Kratka prica-molim za vase misljenje

1

Kratka prica-molim za vase misljenje

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Duel iz kafane danas


Počinje sad!Spremite se!
U prvom uglu je jedan mizerni,mali gad sa flašom vinjaka koji mu curi niz grlo u odlučujućim sekundama završnog maratona na kafanske staze.Još samo jedan pokušaj da se potuče rekord prethodne nedelje.

Sinoć je kulirao uz utakmicu i sarmice koje mu je žena spremala s puno ljubavi i specijalno ukrasila listovima lovora i peršuna.Došla je nedelja koju je dočekao sa raširenim rukama slobode u Srbiji koja je konačno puna slobode za poduhvat kakav je naumio da ostvari.Prepustiće se svim čarima kafanskog mraka i zaboraviće i Hag i Karadžića i Mladića i Miloševića i kučku koja ih je stiskala za jaja sve ove godine.Zaboraviće i političare koji su se seljački trtili i otrcavali pred kamerama i sve one koji su ih puštali da se „transparentno“, „tranziciono“ utrpaju u naše domove.
Sada on sedi i roka se tim vinjakom u svom kafanskom uglu,čineći sebi „happy hour“ i provocira onog drugog sa kravatom i štraftom i sjajnim zvezdicama,novog „dečka koji obećava“.Samo sada nema hladnog inspektora Kalahana sa kamenom facom da ga pita da li je od kuće pobegao i šta radi u ovakvoj srpskoj kafani dok neuljudno i s prezirom pilji u ovog navinog,mizernog,prosečnog Srbina koji je od kuće poneo tradicionalno opuštene manire, tradicionalne srpske neposrednosti.
Nema ni šarmantnog vetropira Flojda da drekne naivno gde je ton za vreme
projekcije nemog filma,naravno u metaforičnom smislu,jer verovatno bi mu konkretnije prišao i oterao ga tom istom flašom vinjaka kao poslednjeg balkanskog špijuna.Ovde je umesto njih samo ovaj crno beli izraštaj nekadašnje projekcije stare Jugoslavije,nešto kao „poslednji mohikanac“ Srbije koja se negde u prevodu između nato alijanse i srpske diplomatije izgubila u ključnom završetku nato bombardovanja.
Gospodin preko puta,rupčićem briše nevidljivu mrvicu sa svog Hugo Boss sakoa, poput nemačkog generala,naciste koji se po našim ulicama i kafanama nekada prkosno šetao i vešao,a evo,to čini i danas u modernoj Srbijici pred ovim svedokom istorijskog ponavljanja licemerstva i potencijalnog genocida srpske tradicije.Poznato je da naš čovek nikada ne sedi mirno dok mu drugi o glavi radi i da se uvek baš o životu radi.A o pravima to već morate pitati njih,jer oni su ih uveli,ti sa sjajnim malim zvezdicama i kravatom.Koja prava?!Koji zakoni!?Koji haški tribunal treba ovde nama da dođe i kaže nam koja su to prava?Tom Srbinu,vikendašu u kafani,ili našoj deci u školi,ili našoj ženi u jutarnjem programu dok nedužno ispija svoju prvu kafu i sprema decu za školu?Zar taj da nam dođe i da priča šta su rešili oni u E.U.-u!Pa je l’ smo mi mali?Je l’ Srbija mala?Je l’ smo možda brzo zaboravili našu „Nije mala,tri put ratovala!“,a i više od tada!
E, pa nećemo tako strani plaćenici mirnodopske fasade.Iza mirnodopske fasade Srbima možda svašta rade,a svi sede opušteno i beznadežno uzdišu.
Posmatraće ga još koji čas dok se poslednja kap vinjaka cedi i dok krv ne počna da ključa,a onda će se njihovi pogledi razići.Razići će se i sve ostalo,i podeliti,jedino će isti ostati utemeljeni zakon prirode koja nas čini takvima,drugačijima od drugih.Ipak,uprkos svojim jakim srpskim ubeđenjima,onako pijan i spaljen do bola,naš čovek će se ili izljubiti s tom europejskom ikonom novog doba ili mu srdačno opaliti flašom po glavi.Takvi smo mi Srbi,do bola iskreni.I tu je tačka.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Navika kontradiktorika

