Agencija (Putokaz ka sreći)

1

Agencija (Putokaz ka sreći)

offline
  • Pridružio: 09 Avg 2006
  • Poruke: 105
  • Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb

Agencija

Duboko verujući u sreću, sudbinu i svrsishodnost svega, krenuo sam na put. Nije to bio običan put, puko menjenje položaja tela, savladjivanje prostorne distance – to je bilo mimoilaženje i gaženje sopstvenog ja. Bezbroj turističkih agencija je u svojim prospektima i reklamama nudilo tu destinaciju, zbog čega sam bio jako srećan, zadovoljan i uveren da sam ovakav kakvim me je Bog stvorio potpuno beskorisan i smešan, te da će bilo kakva promena poboljšati stvari. Gomile naroda su se tiskale na pretrpanim šalterima za kupovinu karata i aranžmana, svako protiv sebe, u nadi da će postati neka druga, srećnija ličnost i da će mu agencija pružiti tu udobnost da sa bezbedne distance pljuje na svoju uzaludnu prošlost, koja će, zatvorena iza čeličnih rešetaka bezopasno režati na pobedonosnog putnika. Na jednom reklamnom plakatu su bili prikazani nasmejani putnici, predvođeni turističkim vodičem (zgodnom plavušom koja kažiprstom desne ruke pokazuje kavez sa spodobama prošlosti, dok levom rukom češe svoje slatko dupence oklopljeno dražesnocrvenom suknjicom...), kako fotografišu, hrane i rugaju se svojim dvojnicima koji su nalik majmunima skakali po kavezu i pravili groteskne pokrete i grimase. Srećna lica i ispunjene sudbine... Fotoaparati nepogrešivo beleže svaku manu prošlosti! Ta turistička agencija nije imala ime, već se zvala upadljivo skromno – Agencija. Dugo sam posmatrao plakat, i konačno ubedio sebe da to ne mogu da propustim...

Na kraju krajeva odlučio sam se da njima poverim svoje sudbonosno, prosvetljujuće putovanje. Prišao sam šalteru za kojim je na moje veliko zadovoljstvo sedela ista ona gospodja sa reklamnog plakata, sa istom dražesnom pozadinom i telekinetičkim pogledom koji ima tu osobinu da snažno podiže penis. Ukratko sam izložio svoje želje i nadanja u pogledu planiranog putovanja... „Proveriću slobodne aranžmane“, rekla je, nemarno prelazeći prstima po butini... Taj rutinski posao je obavljen veoma brzo i uspešno, utvrđena cena i maršuta, kao i mesta koja ću posećivati i sa kojih ću se sebi rugati... Moram da priznam da sam bio pomalo zbunjen i zadivljen efikasnošću i organizacionim sposobnostima pomenute dame, što je ona primetila pa je počela da mi obrazlaže svoju metodologiju rada; čak je bila toliko iskrena i poverila mi činjenicu da je ona sama, zahvaljujući sličnim putovanjima, dva puta menjala svoju ličnost... naime, ona je u prošlosti bila: časna sestra i nastavnica engleskog jezika u osnovnoj školi... Razlog zbog kojeg se odrekla asketskog života je bio više nego očigledan, imajući u vidu karakterističan, gore pomenuti pogled, koji nedvosmisleno nije prikladan za čedne zidine manastira... A dosadni život nastavnice, nerazumljivi i neverovatno česti zahtevi dečaka za odlaskom u WC, praznina i odsustvo izazova su je ubrzo naterali na novu promenu ličnosti. Da, kako je to zgodno – nekada je čovek morao sam sebe da menja, sa vrlo malim izgledima na uspeh, ali je napredak društva i nauke tu užasnu i mukotrpnu proceduru sveo na rutinu, koja se može priuštiti za mali, buckasti svežanj novčanica, uz dodatna uživanja, fotografije ljudi sa blistavoizveštačenim osmesima, romantične priče o romantičnim krajevima, i ne tako romantičnim hotelskim krevetima...




Prvi dan putovanja. Ispovest.

Cele noći sam se prevrtao po krevetu i opraštao se sa sobom, onakvim kakav sam bio i kakav sam još uvek. Priznajem da mi nije bilo lako odreći se tog najboljeg i najprisnijeg prijatelja kojeg sam imao u životu. Molio me je da ga poštedim rešetaka, ali je razum nadvladao emocije; obojica smo utonuli u tišinu i zaspali...

