|
Poslao: 27 Avg 2009 10:34
|
|
covek nikad u sebi nema tu spoznaju da je sve ograniceno i on misli da je vecan te ne moze stoga da shvati da ovo je sad mladost i ona je jedna i ja cu je iskoristiti...strela vremena nas tera samo napred neprimetno i puf, eto nas stariji sa promenjenim likom kosom ocima....
ne vredi govoriti sve ce proci jer ako nesto postoji u coveku ono ce uvek biti tu.....
no svi smo rodjenjem osudjeni....
Within Temptation- Somewhere
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
|
|
Poslao: 08 Sep 2009 17:18
|
|
Šta kada sa 28 godina shvatiš da je svako iskustvo,"iskustvo",ali da svako ostavi trag na tvome samopouzdanju? Šta kada shvatiš da si SAM?
|
|
|
Poslao: 09 Sep 2009 08:17
|
|
salomiva ::Šta kada sa 28 godina shvatiš da je svako iskustvo,"iskustvo",ali da svako ostavi trag na tvome samopouzdanju? Šta kada shvatiš da si SAM?
Šta znači da je svako iskustvo "iskustvo" - samo tuge se broje ?
Kad shvatiš da si sam, posvetiš se sebi i zapitaš se šta ti je potrebno i šta ti nedostaje. Onda uložiš energiju da za tim nečim i posegneš.
Svi smo mi ponekad, a neki i češće sami.
Da, svako ostavi trag na tvom samopouzdanju, čak i ako misliš da nisi dozvolio da te povrede...dešava se.
Nije to toliko strašno, više je životno i verujem da svako od nas ima bar nekoliko sličnih iskustava, ali o tome ne priča tako lako.
Naučila sam da je bitno imati sigurno mesto, da ne kažem mirnu luku 
To sigurno mesto obezbeđuju oni ljudi koji te bezrezervno vole i uz koje se osećaš sigurno i dobro. Ako u nečijem životu ne postoje oni koji bezrezervno vole, a događa se i to, onda, sigurno postoji nešto što te ispunjava, čini srećnom, što voliš da radiš.
Kad osetiš zadovoljstvo u nečemu što radiš onda se trudi da to ponavljaš, s vremena na vreme  Na taj način osetićeš da postojiš i...
... sigurno postoji neko ko misli BAŠ na tebe 
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 13 Nov 2009 12:19
|
|
Kažu mi da me život tek "čeka".A ja sam sa 28 god. već toliko toga prošla..
Roditelje s 4 god (gledala sam)...Možda sam zbog nekih okolnosti na malo suroviji način naučila i ostale stvari kroz koje svi moramo proći...Bez zaštite,bez oslonca..Svejedno....Ništa nisam naučila,osim onoga što sam učila na faxu...Naučila sam ( a možda i nisam) procijeniti ljude,ali se nisam naučila boriti s njima.Naučila sam da pravda ne postoji,a ipak vjerujem u nju.
Nisam jača...Slabija sam...Gubim samopouzdanje (koje nikada nisam do kraja ni uspjela izgraditi)...Polako mi postaje sve teže glumiti jaku osobu...Postaje mi teška ta maska...U stvari....Teško mi je,jako mi je teško...
|
|
|
Poslao: 13 Nov 2009 12:59
|
|
Najteze mi pada sto vidim jednu sveopstu apatiju, i pokvarenost oko sebe.. kao da masu ljudi nizasta nije briga. U mojoj zgradi, na zadnjem, cetvrtom spratu, jednom stanaru koji je inace tezak invalid, prokisnjava krov. Probali smo da pokrenemo popravku krova sa stanarima, da bi dobili odgovor od vecine stanara : " Nas se krov ne tice, sto ste kupovali stanove na zadnjem spratu ", i niko nije hteo da ucestvuje. On od svoje bedne penzije nema sredstava za popravku, i stvar je dosla do gradjevinske inspekcije. U medjuvremenu, pojavio se nekakav investitor iz BG, jedan od onih " preduzetnika " koji danas grade ove nove zgrade i s kojima ljudi imaju milion problema, od lose gradnje do preprodaje jednog stana x puta.. on bi da radi nadogradnju, i svima nudi 500 evra.
Gle cuda, sad su svi za to , oni koji su juce govorili da ih se krov ne tice, sada su odjednom zainteresovani za njega, sad je to i njihovo, sad ih se tice, kad je dobit dzabana para, nema veze kako ce on to uraditi, posto nije njima iznad glave, ako sta ne bude valjalo, nas ce sa zadnjeg sprata udariti po glavi..
