|
Poslao: 20 Maj 2013 01:21
|
|
KAKO JE KAD ŽIVOTNE ODLUKE DONESEŠ U TRENU
Put koji si prešla nije prav već pun raskrsnica. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je označavao različite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u šumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni vidjela; ne znaš kuda bi te odveli oni kojima si okrenula leđa, da li na neko bolje ili gore mjesto; ne znaš, ali u svakom slučaju se kaješ. Mogla si nešto da učiniš a nisi, vratila si se umjesto da kreneš naprijed. “Il gioco dell’oca”, sjećaš se? (društvena igra poput “Ne ljuti se čoveče”.
Život se manje-više odvija na isti način.
Duž raskršća tvog puta srešćes i druge sudbine: da li ćeš ih upoznati ili ne, proživjeti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moraš donijeti u jednom trenu. I mada to tada ne znaš, od toga da li ćeš nastaviti pravo ili negdje skrenuti, zavisi često i tvoj život, kao i životi tvojih najbližih.
Suzana Tamaro
|
|
|
Poslao: 27 Maj 2013 01:47
|
|
U današnjem svetu, koji je carstvo iluzija, željno grabimo za osloncima i temeljima.
Ali nema drugih, sem poštenog postupanja, i strogog isključenja svake neiskrenosti i obmane. Ma kakve igre da drugi igraju s nama, mi sami sa sobom ne treba nikakvu igru da igramo; sami pred sobom moramo ostajati najpošteniji i najistinitiji.
Jednostavne i detinje vrline poštenja i istinitosti smatram kao koren svega uzvišenoga u karakteru. Govori kao što misliš, budi što jesi, plaćaj svoje dugove sviju vrsta.
Više volim da važim kao pouzdan i za plaćanje dugova sposoban čovek, čija reč važi kao potpis i zalog, i da budem ono što se ne da preskočiti, rasturiti ili potkopati, više volim to nego sav sjaj i blještavilo u svetu. Ta je realnost osnova prijateljstva, religije i svega...
Ralf Valdo Emerson
|
|
|
Poslao: 27 Maj 2013 01:52
|
|
STVORENI SMO ZA DOBRA DELA
Ljubaznost i pomaganje drugima ne samo da će vas usrećiti nego će i smanjiti rizik od infarkta i depresije.
Osim što ljubaznost jača društvo, pomaže i pojedincima. Ljudi koji svakom strancu pridrže vrata da bi ušao iza njih, još mesec dana su srećniji od onih koji su to učinili samo jedanput, pokazalo je američko istraživanje. Nije presudno pitanje da li ste bili ljubazni prema nekome koga volite ili strancu.
"Veliki čin ljubaznosti prema nekome ima značajne socijalne posledice: možda steknete novog prijatelja, možda vam se velikodušno zahvali, ali u svakom slučaju usrećujete i sebe i njega", objašnjava autor istraživanja Sonja Libomirski.
Na primer, ako strancu platite kafu (možda zato što je zaboravio novčanik), verovatno ćete malo pročavrljati, a ako preuzmete na sebe brigu da starijem susedu svaki dan donesete ono što treba iz prodavnice, stvorićete verovatno kvalitetan odnos.
Samo "hvala" je jače čak i od novčane nagrade
Istraživanje u kojem su roditelje, koji su kasnili u školu po decu, novčano kaznili pokazalo je da su nakon toga kasnili dvostruko češće, a manje su kasnili nakon što im je učiteljica zahvalila. Zahvalnost mozak doživljava kao odgovornost prema drugom, a novac kao odgovornost prema sebi.
Ljubaznost pobeđuje strah, ljutnju i stres
Ljubaznost može pomoći u regulisanju naših emocija, što opet ima pozitivan uticaj na naše zdravlje. Teško je biti besan, ljut, ogorčen ili u strahu kad jedanput pokažete nesebičnu ljubav prema drugom i osetite pozitivne efekte toga, ističu stručnjaci.
Pomaganje jača imunitet i mozak
Oni koji su redovno pomagali drugima imali su bolje mentalno zdravlje i manju mogućnost da padnu u depresiju. Istraživanja pokazuju da će takvi ljudi ređe oboleti od hroničnih bolesti i da najčešće imaju bolji imunološki sistem.
Dobro se dobrim vraća
Ljubaznost i geni koji regulišu proizvodnju dopamina, hormona euforije, povezani su, pokazalo je izraelsko istraživanje.
