offline
- Pridružio: 09 Avg 2006
- Poruke: 105
- Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb
|
JAKO OBIČNA PRIČA
Zadnja cigareta je na izdisaju... Dogoreva lagano, svetlucajući u mraku, tiho pucketa i stvara malene, nemirne kolutove dima koji se nenametljivo utapaju u svežinu večernjeg vazduha. Ona sadrži u sebi ukus svega što se danas dešavalo, svake moje izgovorene reči, neizgovorene reči, najbezobraznijih misli i najtužnijih pogleda, svakog osmeha i svih svakodnevnih gluposti koje sam prevalio preko ustiju. Razmišljao sam o tome – kako bi izgledala komunikacija između ljudi, da nije politike, vremenske prognoze, fudbala, mini suknji i tesnih farmerica.... Bio bi to svet koji uopšte nije nalik na ovaj dobro poznati, mili krvoprolivajući svet, kakvim ga sada zapažamo. Druga dimenzija... Na primer, moja komunikacija sa postarijom prodavačicom koja svoj nesebičan i nadljudski doprinos društvu pruža u dragstoru blizu moje kuće, se uglavnom sastoji od nekoliko skroz ofucanih rečenica koje su se urezale duboko u moju podsvest; toliko duboko da mislim da bih podjednako revnosno dužnost kupovine obavio kako na javi, tako i u najdubljem snu! Moje bavljenje u prodavnici i moje tamošnje brbljanje se može jasno i nedvosmisleno podeliti u nekoliko faza, koje ću u nastavku ukratko opisati (oprostite na nepotrebnom formalizmu... ja sam tehničar, pa koristim hladnu logiku matematike):
1. Protokolarne učtivosti i dobro poznate fraze, koje uglavnom zavise od doba dana (npr. - dobro jutro!).
2. Raspitivanje o trenutnom stanju mog zdravlja(što je sasvim izlišno...jos uvek sam dovoljno mlad), ili o meteorološkim prilikama koje se nadvijaju nad prozaičnom panoramom mog rodnog mesta... Jednom prilikom sam bio stvarno bolestan, pa sam na pitanje “Kako si?”, odgovorio sa: “Pa... dosta mi je loše, upravo sam krenuo kod doktora...”, medjutim, rutinsko – nejebavajući (hoću reći “ravnodušni”) izraz nije napustao mudre i visprene crte lica stare poznavateljke sabiranja napamet i filozofije fiskalnih računa.... Mislim da se stvari ne bi bitno promenile, čak i da sam rekao da sam oboleo npr. od malih boginja, antrax-a, lepre i svih ostalih poznatih i nepoznatih, postojećih i nepostojećih zaraznih sojeva virusa i bakterija... U najboljem slučaju, za pretpostavljeno stanje mog zdravlja mudra matrona bi najverovatnije okrivila promenljivo vreme i/ili bombardovanje iz 1999. (Srećom po mene, tada sam u organizmu gajio samo slabiju, malobrojnu i nezainteresovanu skupinu virusa gripa, pa je moja zadnjica bila pošteđena injekcija, a zadnjice medincinskih sestara mojih pogleda... Jednom prilikom sam na opšte zaprepašćenje doktora sam insistirao na injekcijama, upravo zato što je u smeni bila predivna plavušica sa divnim zelenim očima i ne tako veštim rukama... Nakon toga sam bio prinuđen da za sedenje na stolici koristim samo 50% potencijala moje bolne pozadine. Ali utisak koji sam stekao dok sam onako bespomoćan i smešno opružen ležao na krevetu, slušao slatko čavrljanje bele Venere i gutao svaki ovlašni dodir njenih prstiju, je mnogostruko nadživeo bol. Ležao sam na krevetu pet puta duže, i nadao se da će se poveća izbočina na mojim pantalonama u predelu prepona smanjiti i da zelene okice neće biti počašćene tamošnjom reakcijom... Tešio sam se onom narodnom izrekom da “Ničija sveća nije do zore gorela!”. Ali, avaj, to se nije desilo, posumnjao sam u narodnu mudrost, i morao da svečano podignutog jarbola, i dostojanstveno rumenih obraza napustim hram zdravlja, praćen obuzdanim osmehom na slatkom licu sestrice i pogledima pacijenata koji su izražavali zbunjenost i nedoumicu u pogledu ubrizgane mi hemikalije... Čak sam ubeđen da je grupica sredovečnih dama odlučila da svoje muževe proglasi bolesnim, izloživši ih na taj način volšebnom dejstvu tajanstvene tečnosti i zanosnim činima mlađane čarobnice, ne bi li svoje noći načinile uzbudljivijim, a svoje uzorne muževe čvršćim i istrajnijim... Plemenit cilj, nema šta!!)
