|
Poslao: 10 Sep 2014 18:30
|
|
Napisano: 14 Avg 2014 18:16
"Cekati. To je bila prva lekcija koju sam naucila o ljubavi. Dan se zavuce u nedogled, pravis hiljadu planova, zamisljas sve moguce razgovore, odlucujes promeniti svoje ponasanje u odredjenim stvarima - i postajes sve nestrpljiviji, ceznjiviji, sve dok voljeni ne dodje.
A onda vise ne znas sta bi rekao. Ti sati cekanja pretvorili su se u napetost, napetost je presla u strah, a strah cini da se sramimo izraziti osecanja."
P. Coelho - Veronika je odlucila umrijeti
|
|
|
Poslao: 10 Sep 2014 18:33
|
|
Zaboravan broj - Vasko Popa
Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše
|
|
|
Poslao: 11 Sep 2014 18:47
|
|
'Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka i isključiva,kao i ja,samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna,uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem,ne volim poraze.'
M.Selimović
|
|
|
Poslao: 13 Sep 2014 22:48
|
|
Uzdici se nad bednim stanjem - to mora da bude lako cak i kad se energija na silu ulaze u to. Otrgnucu se od stolice, trcacu oko stola, razmrdacu glavu i vrat, unosicu vatrenost u pogled, zatezacu misice oko ociju. Postupacu nasuprot svakom osecanju, burno cu pozdravljati A, ako sada naidje, ljubazno cu trpeti B u svojoj sobi, a sve sto bude rekao C upijacu dugackim gutljajima, uprkos bolu i naponu.
Ali cak i ako tako bude, ipak cu pri svakoj gresci, koja ne moze izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome sto je lagano i u onome sto je tesko, i ja cu biti prinudjen da se vrtim u krug.
Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponasati se kao teska masa, pa makar se sam osecao kao da si oduvan, ne dozvoli da te nesto namami na pogresan korak, posmatrati druge zivotinjskim pogledom, ne osecati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono sto je od zivota jos ostalo kao avet, to jest jos uvecati poslednji grobni mir i ne znati vise za postojanje icega drugog osim njega.
Karakteristican pokret takvog stanja jeste prelazenje malim prstom preko obrva.
"Odluke", Kafka
|
|
|
Poslao: 23 Dec 2014 22:53
|
|
Napisano: 15 Okt 2014 11:25
Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.
Jeftin je ovo svemir.
Fernando Pesoa
Dopuna: 23 Dec 2014 22:53
ПОСЛЕДЊА КОЛУМНА ЈОВАНА ЋИРИЛОВА
Једног ја мање је на свету. И то мога ја. То сви други знају, осим мене који више не постојим. Лакше је не постојати, него постојати. Тело је једино станиште сваког ја, али телу није лако што у њему пребива једно ја. Ја мучи тело, а и тело мучи – ја.
Они су у грчевитом загрљају док постоје. Ја је свесно да не може без тела, а тело не зна ништа. Оно просто постоји не због ја, али као да је ту због ја.
Откако је људског рода, било је безброј непоновљивих ја. Свет постоји док га једно ја самосазнаје. И кад њега нема, као да нема ни света. А има га. Колико је за нашег живљења отишло разних ја из живота, и свет је наставио да постоји без тих ја. То је довољан доказ. Ево, мене више нема, а свет постоји…
Објављено POST MORTEM
|
|
|
Poslao: 04 Feb 2015 13:25
|
|
"Niko nije sujetan na svoju mladost,niti se oseca da je presrecan zato sto je mlad; a svako je, naprotiv,i nesrecan i ocajan kad je star. Reklo bi se po tome da su srece nerazgovetne, a samo nesrece ocevidne. Medjutim ,stvar je u tome sto ne znamo sta je beda staraca,kao sto znamo u starim danima sta je bilo blazenstvo mladosti. Mladost,to je bogatstvo i kraljevanje, to je car telesne lepote i duhovne svezine; lepota fizicke snage; beskonacnost nadanja; raskos u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguc. Mladost,to su radosti preceste i prenagle; svi izbori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine,i ljubav iznad zivota.
U starosti se pokazu na licu karakter i dusa covekova,kao sto se prokazu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi sumu i potpuno ogoli. Ima lica koja sa staroscu dobijaju nesto svetiteljsko ili mudracko,druga mucenicko i bolesnicko, a treca zivotinjsko i zversko. Znam rdjavih ljudi i rdjavih zena kojima se u mladosti nije raspoznavao na licu njihov karakter , jer je mladost svagda i u svemu jedna neizmerna lepota. Ali ta su ista lica dobila u starosti izgled odvratan i uzasavajuci,crte zloceste,pogled krvnicki. Tako i cud i sva osecanja dobijaju u starosti samo njihov otvoren i ocit izraz...."
