Civilizacijska veza

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Želela bih da razgovaramo o nečemu u čemu, sigurna sam, ne možemo doći do pravog odgovora. No, to je tema koja me već dugo intrigira, a ovih dana mi je pala na pamet zbog izdanja knjige Kineski idiomi. Tako da ću da počnem od sredine.

Čitavog života slušamo kako je srpski jezik pozajmio toliko toga iz turskog. Biće da se više radi o našoj opsesiji pomalo iskrivljenom istorijom nego o činjenici. Moja profesorka Ranka Kuić uspela je da me, tokom studija, ubedi da srpski jezik ima ozbiljne sličnosti sa keltskim, i na planu leksike i na planu strukture, iako su Kelti baš odavno bili ovde. Kad sam počinjala da učim italijanski, muku sam imala zbog sličnosti sa našim jezikom. Kad učite engleski, francuski, latinski, pomalo nemački, prihvatite norme koje u tim jezicima vladaju. Ne postavljate pitanja zašto je tako. A onda se ispostavi da italijanski (doduše i španski) ne insistira(ju) na redu reči i da možete slobodno da pratite sopstvenu misao na srpskom. Ako već nemate deformaciju da apstrahujete maternji jezik kad usvajate strani. Ne mora da ima subjekat, postoje i Jesam i Biti i ima toga u nedogled. Najveća fascinacija su mi bili potpuno isti izrazi od kojih mi je najdraži ma daj. Kažu isto, isto i znači (ma dai). Način razmišljanja u književnom jeziku je skoro identičan, a sličnosti su brojne. Sa španskim, takodje, postoji sličnost, mada je ona više izražena u kolokvijalnom, pošto je i sam španski takav. Suma sumarum, ovo malo italijanskog i španskog što prepoznajem sasvim mi je dovoljno da mogu da kažem da je srpski mnogo sličniji sa njima nego sa turskim. A evo sada se pojavila knjiga Kineski idiomi, koja nam kaže da neki tamo ljudi na drugom kraju planete, koji žive potpuno drugačije, koriste neke izraze iste kao i mi. Ovde mi pada na pamet još jedan primer. Znate da će većina od nas biti u dilemi da li se kaže Seren Kjerkegor ili Seren Kirkegard. Zamislite da i Britanci imaju istu dilemu. Pre mnogo godina, prevodila sam knjigu Dejvida Lodža, dopisivala se sa njim, a on mi je slao svoje knjige. U jednoj od njih naidjem na tu dilemu. Čitav pasus, možda i više, posvećen tome kako mozak obradjuje oba primera i koji je verovatniji. Isto razmišljanje kod pripadnika različitih kultura o trećoj kulturi. Kako je sve ovo moguće?

A sad na početak. U drugoj polovini devedesetih sam prevodila razne dokumentarne emisije sa stranih kanala. To su emisije koje pokreću teme na koje nema odgovora, ali su misterije i ljudi vole da pričaju o tome. Tako shvatite da je Kleopatra pušila opijum iako ga tada u Egiptu nije bilo. Samo u Latinskoj Americi. Ne zna se za postojanje brodova koji bi prelazili velike okeanske razdaljine. Doduše, zna se za čamce koji su smeli da se kreću u smeru sa strujama i stignu tamo gde su naumili. U Latinskoj Americi, opet, postoje skulpture sa likovima koji nemaju nikakvu vezu sa njihovim podnebljem i liče na negroidne Afrikance. Kako je sve ovo moguće?

Sada se već odavno zna da je priča o potopu prisutna i u Bibliji i u Gilgamešu i u Ramajani i uopšte u svim važnim religijskim spisima bez obzira o kojoj religiji je reč. (Sve vas koji biste ovde pokrenuli priču o Atlantidi i ljudskoj zajednici koja je objedinjavala čitavu planetu molim da to, za sada, ostavite po strani.)

Ono što me je pokrenulo da razmišljam na ovu temu je pojava koja sam zapazila početkom milenijuma. Veoma je opterećujuće gledati kako nam se mladi deformišu u razvoju i kakva ponašanja izlaze iz njih. Za sve smo krivili devedesete. Slučaj je hteo da odgledam nekoliko dokumentarnih i igranih programa u kojima sam videla potpuno identično ponašanje i u Brazilu, Čileu, Velikoj Britaniji, Kini, Indiji, ma gde god hoćete. Dakle, na svim krajevima planete, u društvima koja različito žive i razvijaju se, deca se ponašaju isto. Tuku se, bezobrazni su prema starijima, skloni su ozbiljnom nasilju. Kad je jednom prilikom kod nas gostovao Žarko Trebješanin pokušala sam da zapodenm razgovor na tu temu. Da podvedem ovo pod kolektivno nesvesno. Njegov odgovor se sveo na to da planeta prolazi kroz krizu porodice i da je to uzrok. Naravno, moja nedoumica je ostala bez odgovora. Kako može da bude ista kriza svuda? Bojim se da je ovo dublja tema, te ne bih o njoj.

Ali da rezimiram pitanje: ispostavlja se, dakle, da se dogadjaji odvijaju na istom planu na nivou čitave planete, iako te zajednice nisu medjusobno povezanje. Ja lično nemam neki poseban odgovor, sem što mi je jasno da je ljudski mozak potpuno neistražen, kao i prošlost civilizacije, te da odgovori leže tamo. Ali bih volela da čujem kako drugi razmišljaju na ovu temu.

P.S. Danka će, sigurna sam, imati odgovore sa stručnog aspekta, mada nisam sigurna koliko će je drugi razumeti. Ipak mislim da bi ovde trebalo govoriti i sa tog aspekta iako većina nas ne razgovara na tom nivou. Bar ćemo pročitati