offline
- bull_23
- Super građanin
- Pridružio: 03 Mar 2005
- Poruke: 1163
|
ЕКСКЛУЗИВНО: НАЈВЕЋА ФУДБАЛСКА ЛЕГЕНДА, ДРАГАН ЏАЈИЋ, ПРВИ ПУТ О СЕБИ И ПОРОДИЦИ - ИЗ САТА У САТ
КАКО данас живи наша највећа фудбалска легенда Драган Џајић, екс-председник Црвене звезде? Без Маракане, без фудбала. Како изгледа један његов обичан дан.
У причи која следи све то можете да сазнате. И, још понешто, о чему наш најпопуларнији и најбољи фудбалер свих времена, први пут - ексклузивно преко „Спортског Журнала” - говори за јавност. Казивање Драгана Џајића тече из сата у сат...
7.00 - Обично устајем у то време. То је нека моја навика још из играчких дана. Онда попијем кафу и прихватим се новина. Дан ми обавезно почиње са „Спортским Журналом”! Некако сам се на то навикао и то траје већ годинама. Наравно, прочитам и „Спорт”, мада ме је овај лист у последњих годину дана баш добро испрозивао. Черечио ме је уздуж и попреко. После тога прелазим на политичке листове. Једноставно, волим да сам добро обавештен и да сам о свему у току...
8.00 - После читања новина прелазим да радим вежбе. Више то чиним због мојих леђа, мада ме сада не боле и немам проблема са њима; већ просто да одржим неки устаљени ритам.
Следи потом доручак. Обично доручкујем сам, јер остали укућани имају своје обавезе и према њима се и одређују. Једем нешто лагано, не обимно, јер касније имамо своје уобичајене спортске активности.
9.00 - Почињем полако да се спремам за одлазак у „Гемакс” у базен. То радим редовно, сваки дан, без изузетка. Просто субјективно сам утврдио да ми то помаже, користи. А, и лекари су ми казали да је то најбоље за проблеме које сам имао са кичмом.
Понекад ми се придружи и супруга Бранка, али због својих обавеза то све ређе ради. Ако и смогне да дође, обично то чини у поподневним часовима, када стигне са свог посла. На базену проведем једно сат времена и већ сам у 11 часова у ресторану...
11.00 - После базена обично свратим на кафу, чај или сок у ресторан „Гемакса”. Ту се најчешће виђам и са пријатељима који знају мој ритам, односно мој распоред, па дођу да се видимо и испричамо.
О чему причамо? Најчешће о дневним темама. Ни фудбал није изузетак. Увек се нађе нека актуелна тема која нас све окупира. Има тема за разговор. Често ме људи питају - да ли сам, на неки начин, ревидирао неке ставове о пријатељима и пријатељству. Морам да кажем - да јесам. По мени, то је нормално и логично.
Када је човек зрелији, све јасније види. У младости не размишљамо много о томе. Дружимо се, али често и не знамо какви смо једни према другима, док нас неки догађај не погоди и отрезни. Одједном нам се неки људи, у које смо имали неограничено поверење, представе у неком другом светлу.
Међутим, са овим животним искуством, ја то чак не сматрам као нешто ненормално. Ипак ми живимо у земљи Србији. Не могу да кажем да у мом случају важи она пословица - „неста власти, неста пријатеља”. Није тако. Мада би човек, био млад или стар, увек требало мало озбиљније да се позабави оним са ким се дружи, у каквом окружењу живи... Јер, у супротном то може скупо да га кошта.
Лично, у неке људе сам се дебело разочарао. Са онима који су ми били прави пријатељи, нарочито они из детињства - то није случај. Није случајно измишљена она сентенца да човек може да зна све, осим колико има пријатеља. Срећан сам, на неки начин, што су они прави пријатељи остали уз мене. Мада не замерам ни онима који су ми окренули леђа. Живот је то...
