|
..Тада око открива полако варку и види гареж на боковима цилиндра,гареж која се прелива из каратамног у сребрнкасто,као на ослепелом огледалу,и види да тај стаклени омотач није граница светлости,као што открива,не без чуђења,и да је сребрнкасти прелив гарежи такође варка,а да поређење са ослепелим огледалом није игра духа него игра светлости,јасно видљива у округлом огледалу које стоји усправно иза цилиндра и у којем се види други пламен,пламен-близанац,готово нестваран,али пламен;и ако га око све досад није примећивало,то је било само стога што се дух опирао тој варци,што дух није хтео да прихвати привид (као на оном цртежу где око види белу вазу,вазу или пешчаник,или путир,све док дух-воља?- не открије да је та ваза празнина,негатив,дакле привид,а да су позитивна и,дакле,стварна она два идентична профила,она два лика окренута лицем један према другом,тај симетрични en face,као у огледалу,као у непостојећем огледалу,чија би оса пролазила кроз осу сад већ непостојеће вазе-пешчаника,путира,сасуде,двоструком заправо огледалу,како би оба лика била стварна,а не само један,јер у противном онај други био би само одраз,одјек оног првог,и тада више не би били симетрични,не би били чак ни стварни;како би,дакле,оба лика била равноправна,оба платоновски праузори а не само један,јер у противном онај други би био нужно само imitatio,одраз одраза,сенка;па стога та два лика,после дужег посматрања једнако се приближавају један другом,као у жељи да се споје(пољубе),да потврде своју идентичност)....
данило киш,пешчаник
|
hvala 'mesto konstantina..
