zanimljivo

• 1Ovo se svidja korisniku: Filodendron
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пази, то ми је промакло... Елвира?

• 4Ovo se svidja korisnicima: boki199777, Bane san, Luka2, Fil
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Prema legendi iz 19. veka, Istina i Laž su se srele jednog dana. Laž je rekla Istini: "Kako je predivan dan danas!"
Istina je pogledala u nebo i uzdahnula sa olakšanjem, dan je zaista bio predivan.

Njih dve su provele dosta vremena zajedno, da bi naposletku stigle do jednog bunara. Laž se obratila Istini: "Voda je zaista lepa, hajde da se okupamo zajedno!"
Istina je, pomalo sumnjičavo, proverila vodu i otkrila da je zaista ugodna za kupanje.

Tada su obe skinule svoju odeću i počele da se kupaju. Odjednom, Laž je izletela iz vode, obukla odeću od Istine i pobegla. Pobesnela Istina istrčala je iz bunara, pokušavajući da pronađe Laž i uzme natrag svoju odeću.

Svet, gledajući golu Istinu, okretao je svoje poglede sa osudom i besom. Sirota Istina se vratila u bunar i nestala zauvek, skrivajući tako svoju sramotu. Od tada, Laž putuje širom sveta obučena kao Istina, zadovoljavajući potrebe društva, jer Svet, u svakom slučaju, ne poseduje ni najmanju želju da upozna golu Istinu.

Čuvena slika "Istina izlazi iz bunara", Jean-Léon Gérôme, 1896.



Izvor:https://novasvest.com/vesti?id=1005&cat=0&v=legenda-o-lazi-i-goloj-istini

• 3Ovo se svidja korisnicima: Bane san, amstel2, Sirius
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Neko je trebao da kaže Istini - s kim si takav si

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Карантин

Сама пракса изоловања заражених људи од здравих знатно је старија од институције карантина. Њене прве трагове можемо наћи већ у Библији: по Левитском закону, човек на кога се сумњало да је лепрозан морао се показати Арону који би га прегледао и закључио да ли је у питању лепра или није; ако би био проглашен болесним морао је да сам напусти заједницу и да успут – сваки пут када би се затекао близу некога – узвикује “нечист” како би га се могло препознати (уп. Левитски законик, 13-14). А ове реченице из Старог завета је, готово, преписао и исламски пророк Мухамед:

“Оне са заразним болестима треба држати одвојено од оних који су здрави.”

И пракса – како хришћанска, тако и исламска – познаје претече каснијих карантина још од раног Средњег века. Тако је 706-707. године, шести омајјадски калиф, Ал-Валид, изградио болницу у Дамаску, и издао наредбу да се оболели од лепре држе одвојено од осталих пацијената.

Један од великих европских карантина функционисао је, у већем делу осамнаестог и деветнаестог века, у Земуну, тадашњој последњој граничној постаји Аустријског царства на путу између Беча и Истанбула.

Подигнут 1730. године на простору данашњег Земунског парка, Пољопривредног факултета и гимназије – опасан јаким зидом високим и јаким зидом од опеке и камена, палисадама и стубовима и ограђен шанцем који је најпре био дубок шест, а потом осам метара – земунски карантин, у историјским списима познат као Контумац, функционисао је све до 1872. године када је Београд већ пет година био у српским рукама.

Сви путници, роба и пошта који су стизали из Турске били би, одмах по преласку Саве, упућени у спољни део Контумаца, где би се обављало оно прво разврставање: сви са спољним симптомима куге, великих богиња или колере били би одмах одвођени у колибе на Дунав где би чекали своју судбину. Ако би оздравили и преживели били би враћени у карантин; они други би били превожени на тзв. Кужно гробље, на земунској Калварији, бацани у јаме и поливени кречом.

У самом карантину путници су најпре проводили шест недеља – четрдесет два дана – а касније, после 1780. године, овај период би, у временима када у Отоманском царству није било великих епидемија, био смањен на четири недеље. За то време, становници Контумаца имали су на располагању римокатоличку (од 1794. и православну) цркву, гостионицу (у чијем склопу су биле месара, пекара, бакалница и вински подрум), могли су да примају посете из Београда и шаљу и примају пошту (која би, пре уручивања, била дезинфикована изнад вреле сирћетне паре) и тако обављају своје уобичајене трговачке послове.

Посебне, и прилично бизарне, процедуре биле су предвиђене за контролу памука – главне трговачке робе која је тада са Оријента, преко Цариграда, ишла за Беч и даље на Запад. Као и људи, и памук је морао да прође земунски карантин. У Контумацу су, међу педесетак запослених – лекара, стражара, свештеника, писара – били и тзв. надзорник памука и његов помоћник. Посао њих двојице је био да, при доласку сваког транспорта памука са Истока, отворе сваку врећу и онда – голим рукама – претурају по том памуку. Потом би одлазили у карантин и наредна четрдесет два дана чекали своју судбину: ако би оболели и умрли, памук би био спаљен а њихова места попуњавана другима; ако би имали среће па им се симптоми куге не би појавили, враћали би се на свој посао, а памук би настављао свој пут ка Европи.

По истеку карантинског рока, путник који би преживео и остао здрав, добијао би пропусницу, са којом је настављао пут на Запад. Ако би којим случајем остао без ње, био би враћен у карантин. И сваки пут када би поново прелазио Саву, морао је да прође исту процедуру: Вук Стефановић Караџић је тако у Контумацу био чак четири пута: 1804, 1808, 1813. (са целом породицом) и 1832. године.

• 1Ovo se svidja korisniku: amstel2
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Што се дезинфиковања поште тиче, писма су бушена иглом да паре сирћета боље продру, али и отварана, узгред читана (и превођена ) а обавештајно занимљива и преписивана. Била је ту читава служба преводилаца.

Постојао је у оквиру контумаца и део звани "парлаторија", са оградама удаљеним пар метара (безбедни размак ) где су могле да разговарају обе стране. Ту се збила чувена епизода ( 1832? ), када је Милош послао своје сатрапе да се Вуку напоздрављају милосне мајке. Вук је пак пожелео Господару све нај, али њиховим мајкама видно побољшање у љубавном животу.
Ту се могла обавити и ситна трговина, нарочито са аустријске на турску страну, при чему се роба кадила зарад дезинфиковања, а новац прво убацивао у чинију са јаким сирћетом, коју је држао стражар или службеник контумаца.

Само време карантина било је зависно од евентуалних епидемија. Ако се није знало да их има, рок је био кратак, а продужавао се ако би се сазнало за епидемије у Азији, а ако их је било на Балкану, драстично су се продужавале, чак до потпуног затварања границе.

Граничари илити "гренцери", крајишници, нису били само војно већ и санитарно обезбеђење. Ако би се епидемија примакла Дунаву и Сави, покушај преласка се спречавао чак и усмрћивањем евентуалних "покушајника", пуцањем на чамац и људе у њему...

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Хвала Бане за допуну