Raskosna igra reci...

15

Raskosna igra reci...

Sad...nesto drugo...prosto ne mogu odoleti...

Jedan od najboljih glasova koji su se mogli cuti ikada na ovim prostorima a i sire... (svrstana u 7 najbojih lirskih soprana svih vremena)...
zove se Danica Obrenic....verujem da pojedini znaju..i culi su...
umrla 2004...pevala ''pravu muziku''...ovde...dusa sebe iskusava... poigrava se svojom tananoscu iskusavajuci svoju raskosnu igru...
a.....aaaa...Branko Radicevic...
na njegov tekst...

UROK


Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,

Ta kako si moga'?!

PRELEPA MUZIKA...




RADOST

Jedno od najlepših osjećanja kojim smo blagosloveni, ili koje nam je kao mogućnost stavljeno na raspolaganje jeste radost. Ona nije isto što i sreća, iako su neraskidivo povezane i ne mogu se javljati ni trajati jedna bez druge. Radost je trenutna sreća, ushićenje koje se pretvara u krilati vihor koji, u zanosu, razigra maštu i raspeva srce. Zbog takve erupcije zaboravljaju se svi oni jalovi mjeseci i godine čekanja i anonimnog postojanja. Ipak, radost nije samo nagrada za strpljenje nego, još više, nagrada za bezuslovnu ljubav koju drugima pružamo. Takvo davanje usloviće, vremenom, trajnije zadovoljstvo i potpunu sreću, jer, kao što kaže Tolstoj, onaj koji neprestano voli, neprestano će biti srećan.

Radost je jedna od najiskrenijih emocija, jer je iskreno sve što je prirodno i spontano. Ona je dostupna svima koji umiju da se raduju, odnosno onima koji pronalaze zadovoljstvo u sitnim djelićima, mrvicama života i onda kad im one nisu sasvim dovoljne. Sreća je zato relativna, jer nju čini mnoštvo malih radosti koje se sklapaju u mozaik jednog dubljeg i trajnijeg unutrašnjeg zadovoljstva. Stvarna i sigurna sreća mnogo je više dar misli i srca nego dar spoljašnjeg svijeta (Jozef Čapek); zato se kaže da nije srećan onaj koga okolnosti čine takvim, nego onaj koji za sebe misli da je srećan. Ta misao čovjeka puni pozitivnom energijom koju će on, kroz lično zadovoljstvo, prenostiti dalje, na druge ljude.

Radost češće navraća kod ljudi koji su, po prirodi, veseli i razdragani pa se stiče utisak da su oni hronično sretni. To ne treba biti razlog za zavist ili malodušje, jer čovjek nije nikada tako nesrećan kao što misli ni tako srećan kao što se nadao da će biti (La Rošfuko). Možda zbog toga uvijek mislimo da smo svoju iznenadnu sreću zaslužili i da nam ona bezrezervno pripada, a nesreću doživljavamo kao nepravednu i nezasluženu kaznu. Ako ste u stanju da se radujete samo zbog sopstvenog uspjeha, sigurno ćete veći dio života provesti u mrzovolji i gorčini, optužujući sudbinu za svoje promašaje. Ko nikad nije bio sretan zbog nečega što ga se lično ne tiče, nije ni dostojan toga da doživi istinsku radost.

Jedan minut čiste radosti koji doživimo ostaje u nama zauvijek, kao sjaj koji ne može ništa potamniti. Ti dragocjeni momenti imaju snagu da podignu život iz pepela i probude nadu u bolje sutra. Ne propuštajte nijedan takav trenutak i ne čekajte da se pojavi neka opšta, bezvremena radost, jer ona neće doći. Ona nije nikome ni obećana ni namijenjena, jer ta vasionska energija uobličena u jedno svijetlo i skladno osjećanje, nije namijenjena samo jednoj osobi.

Radost, pa i sreću, moguće je pronaći u svakom, ma i najmanjem, djeliću svemira u kome počinje stvaranje ili život, a to znači da je i svi mi u sebi nosimo. Upravo tom radošću može se mjeriti vrijednost svakog čovjeka, jer samo onaj ko je zadovoljan sobom i svojim životom moći će i druge usrećiti.

