Raskosna igra reci...

14

Raskosna igra reci...

"TELO: Već te se sećam. Zamisli lisicu što se prikrada ovčem pojilu. Usput je s trnja uz reku skupila vunu koju su ovce ostavile probijajući se kroz trnjak do vode. I sad lisica tu vunu nosi u gubici. Polako, veoma polako spušta ona jednu, pa drugu šapu u reku, a povesmo vune joj svejednako u zubima. Ulazi sve dublje i najzad zapliva tako da joj sve buve pređu na onu vunu u gubici. Tada lisica daleko od sebe odbacuje vunu s buvama i slobodna od nevolje i bola vraća se na obalu. Ta lisica si ti, dušo čovečija, jer ti si lovina nad lovinama. Kao lisica i ti, dušo moja, odbacuješ sve što ti smeta i što boli, daleko od sebe. Odbacuješ sve svoje grehe pa si i mene, svoje telo, odbacila kao buvljivi guber."

(Milorad Pavić; Zauvek i dan više)

"...One day, when I was at the death - bed of a woman who had been and still was very dear to me, I caught myself, my eyes fixed on her tragic forehead, in the act of mechanically analysing the succession of appropriate colour gradations which death was imposing on her immobile face. Tones of blue, of yellow, of grey, what have you? This is the point I had reached. Certainly it was natural to wish to record the last image of a woman who was departing forever. But even before I had the idea of setting down the features to which I was so deeply attached, my organism automatically reacted to the colour stimuli, and my reflexes caught me up in spite of myself, in an unconscious operation which was the daily course of my life - just like an animal turning his mill."

Mone jednom prijatelju, povodom nastanka slike sa predstavom pokojne supruge.



Klod Mone, Kamij na odru, 1879.

@jelkica7 - ovaj tvoj post me podsetio na one meni drage i poznate koje sam dosad 'ispratila', one koji su otputovali....na 'njihove' izraze lica, to jest na poslednji izraz lica koji je dusa ostavljala pre konacnog odlaska...nisam bezala od toga da ih vidim, ne samo iz puke radoznalosti, vec iz zelje da se, koliko je to moguce na taj nacin, suocim sa dahom i osecajem smrti...
neke od njih sam i poljubila u znak pozdrava, iako sam znala da nisu vise tu.

inace, sva ta patetika i drama kojom se obavija necija smrt je neprijatna, nepotrebna, a opet tako ljudska - verujem da vise placemo za sobom i 'ostavljenoscu' nego za osobom koja je otisla.

i naravno....mikini stihovi na temu, iz besmrtne pesme:

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

Dopuna: 07 Jan 2009 17:18

Citat:posmatram svoj lik u ogledalu da bih znao ko sam, da bih znao kako da se ponasam kroz nekoliko sati kada se budem suocavao sa krajem. moje telo moze osetiti strah, ali ja - ne. borhes, deutsches requiem