Dok se budila,prvo što je kraj sebe rukom potražila bio je daljinski upravljač.Mrzela je kod sebe tu zavisnost medija,konkretnije televizijske opčinjenosti koja je odavno prerasla u zavisnost.Poroke je inače mrzela,ali kao što je mnogo pušila,tako je i televizijske emisije svih tipova,pa čak i neke lepo režirane reklame gutala u enormnim kolicinama.
Mnogo puta je sebe prekorila zbog toga što joj taj sklop elekromagnetnih talasa s ravne ploče ekrana netremice krade vreme.Uvek je govorila sebi da mora nešto u životu promeniti,ali nikada se nije usudila niti da ostavi cigarete, niti da daljinski upravljač odloži bar na metar od sebe.
“Ja sam užasna osoba“-govorila je sebi.
Dok je izlazila iz stana,nije nikada iskljičivala svog „tv ljubimca“.Odlazila je u dnevnu nabavku po cigarete,novine,hranu i piće.Ostatak dana provodila je na krevetu,drugom kućnom ljubimcu po hijararhiji svoje dnevne sobe,a može se reći i svom najboljem prijatelju.
U samoposluzi, dok je čekala u redu za kasom primetila je novu reklamu za kablovsku televiziju.Dok se zamišljeno predala čitanju ponuda nove tv mreže,neko je s ledja iznenada gurnu,naizgled slučajno i ona se znatiželjno osvrnu.Bio je to mladić njenih godina,kasnih dvadesetih,vragolastog osmeha u krajičku usana,a na košulji mu je visila identifikaciona kartica na privesku, upravo te tv mreze za koju se tako pomno zaiteresovala.
“Izvinite,gužva je.Nije bilo namerno.“- ljubazno će mladić.
„Nema problema.“- nasmeši se i ona,ali se ponovo zagleda u njegovu identifikacionu karticu i primeti da mladić ima jako privlačnu figuru,bar u sferi ramena.
“Da li vas interesuje naša tv mreza?“-mladic uhvati njen ljubopitljiv pogled i jedva dočeka trenutak da pridobije još jednu mušteriju.
“Moram priznati da sam po malo zainteresovana.Vi ovde nudite nešto sasvim novo.“-reče devojka dok joj je kasirka otkucavala kod sa „Smirnof vodke“,kutije „Mallboro“-a i dobro umotanog, krvavog telećeg odreska.

Mladić se oblizivao od uzbudjenja koje nije mogao da sakrije.Pred njim je stajala dobro upakovana poslastica koju u zadnje vreme nije mogao baš tako lako da pronadje,
“medija fanatik de luxe“.Istog trenutka shvatiše koliko su jedno drugome u stvari potrebni.
“Kada bi mogli ovo da mi namestite?“-mladić se iznenadi brzinom njene odluke i takodje odlučno uzvrati-“Kad god je vama zgodno,gospodjice.“
Devojka ga bez pogovora preduhitri u daljem izlaganju i odgovori da može i odmah,ukoliko je to moguće.Na maloj ceduljici mu hemijskom olovkom napisa svoj broj telefona i adresu i pruži mladicu dok je on zbunjeno stajao.Nikada brže nije sklopio posao i ne skrivajući svoje oduševljenje, zahvali joj se, čak se po malo i poklonivši pri tom.
“Izvolite!“-kasirka je nervozno prekinula njegovu opčinjenost ovako efektivnim dogadjajem i on samo izgovori-“Kutiju Mallboro-a.“
Devojka je već odlazila ka samopokretljivim vratima i gubila se iz njegovog vidokruga.



offline
  • Pridružio: 24 Apr 2005
  • Poruke: 197

...nekako lebde bez oslonca.
Iz čega i zbog čega su nastale?
šta hoće da kažu i koji efekt da izazovu?
...ideja?
Ipak, naslućuje se težina.

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Nekako nemam pravih odgovora na ova pitanja.Mozda zaista lebde.Volela bih da mogu da im pronadjem ono pravo teziste,ali mi to nikako ne polazi za rukom.Da li imate neki savet za mene?

