|
Од свих задовољстава која ме лагано напуштају сан је једно од најдрагоценијих,али и најобичнијих.човек који спава лоше и мало,ослоњен на многобројне јастуке,има и сувише времена да размишља о тој посебној сласти.Прихватам да је најсавршенији сан скоро обавезно додатак љубави,одмор који се одражава и који одраажавају два тела.Али оно што мене овде занима то је специфична тајна сна сама за себе,неизбежно смело загњуривање сваке веечери човека голог,самог и обезоружаног у океан где се све мења,боје,густина,чак и сам ритам дисања,и где сретамо мртве.Добра страна спавања је чињеница да се из њега буди,да се човек враћа неизмењен,пошто нас чудна забрана спречава да изнесемо са собомсрж својих снова.Умирује нас и то што нас спавање лечи од умора,привремено,на најцелисходнији начин,удешавајући да не постојимо.И ту као идругде,задовољство и вештина састоје се у томе што се свесно препуштамо тој блаженој бесвесности,што прихватамо да будемо за длаку слабији,тежи,лакши и неодређенији но што јесмо.Вратићу се касније на чудни свет снова.Више волим да говорим о извесним искуствима чистог спавања,чистог буђења,која су на ивици смрти и васкрсавања.Покушавам да ухватим тачни осећај оног младалачког сна који обара као гром,кад човек заспи над књигаама,обучен,отргнут наједном од матматике и права,пренет усред сна,чврстог и потпуног,испуњеног неискоришћеном енергијом,тако да с еу њему тако рећи осећа прави смисао постојања кроз затворене капке.Обнављам сећања на изненадни сан на голој земљи,у шуми,после заморног дана лова.будио ме јелавеж паса или њихове шапе на мојим грудима.Та утонулосст била је тако потпуна да сам могао сваки пут да се пробудим другачији и чудило ме је,или би ме понекад растужило,оно строго правило да се из толике даљине враћам у тај мајушан део човечаства који представљам.Шта представљају те посебности до којих највише држимо,кад оне тако мало значе за слободног спавача и кад сам успевао за тренутак,пре но што с е са жаљењем вратим кожу Хадријана,да уживам скоро свесно у том празном човеку,у тој егзистенцији без прошлости?
Али ми и мислимо тако мало на појаву која представља бар трећину нашег живвота,јер је потребна извесна скромност да бисмо ценили њену доброту.Усну и Гај Калигула и праведни Аристид вреде исто;остављам своје таште и вѕжне привилегије,не разликујем се више од црног чувара који спава на мом прагу.Што је друго наша несаница до бесомучна упорност интелигенције у прављењу мисли,низа судова,силогизама и дефиниција само њој својствених,њено одбијање да се повуче пред божанском глупошћу склопљених очију или мудром лудошћу снова?Човек коиј не спава,а ја већ неколико месеци имам прилику да то утврдим на себи,одбија да мање или више свесно да укаже поверење бујици ствари.Брату смрти...Исократ се преварио и његова је реченица само реторичко претеривање.Почињем да упознајем смрт;има она и других тајни,још странијих нашем садашњем стању човека.А међутим,тако су ти токови испреплетени,тако дубоки,испод тих тајанстава одсуства и делимичног заборава,да лепо осећамо да се негде спајају и бели и тамни извор.Никад нисам радо гледао вољена бића кад спавају;одмарали су се од мене,знам то;и измицали ми.А сваки човек се стиди свог лица умрљаног сном.Колико сам пута,кад устанем врло рано да радим или читам,сам намештао згужване јастуке,покриваче у нереду,та скоро бестидна сведочанства наших сусрета са ништавилом,доказе да већ сваке ноћи престајемо да постојимо.
јурсенар
|
