|
KLANICA PET
Odgledah posle dugo vremena ovaj sjajni film rađen prema istoimenom romanu Kurta Voneguta. Režirao ga je Džordž Roj Hil, a na brojnim sajtovima možete o knjizi i o filmu pročitati sasvim dovoljno podataka da vas ja ne bih njima opterećivao. Sada je, hvala internetu, sve dostupno pa nema potrebe da se bavim detaljima koji su svima dostupni. Šta nije lako naći i šta to nije dostupno? Autorsko, lično mišljenje o nekom umetničkom delu, pa ću svoje mišljenje u tom smislu podeliti s vama. To je ono što vam internet ne može naručiti ili usaditi, već stvarate sopstvenim gledalačkim (i čitalačkim) iskustvom.Čemu nas može naučiti ovaj film i zbog čega vredi spojiti dva iskustva - čitalačko i gledalačko?
Ovo je jedan od relativno retkih predstavnika hibridnog žanra - ratnog filma i naučne fantastike. Veoma su česti filmovi iz SF žanra koji imaju i ratnu tematiku (duži je spisak, ali je uvek obrazac isti ili sličan ''Ratovima zvezda'' - najpre dođe do nesporazuma, nepoznata, nadmoćna civilizacija kreće ka Zemlji itd, itd). Međutim, ''Klanica pet'' je neobična po tome što je priča o doživljajima jednog redova simboličnog imena (Pilgrim - naziv za siromašne hrišćanske misionare u Americi) skladno upletena, prošnirana i inkorporirana u Drugi svetski rat. Bolje rečeno - ovaj film samo liči na ratni, a osnova mu je niz filosofema o svevremenosti, usudu, univerzumu, neumitnosti već viđenog i smešnom čovekovom mestu u svemu tome. Reditelj (zahvaljujući izvanrednoj knjizi i odličnom scenariju) pedantno, precizno i logično prati i spaja različite slike i doživalje. U tome mu pomaže fotografija fantastičnog Miroslava Ondričeka. Odličnim pretapanjima (1972. godine bez digitalizacije to je bila prilična veština) on nas prevodi iz pričice u pričicu; segmente spaja ''šlagfortima'', slikovnim ili jezičkim. Dovoljno je da Pilgrim izgovori jednu rečenicu u prošlosti i da ona bude ''okidač'' za aktiviranje budućnosti ili sadašnjosti - svejedno kad, to uvek dobro funkcioniše. Tako posmatrano, svačiji život, pa i svakog od nas pojedinačno, predstavlja skup bizarnih detalja koji su uvek bili i uvek će biti. Kao da je čovek samo pasivni učesnik onoga što mu se dešava, ili ima iluziju da iz prvog reda posmatra sva ta dešavanja. Pilgrim je čas u prošlosti (?) čas u sadašnjosti, pa u budućnosti, šta god to značilo u njegovom koordinantnom sistemu. Vidimo ga kao smotanog redova kako kroz ratne strahote prolazi kao Alisa kroz Zemlju čuda, pa onda kao srećno ''udatog'' naslednika tastove imperije gde se idiotski sjajno snalazi u poslu koji će uvek biti potreban; onda ga ''kidnapuju'' vanzemaljci i pod nekom kupolom predstavlja zamorče izloženo pogledima kao u zoološkom vrtu. Ni tamo mu nije loše jer mu vanzemaljci dovode ženu iz snova svakog muškarca, filmsku divu. Bez obzira što bi se nekom štoperica-statistikom moglo izvući da je srazmerno veći deo filma posvećen neratnim scenama, ipak su ratne scene te koje svojom simbolikom, koloritom i uverljivošću značajno drže pažnju gledaoca. Bolje rečeno, spoj ratne tematike i naučno-fantastičnih i filosofski nastrojenih scena predstavlja tu skladnu celinu koja vas tera da ne preskačete ni jednu jedinu sekundu ovoga filma. Znajući koliko su gledaoci današnjeg vremena ''brzi na mišu'' i lako posegnu za navigatorom preskačući dosadnije scene, ovo je rediteljski podvig! On je 1972. godine napravio film koji ne možete da gledate na ''brzo premotavanje'' već mu se morate posvetiti inače se gubi nit i film postaje besmislen za onoga koji za njega nema strpljenja. Stoga sam više nego siguran da je reč o visokom umetničkom dometu. Iz iskustva i struke znam da prava umetnička dela traže (i dobijaju) najviše pažnje. Samo tada možete da uživate u njima.
|
)
.