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Susret



Dugo ga nije bilo. Mislim da se ništa nije znalo o njegovom kretanju još od prošle zime kada je polupijan ušetao u lokalni kafić u svom crnom kaputu,na pola raskopčanom zbog celovečernjeg obilaska kafanica po našem malom gradu, u ko zna čijem društvu.
Vetropir u poodmaklim godinama i sanjar dečačkog stasa koji se samo otpozadi može nazreti da je dečački. Stomak mu je kao i svim alkosima prednjačio u probijanju do šanka. Pravi oksimoron ljudske jedinke, što donekle može biti i šarmantno ukoliko ste opušteni i raspoloženi da stane pored vas i obloži vas svojim duhovitim pričicama mačo men-a s malo većim iq-om. Moje pamćenje sublimira, oprostite, eto, te pojedinosti o njemu,jer upravo se taj susret za šankom prošle zime odigrao između mene i njega.

Uleteo je sa raspršenim, krupnim pahuljama i uneo svežinu i znatiželju među usamljenim devojkama. Kao što ponekad razvlačeci testo uživamo u glatkoći i harmoniji tih drevnih pokreta, tako je on razvio priču istog trenutka nakon što je naručio vinjak i sasuo ga u grlo. Baritonom nagrezlog u alkoholu brusio je rečenice majstorstvom juvelira najveće riznice dijamanata. Dolazio je svake godine u određeno vreme, uglavnom zimi za praznike.Rasipao se jednostavnošću čulnog umetnika u usponu,govoreći o kvalitetu vina i anksioznosti velegrada.I ako se nije lično meni obraćao,već uglavnom dnu svoje večito poluprazne čaše, hipnotisano sam pratila njegovu auto dokumentovanu priču satkanu u sitne sate polupraznog lokala. Držeći i sama istu takvu čašu u ruci,uhvatila sam sebe u sličnom položaju,pognute glave ka stolu gde obrazlažem tipičnost male sredine upravo zbog toga što je mala,stavljajući uvek tri tačkice na onim mestima gde se zaključak sam po sebi podrazumevao.
Na kraju me je uhvatio za ruku i nazvao me duhovnom sestrom,čak i časnom duhovnom sestrom i zaključio da sam svetica modernog doba koje je odavno upropašćeno,što je mojoj „svetosti“ davalo upravo suprotno značenje.Gledali smo se kroz napuklo ogledalo i evocirali obrnut efekat prisnosti, što bi značilo da smo na neki način povezani, a daleki. Ostavio mi je te večeri svoj tajni rukopis od dvesta strana i rekao mi da ga spalim,pojedem ili objavim pod svojim imenom. Njemu je sve jedno, jer sutra odlazi.
Uzdahnula sam i popila ostatak pića koje mi je opeklo desni. Shvatih i rekoh mu da se uvek može osloniti na mene. Reči su na papiru ili u stomaku apsolutno istinite ako imaš petlju da ih izbaciš,ali i upotrebiš umesto toalet papira.Pisac se na ove reči skamenio i procedio kroz zube da ta floskula važi samo za one koji nisu zagrizeni sujetom umetnika u usponu.
Ustao je i zatražio svoj rukopis natrag, ali ja sam bila brža i u trenu sam se našla na izlazu gde mi je par pahulja dojurilo na lice kroz sjajnu noć.Na tren me je neka sila naterala da se okrenem ka njemu i rekoh mu: „ Ili ću te spaliti ili ću te slaviti. “ Pisac je ostao praznih ruku,ali to je tako sa piscima,naročito sa onima u usponu.

offline
  • Pridružio: 24 Apr 2005
  • Poruke: 197

Saveti često odmažu.
Uglavnom ih daju zbog sebe.

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Shvatam,zato i ne odustajem.Mnogi su mi savetovali da ne odustajem od pisanja,a meni je cak i taj savet po malo dosadio.

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Ovo je trebalo da se nastavi,mozda kao roman,ali je za sad kratka prica.


Живот у кутији шибица

Увек ми је било тешко да тачно опишем неки уобичајен догађај,јер ми није било јасно зашто бих описивала уобичајене ствари.Једног дана,схватила сам да уобичајених ствари можда и нема,да је све на овом свету необично на свој начин,само што смо се исувише навикли на њих,па нам се зато чине обичним и уобичајеним.

Било је обично јутро...Обично,али тог јутра, пар зрачака сунца није било уобичајено,те тако схватих да кроз сањиве очи управо гледам прво пролећно јутро и да вреди устати и уверити се лично да ли ће остале ствари бити уобичајене изузев тих зрака које изнова буде живот у нама.

Пролеће,то годишње доба које значи почетак,поново рађање,поново оживљавање природе и свих унутрашњих сокова у мајци земљи и нама самима, увек доноси новине у наше животе,хтели ми то или не.

