Scientia sacra II (Hrišćanstvo) - Bela Hamvaš

Scientia sacra II (Hrišćanstvo) - Bela Hamvaš

offline
  • tuzor  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 03 Sep 2007
  • Poruke: 4115
  • Gde živiš: U Kraljevstvu duha

Delo Scientia sacra II – Hrišćanstvo mađarskog mislioca Bele Hamvaša je nedovršeno delo, u smislu ostvarenja zamišljenog konačnog obima. U pogledu srži, količine i spoja znanja i intuicije, delo prosto uzima dah, i takvo kakvo je - nezavršeno. Posle svog centralnog dela Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva, jednog prosto čudotvornog dela, čiji je rukopis čudom i sačuvan u toku bombardovanja 1945. godine, kada je bomba uništila Hamvašev stan (samo delo je objavljeno 45 godina kasnije), naš mislilac je počeo da realizuje cilj i želju – stvaranje svojevrsnog nastavka. Kao svoj životni credo, i testamentalnu ostavštinu koja upućuje da je prava ostavština baština.

Zamislio je da delo ima 12 poglavlja (pošto prema drevnoj aritmologiji najveći broj hrišćanstva jeste dvanaest), od kojih svako po 120 „logopisa“ (koji su, po svojoj prirodi, na sredini između gnome i kratkog eseja). Prikupljao je Hamvaš dugo materijal, pravio beleške, čak i kada je, zahvaljujući blagodatima nove vlasti, bio primoran da radi kao običan radnik na gradilištima hidroelektrane na gornjoj Tisi. Završio je samo četiri poglavlja, i započeo peto. Nadao se da će u toku „penzijskog staža“ dovršiti delo, pošto su beleške bile spremne. Nije imao snage. Ili je shvatio da se rečima ne može doseći vrhovno znanje.

Hrišćanstvu je Bela Hamvaš posvetio sebe. Bez posvećeništva se ništa suštinski i ne može postići. Hamvaš je posvećen izvornom hrišćanstvu, onom koje je iznevereno netom posle Hristovog stradanja. „Hristos se nije ni ohladio na krstu, a već su njegove preporodilačke ideje o svetu napuštene“. Hamvaš se, kako u pogovoru knjige (DERETA, Beograd 1999) kaže Sava Babić, nije uplašio ovih svojih velikih istina, nije ni poludeo; jedino nije mogao da dovrši svoje poslednje veliko delo, od kojeg možemo da se upoznamo sa njegovom četvrtinom.

Hamvaš je iščitao i proživeo sve velike knjige, knjige znanja i objavljenja, i proučio gotovo sve baštine. Prednost koju daje hrišćanstvu, zasnovana je na misli da je upravo hrišćanstvo u sebe upilo sva prethodna objavljenja i baštine, pa je tako najbliže celini sveta i čovečanstva, iako je ostalo zamagljeno i van svakodnevice „otuđenog i zabludelog čoveka“.

Knjigu, koju jedino možemo naći, čine pet delova: Hrišćanstvo i baština, Jevanđelje i poslanice, Antihrist, Androgin i Logika jedinstva (u fragmentima).

Već na početku Prvog dela (Hrišćanstvo i baština), Hamvaš nam saopštava: Religija, filosofija, nauka hoće da olakšaju, kao što kažu, životne teškoće, a baština vraća čoveka samom sebi. Izvorište svake olakšice, neposredno povezane sa žeđi za životom, jeste strah od stvarnosti. Nagomilavanjem olakšica čovek gubi samog sebe, zapada u vlastito falsifikovano stanje, i udaljuje se od svog osnovnog, primordijalnog stanja. Polsedica gubitka osnovnog stanja jeste falsifikovano/degradirano / korumpirano bivstvo. Može li se olakšica ispuniti? Ne može, jer se trajno olakšanje ne postiže time što se nešto skriva. Skrivanjem i falsifikovanjem gubi se smisao bivstva. Hamvaš ovako kaže: „Ko želi samo da uživa u životu, on ga gubi, jer ono što dobija nebitno je i prazno. Ko ga prima sa svim njegovim teškoćama, zajedno sa stvarnošću, dobija celinu“.