Sve je tako.. pricamo o nekoj buducnosti, a mladi su prepusteni sami sebi, drogi, ulici, tucama, pucnjavi. Televizor kad upalis, da se lepo prekrstis- Farma, Veliki Brat, 48 sati svadba, politicki magazini , generacije se bukvalno uce da je sve dozvoljeno za " uspeh " i da nema , i ne treba biti nikakvih moralnih obzira. Svakog dana dobijam savete zbog posla, " pa uclani se u neku stranku, ne budi lud , vidis kakvo je vreme ". Ponekad i meni dodje, da stvarno jednom zauvek odem odavde, negde gde mozes normalno ziveti, gde ne moras biti ni zuti ni crni ni crveni, negde gde se ceni rad, trud, kreativnost, a ne poznanstvo sa onim ili onim, clanstvo u stranci, itd..
|
|
|
Poslao: 14 Nov 2009 02:15
|
|
Sve je tako.. pricamo o nekoj buducnosti, a mladi su prepusteni sami sebi, drogi, ulici, tucama, pucnjavi. Televizor kad upalis, da se lepo prekrstis- Farma, Veliki Brat, 48 sati svadba, politicki magazini , generacije se bukvalno uce da je sve dozvoljeno za " uspeh " i da nema , i ne treba biti nikakvih moralnih obzira. Svakog dana dobijam savete zbog posla, " pa uclani se u neku stranku, ne budi lud , vidis kakvo je vreme ". Ponekad i meni dodje, da stvarno jednom zauvek odem odavde, negde gde mozes normalno ziveti, gde ne moras biti ni zuti ni crni ni crveni, negde gde se ceni rad, trud, kreativnost, a ne poznanstvo sa onim ili onim, clanstvo u stranci, itd..[/quote]
Postoji li na svijetu mjesto gdje možeš "normalno živjeti"?!Zar nismo i Velikog Brata i ostale stvari,drogu,pucnjavu itd "prepisali" iz onih zemalja u koje sada molimo da nas primimo da budemo "sluge"? Vremena su takva.Jednostavno je.Ili znaš plivati ili ne znaš....Ili jesi ili nisi...
|
|
|
Poslao: 14 Nov 2009 14:11
|
|
salomiva ::Bez zaštite,bez oslonca..Svejedno....Ništa nisam naučila,osim onoga što sam učila na faxu...Naučila sam ( a možda i nisam) procijeniti ljude,ali se nisam naučila boriti s njima.Naučila sam da pravda ne postoji,a ipak vjerujem u nju.
Pravda ? Hmmm...
i ja sam sve sto sam naucila, naucila sama. Naravno, na najtezi moguci nacin.
Nista po modelu, nista na osnovu tudjeg iskustva.
Sama.
Cesto sam osecala kao da sam najusamljenija osoba na svetu... da me niko ne razume, niko ne voli, ne postoji niko slican i niko blizak.
Nigde nikog. Ja sama i moje tuge.
Bol koji preplavljuje.
Nisam ni gledala druge da bih ih mogla videti. nisam ni smela da ih pogledam. plasila sam se da ih dodirnem.
Onda sam jednom podigla glavu i ugledala neke oci. Ne secam se koje su boje bile, ali se secam da sam videla jednaku kolicinu bola i usamljenosti u njima, velike tuge i istu onu crnu rupu u predelu stomaka.
Tog momenta shvatila sam da su oko mene ljudi i da ti ljudi imaju slicne bolove i slicne patnje, jednake dileme i da se pitaju koji je smisao... kuda ? kako ? zbog cega ?
Da li se ujutru umiti ili se ubiti ?!?
Dilema...strah...strah... potreba...veliki strah da nema smisla i ogromna potreba da se on pronadje.
Vapaj ...
Lakse je udvoje. Ponekad me moji najblizi ne cuju kad to kazem jer su ih ucili da moraju potpuno sami. Najteze je biti sam i neshvacen...
Citala sam Andrica. Mnogo sam citala Andrica i on mi je najvise pomogao.
"Mali ljudi koje mi nazivamo deca imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju, upravo, gube iz vida. A kad bismo mogli sa se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost".
|
|
|
Poslao: 14 Nov 2009 14:20
|
|
Citat:Svakog dana dobijam savete zbog posla, " pa uclani se u neku stranku, ne budi lud , vidis kakvo je vreme ". Ponekad i meni dodje, da stvarno jednom zauvek odem odavde,
i ja dobijam takve savete, od slova do slova, sa sve onim : "Jesi blesava"... dakle "Jesi li ti blesava kad mislis da se moze uspeti a da nisi clan neke stranke... nikad te niko nece finansirati ako se ne uclanis... nije vazno ciji si, vazno je da si neciji.... sve ti je to isto"
I meni dodje da odem... samo ne znam gde bih 
Ovde bar govore jezik na kom sam odrasla (za sada), a tamo - ni to... ili se to ja tako tesim ?!?
|
|