3. Treća faza predstavlja srž same operacije... Tada bih počeo da se prisećam radi čega sam došao, odnosno šta mi to toliko fali da sam se usudio na ovaj poduhvat??? Neretko se treća faza završavala neuspehom, posle čega sam uvek grabio ka izlazu, prosipajući usput izvinjenja i opravdanja „Zaboravio sam novac...“, „ Nemate više pene za brijanje??“, ... Zbog ovakvih neprijatnosti sam počeo marljivo da pravim spisak potrepština, makar se on svodio na jednu jedinu stavku! Ukoliko se dogodi ovakav splet okolnosti, rutinski zaobilazim četvrtu fazu i prelazim na fazu br. 5.
U normalnim slučajevima, ova etapa se završava kupovinom i plaćanjem...
4. Kratak lirski osvrt na vremensku prognozu i komentari vezani za komšiju od preko puta, koji je sudeći po oštrim rečima i sugestivnim pogledom prodavačice, čija se pravdoljubiva dubina dala nazreti ispod debelih stakala prepotopskih naočara, svirepiji i gori od Hitlera, Staljina, Franka, Musolinija, Nerona, Džeka Trboseka, Predsednika opštine i finansijske inspekcije zajedno!! „Zamisli, pa on je jutros parkirao auto ispred moje radnje... Nečuveno!!!“... Nakon što se ja složim da debeli komša zaslužuje smrtnu kaznu streljanjem, ili dobru staru lomaču, jer je pre tri meseca izjavio da ona („Zamisli!!??“) prodaje robu kojoj je istekao rok trajanja (u poverenju - ima tu dosta istine...), razgovor se seli na malo veselije teme, od čega se stakla na pomenutim naočarima razvedre, pa se crna i bolna koprena koja je prekrivala lice tužioca, porote, sudije i dželata polako pretvara u stari, benigni i priglupi izraz prodavačice koja jedva čeka kraj radnog vremena, da bi deci umesila pitu... Tada obično nađe razlog da pomene milozvučno ime svoje besprekorne rođake, koja bi mi po njenom mišljenju sasvim odgovarala: „...a i tebi je vreme da se skrasiš....“. Naime, Ona je pametna, vredna, puna razumevanja, prelepa, prebogata, i oličenje svih ovozemaljskih vrlina (ja bih dodao – oličenje svega što je previše), Boginja u pravom smislu reči! Bolje rečeno, takva je bila do skora, jer je jedan mali gest pomenute gospođice srušio vazdušasti, besprekorni mit koji je sazdala njena pokroviteljka. Ovako je to bilo, po mišljenju moje drugarice koja verovatno radi u službi državne bezbednosti, i ima bezbroj prislušnih uređaja raspoređenih po čitavoj zemlji:
Pošto je gore pomenuta gospođica, žrtva, glavni akter i vinovnik ove ujdurme vaspitana na starinski, patrijarhalno svirep način (za šta, uzgred, njen volu podobni otac zaslužuje zatvorsku kaznu od 7 623 547 623 god.), uz prilično stroga ograničenja koje nameće pojam „dobra prilika“, nije imala ni načina ni prilike da sazna, čak samo površno sazna - šta se to zbiva po glavama pripadnika suprotnog pola („to su oni koji nemaju sise i obično pišaju stojeći“). Naravno, priroda uvek nadje način – to je njeno osnovno načelo, pa je sama milostiva ruka sudbine poslala lokalnog poštara (koji u tom momentu nije bio svestan toga da više ne radi za poštu, već za mnogo moćniju firmu, koja upošljava sve nas – po potrebi; koja ima ispostave širom sveta, i koja pruža mnogo bolje i prefinjenije usluge, Sudbinu), kako bi obavio prosvetiteljsku dužnost i Pepeljugi nadomestio dvadeset godina života u iščekivanju i neznanju. Poštar je prosečan mladić, oštrih crta lica i prodornog glasa, kao i svi poštari... Ima prelepi, starinski običaj da pevuši ili zvižduće vozeći svoj glanc-nov službeni bicikl, na koga je ponosan. Ima verenicu koju mrzi i psuje zato što celu njegovu platu troši na šminku, a ima male grudi. Sticaj okolnosti je hteo da gore pomenuti nacistički Otac prethodnog dana slomi nogu pentrajući se na svoj nedovršeni zamak od kuće, pa je sada ta snažna, crvena, energična i buckasta spodoba koja