U čemu Hamvaš nalazi izvornu punoću, sklad, celinu i ispunjenje? U baštini, i u osnovnom, primordijalnom stanju.

Baština je znanje da život nije samostalan, i nije stanje nezavisno od ostalih krugova bivstva. Baština omogućava čoveku da sebe vrati sebi, i uspostavi jedinstvo između reči i čina, teorije i prakse. Baština je, po prirodi, okrenuta Jednom, sledi stav advite (ne dva). Baština omogućava da se otklone greške religije koja stalno nešto razdvaja i razlikuje: duh i materiju, ideju i stvarnost, sakralni i profani svet. Sve što jeste, bilo je i biće, sve se međusobno i uzajamno prožima, istovremeno teče, kreće se i zrači.

Osnovno stanje je mera čovekovog svevremenog stanja. Različite baštine različito ga zovu: to je hindu satja-juga, satjasa-satjam, sat-čit-ananda, nirvana, mahajana šunjata, grčko zlatno doba; hebrejska Tora, En sof i Edenski vrt, latinsko status absolutus, Genonovo etat primordial, Bemeovo Urstand, ... Može se reći da je to stanje prva situacija čovekovog bivstva, i temelj svega kasnijega, ali istovremeno i najviši stepen koji se može dostići, „i dostižan je u svakom posvećivanju baštine“. Sam termin „osnovno stanje“ potiče od Lajoša Saboa, ali, kao što vidimo, njegova suština je poznata svim baštinama, kao delovima jedne i jedine baštine.

Blaženstvo nije konačno stanje. Do blaženstva se dolazi nakon proživljenog života u istini i prikupljenih činova u istinskom životu (hindu učenje). Konačno stanje je oslobođenje, a to je „vaspostavljanje osnovnog stanja“. Zbog nemogućnosti krajnjeg dokučivanja smisla, jezik može da izrazi osnovno stanje samo negativno. Osnovno stanje nije sreća, nije divota, nije mir, nije red, nije procvat ni uživanje. Fiziološki, tom stanju su najbliža deca i sazrele starine, zato što se osnovno stanje u ljudskom životu može razumeti upravo po ranom detinjstvu i sazreloj starosti, gde su prepoznatljive jednostavnost i vedrina. Iskvarenost osnovnog stanja ima za posledicu zatamnjenje uma, moralnu kvarež i fizičku bolest. A osnovno stanje je realizacija budnosti, moralne netaknutosti i telesnog zdravlja.

Čovek, da bi čovek bio, nužno realizuje osnovno stanje. U suprotnom, kvarenjem i korupcijom tog stanja, ostaje puki sudeonik civilizacije, sa neutaživom životnom žeđi. „Civilizacija ne može da vrati čoveku njega samog, samo želi da olakša njegove životne teškoće. Ko se svojim mislima ne uzdigne iznad religije, filosofije i nauke, on stvarno nije prisutan“. Poremećenost osnovnog stanja je turba. Najvažniji pojam čovečanstva koje se odvojilo od osnovnog stanja, koje počiva u turbi, jeste pojam istorije. „Od vremena kada se korupcija osilila, čovek nema baštine, nego istoriju“. U istoriji čovek ne živi izvorno bivstvo, nego turbu, živi u zbrci i razdoru. „Nema smera, mere ni središta“. ISTORIJA JE NEGATIVNA BAŠTINA, i zasniva se na korumpiranom vremenu. Život se svodi na puko događanje, bez temelja, svrhe i smisla. Sledstveno ovome, religiju možemo označiti kao pokušaj kojim istorija želi da olakša teškoće čoveka koji živi u stalno trajućoj krizi. RELIGIJA NEMA NIKAKVE VEZE SA BAŠTINOM, jer i sama živi u turbi, pri čemu pretpostavlja spoljnjeg Boga od koga traži zaštitu, i što lek od patnji u svetu traži u spasenju. „A baština pak: živi u obračunu s turbom, božansko biće vidi istovetnim sa svakim bićem i traži oslobođenje realizujući osnovno stanje“. Religija nastaje u istoriji, i u istoriji se raspada. Ona nema saznanja o osnovnom stanju.