Svanulo je i to poslednje jutro moje promašene prošlosti. Prtljag mi je bio neophodan, kao i svakom putniku, samo što su se u njemu pored donjeg veša, četkice za zube i drugih neophodnih stvari nalazili i argumenti koji govore o mojoj pokvarenoj ličnosti, koje sam godinama sakupljao znajući da će mi koristiti kada jednoga dana budem napao samog sebe. Bio sam u pravu! Gomila psovki, sitnih laži, prevara, neverstava, pijančenja i ostalih poroka, marljivo sklopljenih i složenih, je ispunjavala prazninu velikog kofera koji sam kupio samo za tu priliku. I tako, pun nade u svoju buduću neporočnost i neprikosnovenost, krenuh na sudbonosan put...

Dok sam u neizvesnosti i iščekivanju nervozno šetao po prljavom peronu autobuske stanice, gutao dim jeftinih cigareta, posmatrao noge neke devojke koja je sa važnim izrazom na licu naglašavala raskošnost svojih preoblih oblina, i ostali putnici su počeli da se okupljaju... Najpre je iz blatnjavog „Juga“, izašao buckasti čičica dobroćudnog izgleda, sa brčićima na okruglom, crvenom licu i njegova neurotično-karakterna lepša polovina, čija je reč bila zakon za sve, sem za nju samu. Nesigurnim, brzim i napetim pokretima ruku, čičica je iščupao svoj kofer iz utrobe malog automobila... Kofer je bio ogroman!! Nosio ga je sam, i teturao se pod teretom svojih prošlih nepodopština. Dok je jadnik padao po prljavom pločniku i valjao se po blatnjavim baricama koje su ostale posle sinoćašnje kiše, ustajao s mukom, i ponovo padao – tako u nedogled, njegova uzorna supruga ga je pratila u stopu, bičevala pogledom i time udvostručivala težinu njegovog tereta. Shvatio sam da mu ona želi dobro! Da, iako izgleda sasvim suprotno... Kasnije sam čuo da je jedno od najvažnijih pravila Agencije to da svako lično nosi svoj prtljag... Najzad je, posle čitave večnosti, uspeo da se domogne klupice na koju se srušio onako blatnjav i zadihan. Sedeo je širom razmaknutih udova, glave zabačene unazad i mrmljao svoje najnovije psovke i bezobrazluke, koje je njegova ženica kovrdžave kose hitro pakovala u pomenuti kofer, uz obrazloženje da će mu sigurno zatrebati za put. Prišao sam klupici i seo pored blatnjavog debeljka, ne obazirući se na podozriv pogled mudrih očiju njegove pratilje, koja je očigledno gajila prezir prema svim strancima koji se usudjuju da se nadju u njenoj, a naročito u blizini njenog poročnog supruga. Žena se ubrzo udaljila od nas, pa je bucko sa neskrivenim zadovoljstvom i izrazom lica koji podseća na nevaljalog dečaka koji krade čokoladu u prodavnici, iz unutrašnjeg džepa svog kaputa izvadio vešto sakrivenu pljosku rakije i sasuo dobar deo njene blagoslovene sadržine u grlo. Njegovi brčići su počeli da se pomeraju i formiraju reči, koje su očigledno bile upućene meni :

- „Zašto me već jednom ne ostavi na miru?! Bila je toliko ljubazna, pa mi je spakovala čak i ono na šta sam bio primoran...“, očajavao je tiho, okrećući loptastu glavu i upirući pogled prema meni. „Ti si, mladiću, takođe putnik, ako smem da primetim – sudeći po prtljagu?“

- „Da, i ja sam nažalost grešnik i pokvarenjak, i moram da putujem...“

- „Misliš li da ćeš biti manji grešnik i pokvarenjak, ako se greha i poroka oslobodiš na ovakav način?“, primetio je sa osmehom. „Moja žena tvrdi da je procedura 100% efikasna, takoreći rutinska, ali sam se odavno odvikao da joj verujem. Ja putujem na njen nagovor...“

