U bioskopima Rusije 20. septembra počinje prikazivanje filma „Horda“ reditelja Andreja Proškina. „Horda“ je pravi četrnaestovekovni triler o moskovskom mitropolitu Aleksiju i jedinom narodu koji je ikada uspeo da osvoji Rusiju — Mongolima.
„Horda“ (рус. „Орда“), novi film kompanije „Pravoslavna enciklopedija“, izazvao je veliko interesovanje daleko pre nego što je završeno snimanje. Uzrok tome su sjajna glumačka ekipa, ugledna imena scenariste, reditelja i snimatelja, a iznad svega izbor teme. Sve je tu neobično: radnja se dešava u Rusiji u srednjem veku, u doba mongolskog jarma; glavni junak je pravoslavni jerarh, moskovski arhijerej; i najzad, zaplet filma je zasnovan na žitiju ovog svetitelja.
Film je snimljen na osnovu priče o čudu koje je učinio sveti Aleksije, mitropolit moskovski — molitvom je iscelio od slepila Tajdulu, majku mongolskog kana Džanibeka. Bolesnu kanovu majku su pokušavali da izleče na razne načine, dovodili su joj vračeve i šamane iz svih krajeva prostranog mongolskog carstva, i posle mnogih uzaludnih pokušaja Tajdulin sin najzad odluči da se obrati „moskovskom čarobnjaku“ — tako Džanibek u filmu naziva svetog Aleksija. Mongoli su za svaki slučaj gajili strahopoštovanje prema duhovnim licima pokorenih naroda, da slučajno ne razgneve tuđe bogove. Taj njihov običaj se zadržao i u 14. veku, kada su žitelji Zlatne Horde masovno primali islam. Ime mitropolita Aleksija i njegov duhovni autoritet bili su prilično poznati u Saraju. Upravo stoga kan donosi odluku da pošalje izaslanike u Moskvu, kod velikog kneza Ivana Ivanoviča, zvanog „Crveni“, koji je bio mongolski vazal i plaćao danak Hordi. Džanibekov ultimatum bio je krajnje jednostavan: ili će Aleksije doći i isceliti Tajdulu, ili će biti rata.
Stari tekst žitija svetog Aleksija kaže da su pred odlazak u Hordu knez Ivan i mitropolit, zajedno sa sveštenim saborom, otišli na moleban u hram Uspenja Presvete Bogorodice u Kremlju. I knez i narod su se tužna srca rastajali sa voljenim arhipastirom — bili su ubeđeni da ga ispraćaju u sigurnu smrt. Međutim, za vreme službe sama od sebe se upali sveća pred kivotom sa moštima svetog Petra, Aleksijevog prethodnika na vladičanskoj katedri. Svi prisutni živnuše, shvatajući to kao očigledan znak blagovoljenja Božjeg.
„Već od prvih kadrova gledalac tako duboko ponire u drevno predanje, da pitanje istorijske verodostojnosti otpada samo po sebi i davno minuli dani oživljavaju na platnu u onoj odbojnoj i istovremeno zapanjujuće markantnoj velelepnosti...“, ističe filmski kritičar Stanislav Rostocki.
Tvorci filma su se udaljili od priče koja se navodi u žitiju. Ostavili su samo „tačke oslonca“: Džanibekov poziv, mitropolitov dolazak u mongolsku prestonicu i isceljenje Tajdule. Sve ostalo je autorska interpretacija, čije su šare ćudljivo raspoređene po istorijskoj podlozi. U filmu sveti Aleksije odlazi u Hordu samo sa mladim kelejnikom Feđom i dvojicom mongolskih vojnika.
Usput se vladika neprestano moli, očekujući od Boga pomoć u predstojećem poduhvatu, i postepeno, po zamislu scenariste, postaje uveren u svoju sposobnost da učini čudo. Samopouzdanju doprinosi i to što je zaustavio krvarenje konju mongolskog vojnika koji je, po običaju svog naroda, pio svežu konjsku krv da bi se okrepio.
