FiloSatira

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

FiloSatiričari,

Ovde postavljajte satiričnu prozu, kako svoju, tako i drugih autora. Na ovom forumu, hvala Bogu, ima ljudi od satiričnog pera, kao i ljubitelja satire, pa izvolite!

Za početak, Bela Hamvaš i njegova satira "Ruvenzori".
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopi.....ng=ser_lat

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Satirične priče...nadam se da prolaze...ne znam šta staviti poslije Ruvenzorija?

Đorđe Simić, Čovekolike priče



http://tesla.rcub.bg.ac.rs/~mrsasha/tekstovi/covekolike_price.html

• 2Ovo se svidja korisnicima: jelkica7, Ketika
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Колико год се враћали Станиславу Винаверу, биће увек мало.
'Ајд' што је био запостављен у време "ослобођења и стварања новог човека" - његова ерудиција изазивала је завист, а оштро перо последичне реакције код људи лишених духа - али: зашто му се данас не указује дужна пажња?

Из његове "Нове пантологије пеленгирике" издвајам пародију на "Дневник о Чарнојевићу" Милоша Црњанског. Такво препознавање стила, језика и духа дела које се пародира виђено је на овим просторима још само код Алека Марјана. Као десерт: дегустирајте употребу запете!

Милош Црњански.
Нотес о Белићу.

Он је гледао њене очи. Биле су зелене. Тада се сећао снегова на Пиринејима на које се није пењао у детињству.

Њене чарапе носиле су у својим шупљинама грчевитост лутања. Он засука мало чарапу и пољуби је у њену јој голу ногу испод колена. Хиљаду плавих жилица плакаше скрушено. У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Енглески краљ није знао да је Маријина лева нога лепша од десне. Aли на острву Фиџи оглувио је један човек. Он је био порезник и звао се Хјуз. И сви су валцери што их је у то време на окарини испевао Лехар мирисали су на свежу женску пут и на јарца. Само су млекарске задруге због тога су силно страдале. Поп Ђурица из Великог Бечкерека постаде џентлмен и нареди жени да му сашије гаће од лаког српског платна. У то време сви Банаћани ношаху лаке гаће а Грци су издали. Војници су личили на измршавеле гусенице.

Два јаблана пред његовом кућом почела су да се грлу са разблудним ваздухом а од страсти и пожуде по асфалту улице цурила је киша. Димњак је горео сивим пожаром на њеној кући. Стари, кестенџија, постаде, џентлмен. И нареди: жени, да му спреми гласе-рукавице.
У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Само су млекарске задруге због, тога су силно страдале. У то време сви Банаћани ношаху гаће од, српског платна. Војници, су, личили, на веома измршавеле, гусенице. Два јаблана гледала, су га, право у очи.
Белић није разумео зашто људи не, носе сомотске, капице. Он је знао да, је истина, само у плавом жубору дрвећа а, да живота има само у мртвој природи јер ни, стене ни храстови немају жуте прљаве ноге и знојаве обојке.

Али посилни мајора Десимира, ћутљив, без десне руке зађе да тражи по комшилуку нов котао. Ништа се није разумело. Говорили су о, ослобођењу и, само, су, мислили, како да се чује свачији глас. Само су млекарске задруге због тога силно, страдале. Војници су личили су на крајње измршавеле гусенице. Белићу је постало јасно да, је спас, само међу дрвећем. Он је знао да, је истина, само у плахом жубору дрвећа. Само су млекарске задруге због тога, силно, страдале.

А на старом војничком гробљу говорило се да долазе Сенегалци и да имају два пара ногу да ништа не виду, а руке им се, склапају и расклапају. Прозори на Градском, Већу, који, су тако дуго гледали зелене, ливаде постали, су, суморни. На острву Фиџи оглувео је један човек. Он је знао да је истина само у, благом миловању дрвећа. У то, су, време кестенџије носиле гласе-рукавице и сви, су, морали пити коњака јер, се, сваком човеку гадило на човека. Они, су, знали да је истина само у, дрхтавом поздраву дрвећа и у острву Фиџи где, су, сви добри људи глуви.

А на старом војничком гробљу, за које тврде да је остало још од пре Римљана, један старински, препотопски, сломљени крст показивао је Богу и небесима неку смешну претњу крајичком свог трулог накислог дрвета...