Jovan Ducic - " BLAGO CARA RADOVANA"
|
|
|
Poslao: 29 Apr 2016 16:01
|
|
Часовник крај врата од брвнаре зачегрта пре него что ће откуцати. Стари Даг окрене се у наслоњачу те је тако гледао у часовник док је одбијао својих десет сребренојасних откуцаја. Како је угодна та ура. Откако је ту, човек се не осећа тако усaмљен. Удара он своје одмерено тика-така, броји време, а кад откуцава, ти су откуцаји као да се негде круне звуци с каква звона. А и оне речи на бројчанику, што мy их је Аделаида објаснила, нешто су сасвим озбиљно и не могу бити на одмет ономе коме су пред очима.
Опет се окpенуо к ватри, поново наложио брезово дрвеће и још ближе примакнуо наслањач тако да су му ноге почивале на каменом рубу те је осећао топлину како му се у трнцима, као неки сврабеж, пење по листовимa
t.gulbranssen - "Нема пута наоколо"
|
|
|
Poslao: 24 Okt 2016 19:21
|
|
Napisano: 21 Maj 2016 18:38
Moje srce je pero u Tvojim rukama
I do Tebe je da me ispišeš sretnog ili tužnog.
Vidim samo ono što Ti otkrivaš
I živim samo onako kako Ti kažeš.
Sva moja osjećanja imaju boju
Kojom Ti želiš da ih bojiš.
Od početka do kraja
Niko osim Tebe.
Molim Te, učini moju budućnost
Boljom od moje prošlosti.
Mevlana
|
|
|
Poslao: 24 Okt 2016 19:23
|
|
Meni misao stalno na Jadranu.
Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nešto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam... a ja im kažem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
Miroslav Mika Antic
|
|
|
Poslao: 14 Jul 2017 18:52
|
|
BAŠTA, BAH Uroš Zupan
Tu nema smrti. Svi oblici se samo prelivaju jedan
u drugi. Sve plovi i lebdi. Kada sklopim oči,
vidim makadam koji leti u nebo. Akacije se
podaju svojim senkama, rasipaju belilo
mirisa, trešnje im odgovaraju sa druge strane
bašte, sa spoljašnjeg ruba dana. Njihov govor će
uskoro postati crven. Pročelja sivo-smeđih kuća
užarenih prozora, poput džinova sa mnogo usta, jedu
popodnevno sunce. Žuti bageri oglodali su
breg. Mali sam. Milujem malo mače, manje
od majske trave. Čujem glasove ljudi koji
me prate, ulazeći i izlazeći iz kuće. Dok ulaze,
ližu ih tama i hladnoća, kada se vraćaju napolje,
zasipa ih sunčeva prašina. Jorgovan deli
našu baštu i ulicu, deli našu baštu i svet. Samo
razdrobljeni glasovi i razrezane senke prodiru u
njegovu unutrašnjost. Svi me zovu po imenu i
spuštaju mi ruke na glavu. Još uvek ne znam za reči –
Bes, Strah, Mržnja, Bol, Odlazak. Ne poznajem
prostore iza njihovog zvuka. Ne poznajem ništa,
samo tu baštu, beskrajan domet očiju koje mere svet.
Legnem li na leđa, vidim oblake. Ako pažljivo
dišem, oblaci se menjaju. Sada su: avion,
pasja glava, konj, ovca, dlanovi što donose sneg.
I sada plovimo zajedno. Sedam mora i devet
gora je do prve reke i poslednje doline. Nikada
kraj bašte. Nikada kraj sveta. U sobi svih časova,
na raskršću svih dana, gori večno svetlo ili
jedna jedina sveća. Svejedno je. Na unutrašnjoj granici zlata
listaju se stranice budućnosti. Jer sam mali,
ne znam da ih čitam. Jer sam mali, mirno mogu
da otpuzim pod kapak vremena. Vrata svetlosti su
širom otvorena, tapacirana i meka. Nikoga ne udare,
nikoga ne odbace. Ležim, gledam i nečujno
dišem. Bašta će se, u trenutku, pretvoriti u oblak. Tako
najduže traje u arhivi neba.
Uroš Zupan
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
|
|
