Nušićev "Ujež"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

„U godinama borbe za žensku emancipaciju, konzervativci i tradicionalisti burno su reagovali na različite vidove afirmacije žena na društvenoj pozornici Kraljevine Jugoslavije. Jedan od njih, komediograf Branislav Nušić, učinio je to svojom komedijom "Ujež" (Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena), u kojoj je ismejao javni angažman žena i njihovo udruživanje.“

Ovako istoričarka Radina Vučetić-Mladenović započinje svoj članak o fenomenu ženske emancipacije i Nušićevoj komendiji o našim ženskim i muškim naravima vo vremja ono (sredina tridesetih godina 20. veka).Vreme i društveni sistemi su se promenili, generacije su se smenile, Jugoslavija je prohujala s vihorom, ali ne i tema, a još manje Nušić. Bio on „konzervativac“ ili „tradicionalista“, tek satira mu je živa i zdrava, sudeći bar po večerašnjim reakcijama beogradske publike na predstavi „Uježa“ u izvođenju leskovačkog Narodnog pozorišta. Možda se publika uželela domaće tematike, drugih vremena i „lakših“ komada, interpretativne lakoće i smeha bez zlobe u ovo post-svega doba. Njoj imponuju šarmantne dame u lepim toaletama koje dva sata vrcaju od energije i humora, suvereno vladaju na sceni, paradiraju i parodiraju, deklamuju, recituju, pevaju i tancuju. Pozorište valjda zato i postoji, radi igre i, zašto da ne, radi zabave koja razgali dušu, podstakne ljubaznost među ljudima i izmami osmehe na licima. A „pozorišni radnici“ su dobili punu salu, povremene salve smeha u toku izvođenja i na kraju dug, dug aplauz i veliki buket cveća. Potpuno zasluženo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lepo je što si se setila ovo teksta koji je nepravedno potiskivan i zapostavljan proteklih decenija, mada je na početku svoje pozorišne karijere imao nekoliko uspešnih premijera. Ja sam imao sreću da gledam čak tri verzije - jednu televizijsku i dve pozorišne. Najpre je na našem prvom festivalu ''Milivojev štap i šešir'' aleksinačko pozorište upravo tom predstavom započelo to pozorišno slavlje koje traje već šestu godinu; ekipu je predvodila legendarna Mila Dinulović (poznavaoci pozorišnih prilika kod nas znaju da je reč o poznatoj srpskoj pozorišnoj porodici). Odmah posle toga gledao sam tu predstavu u neponovljivom, u svakom smislu reči unikatnom izvođenju jedne čudne pozorišne družine zatvorenog tipa. U toj pozorišnoj družini igrale su zatvorenice Kazneno-popravnog zavoda . To što su imale izvanredne kostime, masku i šminku, to se porazumeva jer je u pitanju ručni rad u kome su one majstori, to me nije previše iznenadilo. Gluma je ta koja je bila fascinantna jer su muške uloge igrale, naravno, žene. Čak su ih i birali da imaju šira ramena, uže kukove da i stasom podsećaju na muškarce. Posle predstave pitao sam jednu moju učenicu (koja se nesrećnim sticajem okolnosti našla iza zida): ''Marija, Vi ste bili dobar recitator, otkud sad među glumicama ?'' . Ona mi je odgovorila : ''E, moj profesore, ovo je za se nas dečja igra. Ovde možete da vratite repliku po dvadeset puta. Ono tamo, pred inspektorima i istražnim sudijom, ono je gluma i glavni ispit gde nema ni publike, ni ispravke pogrešnog šlagforta''...

Vidim da se sada igra u leskovačkom Narodnom pozorištu i da gostuju u Beogradu (kako vidim na repertoaru, trebalo je sinoć da igraju) . Eto prilike da se beogradska publika podseti ponovo svoga omiljenog pisca i komada koji je ponovo (u doba nevladinih organizacija, ''rodne ravnopravnosti'', itd) ponovo aktuelan.