Zahvaljujući majstorskom umeću snimatelja pred gledaocima se iz raznih, ponekad neobičnih uglova ređaju žive i efektne scene: istočnjački grad sa prljavštinom i teskobom uskih uličica po kojima vrvi ljudski mravinjak; pir u kanovom dvoru, gde zvanice halapljivo gutaju komade mesa i brišu masne prste o sopstveno ili tuđe odelo; pokolj ruskih zarobljenika „onako“, radi zabave i želje da se pokaže veština i neustrašivost.
U filmu je Moskovska kneževina oslikana potezima koji prenose uglavnom raspoloženje i atmosferu, dok su realije iz života Horde dobro osenčene i živopisne. Zahvaljujući majstorskom umeću snimatelja pred gledaocima se iz raznih, ponekad neobičnih uglova ređaju žive i efektne scene: istočnjački grad sa prljavštinom i teskobom uskih uličica po kojima vrvi ljudski mravinjak; pir u kanovom dvoru, gde zvanice halapljivo gutaju komade mesa i brišu masne prste o sopstveno ili tuđe odelo; pokolj ruskih zarobljenika „onako“, radi zabave i želje da se pokaže veština i neustrašivost. Takav je svet Zlatne Horde, u koji dospeva glavni junak. Okrutnost i podmuklost su ovde u paradoksalnoj harmoniji sa dirljivom ljubavlju prema najrođenijima, kao u Džanibekovom odnosu prema Tajduli, i sa težnjom za nepoznatim, sa potragom za čudima.
„Moskovski čarobnjak“ je za stanovnike Saraja, u interpretaciji tvoraca „Horde“, samo još jedan kandidat za čudotvorstvo, ali ugledniji, poznatiji i poštovaniji od ostalih. Međutim, uprkos očekivanjima Mongola i nadanju glavnog junaka, nije se dogodilo očigledno i nedvosmisleno čudo. Tajdula nije progledala. Tačnije, nije odmah progledala.
Čudo se nije dogodilo, i mitropolit Aleksije to doživljava kao sopstveni duhovni poraz. Gorčina poraza pojačava se time što on u sopstvenim očima postaje krivac za buduća stradanja svoga naroda. Kada se vratio u Saraj i pridružio novoj grupi ruskih zarobljenika, bivši ugledni moskovski gost dobrovoljno uzima na sebe ropski jaram, deleći gorčinu i poniženje zarobljeništva sa onima koji su još juče bili njegova pastva.
Ali svako iskušenje ima kraj. U trenutku kada se čini da su iscrpljene sve telesne i moralne snage glavnog junaka, kada se sa potpuno bledih usana otima samo ćutljivi molitveni vapaj (i to nije molitva za sebe, nego za nestalog Feđu), tada se preokreće njegova sudbina. Tajdula ozdravlja, a isceljenje od telesnog slepila učinilo je da Tajdula i duhovno progleda.
Za Džanibeka je to dokaz istinske moći „moskovskog čarobnjaka“ i on se na sve načine trudi da izgladi svoju krivicu prema njemu.
Po svemu sudeći, neće svako moći da u svome srcu spoji lik svetog Aleksija, kako je opisan u žitiju, sa junakom „Horde“.
Po svemu sudeći, neće svako moći da u svome srcu spoji lik svetog Aleksija, kako je opisan u žitiju, sa junakom „Horde“. Čini se da film pre treba shvatiti kao pokušaj da se širokom gledalaštvu približi lik duhovnog čoveka, ne samo kao podvižnika, crkvenog diplomate, bogoslova i mislioca, nego i kao molitvenika, spremnog da radi svog naroda žrtvuje sopstveni život.
Reditelj filma, Andrej Proškin, dobio je na 34. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu nagradu za najbolje rediteljsko ostvarenje. Film je dobio i visoke ocene kritičara i novinara. Ostalo je da gledaoci kažu svoju reč.