"Majka mi je ispričala kako joj je deka jednom rekao da je najgore osećanje u životu kajanje. "Na šta je", upitao sam, mislio kada ti je to rekao?" Rekla je da nije imala pojma, pošto je njen otac bio čovek stopostotno iskren (tu nije bilo bušnih taburea). I tako ta opaska - nešto netipično za mog dedu - bez odgovora visi tamo u vremenu. Ja patim od nešto malo kajanja, iako će to možda tek da usledi, a u međuvremenu životarim uz njegove bliske pajtose: žaljenje, krivicu, sećanje na neuspeh. Obuzima me ipak rastuća znatiželja za neostvarenim životima, a kajanje se možda trenutno krije u njihovoj senci.
...
Ali ja ponavljam i insistiram na tome da patim od racionalnog (da RACIONALNOG) straha. Najraniji poznati mrtvački ples, naslikan je na zidu Cimeterie des Innocents u Parizu 1425, i imao je tekst koji počinje: O creature rasionnable/ Qui desires vie eternelle" [O, ti biće racionalno/ Koje želi da živi stalno]. Racionalni strah: moj prijatelj, pisac Brajan Mur voleo je da citira staru jezuitsku definiciju čoveka " un etre sans rasionnable raison". "Biće bez razložnog razloga za bitisanje."
Da li je svest o smrti nekako povezana s ovim što sam pisac? Možda. Ali ako je tako, ne želim ni da znam, ni da istražujem. Sećam se slučaja jednog komičara koji je, nakon mnogo godina psihoterapije, konačno shvatio razlog zašto je morao da bude zabavan; i pošto je shvatio, prestao je. Tako da ne bih želeo da rizikujem. Mada mogu da zamislim jednu od onih situacija ili/ili. "Gospodine Barns, ispitali smo vaše stanje, i zaključili da je vaš strah od smrti intimno povezan s vašim književnim navikama, koje su, kao i za druge u krugu vaše profesije, tek trivijalni odgovor na smrt. Vi izmišljate priče kako bi vaše ime, i neki neodredivi procenat vaše ličnosti, nastavili da žive nakon vaše fizičke smrti, i predviđanje toga donosi vam neku vrstu utehe. I mada ste intelektualno shvatili da pre smrti možete biti i zaboravljeni, ili ako ne, ubrzo posle nje, i da će svi pisci jednom biti zaboravljeni, kao što će to biti i cela ljudska vrsta, čak i tada vam se sve to čini vredno truda. Da li je vama pisanje telesni odgovor racionalnom, ili racionalni odgovor telesnom, ne možemo biti sigurni. Ali evo šta da razmotrite: smislili smo jednu novu operaciju kojom otklanjamo strah od smrti. To je jedan nekomplikovani postupak koji ne zahteva totalnu anesteziju - štaviše, na monitoru možete pratiti njeno odvijanje. Samo posmatrajte ovu vatrenonarandžastu oblast ovde i videćete kako boja postepeno bledi. Naravno, primetićete da operacija takođe uklanja i želju za pisanjem, ali mnoge vaše kolege već su se podvrgle tretmanu i otkrile da im je u mnogome pomogao. A ni društvo se nije mnogo žalilo što ima manje pisaca."
Morao bih, dabome, da razmislim o ovome. Možda bih se pitao kako su se to moje knjige napisale same od sebe, i da li mi je naredna ideja zaista dobra onoliko koliko ja to zamišljam. Ali nadam se da bih odbio - ili se bar cenjkao, primoravao ih da ulože više. "A što ne biste odstranili ne strah od smrti, nego samu smrt? Bilo bi to ozbiljno iskušenje. Vi me rastosiljate smrti, a ja batalim pisanje. Šta kažete na to sada?"
...
Ne tako davno, pitali bi naučnike iz raznih oblasti da opišu jedan jedini problem koji bi želeli da je mnogo bolje shvaćen. Zaboravio sam sve druge, toliko mi je bila frapantna izjava Martina Risa, kraljevskog astronoma i profesora kosmologije i astrofizike na Kembridžu:

Želeo bih da skrenem pažnju na neverovatnu količinu vremena koja je pred nama - pred našom planetom i pred samim životom. Većina obrazovanih ljudi jeste svesna da smo mi ishod gotovo četiri milijarde godina darvinovske selekcije, ali mnogi zamišljaju da su ljudi i njena kulminacija. Naše Sunce, međutim, nije ni na polovini svog životnog ciklusa. Ljudi neće biti ti koji će posmatrati urušenje Sunca za šest milijardi godina. Koja god bića tada budu postojala, razlikovaće se od nas onoliko koliko se mi razlikujemo od bakterija i ameba.

