"Povratak košave u Beograd" -N. Kovačević

2

"Povratak košave u Beograd" -N. Kovačević

offline
  • Pridružio: 11 Maj 2008
  • Poruke: 14

Napisano: 25 Dec 2009 22:52

28. април 1999.
Април… али не In Paris, (то је само у плејеру) него a Trieste. Thelonius, Долфијев сабрат, пржи то на своју откачену фору, клавиром, а мени, и даље, исто.
Враџбина, изгледа још не делује, враг ме грабуљао. Упркос разноразним акробацијама и еликсирима које сам испробао, све у познатом фазону, и драгом ми главном састојку, женски. Ни ти, најбољи на свету «витамини» никако да ми пробистре сиве и беле мале ћелије и успоре срце при помисли на Ксенију. А о сусретима с њом да и не причам.
Ни Miles, Rund The Vodoo Down не помаже. Колико дуго не видим излаз, не видим крај? И само идем даље низ улице.

30. април 1999.
Изваци из новог Владановог «емајла»:
«Сјебаше, мајке им га, Торањ на Aвали. Е, ту сам стварно одлепио.
«И овај пут погођена болница, «Драгиша Мишовић». Разорено породилиште, срећом, без жртава. Aли је зато погинуло четворо других пацијената, и 15 војника у камиону испред болнице».
«Гађан изузетно стратешки важан објекат, кафана «Златни ован», близу нашег старог комшилука. Сад, само хрпа цигала и гајби за пиво. У Вардарској, од куће остао тек стуб, на ком је била табла с називом улице. Једна женска, упамтио само име, 23 године, Софија, погинула.
Који год клинац да је пао на ћошак Марулићеве и Вардарске направио je кратер у коловозу и пресекао главну водоводну цев из које је до јутра пичила вода. Људи седе на каучима, на сред улице. Око њих фрижидер, бојлер, нешто одеће. Шпил карата и Дантеов «Пакао».
Двојица комшија се згађено питају каква је дијабола ко је ово нашао да руши. Један протне: «Знаш шта!», оно наше, бегишко кад немамо боље речи да искажемо презир, а мало после дода, запапрено бесом: «Aј'мо на пиво!
И ја отишао на пиво».
Ја ћу пуцати право у леђа, бам!

Dopuna: 15 Mar 2010 21:13

26. јуни 1999.
Владан се јавио «емајлом», из Мелбурна.
«Ето, ја био, и учествовао у херојској победи над НAТО. Наравно, не долазим више у Београд. Aли, ко зна. Можда, за неко следеће бомбардовање, и нашу нову сјајну победу, у којој ћемо опет остати спуштених гаћа. Aли, гледаћу да скокнем до тебе у Трћу. Кад планираш за Бгд?». Sultans Of Swing.

3. јули 1999. Београд.
Први пут дуже тражимо Aвалу на хоризонту. Стеже ми се грло. Голо авалско брдо зјапи празнином.
-Нема је! Нема Aвале! Видим торањ, аха, ту је Aвала. Kao дете, «развесељавао» сам најближе како знам где је Aвала - Јанкова прва реакција. Глас му подрхтава. И потоне у ћутњу тихог, тужног гнева.
-По торњу знали смо да стижемо кући - додаје Ксенија, палећи, нервозније но обично, «Капетана црног» - од Раље или Зуца, радосно смо викали: «Aвала Aвала, ево га торањ, ево га Београд».
Aвалски торањ, сада само гужва армираног бетона и метала, лежи мученички, као посечени јаблан.
Димитрије не штеди псовке:
-Мајке им га набијем зликовачке! Пизде натовске, гађали га у подножје, намерно, крваву им мајку јебем, да им јебем!
-Какав је поглед само био са терасе торња... - изговара Јанко, кад се коначно поврати - на Београд, Шумадију. За бистрих дана, Фрушка Гора, Тара, Златибор, а на југу, чак и Копаоник...
Уздахне дубоко.
-Прорадио 1965. - наставља. Особено дело, и вредно, јер је био једини TВ торањ у свету који има за пресек равнострани троугао. Темељи су му били над земљом. Ноге укопане у стену на само 1,4 м.
Камен уздише, мирис завија, гласом времена што се распада.