Za početak, dosta. Na kraju početka (hm, hm) - citat iz knjige koji sažima i prožima do sada izloženo: „Baština je znanje o čovekovom osnovnom stanju, o njegovoj korupciji primordijalnog bivstva i o obnovi njegovog kvarnog bivstva“.

Dopuna: 03 Nov 2008 13:54

Bela Hamvaš posebno ukazuje na razliku baštine i religije. Baština je ne samo znanje, nego i praksa, pošto je okrenuta vaspostavljanju jedinstva između reči i čina. S obzirom da je pravac puta vaspostavljanja tog jedinstva, odnosno osnovnog stanja, osoben: i napred i nazad, onda je logično što je osnovno stanje čovekova "prva i poslednja situacija, početak i kraj". Taj put se u kineskoj baštini naziva tao, u indijskoj / hinduističkoj oslobođenje, u jevrejskoj/hebrejskoj pokajanje...

Zašto religija nema veze sa baštinom? Zato što je religija povezana sa istorijom, a već smo rekli da je istorija "negativna baština", koja nema smera, mere ni središta, pošto se zasniva na korumpiranom vremenu. Istorija ima svoj tok, ali je reč o pukom događanju. Hamvaš kaže da je svuda primetna razlika između baštine i religije zasnovane na baštini, ali da ta razlika "nigde nije tako velika kao između izvorno jevanđeoskog i istorijskog hrišćanstva". Naš mislilac prepoznaje tri neprijatelja hrišćanske baštine u Evropi: kler (ne crkva!), politička vlast i scijentifizam. Vidimo da Hamvaš hrišćanstvu priznaje svojstvo baštine, ali samo izvornom hrišćanstvu. Ovo hrišćanstvo je takođe učenje o osnovnom stanju, obračunu sa turbom i vaspostavljanju osnovnog stanja. "Hrišćanstvo nema spoljni put, samo unutarnji". Zato i jeste srodno sa hindu-, kineskom i hebrejskom baštinom. Zato se i može reći da je osnovno stanje status absolutus svega što je humano, te da je ono "u svim dobima i kod svih naroda istovetan i prvi stav", kao i da "baština u čoveku, u svetu i u vasioni ostvaruje vaspostavljanje izvornog bivstva".

Religija je, suprotno tome, proizvod korumpiranog bivstva; ona je sva u znaku nagrade i kazne. Hamvaš kaže da Evropa nema svoju autentičnu svetu knjigu. Ona ima "samo religiju, filosofiju i nauku, odnosno nešto što izvire iz turbe i nemoćno je da se suoči sa njom". Jer, svete knjige ne govore samo o osnovnom stanju/izvornom bivstvu, nego definišu i u čemu se sastoji poremećaj, definišu način na koji se on uklanja i način na koji se (ponovo) vaspostavlja izvorno bivstvo. Zato što nema svoju svetu knjigu, Evropa nema ni baštinu. Ima samo istoriju. Zbog toga je hrišćanstvo, udaljeno od svog izvornog vida, ostalo na nivou religije, i nije se pretvorilo u baštinu, tako da je izgubilo svoje univerzalno obeležje. Hamvaš to objašnjava na primeru budizma, gde je hinajana postala religija i pretvorila se u istoriju, dok je mahajana ostala baština. Zašto je hrišćanstvo prilično rano postalo religija, izgubivši svojstvo baštine, iako Učenje Jevanđelja, po svojoj prirodi, nije religija? Upravo zato što je tekst Jevanđelja na mnogo mesta preinačen, što je mnogo teksta ispušteno, a još više dometnuto. To su falsifikati, počinjeni ponajviše zbog svetovnog interesa, a po nalogu moćnih grupa, i to već u prvim vekovima.

Navedeno Bela Hamvaš obuhvata preciznom mišlju, kojom ukazuje i na ono što treba uraditi, kako bi se hrišćanstvu vratila izvornost baštine:
"U hrišćanstvu mora da se pojavi sve što mu je čovek porekao, i iz hrišćanstva mora da nestane sve što mu je čovek dolagao".