Милош Црњански.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тузоре, упропасти ме начисто.
Ја се нешто размишљах већ данима шта да напишем на одличну тему: смишљах, премихљах, те Змај, те Матош, те овај, те онај. Кад ти - Пелегринику!
Ха-ха-ха, фантастично!
Ха-ха!
И шта сад човек да 'окачи' на форум?
Хе! Винавер!
Улепша ми дан.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Sorelag, jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ТиСи,

Драго ми је што још неко дели моје одушевљење. Такав је Винавер Ведри, и даље не оставља људе равнодушним, под условом да упознају његово дело.

Грехота шта је урадио Слободану Јовановићу! Значајан издавачки подухват, какав свакако јесу његова "Сабрана дела" у 12 томова (БИГЗ, Београд, 1990), био је нека врста враћања дуга овом "неснађенику". За разлику од "ослободилаца", који су га изопштили из правне, историјске и политичке мисли, Винавер га је на сатиричан начин "изопштио" из смислености и стилске коректности.

Чисто ради упоређења, навешћу пар одломака из књиге "Вођи Француске револуције" (Мирабо - Димурије - Дантон - Робеспјер) Слободана Јовановића, да би се мало више закључило о стилу.
Citat:Маркиз Мирабо патио је од навале мисли и помаме писања; поред објављених расправа, оставио је педесет свезака рукописа. Бацао је мисли на хартију како су му саме долазиле, давао их недовршене и неуређене, у стилу доста крепком, али неуглађеном и замршеном.
. . .
Граф Мирабо рођен је 1749. Већ од првога тренутка изгледао је нешто необично, јер је дошао на свет с косматом главом и два израсла зуба. У трећој години тај мали џин у велико се тукао са својим чуваркама. Тада је добио богиње, и због невештине своје матере остао за увек роав. Био је тако онакажен да га се рођени отац гнушао и називао га сотониним сином.
. . .
Револуција је затекла Мирабоа као зрелог човека. Имао је четрдесет година, и то добро испуњених. Карактер му је био израђен, а погледи пречишћени.

И још један одломак, који је баш директно послужио за пародирање:
Citat:Димурије је рођен 1739. у Камбреју, у француској Фландрији, али његова је породица била старином из Провансалске, и у његовом карактеру јаче се опажају особине јужне Француске него северне. Припадао је млађој грани неке племићске породице, која се звала Диперије, а не Димурије. Рахитично дете, он до шесте године није могао стати на ноге, али доцније се исправио, и био целог века крепак и издржљив.

Да видимо сада шта са Јовановићевим делом чини Винавер:

Слободан Јовановић.
Бималше Француске револуције.

V. Пимпурије.
Маро-Жан-Батист де Лупетил, виконт Пимпурије рођен је на југу и с тога се у њему осећају јужњачке особине. Најпре је био врло слаб али је доцније постао врло јак. У детињству је пио бивоље млеко и по логици ствари од њега ојачао. И у доцнијем животу имао је нешто од бивола: био је издржљив као биво а жена му је наместила неколико пута тако велике рогове да се с правом могу назвати биволски.

Отац га не хте школовати, јер беше тврдица до махните хладнокрвности. И ова неукост оставила је живог трага на Пимпуријеу. Пимпурије је дуго био шегрт у седларском занату, најзад се у њега заљуби газдина жена. Газда буде убијен уједом једног стршљена и Пимпурије се бесном помамом ожени. Кумовала је страст а девер је био разбуктај чула. Жена се звала Марија Жирардова и била је лепа, духовита и дрска, а нарочито здрава, јер је свака Марија здрава Марија.

Све ове чињенице и побројане подробности приватнога живота оставиле су траг на младоме племићу: особито што се тиче буба, властеочић, похотљив у пожудама, волео је необуздано не само стршљенове (што је било донекле природно, у знак благодарности за учињену помоћ) него и остале бубе, па чак и жабе и гуштере и друге бубе. Зато је волео и сељаке, који су у то време били праве бубе.
Да резимирамо. Шта је био Пимпурије?
1) јужњак
2) испивалац бивољег млека
3) син тврдице
4) нешколован
5) ожењен мајсторицом
6) бубофил.