Nakon što su pomagali drugima, ispitanici su bili zadovoljniji i imali više samopouzdanja pa stručnjaci stoga tvrde da je altruizam motivisan i vlastitim interesom. No ako se i onaj koji pomaže i onaj koji prima pomoć osećaju dobro - još bolje. Ljubaznost je stvar izbora, stav da možete promeniti nečiji život, makar i nekom sitnicom.
Ali, hormoni deluju i obrnuto. Istraživači Bib Latan i Džon Darli otkrili su fenomen poznat kao efekt posmatrača: kad nekom treba pomoć na javnom mestu, što je više ljudi oko njega, to je manja verovatnoća da će mu neko pružiti pomoć zato što svi žele da pobegnu od gužve i pretpostavljaju da će drugi preuzeti odgovornost. Takvo ignorisanje trenutno ubrzava puls i podstiče lučenje kortizola, hormona stresa, a dugoročno ruši samopouzdanje. Jedini ljudi koji mogu ignorisati druge bez posledica su - psihopate.
Nasmej se i 70 odsto je izglednije da će ti pomoći
Ljudi koji su srećniji ne samo da okolinu posmatraju vedrije nego i dozivaju srećne okolnosti. Nasmejanim ispitanicima kojima je pukla kesa s namirnicama prolaznici su i do 70 odsto češće priskočili u pomoć nego mrgudima koji su opsovali, pokazala je britanska studija.
Novac usrećuje, ali samo ako ga trošite na druge
Ljudi koji novac troše na iskustvo, odnosno doživljaj poput koncerta, srećniji su od onih koji kupuju materijalne stvari, pokazalo je američko istraživanje. No, novac još više usrećuje ako iskustvom "počastite" nekog drugog.
Osmeh je najbolja plata za pomaganje
Usrećite li nekog drugog, njegov osmeh i sreća će vas "zaraziti". Čak će i odglumljeni osmeh podstaći lučenje serotonina i poboljšati raspoloženje.
|
|
|
Poslao: 27 Maj 2013 15:49
|
|
Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavjesama od nježnog tila, dječiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primjećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrijebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvijek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvijek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvijek se pred tim prizorom osjećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”
Za dvoje koji se vole svijet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspjesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez riječi, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog vječnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smijem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svjetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih ljepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vjetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnježica, u vječnom strahu da će biti povrijeđena i otjerana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvjesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pjesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije sjetio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presjedio na jednoj klupi toliko dugo a nije primijetio ni kišu, ni vjetar ni snijeg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svijet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.
Momo Kapor
|
|
|
Poslao: 02 Jun 2013 17:51
|
|
O LJUDIMA TREBA SUDITI PO SRCIMA
Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda. Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospio sam u zelenu ravnicu. Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici, našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajući se da za to slijedi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, vidio bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao. Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svijetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvijek u tajnome svijetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi. I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nijem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo ”ja” i površnosti zvanih ”vi” – zato ne vidimo tajne duha u svome ”ja”, niti tajne duha u ”vi ”.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje riječi veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi:
Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čovjeka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prestupnik. Ako vidimo čovjeka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne presuđujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čovjeka kako pjeva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čovjeku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove riječi ili neko djelo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osjećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružna izgleda i nedolična života, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posjetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čovjeka. Jedan ti se obraća glasom što liči na bijes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao vidjeti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je sjenka Duha.
Katkada ideš svijetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđeš u grad sa velelepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrli, neki kao da bi poletjeli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vjetar dohvatili, a svi su u prelijepoj odjeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Poslije izvjesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bijednim kućama i tijesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogrije, pretvore se u oblake prašine. Mještani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negdje daleko te napuštaš njihovu zemlju osjećajući odvratnost i ogavnost, govoreći:
Razlika između onog što vidjeh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je proljećna i ljetnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, vidio bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj bašti. Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, vidio bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mjehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrijednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi sviket nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vjera nije sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namjerama.
Ni umjetnost nije u onome što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pjesama, zvonjava riječi u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umjetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pjesmama; u onome što do tebe dospijeva posredstvom kaside, a što je u duši pjesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje, gledajući je, vidiš nešto dalje i ljepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadrđani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadrđan u ovim riječima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su riječi u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu.
Zato me ne smatraj neznalicom prije nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem prije nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci:
On je škrtica tijesne ruke, prije nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svjetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotaknes moje krvave rane.