Naravno! POGREŠNO - MNOGO POGREŠNO - SVE VREME. Koliko je samo amaterski ne razmotriti nešto toliko prosto, zastrašujuće posledično! "Mi" nećemo izumreti za šest milijardi godina. Nešto mnogo naprednije - ili bar mnogo različitije od nas - treba da izumre. Za početak, mi ćemo možda nestati u još jednoj planetarnoj kataklizmi. Permska kataklizma zbrisala je devedeset devet posto svih životinja na zemlji, kataklizma iz doba krede dve trećine svih vrsta, uključujući i dinosauruse, što je omogućilo da sisari postanu dominantna vrsta kopnenih kičmenjaka. Možda će neka treča Kataklizma zbrisati nas i ostaviti svet ... čemu? Bubašvabama? Genetičar Dž. B. S. Haldejn često se šalio kako su Bogu, ukoliko Ga ima, "bubašvabe neobično drage", budući da je stvorio čak 350 000 vrsta.
Ali čak i bez nove Kataklizme, evolucija se neće odvijati u pravcu kojem se mi - sentimentalno, solipsistički - nadamo. Mehanizam prirodne selekcije zavisi od opstanka, ne najjačih, niti najpametnijih, nego najprilagodljivijih. Zaboravite na najbolje i najpametnije, zaboravite da je evolucija nekakva velika, bezlična, društveno prihvatljiva verzija eugenetike. Odvešće nas tamo kuda želi - ili bolje, neće odvesti "nas", pošto ćemo se ubrzo pokazati nedovoljno opremljeni za bilo koji pravac da odabere; odbaciće nas kao sirove, nedovoljno prilagodljive prototipove, i slepo nastaviti ka novom obliku života koji će "nas" - i Baha i Šekspira i Ajnštajna - učiniti da izgledamo primitivno kao neke bakterije i amebe. Toliko a fortiori o Gotjeu i umetnosti koja pobeđuje smrt; toliko o onom patetičnom žamoru i ja sam takođe bio ovde. Ne postoji ni "takođe", jer neće postojati neko ili nešto da mu se kao poznaniku požalimo, a da to nešto ili neko zauzvrat poznaje nas.
...
Dva pitanja. Da li, gledano iz aspekta jedne evoluirajuće planete kojoj je ostalo još šest milijardi godina, razumevanje da mi nismo ništa više od ameba pomaže da prihvatimo da ne posedujemo slobodnu volju? I ako je tako (pa i ako nije tako), da li nam ovo olakšava umiranje?"

Džulijan Barns, Nije to ništa strašno

@Jelkica7,ljubicasta,tuzor,asi... smešak Zagrljaj
mada ovi smajliji nisu bas prikladni.. kao ... nude radost,zahvalnost u smrti... iskazanoj ..moze li i sme li se se uopste reagovati ovako ?...zapravo, imamo li prava na bilo kakvu pozitivnu emoc.izrazajnost ...kada govorimo o smrti na ovaj ili onaj nacin...
Imamo!...videce te kada ...nesto kasnije...

Jeza koju donosi smrt dozivljava se tokom razvoja,kao gubitak oslonca poistovecivanja,kao strah od komadanja,pa i u vidu drugih strahova.Strah ni kasnije ne nestaje,ali se menja u zavisnosti od elaboracije nagona.Umetnost produzava da prati sve ono sto je u vezi sa njima.
V.Matic...



Kraj tanana sadrvana, Bosnian Sevdah

"Kraj tanana sadrvana"

Kraj tanana sadrvana
Gdje zubori voda ziva
Svakog dana setala se
Sulatanova kcerka mila

Svako vece, jedno ropce
Stajalo kraj sadrvana
Kako vrijeme prolazilo
Svje je bljedje, bljedje bilo

Pitala ga jednog dana
Sultanova kcerka mila:
"Kazuj robe, odakle si
Iz plemena kojega si?"

"Ja se zovem El-Muhamed
Iz plemena starih Azra
Sto za ljubav glavu gube
I umiru kada ljube."

Slusajuci ovu pesmu..jednu od najlepsih sevdalinki...pomislicu da su filozofi bili u pravu kada su govorili o zivotu i smrti kao jednom kontinuitetu...eros i tanatos u zajednickoj raskosnoj igri....
(nece video...sada ..ne znam zasto...)...
ja cu ipak nesto kasnije govoriti o drugojacijem pristupu... psihoanaliza i Frojd...sa aspekta umetnosti...o erosu i ...

...ajde i ova verzija...odlicna...

[youtube]http://de.youtube.com/watch?v=zna5Be8szEw[/youtube]



Stephane Grappelli & Yehudi Menuhin BBC Live "Jealousy

Psihoanaliza o smrti i strahu od smrti..pocela sa Frojdovim shvatanjima...dala je veliki doprines u razumevanju ovih pojava ,ali o svemu tome se u sustini malo pisalo...cak je citava oblast bila zapostavljena.

Savremena psihoanaliza vise ne ignorise problem smrti i straha od smrti...Danas Frojdove ideje postaju svezije i aktuelnije nego ikada u istoriji,jer vreme koje zivimo je omogucilo da ova dva fenomena pokazu svoje pravo lice..I tako iz pera Lj.Erica znamo da u danasnje vreme strah od smrti nije ''samo simptom oblika psihopatologije,vec je krajnje normalna i centralna pretnja sa kojom se ljudi suocavaju''

Irvin Jalom.americki egzistencijalni psihoanaliticar ruskog porekla govori:
''Uzas smrti je sve prisutan i takve je snage da se veliki deo covekove energije trosi na poricanje smrti.Prevazilazenje smrti je glavni motiv ljudskog iskustva,od najdubljih i najlicnijih unutrasnjih fenomena,nasih odbrana,nasih motiva,nasih snova i kosmara do najopstijih makrosocijalnih,struktura,nasih spomenika,teologija,ideologija,ceremonija pred spavanje,balsamovanja,naseg prodora u svemir,i zaista,citavog naseg nacina zivota,naseg ispunjavanja vremena,nase zavisnosti od zabave,naseg nepokolebljivog verovanja u mit progresa,naseg nagona da 'vodimo'nase zudnje za trajnom slavom.

