Moja hiljadita poruka. Red je da bude u podforumu u kome je bila i prva.
Dakle
Woodstock
1969.
Jedina godina istinske slobode, barem u onom umetničkom smislu. Polako se smiruju politička previranja '68. Praško proleće i studentske demonstracije po celoj Evropi. Ameri su poslali kosmonaute na Mesec i cvet svoje mladosti u Vijetnamsku džunglu da brani američku slobodu štagod to značilo. Bunt protiv rata i nasilja oličen u devizi "Make love, not war" poznatiji kao hipi pokret bio je u svom zenitu, čitali su se Ginzberg i Keruak, Dylan je pevao Blowin in the wind, psihodelija je postala novi muzički izraz...
I onda je se desila nebeska livada!
Na poljani znanoj kao Woodstock u državi New York, organizovan je muzički festival koji će ostati kao večni simbol mira i otpora režimu, neponovljivi događaj koji je prevazišao očekivanja čak i samih organizatora. Woodstock je postao kosmički događaj, najveći festival svih vremena koji je umnogome prerastao svoju muzičku manifestaciju. Zašto najveći, zapitaćete se, kad je na njemu bilo tek 400 000 ljudi, brojka koja je više puta nadmašena kasnije. Tačno je da je na Woodstocku bilo prisutno 400 000, ali koliko je krenulo na Woodstock nikada se neće konačno saznati mada procene kažu da je na putevima ostalo oko 2 miliona ljudi. Jednostavno nije bilo dovoljno mesta pa je policija blokirala sve puteve koji vode do tamo. Mada, i da nije bilo tako, brojke u ovom slučaju ništa ne govore jer poenta je nešto drugo, poenta je poruka Woodstocka, ideja koja je celu jednu generaciju vezala vezama ljubavi i tolerancije, nešto što nikada pre (a ni kasnije) nije viđeno, ponašanje tako nekarakteristično za ljudsko društvo. 3 dana mira i muzike, pod ćudljivim nebom, kiša je drugog dana zalila publiku ali se nije stalo. Na bini su se smenjivali Joan Baez, Santana, Joe Cocker, Jefferson Airplane, Jimi Hendrix, Creedence Clearwater Revival....u publici su mnogi bili goli, rođeno je nekoliko beba, koliko ih je napravljeno, ne zna se.
O Woodstocku je pisano i pisaće se, ali slika koja najbolje govori o njegovom veličanstvu je sa samog Woodstocka a to je kad onaj tip poziva sve na doručak, doručak za 400000 ljudi, gleda u publiku a na licu mu se vidi lebdeći osmeh pomešan sa nevericom i onda izgovara tu čuvenu rečenicu:
..Bila je to i labudova pesma mnogih pop i rok zvezda. Mnogi pamte taj festival po nikada bleđem Hendriksu, ali i po fenomenalnom Kokeru koji se tada vinuo u svetsku orbitu.
Mene za Vudstok veže jedno razočaravajuće sećanje. Godine 1979. bilo je predviđeno da se održi repriza tog legendarnog koncerta. Kako je u to vreme ''bog išao po zemlji'', kupio sam povratnu kartu i sa ekipom ''navijača'' pripremio se za taj spektakl. Na deset dana pred festival meštani obližnjeg gradića (mislim da je baš reč o Vudstoku), izglasali su da im to uopšte nije potrebno i da remeti njihov mir. I od koncerta nije bilo ništa. JAT nam je karte uredno vratio, a mi više nikada nismo bili u situaciji da tako lako odemo ''preko bare'', kako smo , srpski prepotentno, tih godina zvali ceo jedan okean...Naravno, pitanje časti svakog od nas, diskofila, bilo je da u svojoj kolekciji ''pod obavezno'' imamo album sa tog koncerta.
PS
Čestitam ti jubilarnu poruku uz želju da nikada ne promeniš u sebi ono što te motivisalo da staviš taj avatar...