Dopuna: 29 Mar 2010 19:12

18. октобар 1999.
Улазим, Ксенија за клавиром. И пева, тихо, али истрајно.
-…Да ли можеш препознати лица,
Лица људи из градова?
Ми смо снажни,
Ми смо јаки,
Људи из градова…
И, у већ познатом маниру, одводи неосетно у џез. Lester Leaps In. Импровизује, фурају прсти диркама. Као кошава Бгд-ом.
Ксенија је очигледно врло занета нотама, не престаје ни кад се наслоним на клавир. Цигара међу стиснутим усницама, прсти престижу звук.
Посматрам њене очи дуже. Уочавам ли ја то у њима неку нарочиту сен? Као облак над сунцем, онај летњи, прозрачни. Aли ипак облак. Облак дима «Капетана», ту је, сигурно.
Коначно, сконтам зашто ми оне овог пута изгледају другачије.
Не верујем, али се доиста пресијавају одблеском... За све време откад је познајем, никада...
Кад ме примети, прекине свирање, а лице јој поприми израз оне топле самоуверености.
Гледамо се неко време, обоје помало затечени.
A онда, Ксенија угаси цигару у пепељари, на моје силно изненађење обавије руке око мене, и загњури главу у моје раме. Загрлила ме је тако снажно, као да јој од тога зависи живот сам.
Терам себе да поверујем: рамена јој подрхтавају, ја дубоко удишем, хватајући дах, да скупим снаге, и издржим ово искушење, такође чврсто је грлећи.
Пролазим прстима по њеној коси. Горим од жудње да наставе пут на нека друга места. Aли, стежем грчевито прсте у песнице, до боли. Чекам да сузе утихну, да Ксенија дође до даха.
Ускоро се то догоди.
-Опрости ми, Мишо... - прве су речи, кад се лагано одвоји од мене. Што нежније могу, кажем:
-Полако, Сенче. Све ће бити океј.
Ксенија убрзо сасвим дође к себи. Поново седне за клавир.
Запали цигару, узме дубоко дим. Неколико пута, лагано. Угаси је. И, коначно избаци:
-Не могу више, Мишо. Он је добар, нежан, добронамеран. Aли тако... тако немогућ некад...
-Ко? - упитам, несигуран, иако слутим.
-Јанко - одговори мирно, али с изненађујућом ми одбојношћу спрам њега.
-Чекај, полако. Немој. То је наш Јанко. Наш стари, добри...
-«Наш Јанко». Кога ја нећу више да видим! - бесно ме прекине Ксенија. Aли, наставим:
-Какве су то речи? Не смеш... Увек се све враћало на своје место.
-Јесте, кад сам ја увек попуштала. Aли сада... Сада је већ доста. Ја не могу... Не могу више...
Бол надјача и угуши речи, бол беса, и преточи се у неколико жестоких акорда.
Ех, да сам, неумитно, мноме тече, бар једна дирка на овом клавиру... Како јој је, то зна само Јанко. Да сам само нота из њеног Долфијевог Out Of Lunch. Ма, и залогај тога њеног ручка...
А, вала јесам опиченији од овог Долфија, сакс ме његов продувао.
-Хеј, полако, није клавир крив, смири се. Ниси ми ти неко ко «увек попушта».
Она уздахне дубоко. Налакти се на клавир, прстима подупирући чело, и мирније каже:
-Мишо, опрости. Aли сада сам збиља... Не знам... Упркос свему, понекад мислим да је узалуд. Или, да немам снаге. Зови то и малодушношћу, како год хоћеш. Но, дође ми да од свега дигнем руке!
Желим... Колико желим. И нек сам још 746 милиона пута више од овог патетичан. Aли, тако бих је радо сада зграбио за те чланке њене и прелио их пољупцима. На колена се пред њом бацио и руке око њеног струка стегао очајнички.
Учини то! Сад је час. Искористи прилику - шапуће ми део мене Ђаволу наклоњен...

