offline
- the_man!
- Građanin
- Pridružio: 30 Maj 2007
- Poruke: 59
- Gde živiš: Ne živim...
|
Ćao svima! Eto kako se to desi, čitaš i slušaš o drugima, deliš njima savete, a onda se i tebi desi... A evo šta je moj problem:
Sa devojkom sam već dugo vremena (skoro dve godine već), najlepša stvar koja mi se desila u životu, osoba koja me potpuno razume i koju ja razumem. Bilo je potpuno i savršeno. Na drugu nisam ni pomislio. Ali sam ja morao da budem gad i da imam baš sve. Nije mi bilo dosta što imam prelepu devojku koja se oduševljava sa mnom, da imam odnos u kom oboje volimo beskrajno, dušom i srcem, i toliko želimo jedno drugo, meni je odjednom problem postao broj kilograma ili obim zadnjice, i kad sam joj to prvi put pomenuo ona je bila tako povređena, ali najgore je to što sam to nekoliko puta ponovio, jer smo u razgovoru nekako došli do toga, i budući da je ona to krajnje strašno doživljavala, svaki put je bilo sve gore. Ona to doživljava na način da ja nju ne prihvatam onakvom kakva jeste, i nesrećna je što ja želim nešto što sa njom nemam, a ja to doživljavam na način - ne bi mi bio problem da bilo šta učinim za nju, pa bilo to mršavljenje ili debljanje. Ja kad sam joj to rekao, polazio sam od toga da bih ja uradio za nju sve što bi mi tražila, i da je ona to meni rekla meni ne bi bio nikakav problem. Isto tako, znam ljude u mojoj okolini koji tako rade. I prethodna devojka (s kojom nije bilo toliko dobro, ali nebitno) je mene pitala (doduše pre nego što smo se smuvali), da li mislim da treba da smrša, ja sam rekao da, što njoj nije nimalo smetalo, već je rekla: "videću da uradim nešto za tebe". Polazeći od svega toga, mislio sam da je sasvim normalno da joj kažem to, ali ona je to doživela kao odbacivanje, ili nešto slično. Njoj je bilo bitno da je prihvatim sa njenih 5 kilograma više, i kakva god da je, da mi se sviđa. Ja je beskrajno volim, i ona mene isto, ali ne može da podnese činjenicu da je ne prihvatam. I tako se gotovo više od pola godine vučemo i ne ide nam, ona je bila ne baš srećna, ja sam na kraju shvatio da gotovo uopšte vište nisam srećan. Ona moju nežnost doživljava sa nepoverenjem, ne zna šta ja mislim o njoj, i strepi od svakog dodira, više mi ne govori nežne reči kao nekad, jako retko vodimo ljubav... Molim vas za ozbiljno mišljenje, ne samo odgovor u jednoj-dve rečenice.
Da li sam ja bezosećajni monstrum koji je uništio najbolju i najplemenitiju stvar u svom životu?
Ili da li je ona uobražena i sebična? Ja sasvim razumem to da želimo da nas voljena osoba prihvati takvim kakvi jesmo, ali isto tako znam da se to ne dešava uvek (da ne kažem nikad). Jer ja imam neke loše navike (kasnim ili slično), što ona ne prihvata, iako je na početku govorila da joj je slatko, ali sada, valjda iznervirana trenutnim stanjem i mojim stavom, apsolutno ne podnosi i ne odobrava. Samo jedna od stvari, jer sada mi samo mane nalazi... I iskreno mi se više baš i ne živi, jer mislim da sam upropastio svoju najveću šansu, jer više ne mogu da usrećim devojku mog života, a i sâm sam sve manje srećan. I mislim da više nikad neću naći devojku koju ću voleti svim srcem i dušom, i koja će mene isto tako voleti beskrajno i odano, bezuslovno, svim srcem i dušom. Razlog zbog kog sam tako očajan je da ona kaže da mi je oprostila, ali nije zaboravila i verovatno nikad neće moći, što po meni znači da mi nije ni oprostila, jer kad oprostiš, onda i zaboraviš, jer ti više nije važno, pošto si oprostio. I rekao sam joj da mora da odluči - da zaboravi i pređe preko toga, ili da me otera u tri materine ako ne može. Ona želi da bude kraj mene, jer me i dalje beskrajno voli, ali nije srećna kraj mene, jer je ono boli. Ja želim da budem sa njom, ali ne mogu da podnesem to da ležim kraj nje, ali nju negde duboko nešto boli, a ja sam kriv za to. Ne mogu da podnesem da osoba sa kojom sam nije srećna sa mnom i da je ja ne mogu usrećiti. Ona ne želi da bude bez mene jer nema hrabrosti za to, ali ne želi ni da bude sa mnom i misli da sam ja zato što je beskrajno volim pristao na nešto što mi se ne sviđa. Nadam se da pojmite kakav je to krug...
|