Из ових основних црта да се јасно и прегледно схватити улога Пимпуријеа у француској револуцији, која га је занела вртоглавицом у вихор прохујалих скандала главом без обзира и осврта.
(1) Као јужњак био је без принципа. То долази отуд што јужњаци услед жеге лако скидају горње хаљине, то им уђе у навику па се лако ослобађају и идеја које су једна врста духовних горњих хаљина.
(2) Код овог човека крепких нерава, брзих одлука, моћне захукталости нагона у свему се видела биволска ћуд. Да је Пимпурије пио место бивољег кравље млеко, Дантон се не би осећао тако сигуран на своме колебљивом престолу идеалистичке похоте, а да је Пимпурије однегован на козјем млеку можда би Француска Револуција узела ублажене и благе форме и можда би се Марија Антоанета, својим апстрактним агресивизмом филозофског феминизма успела да порве и успешно повуче клипка Монтањи, извукавши крај тањи.
(3) Синови тврдица расипници су. Ово потврђује аналитичка студија Стендала. С тога је Пимпурије и био расипник и пролио много крви. Има основа подозрењу да су сви јакобинци били синови богатих родитеља. Просута крв тако издашно била је само логичан извод једног давно дефинисаног сувереног правила природе.
(4) Само нешколовани људи верују у науку. Пимпурије је био нешколован и веровао је у науку. С тога је прогласио Богињу Разума.
(5) Пимпурије је вешто водио политику, као прави мајстор. То је за то што је био код мајстора шегрт па и сам постао мајстор. Плотун његових духовитих парафраза на стил опсењених гомила вршен је мајсторском главом и еснафском схватљивошћу.
(6) Његова љубав за бубе, или бубофилство била је кобна за ауторитет монархије. Он је ишао на то да буде француски Бизмарк али му уђе буба у главу да треба најпре срушити монархију, као да је могуће бити Бизмарк без монарха. Монархија је у то време била установа чуварности и гнездо двојаких тенденција прожето клопком расула и мишоловком очајања.

Да Пимпурије није волео инсекте он би бубу истерао не само из своје главе, но и из других усијаних глава, које су биле потанко гостољубиве за разне савремене кобности и неподобности. И, место да је избије Пимпурије није то учинио. Он је шта више бубу неговао. Путем једног плана и саучешћа он је довео у опасност све. А највише тековине које су својевољно тежиле ка претежној консолидацији таложења. Да се муж г-ђе Марије у своје време, место отрован уједом бубе, отровао преједен сиром, на пример смрдљивим сиром. Кога је у то време опште трулежи у изобиљу било. Онда би од две ствари једна. С латинским складом ума Пимпурије би јамачно умео ограничити размак на основност прегледа и бубе не би дошле до израза, већ би имали реч не живи створови него мртве полуге историје. Које витлају светом.

Какву је улогу играо Пимпурије?

Ван сваке сумње видну. Aли не и толико провидну. Право његово место остаје ненађено, борави неостварено. Не зна се шта је требао бити па да буде што би требало да је био ако би се хтело да могбудне бити како то тражи ватрени темпераменат.
На крају свог живота он је преминуо. Тиме се огрешио о "Правилник Револуције" § 9576 тачка а који гласи:
"Коловође револуције гину насилном смрћу".
Пимпурије је умро без икакве оштроумности. У постељи. Вешала су му остала далека, нож гилотине удаљен.

Овај јужњак није осећао разлику између живота и историје и приволео се животу. Сличан случај имамо и у правној књижевности. Пимпурије, стваралац историје, поступио је неисторијски.
Умро је шта више и без икакве гриже савести. Сви савременици потврђују да је умро без гриже.
Но овим би се Пимпурије огрешио о две хиљаде и триста параграфа "Правилника" а толико смелости ни он није могао имати. Јер људи могу имати смелости да руше живи живот живота али никад и да ниште мртву смрт параграфа.

И, по новим испитивањима Пимпурије је умро ипак с грижом! Да би извршила тајни и необуздани налог историје госпођа Пимпурије, која је била као што видесмо плахо страсна, доби у самом ропцу Пимпурије-а грчевиту грозницу путене страсти и као јунакиња Октава Мирбоа на мртвачком одру стаде неодољиво љубити и гристи Пимпуријеа. Тако је Пимпурије умро ипак са грижом а логика историје извршила је своју замисао преко једне жене.

