|
Kišni dan... Tražio sam pogodno tlo, gde mogu da smestim sebe, svoju zubobolju, svog psa, neujednačeni zvuk auta, nesnosnu buku iz komšiluka i čudnu pospanost koja je danas vladala mnome. Nikakav drugi koncept mi nije više odgovarao sem kiše, osećaja praznine i čudne, srećne usamljenosti koju uzrokuju kapi nebeske vode... Sve što sam ovde dosad napisao, i što ću možda napisati ukoliko me san ne obori se može opisati rečju: kiša. Iako sam možda samo nekoliko rečenica udaljen od kraja priče, biću dovoljno nevaljao i bezobrazan da samom sebi postavim pitanje: „Zasto ovo pišeš? Zašto opisivati prazninu, makar ona bila elegična, srećna, mila - jer ipak je, i to pre svega : prazna i nesadržajna?“ Ne znam... Možda iz istog razloga iz kog slikar ponekad ostavi belu, jednoliku površinu na platnu, okruženu mnoštvom razigranih boja. Praznina, tiha i neupadljiva bolje i rečitije opisuje suštinu prostora nego stvari u njemu.
...Pospani Prometej...
PS: Možda sledi nastavak, kada sledeći put bude padala kiša... 
|