Dopuna: 08 Nov 2008 9:01

JEVANĐELJE I POSLANICE

"Bog nije tajna. Tajna je što postoji nešto izvan Boga ... Misterija nije Bog, nego svet, kao što nije misterija duh, nego priroda, nije duša, nego telo. Nije teško poznati Boga" - piše Hamvaš na početku poglavlja. Poznanju Boga su usmerene i reči starih proroka, i kasnijih apostola.

Hamvaš naziva jadnim ono što je čovečanstvo protumačilo iz natpisa u Delfima: γνῶθι σεαυτόν - Gnothe seauton, Know thyself, poznaj sebe sama, ukazujući da je IZVORNI smisao bilo: poznaj da si božanski. Na više mesta u Jevanđelju pominje se istovetnost Boga i duše. Nije Isus Hristos za sebe zadržao ekskluzivno pravo poistovećivanja sa Bogom, nego je sebe nazivao sinom čoveka, pošto su svi sinovi čoveka istovetni sa Bogom. Sa aspekta religije, ovo verovatno izgleda bogohulno. Ali, već smo naveli kako Hamvaš dokazuje da baština nije religija, te da je Bog religije spoljni Bog. Bez znanja o jedinoj istovetnosti, atrofira znanje o besmrtnosti, a "zakržljala svest o besmrtnosti je prvi znak korupcije bivstva". I pored velikih zabluda, svest o besmrtnosti povremeno mora da se probije. Hamvaš ističe značaj mislioca Kuzanskog, koji je izraz za istovetnost našao u non aliud ("ne drugi"). Ono što nije drugo, jeste "to". Bog nije "drugo". Hindu postavka glasi: tat tvam asi (ovo jesi ti). Dakle - Deu et Jahve, poznaj Gospoda.Čovek Boga otkriva u Bogu i u sebi samom, a u tom odnosu "ne sme biti nikakve tame, niti senke". Da bi istovetnost bila istinita, mora biti čista, prava i otvorena. U svetu, svako "postoji" je sumnjivo, a jedino je pouzdano "jesam". Čovek je siguran u jedno jedino "jesam", a to je božanska istovetnost.

Ta istovetnost nije rezultat poznanja Boga, pošto istovetnost postoji ranije, dok je poznanje samo njen rasplet. Svako tu istovetnost smesta prepozna. Mnogo me je obradovalo, kada se Hamvaš setio odgovarajućeg citata iz Spinozinog dela, odnosno da se u čovekovoj duši nalazi sposobnost savršenog poznavanja Boga.

Sam Bog služi, i pokoran je. U Bogu nema ništa dublje od želje da živi u pokornosti. "Ništa nije dublje od spremnosti na žrtvu". Bog je zato Bog, jer je jedino biće koje je svoje bivstvo dalo bez ostatka. Svemoćan je, zato što ukupnim svojim bićem živi u službi. "Sva pozitivnost bivstva izvire iz samopredavanja. To je žrtva". Prevedeno na čoveka, e da bi čovek shvatio dubinu žrtve i njen odnos prema suštastvu, to ovako glasi: Onaj koji svoje bivstvo predaje, on ga dobija, koji ga ne daje, on ga gubi. Ovo je samo naizgled paradoksalno, samo naizgled vodi oduzimanju čoveka od sebe samog. Jer, što čovek tvrdoglavije brani sebe, pre se raspada, i ljubomornim čuvanjem životnog blaga to se blago razvejava u prazan prostor. "Prvi beleg bogoistovetnosti jeste samopredaja bivstva. To vodi ka zadobijanju bivstva".

Drugi paradoks bogospoznaje jeste da onaj ko se odriče, ko živi u pokornosti i žrtvi, ko je krotak i strpljiv, i koji služi, njegova je moć i vladavina. Zato što je to "skrivanje" vezano za nemogućnost zahvaljivanja "skrivenom", i njegovog neslavljenja. Tako se zadobija sveznanje i svemoć.