Прошлог пролећа нисмо имали пара да окречимо стан,па смо рекли да ћемо на лето,а када је лето прошло,нисмо могли ни на јесен.Зато смо се договорили да ћемо кречење оставити до следећег пролећа и сада је то пролеће дошло.Ми и даље немамо толико пара,али и поред свих одрицања,ми једнако о кречењу ћутимо као и прошлог пролећа.Зидови су већ потамнели,видим то сваки пут када чистим прашину са слика,а нерадо их скидам и бришем,када видим уочљив сиви,прашњави траг на зиду поред њих.Онда замишљам како је иза полица,ормара,а кухиња је наравно најгора.Купатило такође.Живимо у старој згради,па се брзо хвата мемла изнад и иза каде.
Пре три године успели смо да поставимо плочице,јако лепе,плаве,италијанске,али фалила су нам четири реда изнад,зато сада имамо ту мемлу коју повремено очистимо метлом.Црни прах се попут вулканског пепела разлеће по белој површини каде и ту видим докле смо догурали.Данас се то у жаргону каже „дно дна“.

Пролеће, април месец... Долазе празници.Велики Петак,Ускрс,рођендани,Ђурђевдан,наша слава.
Морамо у кратком периоду све прославити,спремити пристојно,онако како то доликује.

Поврће је у том периоду најскупље,све је некако напумпано, хибридно и пластично,без мириса и укуса.То се односи нарочито на парадајз и краставац,зелена салата изгледа троструко већа од своје природне величине.
“Паприке из Африке“долазе набилдоване,можда су из неке
радиоактивне средине у некој другој земљи,из наше сигурно нису.Питам се,да ли да купим само купус који је једини пристојног изгледа,али му је цена четвороструко скочила од претходног месеца.Питам се хоћу ли кречити икада.Храна нас је прогутала,па се поново плашим да се кречење неће обавити ни овог пролећа.
Свеједно, то пролећно јутро,буди наду.Праву или лажну,не размишљам о томе.Одлазим у продавницу по хлеб и доручак који морам да спремим за нас четворо,за свог мужа,децу и себе и питам се колико ћу потрошити ујутру,колико у подне,а колико увече.Распоређујем основне потрепштине у глави док силазим низ офуцано степениште наше старе зграде у предграђу.Отварам стара,више пута оправљана врата нашег улаза,стара дрвена, префарбана неком сивом бојом,толико уска да ја, мршава, готово окрзнем раменом довратак док излазим и питам се где је тај двадесет први век.
Зграда је направљена после рата,односно после другог светског рата,када су партизани марширали и дизали град на ноге,а моји родитељи нису били ни рођени.Дакле,у перспективи мојих педака, ни мојих родитеља, ни мене није било.Сада њих нема(преци су преминули,а родитеље ређе виђам откад сам се удала),и ево, мене ту,на тим старим вратима,уским,сивим,истрошеним,које су партизани још поставили.
У романима научне фантастике оваквог описа новог миленијума сигурно никада није било.Најближег описа могу се сетити само из Орвелове „1984.“.Пацова имамо у подруму,а стан је скоро приближног изгледа као стан главног лика из романа.Сада нас,кажу,снимају Американци сателитима,јер су нам то јасно ставили до знања приликом бомбардовања 1999.године.Орвел је био у праву.Могао је само повећати коју годину више за наслов свог романа.Тек тада не би погрешио.Био би му то пун погодак.Ипак,можда смо ми нови поредак.Деведесете су нама запале као кнедла у грлу и никако да превалимо истину преко усана.То нам је тако тешко.Зато ћутимо и о том кречењу,као да је тешко окречити један једнособан стан од 32 квадрата.
Понекад се на тим прастарим вратима осетим као утвара, прожме ме тај дух старих времена,дух тих старих,вредних акцијаша који су намештали шарке и окачили вратнице које ја свакога дана додирујем,улазим и излазим кроз њих.Увек када додирнем та врата,постајем свесна колико је живота пре мене било, не само у згради,већ и пре подизања те зграде.Осећам се некако кривом што ми све то тако смета.Осећам се у ствари кривом што не могу ту ништа да променим.Како бих сама променила зграду,питам се.Како,када не могу ни обичне зидиве да окречим.
Врата,која се увек њишу,јер не могу да се добро затворе,гурам једном руком и излазим на светлост из ходника смрдљивог од влаге, на прво пролећно сунце,као из правог,правцатог тунела.То је тако пријатан контраст.Може се добити кијавица прелазећи из топлог у хладно.Иначе,то је друго лице пролећа.Јин и Јанг,црно и бело,топло и хладно,алфа и омега...и много тога сличног.Пролеће доноси и вирусе,буде се и они.Не знам одакле долазе,али навиру.Народ каже да су у ваздуху.
Као окупација у микрокосмосу у некој микроминијатури.
Одједном сва деца кашљу,где год се окренем неко кија,неко кркља,неко се гуши,неко губи дах.Пролеће је прави оксиморон,даје,а у исто време и одузима дах.Онда се лечимо,убијамо вирусе,као интелигентнија врста која је изумела пеницилин,аспирин,аналгетике и антибиотике.Све је обнављање и прочишћавање,али и неумитно одолевање зубу времена.Осећам се попут прашњаве фигурице коју је неко извукао са мрачног тавана и изнео је након сто година на те прве,златасте зраке првог пролећа.
Тако корачам улицом,прелазим је и увлачим се у стари ред истоветних зграда у којима се мукла тишина меша са трулим дахом истошености и очигледне старости.Млада сам,а окружена старинама,мемљивим зидовима и временом почињем да зазирем од чињенице да ћу једнога дана све више постати ликом и духом попут њих.Пролазим крај окрњених,разрованих зидина тих пролетерских зграда,које овдашњи људи називају шибицама,јер су заиста гледано из птичије перспективе саграђене и постављене у низ попут кутија шибица које је неко дете у игри тако поставило.Дете пролетера,
вероватно.
Замишљам га како краде „материјал“ из старог креденца, где мајка крије залихе кутија шибица и одлази у задњи део свог дворишта и изиграва грађевинца који поставља макету нашег насеља.Изненада га затиче отац и пита га шта ради.Дете одговара да прави зграде.Тата,иначе члан партије,архитекта,погледа макету насеља и схвата да је клинац наследио његове гене.Насмеши се и при том му заигра танак брчић.Идеја зграда-шибица изненада постаје основ за економично решење изградње комплекса зграда за пролетере.За пар дана већ износи идеју комитету и добија дозволу да сагради то наше насеље звано шибице(off the record).