zaudara na beli luk bezopasno ležala u smrdljivom krevetu okružne bolnice, jedući neslani krompir pire i žaleći se svojoj pokornoj i napaćenoj ženici na nepodnošljiv svrab noge koja je bila optočena gipsanom oblogom. Naravno, za njegovu nesreću ne postoji drugi krivac osim nje, njegove žene, koja nemirno lebdi na stolici pored kreveta i nemo, klimanjem glave potvrđuje svoju očiglednu krivicu i muževljevu naglašenu neprikosnovenost. Bilo kako bilo, Pepeljuga je bila sama kući, a poštar je imao važnu pošiljku... Začulo se zvono na ulaznim vratima, a otkucaji njenog srca su se stapali jadan sa drugim. Telo joj je drhtalo dok ga je prožimala neka prijatna toplina i obamrlost... Svi mi koji smo dovoljno podli i iskvareni unapred znamo gde je epicentar tog zemljotresa, zar ne? Ispred ulaznih vrata je stajala mršava poštareva prilika, koja je sa značajnim i službenim izrazom na licu počela dostojanstveno da muca i upire pogled u više nego raskošan dekolte glavne glumice... Pisac ovih redova bi po svemu sudeći bio vrlo naivan i netaktičan ukoliko bi dozvolio da ga njegovi uzdrhtali prsti koji trenutno skakuću po tastaturi navedu na sirov i vulgaran opis daljih dešavanja; dovoljno će biti to da ih pustimo na miru, budemo pristojni i ne virimo kroz ključaonicu...
Kako su se dalje razvijale stvari – znaju samo Bog, moja drugarica i zadihani akteri događaja. Skoncentrišite se na sledeći kadar filma:
Prepoznatljivi bicikl, vlasništvo PTT-a, nemarno izložen popodnevnom suncu nestrpljivo čeka jahača... Grupica penzionera sprema pobunu, jer su svi članovi te militarističke bratije tog dana iz nepoznatog razloga ostali bez svog nimalo raskošnog ličnog dohotka! Ljubopitljiva komšinica, kojoj je nestalo kafe (kojoj inače vrlo često nestaje kafe) kreće u malu izvidnicu da istu pozajmi; u nemogućnosti da otvori zaključana vrata, kroz prozor uočava čudno komešanje i veliku poštarsku torbu koja se kreće gore – dole, verno prateći službenikovu koščatu zadnjicu oko koje su bile sklopljene noge čija je sopstvenica bila nepristupačna njenom oštrom oku... Ipak, vlasnicu uzdrhtalih nogu je bilo lako pogoditi! Dva dana nakon opisanog događaja, aseptičnim hodnikom ortopedskog odeljenja gradske bolnice se prolomio životinjski urlik koji se utapao u sopstvenom odjeku i nečuveno jakom i neizdžljivom zadahu belog luka...
Epilog:
Tako je igra sudbine, na nesreću potištene pokroviteljke skinula sa mlade devojke nametnuti oklop neprikosnovenosti i vrline (i još ponešto), i to nadomestila mnogo prirodnijim, lepšim i čvršćim iskustvom i osećanjem trajne ispunjenosti i pripadnosti... Desilo se nešto s njom tog dana... . Poštar je raskinuo veridbu, i našao devojku koja ima mnogo veće grudi, i bogate roditelje koji su obećali da će mu na jesen, kada prirede svadbu, kupiti još bolji bicikl i garsonjeru u centru grada...
5. Ponovo protokolarne učtivosti, pri odlasku ...
6. Sloboda!... Sunce obasjava grupu razuzdane dečurlije koja bučno jureći na svojim minijaturnim prevoznim sredstvima, potežu raznorazno plastično oružje, zabranjeno Ženevskom konvencijom, počev od drevnih mačeva i strela, pa sve do najsofisticiranijih laserskih puški iz kojih šiklja smrtonosni mlaz vode. Debeli komša marljivo pere svoj crveni „ Jugo“ („...moj auto inače vrlo malo troši, i ima dobru vožnju! A ona ćorava trovačica iz dragstora mi prigovara zbog parkiranja... pusti budalu! Doduše - treba da zamenim pneumatike, ali...“).Mlazevi vode iz creva se raspršavaju u sitne kapljice dočaravajući deci veštačku dugu, koja ih primorava da na momenat obustave krvavi boj i potpišu primirje, koje će trajati čitavih 10 sekundi.
I sve ide dalje...
S.M.
Posvećeno svim herojima koji su izdržali da ovu priču pročitaju do kraja
|
