|
Poslao: 20 Okt 2012 08:47
|
|
Dok sam kuvala kafu, setila sam se zašto volim jesen 
ZBOG PEČENOG KESTENJA !
Znate onaj osećaj kad uhvatite vruć kesten i lagano ga, dok vam šara dlan, ljuštite za onog što stoji pokraj vas i smejulji se kao omađijan dok čeka, a u mislima je taj isti kesten već omirisao i pomilovao usnama ?!
Zatim šetnje.
Duge i tihe šetnje u kojima do mile volje možeš da gurkaš onog pored sebe sa izgovorom da ti je hladno. Onda on, odvažno i nežno, uzme tvoju ruku i stavi je u svoj džep.
Čuva je.
Kao kakvu dragocenost.
Sećate se ?
Moj inbox grca od posledica poplave.
Sinoć je bila provala oblaka.
Nanela je pozamašnu štetu, pa sam sigurna da nema tog mirisa kestena koji je može sanirati.
Krenuo je da se oblači jer sam rekla da nema ničeg lošeg u tome da podeliš sa dobronamernim ljudima ono što misliš i osećaš u momentu u kom to osećaš, a on smatra da sam budala.
Grmelo je i sevale su psovke, lomili su se razumevanje i podrška, a reči pune žuči i optužbi su pljuštale kao iz kabla.
Na kraju - volja, želja i potreba grcaju u blatu.
Stao je čizmom za vrat svemu lepom.
Tek tako.
Istina - rekla sam da ne želim da ga vidim i da mi nije bitno.
I da ima ono što može da ceni, ako ne može da ceni ono što ima ...
...i opsovala sam.
I sad, dok razmišljam o tome kolika je mera iskrenosti u javnosti poželjna, potpuno sam svesna da nema te cene koju nisam spremna da platim da bih bila ono što jesam.
Ovde i sada.
Zauvek.
|
|
|
Poslao: 20 Okt 2012 11:56
|
|
Rekoh li: Polako ali sigurno! Kud žuriš? 
p.s. Jedno podsećanje, ranije napisano u "Poruci dana": Dobro razmisli pre nego nešto poželiš, možda ti se želja i ostvari... 
|
|
|
Poslao: 21 Okt 2012 08:45
|
|
Dusan ::Rekoh li: Polako ali sigurno! Kud žuriš?
Udahnula duboko, sklonila nogu sa gasa i setila se da sam negde čula sledeće:
Moguće upita Nemoguće: "Gde živiš ?"
"U snovima nesposobnih", odgovori Nemoguće.
...a onda sam nastavila kejom, polako i sigurno.
Nije bilo ni jednog prodavca kestena, a dan je bio sasvim letnji.
Samo mi nekako bi žao što su sklonili pontnonski most ...
|
|
|
Poslao: 21 Okt 2012 21:30
|
|
Bilo je davno.
Bila je jesen, sećam se po lišću na stazi kojom sam šetao.
Nisam hteo da idem autobusom nekoliko stanica jer sam baš imao želju da prošetam.
Nekako ispred mene je šetala devojka koja je držala neku malu torbu sa knjigama. Stezala je na grudima, onako sa obe ruke. Bila je baš onako zamišljena, video sam to kada sam se našao naspram nje.
Dok smo čekali oboje da se devojka u kolima auto-škole konačno snađe i krene iz mesta da bi mi prešli ulicu, ona se diskretno nasmešila.
Kao nikada do tada, ja sam devojku koju vidim prvi put u životu pitao: "Mislite li da je iko od nas spretniji kada uči da vozi?" Odgovora se ne sećam. Ne sećam se ni mojih sledećih pitanja. Znam samo da smo pričali sledećih deset minuta koliko je trajala naša zajednička šetnja.
Nikada pre i nikada posle toga nisam imao tako prijatan razgovor, i nikada se nisam trudio da sakrijem svoj pogled kao tada. Znam da je primetila kako je krišom gledam.
Ja sam u jednom momentu zastao i rekao kako moram preći ulicu.
Zastala je, okrenula se prema meni i samo me gledala.
"Bilo mi je drago", konačno sam izustio.