Ne uskraćujte sebi tu privilegiju bar u onolikoj mjeri koliko to od vas zavisi. Tako će vam osmijeh biti doživotno zagarantovan, a kad si srećan i sunce za tobom žuri (I. B. Mažuranić).

S.Tešić

Pričaste tako mnogo o smrti,uplaših se...NE SMRTI,vaše mladalaćko "ćaskanje o smrti,nije dobro,zato šaljem ovo.

" Strah od smrti

Tko izađe iz sebe, tko pobijedi sebe, tko umre sebi, odnosno svojoj sebičnosti, taj postaje sposoban nesebično ljubiti, a iskrena, autentična ljubav pobjeđuje svaki strah, pa tako i strah od smrti, jer straha u ljubavi nema, nego savršena ljubav izgoni strah.

Strah od smrti napada svakog čovjeka, jer je on, po svojoj naravi, smrtno biće koje jednom mora umrijeti. Strah dolazi od iskustva ili doživljaja prijetnje koja, na razne načine, stavlja u opasnost naš život. Budući da čovjek po svojoj naravi, zbog svoje tjelesne komponente jednom mora umrijeti, on je strukturno izložen strahu koji je prisutan u zastrašujućoj prijetnji neizbježne smrti.

Sve ideologije i utopije koje su gledale čovjeka samo ovostrano, koje su zanemarile njegovu transcendenciju, njegovu otvorenost prema apsolutnome, nužno su ga morale razočarati. Svako osmišljavanje života koje ne zna osmisliti i samu smrt, uvijek razočara čovjeka, ostavi ga na cjedilu, jer ga ostavlja u tjeskobi pred smrću koja ga najviše zastrašuje. Ona stavlja u pitanje smisao svega jer napada i ugrožava i sam život. Čovjek je biće stvoreno za život, a u isto vrijeme strukturno uplašeno i ugroženo smrću. Samo tada kad pobijedi smrt moći će osjetiti što znači živjeti bez straha i tjeskobe. No kako pobijediti smrt prije negoli ona pobijedi nas?

Tko izađe iz sebe, tko pobijedi sebe, tko umre sebi, odnosno svojoj sebičnosti, taj postaje sposoban nesebično ljubiti, a iskrena, autentična ljubav pobjeđuje svaki strah, pa tako i strah od smrti, jer straha u ljubavi nema, nego savršena ljubav izgoni strah"

Ovo sam pronašla na sajtu Pliva zdravlje...po meni malo plitko i nedorečeno. Ja sam svoj strah od smrti pobijedila rano, kad sam još kao djevojčica shvatila da su umrli vrli i umni ljudi, pri tome mi je na umu bio Njegoš u prvom redu i rekla sam sebi, pa kad je on umro možeš i ti, slobodno...

Želela sam samo da vas sve vratim Dankinoj.....Raskošnoj igri reči,jer sam se u svom radnom veku nagledala toliko smrti,da neželim više da je spominjem,a što reče jedna stara gospa ...niko nije ostao za seme pa nećemo ni mi.A moje bake bi mi rekle,kad sam u mladosti spominjala umiranje....trla baba lan da joj prođe dan,pa da završim,da mi neko nebi rekao ovo.


Možda treba probati ovo odgonetnuti,valjda i tu ima malo raskoši????????????

tetka_danuska ::Želela sam samo da vas sve vratim Dankinoj.....Raskošnoj igri reči,jer sam se u svom radnom veku nagledala toliko smrti,da neželim više da je spominjem,a što reče jedna stara gospa ...niko nije ostao za seme pa nećemo ni mi.A moje bake bi mi rekle,kad sam u mladosti spominjala umiranje....trla baba lan da joj prođe dan,pa da završim,da mi neko nebi rekao ovo.