Vrlo neobične misli iz ustiju običnog čoveka. Bio sam zbunjen... Nisam očekivao da neko na samom početku putovanja izrazi sumnju u njegov ishod, pa sam ostao bez reči i uveravao sebe u istinitost i opravdanost tvrdnji jebozovne plavuše, dok mi je pred očima stajao reklamni plakat Agencije...Glavna uzdanica mog rasudjivanja u tom trenutku je bilo uverenje da sam još uvek ona stara, nepouzdana ličnost čiji su me promašaji i doveli u ovakvu situaciju... Prema tome – morao sam biti strpljiv i čekati da čujem stav mog novog, nadolazećeg Ja. Razmišljao sam, i sve zaključke unapred osuđivao na smrt. Za to vreme, okupili su se svi putnici i upijali reči plave gospođe M. (kasnije sam saznao ime), koja je stojeći na ulaznim vratima autobusa objašnjavala stroga pravila putovanja. Bilo je tu predstavnika svih društvenih slojeva, svih orijentacija, zanimanja i veroispovesti. Mladi bračni parovi, koji su putovali s popustom od 20%, muzičari, prostitutke, ubice, sveštenici, lekari, zidari, učitelji, filozofi, i jedan ćelavi matematičar koji je svoj kofer držao uza se i grlio kao najveću dragocenost. I ja sam se pridružio odeševljenoj, grešnoj i razocaranoj rulji i pažljivo slušao stroga pravila Agencije, koja su, kako mi je izgledalo sastavljena isključivo iz tog razloga da bi naglasila ogromnu važnost prtljaga i njegove prevage nad vlasnikom. Naročito sam upamtio ovo kazivanje: „Dobro pazite na svoj prtljag, a istovremeno ga se stidite i što više omalovažavajte... Ukoliko ga izgubite, nećemo imati čega da vas oslobodimo, pa samim tim vaš put gubi svrhu, a vi svoje mesto na svetu. Uopšte je vrlo malo poznato, šta se može desiti sa vama ukoliko izgubite mrlje i slabosti svoje prošlosti! “. Vrlo mudro pravilo, zar ne? Takođe nam je objašnjeno da se svi objekti i ispostave Agencije nalaze 50 metara ispod zemlje, iz prostog razloga što nama, a naročito našim sramnim koferima i torbama nije mesto na površini zemlje.... Začulo se zagušeno brundanje motora autobusa, pa smo užurbano zauzeli svoja sedišta, i ćuteći krenuli da se oprostimo sa svojom prošlošću...


Pred mojim očima je još uvek promicala dobro poznata scenografija mog rodnog mesta - zgrade, ljudi, predeli; ali sam ja u svemu što vidim i u svemu što se dešava oko mene posmatrao i pokušao da nađem svoj udeo; da se setim svake svoje stope, svakog koraka i da čujem odjek nekih davno izgovorenih reči... Zaboravio sam na sveto pravilo agencije, koje tvrdi da u sebi treba posmatrati stranca i uljeza. Nisam hteo da razgovorom sa drugim putnicima trošim ono malo vremena koje mi je preostalo da budem sam sa sobom. Čak i da sam hteo, niko nije imao želje da čini isto. Manjak vremena i višak želja... Prvi put sam to osetio. „Čovek na samrti se verovatno oseća slično“ – pomislio sam, „ ima mnogo nedorečenih rečenica, osećanja koja bi hteo da iskaže, a vrlo malo daha u grudima i vremena da to sprovede u delo...“.

Posle nekiliko sati putovanja, zaustavili smo se kraj jedne zabačene i rustične drumske kafane. Ušao sam unutra i razgledao nameštaj, otet od prošlosti i prekriven povećim slojem prašine i prljavštine, dok je mlada konobarica neobično lepih očiju, svojim malim, nežnim rukama zapisivala porudžbine ostalih putnika... Znao sam da lepotu više neću doživljavati na isti način, i uživao u onome što sada vidim – lepa devojka, njene oči, osmeh, i belina njene puti koja je ispunjavala prostor oko mene...

..................................... (nedovršeno!)