*********************

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Добра вест


Седим и чекам .Сама сам код куће.Размишљам шта да радим са собом,а ништа ми се посебно и не ради.Дан је леп,сви су срећни.Ја сам сама и нисам тако срећна.
Ја знам да ми је доста било таквих дана.Очекујем неку добру вест да ме одобровољи.Потребна ми је добра вест,а нема никог да ми је донесе.Пролеће се примакло,а по лепом времену лепих вести мора бити и ја зато чекам да оне дођу.Осећам да ће ми доћи.У стању сам да седим тако у недоглед и убеђујем себе да ће се појавити неко.Познаник,пријатељ,особа која доноси добре вести.Нико није дошао,а мени ће срце пући, јер осећам да саму себе лажем.Нико неће доћи.Вера ми попушта.Нешто ми говори да узалуд чекам.Плаче ми се.Растројена сам у помисли колико је мој положај безнадежан.
И онда помислим да вероватно много људи попут мене чека ту добру вест.И онда шта ураде,питам се.Изађу негде у шетњу и нађу се.Испрва подозриво,невољно,али се касније у причи споје и пруже утеху једни другима.Можда неко од њих шета дуго сам,али примећује друге људе,децу,птице,псе,ауте,па себи на кратко скрене мисли.Неко оде да купи нешто до самопослуге,сретне симпатичну комшиницу па се расприча и по пола сата,а затим заборави шта је уопште и хтео да купи.И онда му је много лепше,па купи нешто што није ни хтео да купи,али и то му буде много лепше него да је остао код куће да узалуд чека вест која никад неће доћи.Мене увек развеселе такви људи.Непосредни,спонтани и добронамерни.Људима којима су потребни други људи само ради лепе речи и дружења.У суштини такви смо сви,па и ја.Понекад се тако нађем са неким пријатељицама и код њих препознам исту такву потребу.У друштву није потрбна нека посебно лепа вест.Вест су људи који се надају тој лепој вести.Некоме та вест изненада дође,када се најмање нада,па га развесели.Неко чује да је некоме стигла ,па добије наду да ће и њему стићи.
Када ухватим себе у оваквом размишљању,схватим да је оптимизам у овом времену углавном добра вест.Зато и желим да другим људима пошаљем на све начине своју оптимистичну мисао уколико чекају ма какву добру вест.
Написаћу,сачуваћу и послаћу је свима које познајем и у међувремену упознам,јер знам да попут мене много њих ту добру вест потајно жели и очекује.