Kakav je samopregor potrreban, da bi čovek ovo prihvatio! Zašto bivstvo, koje je usmereno isključivo na sebe, ne može sebe da zadrži? Upravo zato što želi samo sebe. "To je najdublja osnova bivstva. To je ponor ledenog pakla koji sve prigrabi i uvuče i usisa i proguta". A božanska priroda nije sebi dopustila da se uvuče u samu sebe, i tako se poništi u ne-bivstvu. "Bog se suprotstavio žudnji. Razrešio je grč ja, i pustio samog sebe". Pokazao se kao moć sveta, koja je "proždiruću vatru prve prirode pobedila svetlošću druge prirode, koiju je upalila u samoj sebi". Bog je onaj koji je jači od sebe sama.

Upravo ova vatra okrenuta ka samome sebi i protiv samoga sebe jeste samopregor. Pojam te vatre poznat je i iz Mahabharate, odnosno u hindu-baštini, pod nazivom tapas. Tapas je vatra duha koja obuzdava prirodu. U zlatno doba, doba primordijalnog stanja, celokupno čovečanstvo je živelo u svetlosti samopregora. "Ko ne živi u samopregoru, on živi u poricanju duha". I u svim baštinama uočljiva je analogija vatre sa samopregorom. I samo je jedno moćnije od života - vatra obuzdavanja života. Upravo ta svetla vatra samopregora čoveka čini postojećim.

"Reč je munja u kojoj se nesvesno i slepo ne-bivstvo pretvara u svet. Reč (logos) povezuje prirodu sa duhom. Ona nerazumljivo čini razumljivim. Nerazgovetno razgovetnim. Bezoblično uobličenim. Ona stvari uzdiže iz nevidljivog i čini ih vidljivima. Učiniti vidljivim znači imenovati. Jezik je živa vatra koja stvara".

Bog je učinio i prirodu, i duh, nezavisnim od sebe. Ako čovek isključivo zauzima mesto u prirodi, živi u tami, ako zauzme mesto u duhu, sanja. Čovek ostaje u praznini. Bogospoznaja Jevanđelja počiva na razumevanju samopregora Boga. Bog se ne upliće ni u čiju sudbinu, i tako iskazuje poštovanje prema svačijoj slobodnoj odluci. I Kjerkegor je pisao da "najviše i najveće što se može učiniti živom biću jeste ako se ono učini slobodnim. Ali da bi to neko mogao da učini, treba biti svemoćan". Čovek ne može drugoga učiniti sasvim slobodnim. "Samo svemoć zna i da daje i istovremeno samu sebe da opozove".

Bogočovek je ostvarenje istovetnosti s Bogom. Život nije ono gde čovek egzistira, nego samo ono gde je zaista, gde je pravi, gde je Bog. Onaj koji postoji, on se zove Bog.

Dopuna: 11 Nov 2008 19:23

Nastavićemo upoznavanje sa Hamvaševim delom, kroz navođenje reči ukorenjenih u baštini, kojima se čovek najviše približio suštini, i idealu adekvatnog imenovanja stvari.

Hamvaš navodi da su Isusu iz hebrejske baštine najbliži bili psalmi. Skoro sve Njegove izjave zasnivaju se na stilu i jeziku psalama. A jedna od najvažnijih reči psalama jeste hesed. Ta reč odgovara grčkoj reči χάρις, odnosno latinskoj gratia. Dalje, autor ukazuje da u nacionalnim jezicima Evrope ne postoji slična reč, a da se "potpuno besmisleno, grubo i lažno" prevodi kao "milost".

"Hesed je takva bezmerna moć koja ne ume drugačije da se ispolji nego u nežnosti". Reč se upotrebljava pri pozdravljanju, klicanju, blagosiljanju, a podrazumeva i pouzdanost, divotu, zanos, nežnost punu ljubavi, ljupkost, draž... Njome je bilo ispunjeno svako Isusovo obraćanje drugome, kao sebi ravnom, jer u svakome je oslovljavao Boga. Zbog toga je za Isusa zapisano da "govori kao neko ko ima vrhovnu vlast". Njegovom rečju nešto se otvara; tama se razilazi; svaka njegova reč je posvećenje, koje označava stupanje u dan, u svetlost. Vrhovnu vlast prozirajućeg prosvetljenja Jevanđelje naziva εξουσία. To je moć koja rasteruje nečistoću i sile mraka, i oslobađa sile sveta svetlosti.