Био сам свашта у фудбалу, био сам и председник Црвене звезде, али ја никада нисам сматрао да сам човек власти. За мене је то био тежак, рударски посао! Друга је ствар како су то људи процењивали и вредновали. Време ће, наравно, показати ко је имао добре намере, добру политику...
Никада од својих функција у Црвеној звезди нисам правио никакву филозофију. Увек сам давао све од себе. На жалост, у фудбалу никада не можете да будете сигурни, када и најбоље радите, да ће то донети резултате...
12.00 - Одлазим у школу по децу, да их довезем кући. Срећом, школа није далеко; на пет минута је од куће. Сања и Драгана иду у француску школу. Сања има годину дана до матуре, а Драгана - две. После тога очекујем да наставе са школовањем, да студирају.
Старија Сања се већ изјаснила да би волела да студира економију, док се млађа Драгана још није определила... Ја сам се мало касније оженио. Али, поред тога што сам имао заиста великих, огромних обавеза у Црвеној звезди, ја децу ни у једном погледу нисам запоставио.
Увек сам имао времена за њих, тако да сада, заиста, не могу да кажем како ово време док не радим посвећујем деци. Ја сам им се увек посвећивао максимално. Не знам како би то било да сам се оженио још док сам био играч. Можда не бих имао толико времена за породицу. Овако, моја деца нису осетила ништа од свега колико сам се ја предавао Звезди, колико сам живео за клуб...
И, та узајамна љубав и пажња, увек су постојали у највишем облику. У мојој породици увек је присутно позитивно расположење: шала, смех, пажња... Када наши пријатељи задиркују децу питањима, коме су више привржени - мени или Бранки - оне се богами озбиљно љуте!
13.00 - Обично ручамо у то време. И тај режим је установљен због Сање и Драгане, јер се оне поново враћају у школу. Некада и ја ручам са њима. Али, чешће сачекам Бранку док дође са посла, па заједно ручамо...
Често ме питају - како се сналазим у улози да Бранка ради, да је на положају, док сам ја тренутно слободни уметник. Све што сам у животу радио, све што сам одлучивао, ја сам то радио са пуном свешћу о свему. Према томе, још нисам дошао у прилику да се нешто кајем, да за нечим жалим.
Све било је моја одлука, мој став. Нећу да кажем како ми се није променио начин живота. Јесте. Додуше, супруга Бранка ради један одговоран и тежак посао, заменик је републичког тужиоца и има своју каријеру. Ја је у свему подржавам. Била је у могућности да промени посао, да оде и у дипломатију.
Али, због обавеза према деци и мени, није се одлучила за ту варијанту. Мада је, кажем, имала најозбиљније понуде. Често сам у медијима читао разне шпекулације о томе, како се моја Бранка дружи са Даницом Драшковић. Не видим у чему је ту проблем? Зар смо дотле дошли, да морамо да кријемо и своје пријатеље?! Бранка и Даница су баш дугогодишње пријатељице и то сигурно нису напрасно постале због неког интереса.
15.00 – Ако сам уморан од базена, односно пливања, одем у собу да мало прилегнем. Одгледам неку ТВ емисију, па – или заспим, или наставим да читам.
У последње време заиста доста читам. Просто, као да журим да надокнадим оно што сам као играч или фудбалски функционер пропустио. Прочитао сам сва дела Паула Куеља, а нећете веровати, сада сам се, у овим годинама, поново вратио Иви Андрићу. Њега поново исчитавам.
Нисам од оних људи који почну да читају неколико књига. Ја, када се посветим једној, терам до краја. Наравно, ако ме од почетка заинтересује. У то време сам између књиге или телевизије... Све до 17 часова.
17.00 – У ово време, скоро без изузетка, идем у своју редовну шетњу. Имам две своје туре, па их бирам како сам тренутно расположен. Било како било, у лаганој шетњи пређем по пет километара и то ми јако прија. Користи ми то доста, поготову што сада имам времена за све.