Слободан Јовановић.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Неснађеник!
Шта више написати о Слободану Јовановићу?
Мени је на памети Кишов одговор на нападе за плагијаторство из кухиње Клуба из Француске улице. Бранимир Шћепановић дође нешто као колатерална штета у ''Часу анатомије''.
Притом је 'Голужа' добро дело, као и 'Уста'.
Али, како га Киш нацрни као пулена папа Јеремића, немам речи. Човек, ни крив ни дужан (или је и крив и дужан колико и сам Киш), награбуси.
Е сад, да умем оно: хотелско-туристицко предузеце ввв цас анатомије, тацка огански, тацка ју-ху-ху, тацка...

Али, Винавер!
(хе-хе!)

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 03 Maj 2009 1:14

TiSi ::Мени је на памети Кишов одговор на нападе за плагијаторство из кухиње Клуба из Француске улице. Бранимир Шћепановић дође нешто као колатерална штета у ''Часу анатомије''.
Притом је 'Голужа' добро дело, као и 'Уста'.
Али, како га Киш нацрни као пулена папа Јеремића, немам речи. Човек, ни крив ни дужан (или је и крив и дужан колико и сам Киш), награбуси.
Е сад, да умем оно: хотелско-туристицко предузеце ввв цас анатомије, тацка огански, тацка ју-ху-ху, тацка...

Оно што је потребно, и овде и на другим адекватним "форумашким" местима, јесте адекватан и стручан коментар. Гдегде као срж, гдегде као неопходан зачин. А за copy/paste, quote, edit - временом њихова употреба уђе "под кожу", с тим што заиста не треба претеривати.

Ово је сигурно ОТ, али морам да баш овде напишем: Твоји коментари (односно прилози, односно поруке) су уједно и срж, и неопходан зачин.

Dopuna: 09 Maj 2009 15:42

Чаробни Ефраим Кишон оставља без даха читаоце по целом свету. Мало-мало, па и код нас осване нова књига његових духовитих прича и сатира. Дешава се да иста прича буде објављена у неколико збирки, али ваља разумети и издаваче...