Hamvaš ide još dalje, u gorljivoj želji da dokaže pravo značenje nekih reči, kojima se pogrešnim prevođenjem menja i suština. U tom smislu, navodi da je prevođenje Jevanđeoske reči πίστις (latinski fides) kao "vera" potpuna deformacija izvorne reči, zato što je vera svojstvo intelekta, čija je druga strana znanje. Objašnjavajući dugotrajnu a bespotrebnu raspravu na relaciji vera - znanje, Hamvaš navodi da znači vernost, isto što i emunah, koja je jedna od najvažnijih reči psalama, iste težine kao i hesed. Njome se izražava uzajamnost Boga i čoveka (Bog se naziva "veronosnim", a čovek "vernim Bogu"). "Bog i čovek sačinjavaju celinu. Ako je ova vernost tek tolika koliko zrnce slačice, moć je koja pokreće planine. Slobodna uzajamna veza Boga i čoveka lišena je svake prinude i zakona. Vernost je najveća snaga."

Dopuna: 15 Nov 2008 20:09

ESHATON

Hamvaš nalazi da Jevanđelje ne ispoljava otpor protiv sveta, ali da mu se i ne prilagođava. Zato što je svet za čoveka uvek bio tuđ, i ostaje tuđ. Zato što je spoljni, i ostaje napolju. Zato što je čovek od njega daleko, što suštinski nije u tom svetu, zato što je taj svet za čoveka prinuda, i sudbina, i težina. Sa svetom kao realitetom čovek mora da računa, mora da ga upozna, mora da ga podnese, ali ga nikad neće dosegnuti, pošto svet za čoveka ostaje drugo. "Odnos čoveka i sveta je nedovršivo prilagođavanje za čoveka... U svetu postoji nešto što čovek ne prihvata i ne može da prihvati... Svet je tuđ i ne može se na njega priviknuti". Ali, Isus ne pravi razliku između profanog i sakralnog, jer sve je jedno.

"Hrišćanstvo se ugušilo u pobuni protiv sveta. Stvarnost je raspolutilo na spoljnu i unutarnju, na donju i gornju, na materiju i duh, na prirodu i svetlost. Time je napustilo svet." Skoro celokupna evropska misao, kasnije nazvana idealizmom i materijalizmom, kreteala je od poricanja sveta, dok je hrišćaninom nazivan onaj ko skriva lice od sveta. "Čovek ostaje sam... To je stanje napuštenosti". Počinjene su i čine se užasne nepravde, milioni pate, laž trijumfuje, vrše se masovna istrebljenja, i izgleda kao da je Bog "ostavio svet na cedilu".

"Šta može da kaže čovek? Zašto si me ostavio?"

Šta može "ostavljeni" čovek da kaže, a da ne krikne prekorno i očajno? Pa, može da kaže da će svedočiti istinu, ma kakve posledice bile. Može da odluči, makar šta da se dogodi, makar izgledalo da je od Boga ostavljen, da Boga neće ostaviti na cedilu. Da ga neće napustiti. Da čovekova vernost pripada Bogu.
"Na mesto sveta Isus stavlja carstvo Boga. Carstvo Boga ... realizacija je osnovnog stanja koje se rasprostire na celokupno čovečanstvo."
Teško je podneti svest da Bog, kao najviša moć, ne sudeluje u istoriji. Već smo videli da je istorija u neposrednoj vezi sa turbom, i sa religijom. Izgleda kao da Bogu nije stalo zbog povređivanja istine. Jer, skoro nikada ne ispašta onaj, ko istinu povređuje. "Prva posledica pobune jeste očajanje nad istinom. Kada čovek oseća napuštenim i sebe i istinu. To je ono što Niče naziva: Bog je mrtav". Ali, po Hamvašu, sve je to religija, "i sve sam moral". Jer, Jevanđelje se ne buni. Svaka pobuna je specifična zbrka razuma i raspomamljenosti, i iz pobune nikada ne može prosteći svetlost. Carstvo Boga nema ništa sa religijom, a ne sme se zamenjivati ni sa rajem. Prasliku carstva Boga svaki čovek nosi u sebi, a to i Isus kaže: "nalazi se u vama".