Halil Džubran
|
|
|
Poslao: 10 Jun 2013 23:54
|
|
Sveto trojstvo uspeha
Šta je uspeh? Uspeh je kada ostvarujemo svoje ciljeve, svoje želje. Za uspeh je potrebno nekoliko stvari a najvažnije su tri. To su: želja, vera i akcija. Sve počinje od želje. Želja je pokretač svakog ponašanja. Prvi korak ka uspehu je da postanete svesni i dozvolite sebi da osetite šta je to što želite. Možete to uraditi već sada. Napravite malu pauzu u čitanju i setite se neke svoje želje.
Sledeći korak jeste kreiranje vere, vere u sebe. Vere u sebe jeste uverenost da vi možete ostvariti tu želju. Bez vere u sebe nema ni motivacije. Želja sama po sebi nije dovoljna da stvori motivaciju. Na primer, ako ja želim da postanem astronaut i u istovreme ne verujem da to mogu uspeti, da li ću biti motivisan? Dakle, neka vaša želja bude takva da možete verovati u sebe da je možete ostvariti.
Sledeći korak je akcija. Želje vodi u veru a vera u akciju. Bez akcije nema uspeha, nema održanja motivacije. Ako ništa ne preduzimate izgubićete želju i / ili veru. Zato počnite sa akcijom. Počnite sa malim koracima. Svaki vaš korak povratno jača vašu želju i veru a one jačaju vašu spremnost za akciju. Znači, stvara se začarani krug, samoodržavajuća petlja, pozitivna petlja.
Vladimir Mišić
|
|
|
Poslao: 11 Jun 2013 00:00
|
|
Razlike u muškim i ženskim shvatanjima partnerske komunikacije
Iako nije poželjno uvek generalizovati razlike između muškaraca i žena, često se dešava da su upravo ove razlike razlog nerazumevanja između partnera u emotivnim vezama. Prikazaćemo sada muške i ženske načine shvatanja određenih aspekata komunikacije koji su uobičajeni uzrok stvaranja „razdora“ među partnerima.
Shvatanje bliskosti. Žene obično imaju potrebu za razgovorom, kada razgovaraju sa nekim o svojim problemima i dubokim intimnim doživljajima one osećaju najveći stepen bliskosti, osećaju da su cenjene i podržane ako ima ko da ih sasluša. Muškarci sa druge strane imaju izuzetnu potrebu za sopstvenom nezavisnošću, i teško „puštaju“ druge da ulaze u svet njihovoh intimnih doživljaja, teže pričaju o tome da imaju probleme i teže ih dele sa partnerkom-žele da sami izađu na kraj sa tim.
Rešavanje konflikta. Obično kada nastane problem žene žele odmah da ga reše misleći da ako se problem ne reši odmah onda će odugovlačenje doneti nove probleme. Kada primete da partner odlaže diskusiju tumače to kao da njima nije ni stalo do njih. Sa druge strane, muškarci žele da odlože vreme rešavanja konflikta kako bi se osećali da oni na neki način učestvuju u tome po sopstvenoj volji a ne zato što ih je partnerka na to primorala.
Shvatanje svađe. Žene misle da se nesporazum mora izglediti po svaku cenu jer će to uticati na njihov odnos-ako se odnos ne izgladi doći će do distanciranja i šansa za uspostavljanje bliskosti je sve manja. Sa druge strane muškarci ne vole svađu, svađa izaziva neprijatna osećanja koja bi oni da zaobiđu. Obično se osećaju da je najbolje da nisu tu kada svađa otpočne.
Stilovi slušanja. Žene misle da ih muškarci uopšte ne slušaju, jer da ih stvarno slušaju oni bi određenim gestovima to i pokazivali. Međutim, muškarci čak i ako ćute oni slušaju ali nekad nemaju odgovore na sva pitanja koje im partnerka postavi pa i ne odgovore ništa već odlože za kasnije ako im nešto padne na pamet.
Izražavanje emocija. Kada se žena razbesni ili traži da se neke stvari raščiste to muškarci mogu da protumače kao gunjđanje, preteranu emotivnost, agresiju pa čak i kao histerično ponašanje. Sa druge strane sebe smatraju racionalnim u rešavanju bilo kakvih problema dok to žene protumače kao njihovu nesposobnost da izraze svoje emocije, a na kraju pomisle da oni i nemaju nikakve emocije.
