|
Možda je sada pravi trenutak.....Radi se o Bartokovoj operi „Zamak Plavobradog“. Radnja srednjovekovne bajke je unekoliko promenjena, osim kratkog proznog prologa, ostaje duodrama, pri čemu su njegove melodijske linije pentatonske, a njene potpuno atonalne. Sve vreme je dijalog, tek na samom tragičnom kraju, melodije im se sjedinjavaju. Plavobradi dovodi devojku Juditu u svoj mračni zamak, i zatvara vrata. Pre ulaska je pita da li želi da se predomisli i vrati svom ocu, sunčanom domu, dečku koji je čeka, pre nego što uđe u njegov stari i mračni zamak. Ona odlučno ulazi za njim, zbog njega. Po zatvaranju, ona ne vidi ništa, oseća samo vlagu i napipava sedam zatvorenih vrata. Želi da ih otvori, da bi ušlo svetlo. U prvoj sobi zatiče sprave za mučenje, u drugoj oružje sa koga se cedi krv, a pošto sa svakim novim vratima ulazi i malo svetla, ona vidi da je vlaga na zidovima zapravo krv. U trećoj sobi je blago, ali opet na najblistavijoj kruni vidi kapi krvi, koje potom prekrivaju sve. Tada joj Plavobradi daje naredna tri ključa: iza četvrtih vrata je predivna bašta, ali je tlo natopljeno krvlju, a nadvijaju se krvavi oblaci. Pri svakom otvaranju vrata, Judita mu govori da to radi zbog njega, da bi njegov zamak ponovo bio lep i svetao, a on je odgovara, govoreći da to nije dobro. Po otvaranju petih vrata, na pozornicu uleće velika količina svetla i orkestarski fortisimo, pošto se ukazuje celo prostranstvo zemlje Plavobradog, čiji zamak u tom trenutku sija potpunim sjajem. Dobija i šesti ključ, pozornica je ponovo mračna, i tu napipava jezero bezbojne vode, Plavobradi joj saopštava da su to suze, i ona sama shvata da su to isplakale njegove prethodne žene, koje su i sakupljale svo to zlato i negovale tu baštu. Peoslednja vrata otvara on sam, i u njoj zatiču njegove tri prethodne žene, žive, sa krunama na glavi, koje nemo sede - po Juditi, sve mnogo lepše od nje same. On peva o tome kako je prvu upoznao u jutro, i njoj pripada svako naredno jutro; drugu je upoznao u podne i njeno je svako podne; treća je upoznata u veče; a Juditi stavlja krunu i obećava da će njoj pripadati svaku noć. Psihoanalitički, priča nije ni najmanje naivna, a libreto je napisao veliki Bela Balaž. Otvaranjem sedmorih vrata, otvara se celokupnost Plavobradog – njegova prošlost, život, duša. Po Balažu, Zamak je muška duša, koju je teško osvojiti, a ne dospeti samo na spisak bivših, koje predstavljaju ništa drugo do uspomenu. Zaboravih sam tačno značenje svakih pojedinačnih vrata, ali recimo da su to muškarčeva surovost, muškarčev snaga, njegovo materijalno bogatstvo, njegove emocije, i sva dostignuća zajedno. Judita želi da pronikne do njegove srži, međutim tu zatiče samo uspomene. Sve ostaje i dalje tamno.
|