Strah od smrti je topliko uzasan da ljudi moraju da se izoluju od njega u religioznim,drustvenim i privatnim iluzijama,ritualima opsesivnim teznjama,samovelicanju,bezbrojnim ocajnickim pkusajima da lazemo sebe o sustinskoj prirodi stvarnosti.
Smrt je onaj uzas koji dovodi do psihopatologije''.

''Ne bismo li trebali da priznamo da u nasem prosvecenom stavu prema smrti jos jednom zivimo iznad svojih psiholoskih mogucnosti,da se moramo drugacije postaviti i uvaziti istinu.?Ne bi li bilo bolje da smrti damo mesto u stvarnosti i u nasim mislima koje joj stvarno pripada,te da damo istaknutije mesto tom nesvesnom stavu prema smrti koji smo do sada pazljivo potiskivali?I,zaista, ne mozemo to da smatramo velikim postignucem,vec pre korakom unazad...ali odlika je takvog stava da uzima u obzir pravo stanje stvari.''
S.Frojd, 1915.



Cilj svekolikog zivota je smrt!
S.Frojd,1920.


Vratimo se umetnosti...govorimo o drami koja je oduvek bila okupirana ovom temom...

Zanimljivo je zapazanje Frojda i radu''Nas stav prema smrti''(1915).

''...zivot gubi od sadrzaja i interesantnosti upravo kada biva primoran na tako jednu neravnopravnu borbu,kada izgubi voljenu osobu.On postaje tako prazan i bljutav...Mi smo primorani da za ovo osiromasenje zivota nadjemo obestecenje i stoga se okrecemo fikciji,knjizevnosti,pozoristu.Na bini nalazimo ljude koji su se pomirili sa cinjenicom da moraju da umru,a smeju cak i druge da ubijaju.U ovakvim situacijama smrt postaje fiktivna,a zivot dobija jedan oreol vecnosti,jer i glumci i publika,ipak, nastavljaju da zive.Mi ne bismo imali nista protiv smrti,samo kada ona ne bi znacila i kraj zivota,koji nam je samo u 'jednini' dat.I stvarno je steta sto zivot slici sahovskoj igri u kojoj nas jedan jedini pogresan potez primorava da predamo partiju,ali bez ikakvih sansi da zapocnemo drugu,revans partiju.U domenu fikcije ostvarujemo zeljenu 'mnozinu 'zivota.Umiremo sa jednim junakom, ali ga ipak nadzivljavamo ,da bismo opet na nekim drugim isto tako nesmetano umrli po drugi put''.





Rade Serbedzija Snijeg


enigma - return to innocence - za danku...

Ami chant

Thats not the beginning of the end
Thats the return to yourself
The return to innocence.
Love - devotion
Feeling - emotion
.
Love - devotion
Feeling - emotion
.
Dont be afraid to be weak
Dont be too proud to be strong
Just look into your heart my friend
That will be the return to yourself
The return to innocence
.
If you want, then start to laugh
If you must, then start to cry
Be yourself dont hide
Just believe in destiny
.
Dont care what people say
Just follow your own way
Dont give up and use the chance
To return to innocence
.
Thats not the beginning of the end
Thats the return to yourself
The return to innocence
.
Dont care what people say
Follow just your own way
Follow just your own way
Dont give up, dont give up
To return, to return to innocence.
If you want then laugh
If you must then cry
Be yourself dont hide
Just believe in destiny.

@Ljubicasta...ovo je divnooooo...hvala puno...



prelepa pesma...


Lj..bas si ... smešak Zagrljaj

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 659 korisnika na forumu :: 13 registrovanih, 5 sakrivenih i 641 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: arzak, dragoljub11987, jovanjov90, kuntalo, kybonacci, lelemud, M1los, mikki jons, nemkea71, slonic_tonic, t84dar, Tas011, tubular