_Sale ::Mesto nisam napisao: Goce Delčeva, od Merkatora prema pošti u Pohorskoj, leva strana.
Citat:Niko nikada to nije čuo od mene, niti sam mislio da će iko to razumeti.
Citat:
Na dan kada sam ovo napisao, poslao sam isti tekst i koleginici sa posla.
Nisam trebao, rasplakala se.
Trebalo je.
Magla.
Danas sam imala prilično težak i loš dan.
Otišla sam na sajam ne bih li u knjigama utopila bol.
Potrošila sam 270 eura, a ne osećam se ni za trunku bolje.
Treba da donesem tešku odluku i bojim se da nemam kud. Saterana sam u ćošak.
Zadnjim atomima snage držim emocije pod kontrolom, dok se pitam zbog čega baš svaka cigla leti ka mojoj glavi.
A Bulgakov je rekao: Cigla nikada i nikome bez razloga nije pala na glavu. Cigle se nemojte bojati.
A sve se ruši neverovatnom brzinom. Reči nemaju težinu koju su imale. Odrazi su postali mutni i strani. Čak mi i srce nekako tupo udara.
Sve u šta sam verovala, stropoštalo mi se na glavu u roku od dva minuta ovog maglovitog prepodneva.
Hm... Jesen.
Valjda magla nije tako neobična pojava u ovo doba godine.
Što li se onda čudim ?!?
Tek sam se probudila.
Nešto je kucnulo u prozor.
Mislila sam da je kiša, ali kucnulo je jednom.
Dakle, nije kiša.
Još uvek je jesen.
Uputila sam pogled ka prozoru i videla vrapca koji pokušava da se sakrije uz satelitsku antenu.
Glup neki vrabac.
Ta antena, iako masivna i ogromna, nikada i ničemu mi nije služila, osim što mi je, onog dana kad je održana njena inaguracija, izvukla iz džepa jedan od onih vrednosnih papira koje tako retko viđam - ljubičasti.
Negde sam pročitala da vrapci u zatočeništvu dožive i do 23 godine, a na slobodi ne više od 14, a nauče da lete već sa 15 dana.
Pitam se da li treba da se raduju i streme dugom životu ili slobodi ?! :roll.
Kakav paradoks.
S obzirom da nisam naročito pametna i nemam odgovor, manuću se vrapca.
Lep je i očigledno glup.
Još nije odustao od antene.
Mora da misli kako stremi visinama i suncu, dok na petom spratu višespratnice, na Ceraku, mlateći sićušnim krilima, pokušava da probije
zvučni zid.
Razmišljam od jutros o stvarima koje nisam završio i koje me strpljivo čekaju, onako nedovršene.
Kao da će neko doći da uradi popis započetog i (ne)završenog.
Ništa novo mi nije palo na pamet, neka lepa i zanimljiva stvar koju bih voleo sebi da priuštim.
Gledajući kroz prozor sam i shvatio zbog čega: magla, hladnoća, jesen.
Neka mi neko posle kaže kako vreme ne utiče na raspoloženje.
Sumorni neki dani.
Sad je dobro imati prijatelja, jednostavnog, vedrog, veselog, lekovitog.
Da nas nauči šta je važno, a šta nevažno u životu.
Da nas lupi šakom po ramenu i da od tog udarca ozdravimo !
Jesen kod mene svake godine samo šapuće,odmah iznad moje kuće,ponekad tako nečujno a ponekad ogolele grane savijaju se tako jako da slamaju sve pred sobom .
Onda nestane i ono malo tišene koje je nastalo,šepurenjem lišća dok pada,pada i neostavlja ni jedan trag prelepog prethodnog godišnjeg doba.
I sve je nekako drukčije u jesen.Neki mir okolo mene i u meni vlada.