Možda treba probati ovo odgonetnuti,valjda i tu ima malo raskoši????????????


teta danuska.. Zagrljaj smešak
a i prilog o radosti... Smajli

Zaspao sam i sanjao:zivot je radost.
Probudio sam se i video:zivot je rad.
Radio sam i shvatio:rad je radost.
R.Tagore....

@dva lica...pesmica za tebe...





Fairy Dance


Anabel Li - spanska verzija, komponovana muzika, spot

Zavrsna pesma Zeljko Joksimovic




Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana živjeli su lijepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Živjeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svjetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo vijekova primjetili su da njihovo ostrvo polako i sve izvjesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napuštaju svoje čarobno ostrvo koje im je vijekovima pružalo sreću.
Jedino Ljubav, postojana po prirodi, odluči da ostane. Jedino je ona vjerovala i nadala se da je sve to privremeno i da će doći bolji dani kada će sve biti lijepo i veselo kao nekada. Međutim vremenom i Ljubav shvati
da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lijepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali … sada više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a za pravljenje novih više nije bilo vremena. Ljubav je počela da doziva u pomoć.
Nekako u to vrijeme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se – reče Ljubav.
- Izvini ali moj ;amac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mjesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti budeš ušla, bojim se potonućemo - reče Bogatstvo i ode.
Ljubav je počela da hvata panika. Ostrvo je više tonulo i vode je bilo sve više. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom
splavu naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svjet ostane bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.
Na ostvru Ljubav već poče hvatati očaj. Nije vidjela način da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se našla i to zato što je vjerovala u bolje sutra. Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju vjera, još uvijek su je nagonili da i dalje doziva u pomoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli Ljubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva! Sad snosi posljedice. Lepo sam ti govorila da odeš dok se još moglo. - I još uvrijeđena ode i ostavi Ljubav sa njenom tužnom sudbinom.

Izgubivši i posljednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sjela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. Utom, niotkuda, pojavi se neki stranac u čamcu. Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku ljubavi. Ona uđe u čamac i on je preveze na susjedno ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala natrag do obale, ali čamac sa strancem već se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primijetila Znanje kako sjedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmiješi se pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VRIJEME.
- Vrijeme? - Upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VRIJEME - odgovori Znanje - Jer jedino je VRIJEME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.


to je bila...

PRIČA O LJUBAVI, BOGATSTVU, TUGI, SUJETI I ZNANJU...

January 3rd, 2009 ...Mudre misli...

Nema sumnje,divna priča za sve nas,mudre misli....ništa bez njih,pa je dobro došla posle onih nekoliko tužnih postova(da joj više ime ne spomenem).

tetka_danuska ::Nema sumnje,divna priča za sve nas,mudre misli....ništa bez njih,pa je dobro došla posle onih nekoliko tužnih postova(da joj više ime ne spomenem).

teta danuska...evo fine pesme... Zagrljaj






LJUBAV... M.Antic...

Da li je istina ono što piše Kalevali:
“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”

Da li je istina ono što govore u Basri:
“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.
Ako joj okreneš ledja pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:
“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 903 korisnika na forumu :: 67 registrovanih, 5 sakrivenih i 831 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: amaterSRB, Boris Bosiljčić, botta, brundo65, cenejac111, cvrle312, Dannyboy, darcaud, Denaya, Despot1, Dragan1998, dragoljub11987, dukajov, dzoni19, famoso, FOX, Georgius, Hektor, hyla, ivan979, jackreacher011011, JOntra, jovanjov90, karevski, kosticmilanko, krkalon, Kruger, Leonov, Lieutenant, ljuba, mercedesamg, Mimikrija, Miskohd, mkukoleca, nenad81, Nobunaga, Outis, Parker, Pikac-47, Polemarchoi, proka89, pvoman, Qwertyuio, raykan, robert1979, RobinHood12, S2M, Shinobi, simazr, Sirius, Skakac7, skvara, slonic_tonic, Srky Boy, stankolich, Stoilkovic, tmanda323, vasa.93, Vlada78, VladaNS1978, Vladko, Vlajman1957, vukdra, W123, zdrebac, Žukov, 187