18.00 – Тада смо сви на окупу, па је то тренутак за договор – да ли негде излазимо, или остајемо код куће. Ако се одлучимо на излазак, најчешће идемо са децом. Волим да једем рибу и рибље специјалитете, па обично излазимо у неке од рибљих ресторана.
Београд је у том смислу чудо. Има толико добрих ресторана, врхунских, да би нам на томе могла да позавиди и комплетна Европа! Када не излазимо са децом, онда су ту наши најближи пријатељи. Мада сам, свеједно, свестан да долази дан, када деца неће ни хтети да иду са нама. Излазиће са момцима и ја ћу бити срећан и задовољан због тога.
Нисам од оних очева, који ће да се шокирају, када сазнају да им се дете заљубило. Никада, иначе, нисам волео дуго да остајем ноћу, па сам тај манир задржао и до данашњих дана. Спортски. Ако и изађемо у ресторан, код куће сам већ око 23 часа. Тада и одлазим у кревет, уз још мало ТВ програма...
23.00 – Кад човек легне и затвори очи, јављају му се свакакве мисли, походе га разне дилеме. Ту је и размишљање – шта и како даље. Заболи ме што неки људи настоје да ме, по сваку цену, избришу из историје Црвене звезде. Али, то није мој проблем.
Немогућа им је то „мисија”. Ја Црвену звезду не могу никада да заборавим! Ако постоје неки људи, који желе да ме „протерају” из Црвене звезде... то је, понављам, њихов проблем. Ја бих, наравно, волео да такви људи не постоје.
Видео сам да има много оних, који се нападно интересују – шта ће то Драган Џајић да ради у будућности, којим послом ће да се бави? Један такав разговор са мном, баш у „Спортском Журналу”, изазвао је, без потребе, сасвим погрешне конотације. Понављам то по стоти пут: Хоћу прво да се добро одморим, па тек онда ћу да видим којим путем даље.
У пензију сигурно нећу! Сигурно нећу ништа радити ни до СП у Немачкој. После тога... једним мирним и сталоженим размишљањем доћи ћу до праве одлуке, правог решења. Знам шта желим, шта хоћу и шта могу. Знам и ово: Било шта да изаберем, било какву шансу да добијем, овде или у иностранству, ја ћу то прихватити на свој начин.
Нећу ићи преко лешева, нећу газити људе да бих дошао до неког положаја! Речју, нећу радити никоме о глави да бих ја, Драган Џајић, освојио неке позиције...
-----------------------------------------------------------
Политика доминира нашим животима
КАДА у поподневним часовима гледам ТВ, обично то буду вести или политичке емисије. Волим да сам о свему обавештен. На жалост, стичем утисак да је много, чак и превише, политичких емисија. Политика, просто, доминира нашим животима.
Ја, лично, немам ништа против тога. Не смета ми што су политичари толико доминантни на електронским медијима. Али, чини ми се, из неког свог искуства, да то више може да смета њима. Много су експонирани, а телевизија је чудо над чудима: Она све открива и пред камерама се лако може видети ко лаже, ко фолира, ко искрено говори...
Сада видим да смо и ми људи из фудбала помало релаксирани; у моди су, наиме, трансфери политичара. Некада се дизала права хајка на фудбалере у време прелазних рокова – колико су добили, зарадили, а сада видимо да је та категорија трансфера све присутнија у политици!
Занимљиво је да се мање, у последње време, причало о трансферима Милијаша, Лазовића, Вукића и других, него о преласцима политичара из странке у странку, или неки други посланички клуб. Шта ћете – ново време, па и неки нови трендови. Понекад ми је жао што је медијска пажња са фудбала прешла на политику. Али, то је тако – и ту помоћи нема. Све док ми, као друштво, тежиште нашег интересовања не преместимо на економију и теме од којих се живи и од којих ће нам свима бити боље. Једино ни сам са собом нисам разрешио дилему: Да ли нам је фудбал толико слаб, или је политика толико напредовала?!
Preuzeto: Politika
naslov i tip poruke prepravio nikoola
|