"I meni, zaista", odgovorila je.
"Ja sad moram preći", ponovio sam
Samo me je gledala.
Smeđe oči, smeđa kovrdžava kosa.
Prelazim ulicu, a srce mi lupa kao ludo. Okrećem se i vidim je kako je nastavila svoju šetnju, lagano.
Dolazim do ulaza u zgradu, stajem i odlučim da se vratim do nje.
Skoro sam bez daha pretrčao tih stotinak metara.
Nisam je našao i nisam je nikada više video.
Prošlo je dvadeset godina, proći će još ne-znam-koliko, nikada neću zaboraviti tu jesen i tu devojku.
Uvek, ali uvek kada prođem tuda setim se te šetnje.
Mislim da bih mogao da je prepoznam kada bih je video.
Baš je bila lepa jesen te godine, topla i mirišljava.
Malo tužna, takođe.
Kao i svaka jesen.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Okt 2012 12:57
|
|
_Sale ::Znam samo da smo pričali sledećih deset minuta koliko je trajala naša zajednička šetnja.
Nikada pre i nikada posle toga nisam imao tako prijatan razgovor, i nikada se nisam trudio da sakrijem svoj pogled kao tada. Znam da je primetila kako je krišom gledam.
Ja sam u jednom momentu zastao i rekao kako moram preći ulicu.
Zastala je, okrenula se prema meni i samo me gledala.
"Bilo mi je drago", konačno sam izustio.
"I meni, zaista", odgovorila je.
"Ja sad moram preći", ponovio sam
Samo me je gledala.
Smeđe oči, smeđa kovrdžava kosa.
Prelazim ulicu, a srce mi lupa kao ludo. Okrećem se i vidim je kako je nastavila svoju šetnju, lagano.
Dolazim do ulaza u zgradu, stajem i odlučim da se vratim do nje.
Skoro sam bez daha pretrčao tih stotinak metara.
Nisam je našao i nisam je nikada više video.
Prošlo je dvadeset godina, proći će još ne-znam-koliko, nikada neću zaboraviti tu jesen i tu devojku.
Uvek, ali uvek kada prođem tuda setim se te šetnje.
Mislim da bih mogao da je prepoznam kada bih je video.
Baš je bila lepa jesen te godine, topla i mirišljava.
Malo tužna, takođe.
Kao i svaka jesen.
Već nekoliko dana pokušavam da prokomentarišem ovo što si napisao i ... ne umem. 
Sve mi je blisko... i tuga i sećanje na isčekivanje i taj nežan, neobjašnjiv, osećaj da te nešto duboko i suštinski povezuje sa potpuno nepoznatom osobom... i to nešto začudno u pogledu.
A onda sam se setila scene (pa sam izvukla iz titla) kad Džon Gejdž priča svoje iskustvo:
Sećam se - kad sam bio mladić ,jednom sam se vraćao iz bioskopa,podzemnom.
Nasuprot mene je sedela devojka.Imala je haljinu zakopčanu do grla.
Bila je najlepše biće koje sam ikad video, ali bio sam tada sramežljiv.
Kad bi me pogledala,ja bih sakrio pogled.Kasnije, kad bih ja pogledao nju, ona bi pognula glavu.
Stigli smo do moje stanice i sišao sam.
Vrata su se zatvorila.
Kad je voz krenuo,pogledala me u oči i podarila mi najlepši osmeh na svetu.
Bilo mi je strašno.
Želeo sam da razvalim vrata.
Vraćao sam se svake večeri,puna dva meseca.
Ona se više nikada nije pojavila.To je bilo pre 30 godina.
Otada nije prošao dan,a da na nju nisam pomislio.
Ne bih voleo da se ponovi ...
Dakle, želiš li da plešeš sa mnom ?
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Okt 2012 13:11
|
|
Mesto nisam napisao: Goce Delčeva, od Merkatora prema pošti u Pohorskoj, leva strana.
Niko nikada to nije čuo od mene, niti sam mislio da će iko to razumeti.
Na dan kada sam ovo napisao, poslao sam isti tekst i koleginici sa posla.
Nisam trebao, rasplakala se.
|
|