Kompromisi. Praveći kompromis i popuštajući svom partneru žene misle da tako doprinose vezi, da unapređuju odnos. Muškarci često kompromis i popuštanje sa njihove strane vide kao nešto što je negativno jer tako pokazuju da nisu „pravi muškarci“ već neke marionete sa kojima može da se manipuliše.
Iako smo ove načine ponašanja okarakterisali kao muške/ženske ne treba na njih tako stereotipno gledati. Nekad se dešava da su uloge zamenjene. Ono što jeste bitno je da se ne treba čvrsto držati ovih uloga već se sa jednog i drugog ekstrema pomeriti ka „sredini“. Potrebno je shavtiti i uvažiti drugu stranu i biti spreman pomaći se ka onom drugom ekstremu kako bi se uspostavio balans. Nećeti biti manje muškarac ako saslušate svoju partnerku, klimajući glavom i davajući joj podršku i nećete biti više žena ako baš svaki put budete „gunđali“ oko nečega.
Sanja Marjanović
|
|
|
Poslao: 22 Jun 2013 17:43
|
|
ОГЛЕДАЛО-
"Зашто ја не препознајем своје лице у огледалу? – питала ме је девојчица.- Како га не препознајеш?- Онако као твоје, као мамино, татино, кад вас видим. Своје опет нисам препознала јутрос. Је ли то стварно моје лице?- Твоје је, наравно.- Како ја то да знам кад га никад нисам видела, осим у огледалу, а оно, можда, лаже?- Не лажемо мама, тата и ја. То си стварно ти.- Ја знам да сам ја – ја, али ти мене не разумеш: ја не знам дали је моје лице стварно моје, и зашто је баш моје и мислим да га не бих препознала кад бих га срела. Нисам га ни јутрос у огледалу поново препознала,као да није моје...Волела бих да могу да га бар замислим, или да могу да га видим као што га видиш ти, да га запамтим, да ме не изненади кад се ујутро погледам у огледало... Не разумеш ти мене. Растужује ме што цео свет може да стане у моје очи, да ми буде познат, само моје лице не...Опет сам се сетио тог чудног давнашњег дијалога, рашчупан, необријан, спремајући се за
посао, док ме из огледала заиста гледало неко лице које, била је у праву, можда и није биломоје,,,,,,
Todora Škoro
|
|
|
Poslao: 01 Jul 2013 23:13
|
|
ANDRIĆEVA MOLITVA
Bože, ne dopusti da srce naše ostane prazno, nego daj – pošto od Tvoje volje sve zavisi – da uvijek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro i stvarno i da naša nada ne bude isprazna.
Daj da predmet naših želja bude viši i ljepši od našeg života i da se dobroj nadi nikad ne iznevjerimo zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor. Daj nam prav put, sa prolaznim posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja. I ma kuda išli i lutali, ne daj da na kraju ostanemo izvan Tvoje sveobimne harmonije, jer to svake sekunde, na svakom mjestu, svakim djelićem bića želimo.
Ivo Andrić
|
|
|
Poslao: 08 Jul 2013 00:23
|
|
Svih ovih proteklih godina posmatrala sam muškarce i žene…uvek sam sebi postavljala isto pitanje: Kako to, da se većina brakova sklapa u sredinama gde su ti muškarci i te žene prinuđeni da žive zajedno?
Ne znači li to da nisu u pitanju nikakve posebne privlačnosti, osim najobičnijeg golog nagona i to što su jedni drugima pri ruci?
Dirigent se ženi pevačicom ili balerinom, režiser glumicom, političar novinarkom koja prisustvuje sednicama…
Koliko je brakova među prosvetnim radnicima zaposlenim pod istim krovom, među studentima istog ili obližnjeg fakulteta, brakova sklopljenih od službenika istog preduzeća, čak i među onima koji su svakodnevno putovali istim vozom od kuće do posla!
Zašto ljudi ne biraju, zašto ljudi prihvate ono što im je nadomak ruke? To nije ljubav. Izvanredne ljubavi, mahom su plod izvanrednog slučaja: letovanja, putovanja, neki daleki grad, neka srećna okolnost koja spaja dve duše. Zar ne? Istina leži u “raspolovljenim orasima”. Drugu polovinu, nije lako naći. Oči ne vide dobro, samo srce vidi. To je ljubav.
|
|
