|
Poslao: 23 Jul 2009 16:27
|
offline
- Pridružio: 13 Jun 2009
- Poruke: 777
|
Nisam sigurna da li tačno znam čemu služi blog. Treba li da pišem ili pitam ili pokrenem neku temu. Prilično sam nevešta po tom pitanju.
Danas sam beskrajno tužna. Tužna, sama i usamljena.
Sedela sam i slušala kako je neko pričao nešto. Pokušavala sam da uhvatim nit ili da zapamtim, da se uključim u razgovor, ali jednostavno mi nije išlo.
Ništa nisam zapamtila.
Ništa nisam shvatila.
Pokušala sam da uradim nešto lepo. Prošlo je neprimećeno.
Pokušala sam da uradim nešto dobro. Prošlo je nezapaženo.
Stajala sam ispred vrata. Čovek je prošao pored mene i rekao: "E, ćao, vidimo se kasnije" Imala sam utisak da me je oduvao.
Osećam da sam nebitna. Stalno sam nebitna. Svima sam nebitna.
Pisala sam, pričala, pevala. A sada plačem.
Tužna je nedelja
Tužna su zelena polja
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Mene nema ko da čita.
Mene nema ko da prati.
Mene nema ko da isprati.
A ni ko da me čeka...sačeka ili dočeka.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2009 16:54
|
|
Boli me glava.
Popiću brufen, onaj kao žvaka, od 600mg i glavobolja će proći.
Nemam kome da pišem... Odzvanja nemi krik.
Jedan od onih dana ...
Ne osećam radost...
Sama, sama i beskrajno sama, a tišina ječi.
Šetala sam gradom. Sela na klupu, izvadila mobilni iz tašne i tupo gledala u ekran i brojeve pitajući se koga da pozovem, pitajući se ko želi da me čuje, pitajući se koga bih obradovala.
Ne, meni se niko ne raduje ...
Ne znam ima li moj život smisla. Toliko bola a radosti nigde.
Nekad sam se budila sa iščekivanjem.
Sad znam da mene NIKO ne čeka i da mi se niko ne nada.
Ponekad bih volela da me nema.
Danas je to ponekad.
Možda bih volela da legnem i samo zaspim.
Juče sam iščupala sedu.
Biće dana kad ih ne vredi čupati.
Osećam da starim .
Polako prestajem da želim a kažu da čovek umire polako i da najpre umiru želje.
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2009 17:01
|
|
Danas ne mora da bude to "ponekad" ako ti neces (a u stvari i moze bas danas, ali obecaj sebi da nece biti i sutra  ). Ti si gospodar svoje volje, ti si ta koja kaze da li si bitna ili ne (samoj sebi i drugima).
I ja sam tako kao i ti naletila na to "ponekad" -- bas ovdje, ali to mi je bilo dovoljno da shvatim da mogu ... samo ako hocu.
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2009 17:12
|
|
Citat:Nekad mislim da sam neko a nekad da sam niko. Po cemu se mjeri postojanje, sama egzistencija osobe osim broja uzdaha? Kako znati ko si kad ne znas sta si? Kako biti siguran?
Dr. Dzekil i Gosn. Hide. smešak
Znam za nekoliko strana mene a i dalje osjecam da to nije sve. I dalje svakim danom rastem, saznajem, otkrivam ... Jos me nema, jos nisam kompletna, samo dio jedne price u prici ... poglavlje.
Hvala. Pročitala sam.
Moja raspoloženja i moje mišljenje o sebi tako su uslovljena reakcijama ili odsustvom reakcija nekih ljudi.
Ponekad i nikad više ...
Nekad sam neko a nekad sam suza...senka...uzdah.
Možda previše očekujem ...
p.s Ne, ipak nisam sve pročitala. Sad sam videla da ima mnogo više nego što mi se u prvi mah učinilo ...
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2009 17:20
|
|
O, draga ...  to je samo faza, pusti da prođe
nemoj da zagledaš svoju kosu i lice, nemoj da čupaš sede, pa bar se kosa može prefarbati ako ti toliko smeta
ponekad, kad nikog nema, moramo same sebe da zagrlimo
seti se, sada si mlađa nego što ćeš biti
sada verovatno izgledaš mnogo bolje nego što ćeš izgledati
i zdrava si, čak i ako te ponekad zaboli glava
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2009 17:49
|
|
Pitam se: ako sam sad, dok sam još relativno mlada i relativno uspešna tako nebitna onima koji su meni bitni, kako će tek biti kad budem (ako budem) okovana sedama ?!
Pitam se i ovo: da li ja nesvesno biram upravo one kojima ne mogu biti bitna ,onoliko, a ni blizu onome, koliko su oni meni ?!
Tumačim...analiziram... a odgovora sve manje.
Bojim se da je tuga moje srednje ime.
Pre neki dan, ne sećam se tačno koga i zbog čega sam čekala. Ali pouzdano znam da jesam, jer...uvek čekam. Nešto ili nekoga. Čekam...
Čekam da se nešto desi.
Vrtim stranice na internetu i pojma nemam šta gledam jer su mi misli ko zna gde. Počinje neka emisija, na nekom kanalu, koji je slučajno uključen, jer ja, inače, ne gledam televiziju. Kad gledam - gledam u monitor. Pišem poruke, čitam poruke, čitam mailove, svađam se , mirim se, gunđam, vičem, besne, rešavamo probleme ili ih stvaramo...uglavnom, sve to preko interneta...
I tako, mirno čekajući, ne znam više ni šta, ni koga, počnem da osluškujem o čemu to govore u emisiji koja je počela, ničim izazvano, da okupira pažnju u mom prostoru. Nečije ispovesti...malo, pa još malo...sve pažljivije sam slušala te priče i na kraju se potpuno okrenula ka televizoru...
Moj tata je bolestan i pitanje da li će preživeti.
Moj muž je beskrajno ljut ne mene i ne priča sa mnom.
Moja deca su otišla sa babom u šetnju.
Moj posao je u zastoju jer je leto i nije sezona.
Moj prijatelj ne želi da ljudi znaju da mi je prijatelj a iz toga, verovatno, proizlazi i da nije, nego da sam umislila.
Juče me je jedan čovek oslovio pogrešnim imenom.
Želela sam da skuvam kafu i videla kako varniči šteker.
Ah... kakva kuknjava... Čitala sam jedan blog "Pisma strancu" i prepoznala neke osobe u njemu. Čitala sam i jednu temu - posle toga sam plakala danima.
Nekome su neke stvari i neki ljudi otišli u nepovrat... Izgubljeni, ostavljeni, napušteni ... Upokojeni ... Da li su i meni neki ljudi i neki odnosi izmakli kontroli i da li sam napravila neke nepopravive propuste ?
Čula sam da je čovek ostavio devojku jer mu je rekla, videvši lepu svadbu i srećne svatove : "Ovako ćemo i mi"
Tog momenta je shvatio da je vreme da ode...što pre, trčeći...
Biće da previše vremena provodim pred kompjuterom.
Aktivniji su mi virtuelni od realnih odnosa.
Uostalom, tako je manje opasno... ali zabluda je da se ljudi manje povređuju ako su virtuelniji.
Bol je bol - gde god da ga deneš.
|
|