offline
  • Pridružio: 22 Jun 2008
  • Poruke: 62
  • Gde živiš: Krusevac

Буђење из “сапунице”

Tог поподнева, око пет сати, сви у кући су заузели своја места испред ТВ екрана.Мама,бака,тетка,комшиница која живи прекопута нас и моја старија сестра,све су блажено гледале срцепарајућу уводну шпицу мексичке сапунице,само сам ја отишла у своју собу да пишем свој интимни дневник.

Jедино тада би моја соба била пуна тишине и то читавих сат времена,да се тотално препустим сумирању утисака и догађаја текућег дана.Касније бих у вечерњим сатима страницу допунила у току друге серије са истом тематиком,када би поново сви похрлили пред ТВ екран да случајно не пропусте нешто важно.
Када их питам што се толико узбуђују око обичне серије,они ми кажу да су се заразили и да не могу да се одупру потреби да виде наставак.
Ја се прикључим ту и тамо,кад завршим писање и довољно ми је да чујем из суседне собе како мајкa и тетка хвале чедност главне јунакиње,баку која куди развратне негативце,комшиницу која навија за главног фрајера коме увек прети непосредна опасност и сестру која их ућуткује јер не жели да слуша никога са стране док прати серију.

Сапуница:
Ана Марија Еспедидос де ла Карестидес намештала је своју тиркизно-ружичасту,прозирну хаљиницу у блештавом холу виле „La Fortuna“.Рекла је себи да мора да буде храбра и одлучна ако жели да успе у овом окрутном свету мегаломанске и немилосрдне конкуренције.Зажмурила је како би боље сагледала своју снагу,уверила себе да заиста жели да им се свима супротстави, чувајући дубоко у себи једну велику тајну која би је истог часа уништила ако би ико сазнао за њу.Нарочито Хуан Роберто Санчез њена једина љубав и наследник великог богатства старог Дон Хосеа Ињурита Санчеза.

Пред њеним очима појављивале су се слике из блиске прошлости.Сећала се ноћи у којој је њен отац рањен у одбрани своје ергеле коња,великог пожара и своје отмице од стране непознатих криминалаца који су касније тражили високи откуп за њен живот.Нису знали да њен отац,Марко Енрике де ла Карестидес није био тако богат као што су претпостављали.Никада није платио откуп за своју ћерку, па су је продали као девицу једном од највећих трговаца белим робљем у Мексику,ружном Торпеду.Звали су га тако јер је „торпедирао“ најбоље проститутке у круг елитне пословне пратње за угледну клијентелу, а и био је невероватно ружан.

Ово је био кључан моменат за разрешење једне велике неправде која је трајала дуги низ година и која је коначно морала да се спречи.Чедност која је упрљана на најгнуснији начин,време које је украдено и немогуће је вратити га,срећа која заслужено мора да дође до невине жртве коју су сви газили,морал који је бачен у амбис зла,све је то морало да се наплати управо сада у овом тренутку.

Ана Марија се одлучно упутила у радну собу Хуана Роберта који је добио компромитујуће писмо о њеном пређашњем,тајном животу,али није знала да ли је стигао да га прочита.Претражиће његов сто и покушати да га уништи,пре него што га он пронађе.
Њихова љубав је била у успону управо сада,а живот се до сада толико пута грубо поиграо њима,толико пута нарушио њихову љубавни идилу.Колико ће пута морати да је брани,да прикрива трагове своје ружне прошлости да би само могла да буде срећна са њим,питала се док се приближавала великим трешњевим вратима његове радне собе.