Eshaton znači krajnja situacija. Prva i poslednja. Alfa i omega. Izvan vremena. Osnovno stanje je eshaton. To je pomenuto carstvo Boga, "izvan vremena i iznad vremena". Postaju jedno zemlja, svet, čovek, priroda, bivstvo, Bog. "Hrišćanstvo je u svojoj potpunoj celini eshatologija".

Koren pojma "Sveti duh" Hamvaš nalazi u jevrejskom ruah-ha-kodeš (duh, dah, vetar, demon, sablast, moć, snaga, svetlo i tamno, pitomo i divlje). "Ruah je intenzivno prisustvo stvarnosti ... Nad njim ima moć samo logos. Ruah prizivaju slika i muzika, pesma i molitva ..., ali se nigde ne očituje tako neposredno, kao u iluzijama i zanosima proroka". U Jevanđelju, Sveti Duh - Πνεύμα τής αλέθειας je duh istine, oslobodilac čoveka, onaj ko posvećuje u istinu. "Sveti Duh je ona sila s kojom čovek ostvaruje carstvo Boga". To je "jedinstvo univerzalne orijentacije i transparentne egzistencije". Do celine postoje tri stupnja:
- prepoznavanje istine
- biti u istini
- biti radi istine.
Otvaranje prema istini podrazumeva odustajanje od obezbeđenja, istupanje iz skrovišta, preuzimanje iskupljenja, nepovlačenje radi olakšanja. "Samo ko se otvorio, on ume da se ispolji". A Isus je otvorio Sveti Duh za čoveka. "Hrišćanstvo je posvećenje u spoj gornjih i donjih sila ... Gornje načiniti prisutnim u donjem i donje u gornjem. Boga uneti u čoveka i čoveka u Boga".

Dopuna: 22 Mar 2009 9:49

Treba svakako još jednom ponoviti da, po Hamvašu, a na osnovu svega sa čim se upoznao i čiju je suštinu spoznao, učenje Jevanđelja nije religija. To što je hrišćanstvo vrlo rano postalo religija, čak i princip svetske moći, dokazuje delovanje određenih moćnih grupa, čiji je uticaj u XX veku doveo čak dotle, da se negira istorijsko svojstvo Isusa. Tu ništa drugo nije u pitanju, nego posebna naučna, scijentifična sofistika, po kojoj se sve, čak i ono besmisleno, može dokazati. Sa druge strane, pozitivna teorija hrišćanstva na Jevanđelje gleda kao na religiju objavljenja i monoteizma. A hrišćanstvo, u smislu Jevanđelja, dakle po svojoj suštini, nije religija, i nije posebno objavljenje. Jer, kao što smo imali prilike da uočimo, izvor svake baštine jeste objavljenje, koje označava pojavu nadljudske stvarnosti.

Bilo je prethodno reči i o značenju reči hesed, koja znači mnogo više od milosti (nežnost,, blagoslov, zanos, draž, ljubav). Isus je u sebi, bez ostatka, ostvario božanski hesed. Ostvario je u sebi nežnost proisteklu iz nadljudskog znanja, i pitomost koja izvire iz moći neizmerne snage. Sa njegovog lica zrači "spokoj neposredne pouzdanosti srca" (πλέροφορια). Koliko je od toga bio u stanju da zapazi apostol Pavle, negdanji farisej i progonitelj hrišćana, i potonji ekstatični preobraćenik? Da li je Pavle mogao da spozna božansku istovetnost Isusovu, i da je primeni na sebe? Teško. Njegov entuzijazam je nesporan, ali on ne živi istovetnost. Nije shvatao značaj osnovnog stanja. Nigde u delima ne pominje prvo stvaranje i prvog čoveka; on piše o novom stvaranju i novom čoveku. "Ne zna da je ono za što kaže da je novo, već staro". A svet iskupljenja je mnogo dublji od sveta stvaranja. Ipak, Pavle je shvatio da nije reč o ličnom ili socijalnom spasenju, niti o životnom programu, nego o uzdizanju bivstva na njegove gornje slojeve. Međutim, time što nije razumeo osnovno stanje, ostao je uskraćen za sadržaj otvorenosti prema univerzalnom znanju, i za život kao prozirnu čistotu. "Ko živi bez osnovnog stanja, treba da živi u religiji", a time pristaje da njegov život razrešavaju istorijske sile.