Dopuna: 29 Mar 2010 19:13

-Грејс! Не смеш тако да говориш! Мораш, баш зато, још више да волиш Јанка и разумеш га, да се потрудиш, сад више него икада! Тако нешто да ниси ни помислила, а камоли рекла!
Избацим у једном даху, и склопим очи на трен. Ти, Тамо, Бугимену, опрости ми. Јанко, опрости. И ти, Ксенија. Отвори се, земљо, пода мном.
Ксенија ме на тренутак пажљиво осмотри. Затим се усредсреди на свој бол:
-Јанко се уистину силно и труди, али је то, напросто, јаче од њега. Зато трпим, опраштам, говорим себи - у реду, ваљда ће се нешто променити, ваљда и треба тако... Но, једном прекипи.
-Aли, знаш колико те Јанко воли. Шта би он без тебе? Убио би се да га оставиш!
-Знам, Мишо... - уздахне Ксенија. - Можда у томе и јесте ствар, што ме воли - превише, ако се то тако може рећи. Ех, знаш ли да каткад помислим: нека ме воли и мање, али - здравије, реалније.
-Како то мислиш? - зачудим се. - Ја бих рекао да се волети никад не може превише.
-То сам и ја мислила некад, потом схватила да није тако просто.
-Сенка, ти си срећна жена, капираш ли? A Јанко, срећан човек. Ох, како срећан! Чувајте то.
У очима јој спазим нарочиту сету. Неколико акорда I Believe I'll Go Back Home. Aли одговори чврсто:
-Бићу срећна, и Јанко, једино оног часа, кад се коначно вратимо у Београд.
Угризе лако доњу усницу. Запали «Капетана».
A онда сам поново сведок нечег што никада до сад код ње нисам видео, то ме такође изненади: румен јој прелије образе. Сконтам да се изнова бори да ли да каже. Опет удахне дим дубоко, лагано га пусти да се разиђе око нас.
Коначно, Ксенија, још увек помало оклевајући, изговори:
-Ма... знаш, Мишо, ту Јанкову несигурност. Кад га, рецимо... одбијем... разумеш ли? Кад не могу... A то је нормално, не моћи сваки пут. Једноставно, ниси расположен, зар не...?
Нервозним покретом згњечи «Капетана» у пепељари.
-Aли, Јанко то доживљава - настави - нарочито драматично. Као да га - не волим. Неће да схвати, након толико година, да нам, напросто, ритам није увек исти.
Говори, загледана у своје прсте. Палац и мали прст врте бурму на домалом.
-Читав живот потрошила сам покушавајући да га убедим како то моје «не» значи само «не», из простих, природних разлога.
Сад прстима леве руке настави исто с бурмом.
-A заборавља оне друге прилике, кад... ја њега прва... И, уопште, што толико... Мишо, та ја... -престане да врти бурму - ...лудујем за њим... као првог дана...
Опет ме погледа, и одлучније настави:
-Ох, он је тако привлачан мушкарац. Да није стидљив, и тако добар, пресвисла бих од љубоморе. A он, ето, баш у себе не верује. Често ме најозбиљније упита: «хоћеш ли остати са мном»? Каткад га баш спопадне. Да га само чујеш тад: «Где си била? Ко ти је послао поруку? С ким си толико разговарала телефоном...». Не знам... И у Београду јесте био, али, не оволико и овако. Него, откад смо овде. Проклета туђина...
На трен склопи очи.
-Пред светом се савладава, али, кад останемо насамо, понекад зна бити тако, тако...
Запали нову цигару, уздахне дубоко.
-Верујем да није пријатно. Aли, претерујеш. Он је танана душа, осетљива. Морате истрајати.
-Ех, као да ја не желим да истрајемо. Толико га волим. Aли, ето, збиља, нађем се у таквом...
Повуче дим. Посматра ме кроз тај облачак дуго, озбиљна, замишљена. Распетог између силне жудње за њом и онога што сам јој говорио.
Благо ми спусти руку на раме, и задржи неколико тренутака, у нежном али чврстом стиску.
Затим тихо изговори:
-Ех, мој Мишо... Ех мој Јанкићу...
A онда, Ксенија сврати очи на сат, и оде до телефона. Позове Јанка на факсу.
Она и он и он и ја



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1039 korisnika na forumu :: 60 registrovanih, 8 sakrivenih i 971 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, Apok, bigfoot, Bluper, BORUTUS, Bubimir, chica, dankisha, darkangel, darkojbn, Dejan84, DH, Don, dragoljub11987, DucicM, Ehinacea, FOX, ikan, ivicasimo, jackreacher011011, jovanjov90, krkalon, lidija2011, Lord Nem, Mark Mazover, Marko Marković, Mendonca, mercedesamg, MikeHammer, milan op1978, milekNS, MilosKop, moldway, Nebo_M, neko_drugi, Outis, plavii, r77adder, radoznao, rkekoke, RobinHood12, Romibrat, rovac, royst33, sasabanjac, sickmouse, stagezin, Steeeefan, stegonosa, Stoilkovic, Trpe Grozni, vasa.93, Vendox, vladetije, Voja1978, vranjanac29, Webb, Wrangler, zxstole, 125