offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
U novom zakonu piše da lekar mora sam pacijentu da kaže dijagnozu, prognozu bolesti, kratak opis i cilj predložene terapije, vreme njenog trajanja i posledice (ne) uzimanja. On, takođe, pacijentu treba da saopšti sve moguće rizike i sporedne i trajne posledice, da predloži alternativne metode lečenja, ali i da mu predoči moguće promene stanja tokom uzimanja terapije
BEOGRAD - Da li možete da zamislite situaciju da uđete u ordinaciju i da vam lekar, posle izlaganja vašeg problema, potanko, razumljivim jezikom, odredi dijagnozu, objasni šta je sa vama, predloži terapiju, ali vam objasni i koje su posledice njenog uzimanja, ali i neuzimanja. Uz to, ako ste slučajno gluvi, dovede vam prevodioca koji vam to isto prenese govorom ruku. Jeste da ste ovakvu sliku mogli da vidite samo u latinoameričkim serijama ili slikama iz inostranstva, ali ovako nešto trebalo bi uskoro da postane i naša realnost.
I razna istraživanja o stanju našeg zdravstva pokazala su da nas, kao pacijente, ništa ne iznervira toliko koliko neljubaznost medicinskog osoblja, čak ni njihovo neznanje. U čekaonici vas dočeka namrgođena šalteruša, a u ordinaciji ćutljiv lekar čijih i ono malo reči ništa ne razumete. Kaže vam neku dijagnozu, pri čemu ne objasni ni kakve posledice može da izazove. Usvajanjem novog zakona o zdravstvenoj zaštiti to u Srbiji više neće smeti da se desi, naravno ako i ovaj zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Kome se žaliti
Ukoliko je pacijentu uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan uslugom, on može podneti prigovor zaštitniku pacijentovih prava koji bi trebalo da postoji u svakoj ustanovi. Zaštitnik je dužan da u roku od pet dana utvrdi okolnosti, a u roku od tri dana posle toga podnese izveštaj direktoru ustanove, ali i prigovaraču. Ukoliko prigovarač nije zadovoljan krajnjim ishodom, može da se žali zdravstvenoj inspekciji Ministarstva zdravlja i, u slučaju utvrđene štete, ima pravo na naknadu.
U svakom slučaju, nije zgoreg znati svoja prava i obaveze lekara pa se možda nešto i u praksi promeni. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti piše da lekar mora pacijentu da kaže dijagnozu i prognozu bolesti, kratak opis i cilj predložene terapije, vreme trajanja i posledice (ne) uzimanja. Lekar takođe pacijentu treba da saopšti vrstu i verovatnoću mogućih rizika i druge sporedne i trajne posledice, da mu predloži alternativne metode lečenja, ali i da mu predoči moguće promene stanja tokom uzimanja terapije. Sve ovo je, kaže član 28 ovog zakona, lekar dužan sam da saopšti, bez pacijentovog traženja.
Lekar, odnosno zdravstveni radnik, sve ovo mora da saopšti na "način razumljiv pacijentu, vodeći računa o njegovoj starosti, obrazovanju i emocionalnom stanju". Ako pacijent ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi u zdravstvenoj ustanovi, mora mu se obezbediti prevodilac u skladu sa propisima o službenoj upotrebi jezika i pisma, a ako je pacijent gluvonem, mora dobiti tumača.
Jedini slučaj u kom zdravstveni radnik može prećutati dijagnozu, rizike, posledice i slično jeste onaj u kom postoji rizik da saznanje o tome može naškoditi pacijentu. U tom slučaju, stanje pacijenta moraju da znaju njegovi najbliži.
Pacijent ima pravo da bira lekara, zdravstvenu ustanovu, medicinsku proceduru i opet na informaciju o rizicima i posledicama po zdravlje. On, takođe, može i da odbije proceduru, osim ukoliko time ugrožava život i zdravlje drugih ljudi. U tom smislu lekari mogu prisilno hospitalizovati osobe koje zbog prirode duševne bolesti mogu da ugroze nečije zdravlje, život ili imovinu. Nad pacijentom se može bez njegove saglasnosti preduzeti samo hitna medicinska mera ako je bez svesti ili iz nekog drugog razloga ne može da saopšti svoj pristanak.
Pacijent se može saglasiti sa procedurom prećutno (ako se ne protivi) ili izričito (usmeno ili pismeno), ali ako mu pre toga lekar nije saopštio sve rizike, posledice i dijagnozu, onda lekar snosi rizik za štetne posledice.
Narod ćuti ili trči ministru
I pored toga što je institucija zaštitnika pacijentovih prava ustanovljena pre tri godine, naš narod još nema tu naviku da im se žali. Prema rečima Maje Ivetić, savetnika ministra zdravlja za zaštitu prava pacijenata, u prošloj godini je svaka zdravstvena ustanova u Srbiji (ima ih oko 350) zabeležila svega deset prigovora.
- Naši ljudi vole da se odmah direktno žale Ministarstvu zdravlja i posledica toga je da smo mi u Ministarstvu imali u prošloj godini čak 850 prijava. Najviše prigovora je bilo zbog refundacije. Na primer, pre nekog operativnog zahvata pacijent kupi lek ili neko sredstvo koje ustanova nema, a morala bi da ima. Onda se desi da Fond neće da im refundira novac bez potvrde iz ustanove da je pacijentu, na primer, ugrađeno neko sredstvo i da ga oni nisu imali, što ustanove najčešće neće da daju. Na drugom mestu su prigovori na neljubaznost medicinskog osoblja - kaže Maja Ivetić.
Zaštitnik pacijentovih prava dužan je da direktoru predoči žalbe i ako se više njih odnosi na jednu osobu, direktor može da joj umanji platu, da ga premesti na drugo radno mesto ili da ga samo opomene. Naravno, zaštitniku se može prijaviti ako je mu je uskraćena neka usluga, ili je osoblje bilo neljubazno, ali sve što se tiče kvaliteta pružanja zdravstvene usluge prijavljuje se zdravstvenoj inspekciji.
Glas
|
