offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
http://hr.wikipedia.org/wiki/Ilijada
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%98%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%B0
"Kompozicija Ilijade je jedinstvena i puna epske dramatičnosti. Ona je dobila ime po gradu Troji (Ilion). Podeljena je na 24 pevanja koja se beleže velikim slovima helenske azbuke. Ilijada ima 15 696 stihova."
Ne znam koliko će ti ovo pomoći, trebalo bi, u pitanju je mini tumačenje "Ilijade" italijanskog pisca Alesandra Barika, povodom njegove prerade epa za javno čitanje u Rimu pre nekoliko godina (mislim 2004. godine).
Citat:Ono što u Ilijadi začuđuje jeste snaga, usudio bih se reći samilost, s kojom su iskazani razlozi poraženih. To je pripovest koju su pisali pobednici, pa ipak u sećanju takođe ostaju, ako ne i pre svega, ljudski likovi Trojanaca. Prijama, Hektora, Andromahe, pa čak i sporednih likova poput Pandara ili Sarpedona. Ovu sposobnost, nadljudsku, da se bude glas čitavog čovečanstva, a ne samo svoj sopstveni, pronašao sam radeći na tekstu i otkrivši da su Grci, u Ilijadi, iskazali, između redova jednog spomenika ratu, sećanje na nesalomivu ljubav prema miru. Na prvi pogled čitalac to ne primećuje, zaslepljen sjajem oružja i junaka. Ali u odrazu tog bljeska nazire se jedna Ilijada koju ne očekujemo. Hoću da kažem: ženska strana Ilijade. Često su žene te koje, bez okolišenja, iskazuju svoju želju za mirom.
(...)
Preko tog glasa ukazuje nam se ženska strana Ilijade: ali kad smo je jednom spoznali, posle je pronalazimo na svakom koraku. Zamagljenu, jedva primetnu, ali neverovatno postojanu. Ja je vidim jasno izraženu na bezbroj mesta u Ilijadi, gde ratnici, umesto da se bore, pričaju. To su zborovi bez kraja i konca, beskonačne rasprave, koje prestanemo da mrzimo tek kada počnemo da shvatamo šta u stvari znače: njihov cilj je da što je više moguće odlože borbu. One su poput Šeherezade, koja se spasava pričajući. Reč je oružje kojim se na trenutak zamrzava rat. Čak i kada raspravljaju kako da ga vode, u tom trenutku ga ne vode, i to je nesumnjivo jedan od načina da se spasu. Svi su osuđeni na smrt, ali poslednju cigaretu puše u nedogled: i puše je rečima. A potom, kada uistinu krenu u borbu, pretvaraju se u obnevidele junake, koji odbacuju svaku mogućnost spasa, fanatično se predajući svojoj dužnosti. Ali pre toga: pre toga postoji jedno beskrajno vreme, ženstveno, ispunjeno mudrom sporošću, i pogledima unazad, dečijim.
(...)
Kako ispuniti taj zadatak? Šta učiniti kako bismo naveli svet da sledi svoju prirodnu sklonost ka miru? Čak i kad je o tome reč, Ilijada, rekao bih, ima čemu da nas nauči. I to čini na svom najispoljenijem i najskandaloznijem planu: ratničkom i muškom. Nije sporno da ova priča predstavlja rat kao jednu gotovo prirodnu civilizacijsku pojavu. Ali, ne ograničava se samo na to: čini nešto daleko značajnije i, ako hoćemo, posve neprihvatljivo: opeva lepotu rata, i to čini s nezaboravnom uverljivošću i strašću. Gotovo da nema junaka čija moralna i fizička lepota, u trenutku borbe, nije dostojno opevana. Gotovo da nema smrti koja nije raskošno ukrašeni oltar, izvezen poezijom. Opčinjenost oružjem je konstantna, kao i divljenje prema lepoti vojnih manevara. Životinje su prelepe, u ratu, a priroda je veličanstvena kada služi kao okvir za krvoproliće. Čak su i udarci i rane opevani kao uzvišene tvorevine kakvog paradoksalnog zanata, okrutnog, ali umešnog. Reklo bi se da sve, od ljudi pa do prirode, pronalazi u ratnom iskustvu svoje najuzvišenije ostvarenje, estetsko i moralno: poput veličanstvenog vrhunca kakve parabole koja tek u okrutnosti smrtonosnog okršaja pronalazi sopstveno ispunjenje. U ovom omažu lepoti rata, Ilijada nas primorava da se setimo nečeg neugodnog ali neprikosnoveno istinitog: hiljadama godina rat je, za ljude, bio okolnost u kojoj se snaga – lepota – života očitovala u svoj njenoj moći i istini. To je bila gotovo jedina okolnost u kojoj je bilo moguće promeniti sopstvenu sudbinu, pronaći istinu o sebi, uzdići se do jedne uzvišene etičke spoznaje. U poređenju s bledunjavim životnim osećanjima, i s moralnom osrednjošću svakodnevice, rat je mogao da pokrene svet i izmesti pojedinca izvan uobičajenih granica, u neki kutak duše koji mu je morao delovati, konačno, kao cilj svakog traganja i svake želje.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=438412
|