У књизи "Приче о животињама" налази се прича Псећи дани. Писац духовито слика помаму у псећем свету, чији је узрок била његова куја Маки, и то у оне "дане терања", у које га је упутио Драгомир, власник великог пса Зулуа. На изненађење свог власника, једног дана куја је почела да показује "сасвим неприродно интересовање" за псе, уз испуштање кратких рафала лавежа "сумњиве двосмислености". То је радила на прозорској дасци, а испод прозора би се окупили сви пси из околине. Борба против љубавничких хорди укључивала је и поливање водом, разапињање бодљикаве жице изнад капије, али ништа није вредело. Огорчени власник кује тврдоглаво остаје при одлуци да јој не дозволи ту врсту дружења, и на предлог свог сина да пусте кују "да се проведе" тврдоглаво одговара: "Требало би да сматра себе удатом и да схвати да ја не одобравам шврљања ван брака". Разбуктале страсти довеле су до формирања мушког псећег хора пред кућом, тучњаве међу псима "у слободном кечерском стилу", док куја није ни јела ни спавала.
Citat:Мишљење моје супруге о њој било је кратко и недвосмислено:
- Курва!
Очигледно, узрок читавог тог еротског врења беше у томе што је Маки била исувише лепа. Била је, са својим благим, влажним очима и снежнобелим крзном, права лепотица. Зато смо одлучили да спасимо јадницу из канџи њене властите похоте и шишањем умањимо њену привлачност. То је, уосталом, требало да учинимо већ давно, на оној врућини. Сместа смо ступили у везу с фирмом која пружа такве услуге и сутрадан су дошла двојица стручњака, пробили се кроз мушки хор и одвели Маки на шишање.
. . .
Пас који се вратио није више била наша Маки. Специјалисти су се вратили сутрадан, потпуно исцрпљени, довели неког великог ружичастог миша и брзо се удаљили. Нисам, верујте, ни сањао да је Маки изнутра тако ситна! Без крзна претворила се у манекенку на којој су најпривлачнији детаљ кости. Рафи, моја старија кћи, предложила је да је назовемо Твиги. То је сурова шала, морам да признам. Она сама, наша ружичаста мишица, умирала је од срамоте због свог изгледа и није хтела да проговори ни реч с нама, само је увређено зурила кроз прозорска окна...
А онда се догодило нешто што нисмо могли да претпоставимо.
Гвоздена капија наше баште греха изваљена је из шарки под најездом нових легија. Избезумљени пси скакали су према нашим прозорима дању и ноћу. Ако су дотад Маки опседали сви пси из комшилука, сад су се окупили из читавог света не би ли се некако пробили до ње. Сећам се да сам видео и неколико ескимских паса који су стигли право са Северног пола да се мало помазе са Твиги. Показало се да је Маки без крзна још више секси. Направили смо фаталну грешку - сад је седела у излогу потпуно гола. Претворили смо властиту кућу у порно-шоп.
Кад је један од удварача, кучкин син величине булдожера, једним ударцем шапе откинуо кваку на улазним вратима, брзо смо позвали полицију, пре него што пси пресеку телефонске жице. Хтели смо да дођу и ухапсе силеџије, али је линија била заузета. Обруч око наше куће све се више стезао јер сексуални проблем не трпи одлагања. Рафи је предложила да запалимо жбуње у башти и да се, под окриљем ватре и дима, повучемо са Твиги у најближу пошту, онако како то ради Тарзан кад га нападну хорде урођеника. У међувремену, Зулу је скочио с крова и упао у кухињу, а у погледу му се јасно могла прочитати претња: "Прво ћу да силујем Твиги, а онда ћу да докрајчим Наочарку!" Упустио сам се у очајнички двобој с њим, одлучан да одбраним част породице, док је Маки трчала у круговима око нас, очигледно навијајући за Зулуа. Дивљи лавеж достигао је врхунац. Моја мала породица укопала се иза преврнутог намештаја док су напољу пси кренули на јуриш, пуцајући...
- Попусти - простењала је најслађа женица, лица бледог као креч. - Дај им Маки...
- Никад - одговорио сам, тешко дишући. - Никад нећу да попустим пред уцењивачима.
А онда - перо ми још дрхти у руци док ово пишем - баш кад смо остали без муниције и кад је изгледало да је све изгубљено, лавеж је престао и псеће чете нестале су исто онако изненада као што су се и појавиле. Опрезно сам извирио, напрежући уши да чујем трубе коњице која по правилу стиже у помоћ досељеницима увек у последњем тренутку, спасавајући их од скалпирања, али никакву организовану спасилачку акцију нисам могао да приметим. Једино објашњење било је да се догодило чудо, или нешто слично.
Сутрадан нам је Драгомир, власник Зулуа, објаснио шта се десило.
- Знам - рекао је. - Терање је престало, тачно у подне. Готово је.

Зато ја имам мачке, а не псе! Додуше, треба истрпети грозотно мјаукање у зимским месецима, специфичну мешавину мачјег јодловања и језивих крика из филмова страве и ужаса, али бар нисам физички угрожен, као јадни Ефраим!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Нешто везано за тему ''Mogucnost ''verskog'' rata izmedu nauke i religije'':

Свако тело потопљено у течност, ако не исплива за 5 минута, рачуна се да је изгубљено.
Зато: Измислите Бога, овако више не иде!

• 1Ovo se svidja korisniku: jelkica7
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

TiSi ::Нешто везано за тему ''Mogucnost ''verskog'' rata izmedu nauke i religije'':

Свако тело потопљено у течност, ако не исплива за 5 минута, рачуна се да је изгубљено.
Зато: Измислите Бога, овако више не иде!

Ma, sa izmišljanjem Boga nikada nije bilo većih problema. Problemi se javljaju sa Božjim opredmećenim izmišljotinama. Jednu grupu problema čine suština i priroda tih izmišljotina (uključujući i ljude); drugu čine problemi u vezi Božjih motiva. A o tome je i lucidni Lešek imao koju reč...