Našao sam se na početku dugog, uskog hodnika, koji je bio osvetljen blještavom svetlošću neonskih sijalica, čije je pravolinijsko, ritmičko ponavljanje na plafonu odavalo utisak beskonačne dužine i nedostižnosti svega što se nalazilo na drugom kraju .... Tišina je imala sličnu namenu. Samoća, tišina i osećaj apsurdnosti svakog kretanja. Načinio sam prvi korak, ali je na moje iznenađenje pod bio toliko klizav da sam, uz glasan jauk koji je odjekivao duž hodnika, završio na leđima. Posle više neuspelih pokušaja hodanja, odlučio sam da put nastavim puzeći, što se pokazalo kao vrlo praktičan način kretanja, na koji ne samo da sam ponizio sebe i omalovažio kofer koji sam vukao za sobom, već sam i odao duboku počast instituciji koja će mi, verujem, omogućiti preporod... Gmizao sam po podu i zamišljao srećno lice i blagonaklon pogled ispovednikov koji će, jamačno duboko uvažiti moj životinjski gest. „Ovo je početak ispovesti – unapred sam sebe postavio u najpodređeniji mogući položaj, pa ću, na moju sreću, ovako smešno osramoćen mnogo lepše i živopisnije opisati sve moje niskosti ...“, zaključio sam.



(Nedovršeno!!!....)



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 17 Apr 2006
  • Poruke: 380
  • Gde živiš: u začaranom zamku

zanimljivo, neobicno, odlicno...

Prometeju, daj nastavak...



offline
  • Pridružio: 09 Avg 2006
  • Poruke: 105
  • Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb

Drago mi je sto ti se svidja... A evo i nastavka! Priznajem - savladao me je umor, pa sam prestao da pišem u strahu da ne "skrenem s kursa", i izlupetam gomilu gluposti... Uskoro će i drugi nastavak (nadam se, jer se i meni svidja pricica!).

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Samo da znas da se nastavci, a naravno i kraj, zeljno iscekuju. smešak

offline
  • Pridružio: 09 Avg 2006
  • Poruke: 105
  • Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb

Drago mi je da se svi moji poznanici okupljaju oko ove pričice! Smile
Ukoliko imate neki predlog, ili uočite neku nedoslednost, ili vam prica postane dosadna, pisite slobodno, to ce mi biti od koristi!

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2006
  • Poruke: 235
  • Gde živiš: Na izvoru vila i gadova

Hej imenjace !
Znam da ti do hvale nije stalo zato cu samo reci.
Stajem u red onih koji ocekuju nastavak.
Pozdrav !

offline
  • Pridružio: 09 Avg 2006
  • Poruke: 105
  • Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb

Hvala. Sve ovo se malo odužilo, ali se nadam da cu "izgurati"...
Pozdrav!

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

_Prometej_ ::Ukoliko imate neki predlog, ili uočite neku nedoslednost, ili vam prica postane dosadna, pisite slobodno, to ce mi biti od koristi!

Ja se ne usudjujem a i ne pada mi na pamet da tako sto ucinim.
Ja zelim da citam Tvoje verzije prica.
Nikako ne zelim da predlazem ista sto je vezano za tvoje pricanje.
Time bi se izgubila tvoja originalnost (?) koja je fenomenalna.
Ti samo nastavi kao i do sada, budi dosljedan samom sebi i nista ne brini. Zelim i dalje da se iznenadim u svakoj narednoj recenici koju procitam.

smešak

offline
  • Pridružio: 09 Avg 2006
  • Poruke: 105
  • Gde živiš: ... Mlecni put, Mala kola bb

Hahahaha... Samo da mi "slava" ne udari u glavu, Ella... Ali, najozbiljnije, ovu pricicu sam toliko zavoleo da jedva cekam da pisem, sto je pomalo tesko jer je ovo prvi put da radim nesto ovako obimno... Sve je doslo iznenada, priznajem - ovo sam poceo da pisem iz "besa" i rezignacije, mislio sam da napisem nekoliko redova, kao i do sada, ali sam kasnije dosao na drugaciju ideju. Mislim da ce Ispovest biti centralni deo price, i unapred se radujem pisanju... Kao sto sam i sam rekao: "Ispovest tek treba da dobije najlucidniju formu....", i svojski se trudim da tako bude.

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Pa zar ti mozes da se uobrazis vise?! Shocked

Salim se, ne daj da se ometes ... samo ti nastavi tebi dobro poznatim putem, ima nas koji vjerujemo u tebe.

smešak

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 565 korisnika na forumu :: 3 registrovanih, 1 sakriven i 561 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: blue, kayvan6079, Marko Marković