|
Mi Srbi smo narod koji tesko prihvata promene i nerado se odrice sopstvenih uverenja makar ona bila i pogresna. Kruti smo kad treba otvoriti srce i ici za sopstvenim zeljama. Tvrdoglavi da uzmemo ono sto je dobro i ono sto nam cini dobro. Kao onaj plemenski crnac koji je bezao od boce koka-kole u filmu iz naslova teme. I mada cesto kazemo da je najvaznije da se promeni svest kod nas samih, cini se da nismo spremni da izvrsimo tu promenu te ostajemo samo na verbalnoj konstataciji.
Ovog proleca se na jednom od stranih kanala prikazivala emisija o grupi plemenskih crnaca koji su obilazili moderan svet. Navodni cilj emisije je bio da prenesu poruku mira predsedniku Obami, no emisija je postigla mnogo vise. Ne samo da je pokazala da su svi ljudi na planeti isti, bilo da zive u razvijenim ili potpuno nerazvijenim predelima, nego nas je na cudesan nacin upoznala sa ljudima za koje bismo pomislili da ne znaju ama bas nista. Kad kazem “plemenski” dajem vam slobodu da zamislite tacno ono sto sto ta rec, s predrasudom, znaci kod nas: grupa ljudi koja zivi tako sto ide u lov, jede, razmnozava se i igra plemenske plesove u nekakvom svom ritmu koji nama pomalo lici na ludilo. Nisu culi za kuce, skole, novac i slicne stvari. Prvo su ih, naravno, obukli. Onda su ih prosetali kroz Britaniju i Sjedinjene Americke Drzave. Potpuno prirodno su reagovali na viljuske i nozeve, case, tanjire, na lopte i bicikle, liftove i automobile. Davali su potpuno neverovatno zivotne komentare na svaku stvar ili situaciju sa kojom se prvi put susrecu. Gledajuci ih kako jedu spagete i kako drze casu dok piju vino pitala sam se koliko su ih vezbali. Ne verujem vise od 2-3 puta. Verujte mi, bili su vestiji od mnogih koje poznajem i stopljeni sa svim novinama koje su prihvatali sto je odavalo nekakvu unutrasnju gracioznost.
Opra Vinfri je, svakako, najpoznatija zena na planeti koja se zalaze za pomoc zenskoj populaciji u Africi. Taj mehanizama davanja malih svota novca koje menjaju zivot iz korena je zaziveo u Africi. Cudesna je, medjutim, njihova zelja za boljim zivotom i spremnost da ga uzmu. Tererai iz Zimbabvea je jos kao mala htela da ide u skolu. A zivela je u zajednici u kojoj samo decaci imaju pravo na to. Krisom je bratu pisala domace zadatke i tako naucila da cita i pise. Sa 11 godina su je udali. Do 18.-e je vec imala troje dece. Muz ju je tukao. I dalje je zelela ne samo da uci, nego da zavrsi faklultet, magistraturu i doktorira da bi posle mogla da pomaze drugima. Kad su dosli humanitarci u njeno selo iskoristila je tu priliku. Valjda je bila jedina. Povela je porodicu u Ameriku. Muz joj je deportovan zbog nasilja, ona se udala po drugi put i nalazi se pred zavrsetkom doktorata. Zavrsila je agronomiju i pomagace zenama iz svog sela. I njena deca ce steci obrazovanje.
Pogledate li filmove, bilo igrane bilo dokumentarne, o ljudima koji zive u nerazvijenim delovima sveta, videcete manje-vise isto. I u Latinskoj Americi i u Indiji i u Kini i u Africi. Svuda na svetu deca postaju agresivnija i sklonija nasilju (ne, nije to samo kod nas, zbog devedestih). Svuda na svetu je ugrozena porodica, jer odnekud drustvena zajednica tako funkcionise. I svuda na svetu unutar jednog naroda ljudi se okrecu jedni protiv drugih. I nije tacno da smo koristili viljusku i noz pre Engleza, ma koliko nam se svidjalo da u to verujemo. I skoro je svaki narod na ovom svetu imao svog kolonizatora. Dolazi vreme u kojem ce se ljudi boriti za sopstveni zivot umesto za ideale. Talas promena nas nece zaobici. Vreme je da uzmemo i to dobro.
|