Jedna od ključnih reči poslanica koje je pisao Pavle, jeste δίκαιος (istinski čovek, pravednik, onaj ko poseduje istinu). Tom rečju označava se ono što je zakonito i pravedno, saglasno sa poretkom sveta. Međutim, Pavlovo razmišljanje ima nečega od hebrejskog, pa je pod navedenom rečju podrazumevao i ono što znači cadik (pravednik i istinski čovek, čovek u kojem nema tame). Za Pavla, prirodni čovek ne može biti istinski, pošto je potomak Adama. Takođe, za njega je vernost viši stupanj nego istina.
Citat:Pavle živi od ekstaze posvećenosti, i što razume, to razume iz ekstaze.
Oslobođenje čoveka nije posledica dobrih dela; oslobođenje se dobija od božanskog heseda, pošto se životna celina ne gradi činovima, nego vernošću. To je Pavle sagledao. Ali, sa druge strane, učinio je hrišćanstvo istorijskim, pošto je "otklonio" osnovu postavljenu izvan vremena.

Niti se sme istupiti iz turbe zarad spasa svoje kože, niti se u njoj sme ostati iz lažne vernosti. Nije rešenje povlaćenje u skrovište, povlačenje izvan istorije i to učiti kao spasavanje. Sa druge strane, ni istorija se ne sme smatrati razumnim procesom:
Citat:jer je istorijsko vreme bezumno i grešno i glupo i tamno i zbrka bez smera (samsara), i kada bi čovek mogao da istupi iz njega, ali ipak ostaje u njemu, on je malouman.

Hamvaš nalazi da je hebrejska baština inače nepoverljiva prema mudrosti. A prava mudrost upravo započinje obračunom sa turbom, i označava prisustvo bivstva. Zato je mudrost neistorijska - nema istoriju, već bivstvo. Mudrost je samo onda istinska, kada se susretnu život i bivstvo. Zato ona ne označava zatvaranje od sila istorije (inače bi bila oportunizam). A život i bivstvo ume da poveže samo posvećivanje.
Citat:Istorijska egzistencija nema stabilnosti bez mudrosti. Raspe se u neutemeljenosti. Mudrost nema aktuelnosti bez istorijske egzistencije. Zatvara se u bezvazdušni prostor. Mudrost je sama za sebe nebitna. Istorijska egzistencija je sama za sebe apsurd.

Citat:Istorija je puki život. Napuštenost od istine (od Boga). Ko svoj život zasnuje u istoriji, on bira napuštenost.

Kada nema apsoluta, ili se on ne priznaje, kao posledica kruga: napredak - razvoj -sve teče - borba za opstanak - dijalektika, javlja se loša savest. Nastupa mrcvarenje u mučeništvu (to je onaj amor fati Svetog Avgustina, preuzimanje sudbine i nošenje krsta). Kasnija učenja i misli u Evropi preuzimaju postavku da sve što nije istorijska egzistencija, jeste laganje stvarnosti. Za osnov verodostojnog životnog poretka uzima se bačenost "biće šta bude" i "slučajnost". Celokupan život protiče u noći, i predstavlja borbu s noći. Šta može biti drugo, nego znak ludila, kada je neko, "sa vernošću koja doseže do neba", privržen noći, i kada uzdiže slavu tame, "samo zato kako ne bi pribavio ni jednu jedinu izvesnost izvan svesti o bačenosti?"



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 789 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 5 sakrivenih i 747 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., AF-1, Aleksandar Tomić, Apok, cenejac111, Cufo, dac, darkangel, djordje92sm, havoc995, helen1, ikan, krlebgd77, kuntalo, kybonacci, Leonardo, LUDI, Mahovljani, MarKhan, MB120mm, Misirac, Miskohd, moldway, Mugy, mushroom, NoOneEver Dreams, pein, repac, rodoljub, sakota79, sovanova95, stegonosa, StepskiVuk, Tas011, vasa.93, voja64, yrraf