Пораз као пораз није страшан, али поново тај лош приступ игри, отаљавање 40 минута, чак и тај период у 3/4 о којем говориш био је, чини ми се, више резултат опуштања играча АЕК него неке наше добре партије... Као да смо играли тренинг меч, а не евро-утакмицу... Не може тренер да показује више жара на клупи него петорка на терену...
Тешка и слатка победа над Мишковом Агенцијом... не волим их, па нека им је на клупи и Свети Милоје... и још они мужевни дресови... са све исто тако мужевним чарапицама...
Можда није деловало тако, али мени је ово била баш чудна утакмица... Практично, нисмо постојали првих четири или пет минута у 1/4 и у 3/4. Током тих десетак минута постигли смо свега 4 поена!? У свом рекету, нарочито у 1/4, само што још нисмо поставили знаке добродошлице противничким играчима. Срећом, у преосталом периоду појавила се, прорадила и пресудила она за Партизан тако карактеристична одбрана...
Суђење је, благо речено, било очајно. Давно нисам гледао меч са толико дискутабилних ситуација, али срећом нисмо дошли у ситуацију да нека од њих буде и пресудна.
Да ми је неко причао да ће онако да ме повуку емоције у полу-празној хали током утакмице ЛШ не би му вјеровао. А нису само мене... изгледа да је то неко колективно пражњење требало да дође, да би били још више повезани, да би гурали још јаче.
Искрено не знам гдје би нам крај био да је пресједник клуба нпр. Саша Павловић. Момак који се на свакој утакмици презноји на трибинама једнако као да је на паркету.
Идемо даље, свака утакмица је подједнако битна, надам се да ће наши момци издржати овај ритам и притисак.
Против Игокее солидна прва (20:15), катастрофална друга (7:18) четвртина и феноменално друго полувреме (60:31), тачније последњих 13 минута (43:19) - од 44:45 до коначних 87:64...