1. Bog ili Suprotnost između motiva i posledica dela


Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj podatak – s tačke gledišta Svetog pisma – ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. U stvari, u tim uslovima ne postoji volja da se bude veliki – veličina se upropašćuje i ničemu ne služi, nije vredno biti veliki u jednom zanavek učvršćenoj samoći. U potpunoj usamljenosti prijatnije nam je da grešimo i da bez smetnji ispunjavamo svoje prohteve – ali tada ni greha nema, jer na čemu može da počiva greh jedinke koja je apsolutno i beznadežno izolovana? Otuda proizlazi da nema razlike između grešnika i sveca ako je neko jedini na svetu. Svetost i svaka veličina može da se realizuje samo u nekom okruženju – ljudska svetost može da postoji samo u odnosu prema Bogu, ali svetost usamljenog Boga? Zato bi čak i najmanja mrvica pobožnosti – a ko je nema? – bila dovoljna da Bog poželi da stvori svet. I on ga je stvorio saglasno sa svojim mogućnostima i tek je tada postao velik, jer je stekao nekog ko je mogao da mu se divi i s kim je mogao da se uporedi – i to još kako korisno! Ne čudimo se, samoća je okrutan pronalazak i situacija pogodnija za pakao nego za ono mesto na kome se nalazio Bog pre stvaranja sveta – mesto koje nam je, doduše, nedovoljno poznato, ali koje se, prema opštem mišljenju, smatra veoma pozitivnim. Takvu samoću nama je, uostalom, veoma teško zamisliti, uzevši u obzir da čak i najdalje pomerena ljudska samoća jeste uvek samoća u odnosu prema nečemu što je postojalo – jeste lišavanje prethodno postojeće i poznate stvarnosti, samoća Boga pre stvaranja sveta, dakle, da nađe u mašti, u sećanju – štaviše! – čak ni u samom osećanju usamljenosti koje ipak zahteva svest o sopstvenoj suprotnosti ili distanci prema svetu. Ako svet ne postoji i nikad nije postojao, nema ni distance, u stvari nema samoće, jer nema u odnosu na šta da bude sam. Razmatrajuči pitanje, s te tačke gledišta, ne možemo, u stvari, ni da imamo pretenzije prema Bogu zbog stvaranja sveta, pošto je za njega bio jedini način da se istrgne iz proklete praznine.

Ali – podsećamo – radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Žudnja za slavom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i u svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se nečim neelegantnim. Ali – desilo se. Bog je stvorio svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, iskrenošću.

I šta – reći ćete možda – motiv je bio malo pohvalan, a rezultati rada ne baš naročito privlačni. Ne mogu s tim da se složim. Ne tvrdim da je svet ovako stvoren neko naročito uspelo delo, i u svakom slučaju mišljenje da ga je stvorilo biće apsolutno mudro i svemoćno, izgleda grdno preteranim. Pa ipak smem da tvrdim da čak i ovakav – svet nosi pečat veličine, i čak se ne kolebam da kažem, genija. On je – slično kao mnogi ljudski proizvodi – delo haotično, bez vodeće misli, ima takođe fragmenata kičerskih, neuspelih, neukusnih, opštenje s njim biva neprijatno. A ipak – ponavljam – on je zaista veliko, impozantno delo. Dokaza za to ima mnogo i ja sam spreman da ih iznesem u odgovarajućoj prilici. Činjenica je, u svakom slučaju – što je glavna stvar pri oceni – da se svet daje do izvesne mere popraviti i da uz ogromne mase ljudi mogu u njemu da se učine sitne promene nabolje, istorija, uprkos svemu, daje izvesne potrvde u korist takvog gledišta.

Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to strašno banalno, vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.

(Lešek Kolakovski, Ključ nebeski)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 04 Okt 2009 12:35

Требао сам да напишем: Вратите Бога, овако више не иде.

Суштина Колаковског је у вицу о Црногорцу који на пустом острву са Синди Крафорд жали што нема још неког.
Поента није што он ''оноди'' Синди Крафорд, поента је да се некоме похвали и да му се тај ''неко'' диви (хе, хе) - и да му завиди!
Мада, и Синди недостаје трач-партија са комшиницом.

Dopuna: 05 Okt 2009 8:21

Ја ово ''профанисах'' дибидус. Ваљда ми се може опростити пошто је ово ФилоСатира?