|
UFFF! Konačno dođoše kući  ! Preselo nam veselje. Nikad više neću da se radujem bez zadrške! Pitam se, može li se uopšte radovati sa zadrškom? Pričam koješta, ali stvarno smo svi bili sluđeni od brige, postiđeni što smo skakali od sreće zbog pišonjinog rođenja, sigurni da će sa mamom sve biti OK, jer, Bože moj, to se podrazumeva.
Da, podrazumeva se kod svog ostalog normalnog sveta, al mi očigledno ne spadamo u tu kategoriju stanovništva, jer nama mora nešto da zagorča sa strane svaki lep trenutak, događaj. Mrvica je nagrabusila, a Ivan je super bebac!
Kad su stigli kući, svima je popadalo kamenje sa srca i duše i gle čuda! Umesto da svi budemo nadvijeni nad krevetcom sa bebom, svi se preparkirasmo nad krevet sa mamom! Trčimo oko nje, šunjamo se, bdijemo, ugađamo joj. Ne pitamo ništa, vidimo sve!
Ona jeste oduvek bila krhka, nežna, voljena, mažena, zaštićena. Jedino žensko u toliko kolena, posle toliko godina! Ipak, ni pomislili nismo da će sve ovo biti baš ovakav komplikejšn!
Ali, sam pogled na Ivana potvrđuje: vredelo je!
Veeeliki, lep bebac, duga crna kosica, prosto mu šiške padaju u oči! U startu je prerastao štramplice koje su ga kući dočekale, omanuli smo broj garderobe  ! Spava, ne gleda nas, ručka, ne gleda nas. lenjo otvori okice, pa ih, čim nas vidi nadvijene, odmah zatvori. Ljudi, pa on hrče kad spava! Da, hrče! Tačnije, prede kao mače! 
|
Sve čestitke!!! 
