da je zadatak tačan i nikakva birokratska samovolja nemože promeniti rezultat istinitosti, kao i tačnost određenih matematičkih formula.
Nikakva dogma nemoze tu ništa, jer se zna da su:” dva i dva uvek četiri”, a jedino ako neki moćnik van matematike, negde u birokratskoj kancelariji , ne naredi da može biti:” i pet ili sešt”; u zavisnosti kakvih je podanika , poltrona, doušnika i kukavica oko moćnika, koji će aminovati volju i moć birokrate.
Pravi matematičar je bio uvek slobodan čovek, jer slobodoumlje je njegov ideal života.
Uvek kaže ono što misli, jer bez kritičkog mišljenja nema ni stvaralačkog čina u matematici. Kritičko mišljenje je motorna snaga u matematici.
Matematika je važna i kod pismenih i nepismenih.
Kada se živelo u planini u nemaštini, veoma oskudno, moralo se živeti računski.
Uvek se brojalo na prste, kako i koliko treba da se odvoji para za kilo šecera, kilo soli, gasa-petroleja za lampu svetiljku, koliko da se odvoji za gumene opanke, da se kupi sveska, pisaljka, koliko će trebati da se uzne najam u vodenici od žita.
Računalo se i na rabošu, bilo u valjavici il kada se odnese kod bojadzije pređa na mastenje (bojadisanje u neku boju), a računalo se na ”vat”, na ”oku”, na desetak turčinu.
Prilikom dolaska iz pečalbe, na stolu se brojao novac, računa se ko je koliko potrošio, koliko se računski živelo u porodici, koliko treba ostaviti da se prezimi do naredne pečalbe-sve je to bila prava matematika zivota.
Računski se i deci davao novac, koliko moze da potroše na vašaru, da kupe šareni stapić, bonbone ili pistaljku za sviranje.
Tako i u nemaštini se vodilo računski, da se nezavisi od nikoga, kako bi se bilo slobodan u životu, što je decu vaspitavalo za samostalan i slobodan život, pun ponosa i dostojanstva.
Računski se živelo i tamo negde daleko, gde se odlazilo u pečalbu, kada se radilo od izgrevanja do zalaska sunca.
Svaki dinar je prebrojavan više puta.
Kaže se:” će ako ima računicu, ću da rabotim, ukolko nema ič neću da počinjam, ću si tražim drugog gazdu”.
I čobani u planini su se bavili matematikom. Računali su koliko se može stoke čuvati, koliko se seno može zdenuti u stogove i spremiti stočna krma da bi se zima prezimila sa sitnom i krupnom stokom.
U planini se računalo koliko dzakova krompira će se roditi, koliko ovsa, koliko raži snopova će se ožeti, koliko će se vreća odneti u vodenicu- a sve to da bi se zima isterala i dočekalo proleće i tako preživelo u godinama oskudice i nemaština.
Kod malog planinskog čoveka, čak se racunalo i koliko može dece da očuva, koliko će dece mu trebati za u polje, sa stokom i za pecalbu .
Tako se računski živelo, rađalo, ženilo i umiralo..
Matematiko moja, odredila si i meni put trnovitog života.
Nekada si bila surova, nekad si često pomogla da opstanem u zivotu.
Onda kada mi se život okretao protivu svega, što sam se hvatao u životu da radim, nisam ni sanjao da ću se tako duboko uvući u svet matematičkog života.
Tako dok sam bio u uverenju da ću promeniti svet, da ću uticati na menjanje toka istorije- tok istorije me je ”pregazio”.
I onda kada sam bio u beznadju, kada se nije verovalo da se može opstati, kada sam brojao korake, kojima sam se ponovo uspravljao posle nervnog sloma, trauma- matematickim koracima se ponovo vratio u zivot.
Ponovo sam sam pocinjao da brojim i računam, posle svih golgota, od progona ”divljih zveri”- brojao, još koliko ću koraka da prohodam, koliko će prve rečenice da imaju reči, koliko će ih biti smislene, koliko se može izdržati pred ljudskom sudbinom.
Brojanje je davalo znakove života, da se može opet vraćati u život.
Brojanje koraka, bio je znak , da se ponovo uspravlja jedno ljudsko biće, koje će govoriti, ponovo misliti, ponovo pisati, ponovo uspravno hodati, pa i kriticki misliti..
Brojani metri uz uzbrdice, predjeni koraci- postali su mnogo više od običnog puta normalnog zivota.
To je bila nada i vera da se život nastavlja; ”matematicki” rečeno, pobeđen je višestruko svet protuva i progonitelja slobodoubmlja.
Brojanje predjenih kilometara po brdima i planinskim proplancima, broj strukova ubranog lekovitog bilja:katrionke, kičice, podubice, hajdučke trave, majčine dušice, i dugih lekovitih biljaka, kao i broj kilograma jestivih gljiva-pečurki: belih ovčarki, vrganja, jajčarki, srndaća u bukovoj i hrastovoj sumi; uz korišćenje u ishrani, povratilo mi je životnu snagu, koja samo planina može da povrati čoveku u životnoj iznemoglosti.
Tako mi je moja matematika u prirodi vraćala snagu, da se povratim i krenem dalje da živim, postojim i stvaram.
Matematikom, onom obicnom malom, služio sam se i kod dece u skoli. S njom sam svojim radom, veštinom, uspevao da svoje đake opčinim, da je zavole, da im služi kao radost u đackom zivotu; bilo onih koji su se ”borili” za dvojke ili kod onih koji su imali veće interesovanje od obične matematike u skoli.
NJima sam se odužio, osvajanjem nagrada na takmičenjima, kao i stečenu opštu matematičku kulturu za nastavak obrazovanja.
Samo uspeh iz matematike, omogućio je da se preživi, da se smanji ”onaj broj”, kojima nije bilo stalo do moga zivota, da se ućutkaju mnogi kojima je jezik bio tako ”otrovan”, kao ”zmije otrovnice”, da se ponovo vratim u život.
Matematiko moja, izašao sam iz pakla života, pomogla si mi na svakom koraku.
Tako i danas dok se vozim ujutru biciklom, brojim broj okreta pedala, da mi se život ”okrene napred”, neka prošlost ostane za nama.
I kada se ponovo uđe u razred, brojim ”izgubljene korake” nade i vere, koja se nikada ne gubi..
Moja matematika nije samo moj život, ona je život mojih đaka, sveta oko mene.
Ona vaspitava decu u školi da se bore da život žive, koji je nekada krut, surov, ali se uvek nađe ”matematička formula”, kojom e rešavaju i nakomplikovane situacije u zivotu.
Decu u školi učim i podučavam, da matematika nije neka brojka” od jedan do pet”, s njom treba živeti, osećati je i biti sretan.
Sa njom se krči put života, s njom se živi pun zivot.
Miroslav Mirac Mladenovic, nastavnik, OŠ ”Braća Milenković” selo Šišava-Lomnica Vlasotince
5 mart 20010. godine Vlasotince
|