Одахнула је када је видела да је соба празна и она унезверено и трапаво појури ка столу пуном папира и документације да потражи то несрећно писмо.Док је пребирала по столу,учинило јој се да је се неко креће пред вратима.Мислила је да ће јој срце искочити кроз свиленкасту тканину која се од узбуђења натапала знојем и у последњем тренутку прихвати се једне неотворене коверте.Поцепала је нервозно папир и угледала анонимно писмо садржине која располаже подацима о њеном животу од рођења до садашњег тренутка.То је писао неко ко је врло добро познаје,не само од периода киднаповања,већ од много ранијих дана,када је била девојчица са фарме.Могла је само да нагађа ко би то могао бити.Знала је да се круг полако затвара.Остала је још само једна особа која је то могла да потврди.Неко из прошлости ко се добро прикрива и повлачи конце из тајности.

Изненада зачу се пуцањ из дворишта.Она се трже и осети талас језе кроз своје тело.Згужвала је писмо и зарила га у груди.У следећем тренутку трчала је ка вратима дугачким,глатким холом те проклете куће у којој се несреће већ дуго времена нижу.Знала је да се управо сада десила још једна.Прошапутала је Робертово име слутећи на најгоре.
Није могла да поднесе још један губитак у свом животу када јој је све драго до сада било одузето.

Последњим снагама,панично је отворила улазна врата и изашла у двориште.На тлу је лежало беживотно тело кућне помоћнице Розите.Ана Марија управо тада схвати.Метак је у ствари био намењен њој,а не несрећној Розити.Сличност ње и убијене била је очигледна,нарочито ако је убица пуцао из даљине.Ово је било треће убиство откако је она прекорачила праг ове куће.Полиција је већ имала круг осумњичених у коме је и она била.Ако буду мало подробније истраживали,сигурно ће пронаћи њену везу са мексичким подземљем.То никако није желела.Отрчала је до оближње шуме да се прошета док неко други не открије тело несрећне помоћнице.Тамо ће пронаћи мирно место како би размислила о томе шта даље да ради.Да напусти Роберта и имање није могла након свих ових година и свега за шта се борила.Ово је била њена битка и њен рат за слободу и љубав на коју се заклела.

Маркентинг,Економско пропагандни програм

Сви у соби одахнули су при прекиду серије ради реклама.Шта ли ће се десити са главним јунацима и ко би могао бити мистериозни убица из сенке?
Тетка је сугерисала да ће се указати какав спасоносни обрт у коме ће брзо ухватити зликовца.Мајка се супротставила,тврдећи да је још увек рано,јер је тек 54. епизода,а писало је да ће серија трајати до стопедесете.Бака је понављала у бунилу „Ђаво их однео с тим парама.“,а сестра је била сигурна да ће „васкрснути“ бивша девојка која је наводно страдала у Буеос Ајресу у авионској несрећи.Комшиница након кратке паузе само рече кратко“Какав је фрајер тај Роберто!“ и уздахну снено.
-Досадише народу с овим рекламама!-бака се пркосно наслони у фотељу и прекрсти руке на грудима.
-Што ли је глупача отишла у шуму?Да је боље устрели убица?Зар није логично да се сакрије у кући. -сестра није могла да отрпи нелогичну одлуку главне јунакиње.
У мом дневнику је писало:“Сапуница још увек траје.Илузија топлине и шарених мехурића шири се до оних размера које одређује маркентишки програм,а живот у међувремену протиче и распршује све оно што илузија у нама ствара.Када човек заспи у топлој купки пуној те сапунице,увек се буди обезнањен и пун разочарања.Вода постаје хладна и мутна,мехурићи нестају,а остаје све оно од чега се на кратко бежи.Твој живот остаје теби.“
Ушла сам у дневну собу у којој су сви до носева били у мехурима те сапунице.Ана Марија де ла Карестидес или како већ,није отишла у шуму,већ је пронашла Хуана Роберта на пространој ливади који јој је срдачно махао из даљине.Она је под утисцима трагичног догађаја тешко посртала,а он је јездио безбрижно ка њој и не слутећи како се живот игра са њима,а и са некима од нас.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 692 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 3 sakrivenih i 654 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Apok, Atenjanin89, b_z_b, Bane san, Boter, ccoogg123, darkstar101, Djokislav, doom83, Džordžino, esx66, eulereix, ikan, ivicasimo, joca83, Još malo pa deda, kaptain, kokodakalo, menges, mercedesamg, Miki01, milos.cbr, misa1xx, Mixelotti, mnn2, Profica, robert1979, Rocker, Srky Boy, trikomso, Vlad000, vobo, Zimbabwe, Šraf