|
Poslao: 09 Maj 2009 10:22
|
|
moram se pohvaliti: na sličici je zaista moj balkon, crvenilo u dnu je odraz sunca sa zapada, a na žici odmaraju moje prijateljice koje mi ponekad svrate. Nešo, to su one koje su trebale dočekati goluba vinonošu:)) Dolaze i grlice, galebovi samo prelijću pred balkonom, a noću svrati plašljivi ćuk koji me budi onim svojim huu, huu...
Ovu sam morala malo njegovati prije nego je krenula dalje.
|
|
|
Poslao: 09 Maj 2009 11:36
|
|
Ред је да и ја, као постављач речи, одстихујем нешто.
* * *
Срце ми жуди за црвеном зором,
кад човеков поглед нађе исходиште
без чула вида, тек самопрегором,
и препозна себе у свему што иште.
Милосна птица у бескраје лети,
прозор јој отворен када крила смори.
Душа је прима, са њом се посвети
и купа у роси коју чежња створи.
|
|
|
Poslao: 09 Maj 2009 17:09
|
|
Ja ne mogu da verujem.- Đubre jedno lažljivo. Meni je rekao da te je našao i da ti je isporučio vino. I još mi se đubre hvali kako su ga ptičice lepo dočekale.
Nego, da ti nisi slučajno našla praznu flašu na balkonu? Može biti da su moj golub i tvoje ptičice napravili žurku bez tebe.
Moraću da ga kaznim sedmodnevnim boravkom u kavezu samici bez njegove old lady.
U svakom slučaju ostajem ti dužan jedno vino.
Pozdrav.
@Tuzor. Neću više da te hvalim dosta je bilo. Mogao bih tako do prekosutra, ali neću da se ponavljam.
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 12:43
|
|
Napisano: 10 Maj 2009 11:42
DRHTATI, ZABORAVITI/ZABORAV, JASTUK, PRAŠINA, OTVORITI
(pogledala sam oko sebe i napisala riječi koje su mi prve pale na pamet, bez razmišljanja; ako razmišljam, riječi mi se čine patetične, tugaljive, već povezane u koliko toliko smislenu rečenicu; ovima je zajedničko što sam ih našla oko sebe u ovom trenutku)
Napišite mi nešto lijepo  , a ja odoh da brišem prašinu. 
Dopuna: 10 Maj 2009 12:43
Nešo, ovo na slici je znači bila posljedica te terevenke. Ptičurina lažljiva!Meni je rekla da je umorna od dugog leta, a zapravo je s tvojim golubom popila moje vino! A ja sam joj još i ležaj napravila i njegovala je!!
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 13:23
|
|
Živim
Sakupilo se mnogo tuge u meni,
nebeski svod mi nije plav,
ne želim svoj više život u seni
senka donosi zaborav.
Želim da dišem plućima punim,
hoću da osetim bol
i on je osećaj kao svi drugi
makar mi svirao mol.
Pevaću jako da svet me čuje,
opet živim i osećam,
i neće više da me truje
miran , učmao dan.
Oduvaću prašinu sa uspomena,
nek žive dugo u meni
otvaram sada vrata vremena
nek ljubav se razvileni.
Drhtaću slobodno kao ptica
kad vetrovi hladni dunu,
u jastuku ću čuvati snove
i imati ponovo dušu punu.
PS Znao sam da je ovaj moj napravio neko s...., bio mi je sumnjiv , ali nisam znao da ti nije dostavio vino. Suočio sam ga sa dokazom i evo sad plače kao kiša. Pozdrav.
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 14:58
|
|
Možda bi naša draga Satenčica rekla "rima! rima?", ali ovi stihovi i formom i sadržajem savršeno odgovaraju nekom mom senzibilitetu.
Ili baš ovom mom trenutku? Trenutku koji upravo živim. Ne znam, ali
hvala, jako mi se sviđa.
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 15:23
|
|
Draga Ivana, koliko god se ja opirala rimi, ponekad je njena lepota neizbežna i složiću se sa tobom da su Nešini stihovi sasvim lepi... Ali, eto, još lepši bi bili da nisu u rimi... 
No, šalu na stranu, stvarno su lepi...
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 18:53
|
|
Hvala na pohvalama, kroz neke neobavezne stihove, prokomentarisaću napisano.
Mučim se tražim,
smisao života mi beži,
gubi se u daljinama
koje su nebeski plave samo
kada su daljine, daljine.
Kada se daljina približi
više nije nebeski plava,
počinje da sivi,
a ja odgovor tražim
gde se o plavo gubi
i vredi li da se živi.
Pitao sam mudre knjige
gde je sreće izvorište
i kako do njega doći,
nisu znale da mi kažu.
Pitao sam mudre ljude
kako da se sreći nadam
kad se stalno na probleme
saplićem i padam.
Nisu znali da mi kažu
da siguran budem,
pa sam tek u sebi našao
jedan odgovor.
Treba znati živeti,
voleti i kada nemaš razloga
da nekome pokloniš sebe.
tek tada možeš da se nadaš,
da trepereći očekuješ
da neko sasvim poseban,
baš tebi potreban,
zavoli tebe.
Ipak.
Mora se spreman biti
da se traženo ne nađe
i da te ne uništi tada,
tvoja nada
i odvede u zemlju mrtvih.
U beznađe.
Prolog
Ovo je nešto malo što znam,
možete reći da lupetam,
neću se ljutiti,
ružnu reč kasti,
od svoje se sudbine
još niko nije uspeo spasti.
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2009 19:24
|
|
NesaDeBeli ::
Treba znati živeti,
voleti i kada nemaš razloga
da nekome pokloniš sebe.
tek tada možeš da se nadaš,
da trepereći očekuješ
da neko sasvim poseban,
baš tebi potreban,
zavoli tebe.
:beer:
Nešo, ovo je prelijepo, Dozvoli mi da "posvojim" ove stihove, da učinim od njih neki svoj životni kredo.
|
|
